Приказ књиге Јефтино Давида Босхарта

Мирослава Маринковић

Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

Књигу Јефтино треба прочитати јер, поред тога што ће Вас забринути њен садржај, она ће Вас и опоменути. У времену губитка вредности аутор нас, аргументовано, упозорава да се вратимо љубави, породици, деци, природи.
Обазривост у руковању новцем опада, јер људима постаје мото „Узми док можеш“. Мото који скраћује живот, а нарочито, квалитет живота. Ради брзог и лаког стицања новца заборавља се на част и морал, побожност остаје у траговима, у тренуцима егзистенцијалних криза. Новац постаје наша игра и култ. Знање појефтињује, јер постоји тенденција да сви знају исто и говоре исто. Смањује се могућност да се знањем оствари предност.
Аутор књиге тренд јефтиноће не оцењује олако као негативан (препушта одлуку нама да ли је јефтино добро или лоше), али нас тера да се замислимо, да развијемо имунитет на манипулацију сваке врсте.
Ова књига је потврда оним људима, који мисле својом главом и нису добар мамац за рекламе, да су на правом путу.

Приказ књиге Сезона сеобе на север Тајиба Салиха

Јелена Недић, професор књижевности

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Радња сели читаоца час на обале Нила, час на улице Лондона, а при том га, попут реке која својом струјом носи, вуче ка последњој страници без предаха. Свако ко се нађе негде између два света остаје туђин у оба – или плута насред реке на удару струја, или пада на њено дно, јер ни једној обали истински не припада. Занимљива прича, увек актуелна тема, питко и сликовито.

◊

Жикица Димитријевић, песник

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

Сведоци смо великих миграција и сеоба читавих народа са истока на запад, као последица ратова за енергију. Тако је и у прошлом веку било сеоба и миграција после колонијалних „ослобађања“, тј. освајања.

Пример је Африка. Њене су државе биле колонијализоване и пре и после Првог светског рата. Земље, државе створене на тлу Црног континента, настале из својих племенских структура, са својом традицијом и обичајима, који се вековима не мењају.  Утицај колонијалних сила, доводи до сеоба на север. Оно што је за нас Запад то је за њих Север.

О томе у овој књизи говори и пише Тајиб Салих.

Тамо где Нил савија у лакат је село из кога потиче главни јунак, и приповедач у овој књизи. Корени који сежу у прошлост су дубоки. Тамо где волови ричу и магарци њачу, а бедуини живе у својим јаругама.

Судан је први осетио „чари“ сеоба и утицај европске цивилизације. Образовање које се стиче на северу и где се купује знање, тешко може по повратку да разбије старе муслиманске, дуговековне обичаје и племенских навике.

Све је вешто упаковано у двослојну причу, коју аутор саопштава читаоцу. Кроз остварене и неостварене љубави. Кроз робовски и потчињени однос жене и њеној борби на смрт за своја права.

Мустафа Саид, школован у Лондону, враћа се на Нил да нађе свој  мир и спокој. Тамо ветрови дувају и са севера и са југа. Враћа се у беду у којој живи његов народ, узводно и низводно поред Нила, али  срећно и задовољно. „Река је текла али је изгледала као да стоји“. Једино понекад поплави цела подручја и села и опомене на  живот и смрт. Тако и Мустафу односи мутна вода Нила. Његову супругу и двоје деце добија наратор, чије име не сазнајемо, као тутор, да их чува и брине о њима. Богати старци и племенске вође онда купују, потчињавају и добијају младе жене. Ова се није дала па је починила убиство и самоубиство. Наратор је са закашњењем схватио да је и он био заљубљен у њу. Али од „армије мрака“ није могао да спасе ни њу ни робовласника, а ни свој народ. Завладао је мук у селу.

На крају се наратор и поред смрти окреће животу, не питајући поред свега има ли живот смисла. Има још дужности и обавеза које мора обавити. Нил узима животе али је и извор живота.

Тајиб Салих  је, кажу, у самом врху арапске књижевности. Морам признати да нисам читао много арапских писаца, али сам сигуран да је са овим романом оставио дубок траг, како у арапској тако и светској књижевности. Да проширите своје видике и сазнања о арапском, афричком свету, о Црном континенту, препоручујем књигу Сезона сеоба на север  и све похвале издавачу који нам у томе свесрдно помаже.

Приказ књиге Цар или управитељ Тоње Кјусопулу

Горана Лемајић, професор историје

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

На самом крају своје државне историје Византинци су се нашли пред дилемом, да ли жртвовати свој духовни идентитет и покушати се одбранити од Османлија који су долазили са истока или жртвовати државу а сачувати духовност. Практичније државне власти биле су склоне уступцима али је највећи део елите, и читав народ, чврсто истрајавао у становишту да су идентитетске ствари нешто чиме се не може трговати. О тој интересантној дилеми ауторка Тоња Кјусопулу је написала изврсну књигу Цар или управитељ.

◊

Војка Перовић

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Предмет изучавања студије Цар или управитељ, Тоње Кјусопулу је Византија у XV веку, владавина последњих Палеолога. Историјски оквир је широк, дат је у основним цртама, а фокус је на политичким носиоцима власти и начину на који су одлучивали и владали у тим врло несигурним временима.
Многобројни извори који се наводе у тексту осликавају турбулентно време пред пад Цариграда. Посебно су осликани значајни ликови архоната и других достојанственика у комплексној управи, затим успон богатих трговачких породица. Византија се свела на малу утврђену енклаву окружену Отоманском империјом, али цареви и аристократија су се и даље чврсто држали дворске етикеције. Стално је присутно и питање помоћи и задуживања код Млечана и Ђеновљана, и однос према унији. Цитиране су речи болесног цара Манојла II у Сфранцисовим Хроникама: „Царству није потребан цар, већ управитељ.“

◊

Марија Јовановић

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац

У свом више од миленијума дугом постојању (што представља историјски раритет у трајању једне државне творевине), Византија је постала инспирација генерацијама историчара медивеалиста, како својом дуговечношћу тако и својим специфичним унутрашњим устројством. Као и свако царство кроз историју и Византија је имала своје рођење, развој, достизање врхунца своје моћи, а затим и деценије декаденције и коначне пропасти. Баш као и какав организам, ова пространа творевина која је обухватала југоисток Европе, делове Леванта и малоазијско полуострво, функционисала је захваљујући комплексном унутрашњем механизму и правилно успостављеној друштвеној хијерархији. Цар, тј. василевс, био је свемоћни и непогрешиви владар, онај неприкосновени ауторитет ком су били подређени сви други слојеви, како црквени тако и световни.

Настала као резидуум још веће творевине (Римског царства), Византија је од самог почетка настојала да се наметне као легитимни настављач свега оног што је Рим представљао током свог постојања. Зато су грађани Византије своју државу током целог века њеног постојања називали Ромејским царством, а никада Византијом. Тај назив уведен је доста касније, пошто је царство већ престало да постоји, и то по грчкој колонији Византион која се налазила надомак Цариграда а из које се, по предању, касније развила метропола на Босфору. Успостављена на три стуба -античкој култури, римском правном систему и хришћанству као званичној државној религији, Византија је представљала занимљив конгломерат прошлости и садашњости, пројекат који је требало да синкретистички уједини оно што, историјски гледано, на први поглед није било предвиђено да симултано егзистира. Ипак, ефикасност државне службе, администативна подела царства на самоуправне делове, као и верност њених поданика, омогућили су Византији дуготрајно владање источним Медитераном и културни, војни и политички утицај чији се трагови виде и данас.

У мноштву књига у којима су историчари покушавали да из разних перспектива сагледају феномен звани Византијско царство, појављује се и књига грчке историчарке Тоње Кјусопулу под називом Цар или управитељ (Сlio, 2014). Ово штиво је нарочито интересантно јер се ауторка у њему бави последњим деценијама постојања Византије, тј. првом половином 15. века, оним што би могло да се назове лабудовом песмом царевине која је обележила целокупни средњи век Европе. Ауторкино интересовање за историју Византије фокусира се првенствено на историографију и друштвену историју Византијског царства, а њена компетенција и позваност у овој области потврђена је чланством у Грчком комитету за византолошке студије.

У свом делу интригантног наслова Цар или управитељ, ауторка покушава да сагледа методологију функционисања некада моћног и пространог царства, које се у периоду прве половине 15. века свело на енклаву, полис такорећи, који је обухватао само територију Цариграда и неколико околних острва. Отуда и наслов књиге који као да читаоцу треба да сугерише дилему – да ли се у једној тако неславној позицији, територијално и људски вишеструко умањена, војно и политички осакаћена,  Византија и даље могла називати царством а њен владар царем? Или је то сада била једна потпуно другачија државна форма која, с обзиром на то да је фактички изгубила епитете једног царства, нема ни владара који би  могао бити цар у оном смислу у којем је то био у славним временима Византије, већ преузима једну сасвим другачију улогу и функцију?

Истраживачки заинтересована за сам пад Цариграда 29. маја 1453. године, тог „дана који никад није требао да сване“, Тоња Кјусопулу покушава да обухвати узроке и последице које је овај велики историјски догађај имао не само на каснију судбину Европе већ и развој целог света. Као Гркиња, тј. неко ко долази из културно-историјског миљеа државе чија територија је својевремено и сама била део Византије, Тоњи Кјусопулу је свакако лакше да се креће кроз историјске изворе везане за Византију, него што би то било неком западњачком истраживачу. Предност њеном истраживању дају и чињенице да је управо грчки језик био званични језик Византије, а већ поменуто хришћанство (православно) званична државна религија, баш као што је то случај и у данашњој Грчкој. Дакле, неколико значајних заједничких компоненти везују Византију и културни миље Грчке у ком је ауторка рођена и образована.

Пружајући синоптичку слику грађе византијског друштва ауторка настоји да покаже како је у тим последњим временима Византијско царство функционисало по модификованим принципима секуларизоване државе-града, једном државном моделу који је у ранијим фазама Византијског царства био непознат. Покушавајући да обори предрасуду о Византији као ригидној творевини и монолитној државној структури, која је током своје вишевековне епохе функционисала на темељу непроменљивих, окошталих принципа, ауторка показује да је тако дуготрајно постојање (какво је имала Византија) могло да буде остварено само ако се поред принципијелности знало и прилагођавати новим околностима. Једино је комбинација оба ова манира могла омогућити Византији тако дуготрајно постојање. Управо је посезање за једном таквом врстом адаптације и тема књиге Тоње Кјусопулу.

Анализирајући друштвену и политичко-административну структуру Византијског царства у последњим деценијама њеног постојања, ауторка дочарава атмосферу која би могла да се назове очајничким потезима неминовно умирућег, али атмосфере која је истовремено и распад једне државне структуре која је постала свесна новог духа времена, као да и у том времену нема места за њу каква је до тад постојала. С тим у вези, посегло се за драстичним поједностављивањем гломазног државног апарата и једне сасвим нове поделе власти од стране цара, а која је требало да обезбеди једноставније и ефикасније функционисање царства. На пример, ублажује се дотад неприкосновени стожер на ком је царство почивало (утицај духовне власти), не би ли се уместо тога посветовила власт и државни апарат, а све у циљу каквог-таквог одржања царевине на Босфору. То доводи до напетости између световне и духовне елите царства, на шта се ауторка такође осврће у свом раду.

Ослањајући се на обимну документарну грађу, ауторка посматра економски и друштвени развој целог Медитерана (што ће рећи и Запада), јер је Византија свакако била део те велике целине и као таква неодвојива од историјског, политичког и економског контекста читавог Средоземља. Такође, у књизи се ауторка осврће и на утицај тог истог Запада на владавину последњих Палеолога, утицају који је био снажан и важан с обзиром да су Палеолози били неприкосновени поборници уније двеју цркава. Приказујући друштвену хијерархију царства у тим, последњим временима његовим, ауторка акценат ставља на незаобилазне политичке интриге које су, у слабљењу политичко-административног апарата и царског утицаја, све више разједале византијско друштво. Дељење на кланове и сукоби моћних аристократа са међусобно другачијим интересима (уз уплив цркве), све је то чинило један културни, политички и друштвени миље Византије у сумрак њеног постојања.

Упознајући нас са плејадом значајних личности Византије тог доба, као и приказом друштвене и политичке анатомије царства, Тоња Кјусопулу нам дарује једно занимљиво штиво које ће љубитељима историје Византије, као и озбиљним историчарима истраживачима, дати нов увид у атмосферу завршних година некада моћног царства на југоистоку Европе. Штиво које је свакако вредно читалачке пажње.

Приказ књиге Дискурс нових технологија Александра Луја Тодоровића

Светлана Ђаковић, новинар

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Александар Луј Тодоровић, инжењер електротехнике, провео је преко четрдесет година у различитим областима радија и телевизије. Током деведесетих година прошлог века био је директор и декан Међународне академије за радио и телевизију у Монтреу, Швајцарска. Предаје на редовним и докторским студијама на универзитетима у Подгорици, на Цетињу и у Београду.

Технологија је одувек била једна од најзначајнијих одредница људског друштва. Свака технологија, па и ове најновије које нас данас окружују, најпре мењају област своје непосредне примене.

Ширење дискурса нових технологија је процес којим не управља неки моћни мега центар, већ то личи на случај преврнуте чаше вина: знамо тачно ко је чашу напунио и ко ју је преврнуо, али не можемо унапред знати, па ни управљати начином и путевима којима ће се винска мрља ширити, тако да бисмо могли рећи да је господар нових технологија наша цивилизација која одувек подстиче њихово настајање и онда се мења под дејством њиховог неизбежног дискурса. Неопходно је пратити пут који води између две крајности, пут рационалног прихватања свега оног доброг што нове технологије доносе човечанству уз опрез да се колико је год могуће избегну њихове евентуалне штетне последице. Другим речима, морамо свесрдно прихватити точак као огромно достигнуће и савршену револуционарну технологију, али истовремено пазити да нам се нога не нађе на његовом путу.  Ова књига поставља једноставно питање: како нове технологије утичу на нас и на свет у којем живимо. Чини се да је једноставно, али није. Човекова креативност води свет напред, али га приморава да напредује ходајући по ивици ножа.

После полазних поставки, дигиталног света, технологије и друштва, књига се бави односом дигиталне технологије и културе (да ли постоји и киберкултура, да ли култура и како прати напредак технологије), генетике и биоинжењеринга, долази и питање, а шта даље ?

Уроњени у високотехнолошко друштво данашњице не смемо занемарити најбитније технологије које га покрећу, морамо их упознати и разумети како бисмо били у стању да њима владамо да не би оне нама управљале.

мр Бранко Матић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Питање будућности заокупљало је свет одувек. Једна од првих књига на ту тему Оглед о начелу развоја становништва Томаса Малтуса донела је негативне ставове о њој и изазивала расправе до данас. Много година касније, крајем седамдесетих година доста се писало о будућности. Најпре су Медоуз и остали у истоименој књизи упозорили на Границе раста, јер је први извештај Римског клуба озбиљно указивао на блиске границе потрошње појединих сировина и хране. Одмах затим Месаревић и Пестел, и поред унапређеног модела долазе до сличних закључака и у књизи Човјечанство на раскршћу, позивају на избор, куда и како даље.
Те негативне погледе на будућност оповргавали су у исто време Американци Херман Кан, Вилијам Браун, Леон Мартел и у књизи Слиједећих 200 година прихватили констатације да постоје границе раста и да је Човечанство на раскршћу, али су понудили оптимистичке одговоре на проблем будућности.
На почетку двадесет првог века, Стојиљковић Станко, у књизи Мозак на чипу се пита: Хоће ли машине искоренити људе? Истовремено и даје бројне одговоре, а предвиђање будућности постаје врло занимљиво. Разматра разне промене до којих мора доћи, а као главни фактор будућности наговештава малу силицијумску плочицу, познатију као дигитални чип или микропроцесор.
У слично време, издавачка кућа Клио и Александар Луј Тодоровић доносе потпуно нови поглед на будућност и у књизи Дискурс нових технологија разматрају улогу и значај више нових технологија, а за неке од њих указује се да ће бити пресудне за опстанак човечанства, у будућности. Даље аутор разматра Дигиталне технологије и Генетику и биоинжењеринг, технологије које су по њему најважније за опстанак човечанства у будућности. Врло озбиљно указује да без њих будућност није могућа и разматра њихов утицај на друштво и културу.
Кроз бројне наслове Тодоровић пише о настанку компјутера, њиховом развоју и све већем утицају на људе и начин њиховог живота, нарочито од појаве масовног коришћења Интернета. У завршном шестом поглављу Тодоровић се пита: А шта даље? и нуди одговоре. Будућност ће донети: нове енергетске технологије, нанотехнологије, криогенетику, даљи развој васионских технологија, али и Фотонику – опритичке и светлосне технологије.
Књига може бити врло корисна људима који се питају како ће изгледати живот људи у будућност. За даља сопствена истраживања читаоцу је понуђена бројна литература, као и индекс појмова заступљених у изузетно савременој књизи Дискурс нових технологија.

◊

Живко Васић, дипл. машински инжењер

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац

Људи су већ живели под различитим небесима, небесима која су насељавали богови, звезде и закони њиховог кретања, који су сви заједно утицали на животе људи на нашој планети. Сада је то небо дигитализовано, просјактано информацијама. Над нама је сада дигитално небо, а у нама виртуална животна уметност.

Кроз шест поглавља писац нас лагано уводи у свет нових технологија. Прича се развија из великог знања, логичког просуђивања и закључивања утемељеног на рационалном промишљању. У првој глави се објашњава шта је технологија, шта је страх од технологије и које су то нове технологије. У наредним поглављима тежиште се ставља на дихиталну технологију и генетику и генетски инжењеринг. Све то је објашњено кроз повезаност тих технологија са свим аспектима живота и самим животом. Дат је приказ утицаја дигиталне технологије на личност, друштво и друштвене односе, економију, културу итд. Генетика и биоинжењеринг је друга област у којој ће се наука убрзано развијати. Ту је и одговор на питање: Шта даље? Па се ту даје приказ развоја нове енергетске технологије, нанотехнологије, криогенике, васионске технологије и фотонике.

Нема никакве дилеме да свет мора ићи путем развоја науке, технике и технологије. Свесни смо људске несавршености и зато знамо да ће тај развој често „ићи ивицом“.  Надајмо се да човечанство никад неће склизнути преко те ивице у понор.  Морамо водити живот тако да буде испуњен животом и љубављу, а не страховима и мржњом. Ако будемо успели да остваримо унутрашњу хармонију у себи, хармонију са целим човечанством, са биосфером и космосом – са богом, онда можемо бити сигурни да ће нове технологије обликовати и наше сопство. Тако ћемо доћи до старог начела: „Обликујући нешто, обликујемо себе“.

Ко не овлада новим технологијама, технологије ће овладати њима. Ова књига нас учи да не дођемо у позицију да нама овладају нове технологије и са њима нечији врло тврди, моћни интереси.

◊

Приказ књиге Брак из задовољства  Тахара Бен Желуна

Мирјана Томашевић, библиотекарка Библиотеке Бора Станковић у Врању

Радња романа Брак из задовољства одвија се у  Мароку, у граду Фесу средином прошлог века. Главни јунак око кога се тка цела прича је  човек по имену Амир, трговац ретке робе и зачина који често путује послом у Африку.

Амир има многобројну породицу. Са својом женом Лала Фетом имао је  четворо деце. У добром делу  романа, на бајковит начин испричана је сторија и судбина Амира и његовог најмлађег сина Керима,  који се родио болестан. Мајка Лала Фета издвајала га је од своје друге деце, јер је он заостајао у физичком и  психичком развоју у односу на своју браћу. Као хендикепирано дете одбачен од своје мајке,  са својим оцем Керим одлази у Африку, у Сенегал.

Писац на фантастичан начин  осликава Керима као дете анђела, које је само Бог послао, беле пути као свила и чистог срца, са  неким натпросечним способностима, пуном доброте и светлости , са особинама  пророка, дубоко приврженом оцу  Амиру…

Амир склапа брак из задовољства са прелепом црнкињом Набу. Према исламском обичају, путницима због дугог одсуствовања од куће, дозвољено је склапање привременог брака са другом женом. Још од самог почетка познанства и дружења  с Набу и Керим  ју је искрено и безазлено заволео као своју мајку.

Како се главни јунак Амир одлучио на тај корак и како Керим напредује?

Како је дошло до његовог животног преокрета?

Амир  је увек губио главу у загрљају црне жене Набу, из народа Пел, црнкиње слободног морала. Стално му је била у мислима,  не само као особа без које, временом, није могао и да замисли свој живот.

Они су  освојили срца једно другом, а врсту задовољства и емоције коју су обоје доживели,  Амира и Набу је  нагнала да пресеку и да због велике  и истинске љубави и страсти  поделе заједнички живот и  судбине. Уз њих је увек био и Керим који је у помајци налазио замену за своју биолошку мајку.

Уз добру Набу, Керим напредује у сваком погледу. Усваја и упија знање и искуство које ће му користити касније у животу. Позитиван утицај  племените Набу био је врло приметан. Он полако проговара, прати све, учи живот и развија се.

Велика и обострана страст нагнала је Амира да своју нову изабраницу одведе у своју породицу, у Фес, међу муслимане.

Пут је био вема  ризичан, тежак и напоран.

Набу је дочекана са великом мржњом и љубомором од стране своје супарнице Лала Фете, која је чекала сваки тренутак да Набу понизи. Њен  план  је био и да  јој напакости  и уклони је физички. Прижељкивала је њену смрт. Међутим, за  Амира,  Лала Фета је била бледа сенка ватрене и  осећајне Набу… Заједнички живот тече својим током…

Паралелна веза није дуго трајала. Једног дана, Лала Фета је изненада  умрла.

На самом почетку свог боравка у Мароку, Набу је поред свог знања француског језика , који је морала да научи силом прилика, јер је Сенегал био француска колонија, научила да течно говори  и арапски језик. Редовно је одлазила у џамију, прихватила је обичаје и  знала исламске молитве по Курану. Обучена у лепу џелабу, свечану одећу, изгледала је  лепо и привлачно… 

Рађање близанаца Хасана и Хусеина. Све то будно прати и добри и већ велики Керим!

Плод  велике љубави између Набу и њеног Амира било је рођење близанаца  Хасана  и Хусеина, црног и  белог близанца. Бело и црно дете били су природни феномен и судбина. Хасан као црни близанац постаје жртва своје црне коже. Бели близанац уклопљен је, интегрисан у своје друштво.

Окосница другог дела романа били су близанци, али  пре свега  црни Хасан,  који због расизма и велике мржње према црнцима, доживљава велику мржњу околине… Ропство је владало по целом свету.

Ток романа након Амирововог одласка с породицом из Феса

Следи  Амиров одлазак са својом породицом у другу средину,  у Тангер код брата, далеко од Феса. На путу, близанце прати Набу и старији брат Керим. Доживљавају згоде и незгоде… После извесног времена  Амир умире. Набу остаје да се бори са животним недаћама. Црном Хасану нису веровали  да је мелез, пола муслиман пола црнац, а такође касније и потомку Селину… И поред њихових великих патњи и судбине која се поиграла са њима излазе као победници и животни јунаци…

Најупечатљивије су дирљиве изјаве  добре маћехе Набу, која топлим речима говори  да Керим није њен син, али да га сматра својим дететом. Он  је њена светлост која обасјава њихову породицу! Пољупцима, пољупцима!

Поента  овог  бајковитог романа је ЉУБАВ и само ЉУБАВ!

◊

Радмила Ревека – Драгутиновић, дипл. филозоф и библиотекар

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Тахар Бен Желун рођен је у Фези (Мароко) у децембру 1944. године. Студирао је филозофију на Универзитету у Рабату. Као професор предавао је у Тетуану и Казабланци. У Француску одлази 1971. године на последипломске студије социјалне психологије. Докторирао је 1975. године и од тада ради и као психотерапеут. Пише за бројне часописе и новине, међу којима и за престижни Le Monde. Књижевну каријеру почиње као песник а своју прву збирку Људи под мртвачким покровом тишине издаје 1970. године. Аутор је више збирки поезије, романа, есеја и позоришних комада у којима често говори о расизму и нетолеранцији. Дела су му преведена на бројне језике и тренутно је највише превођен марокански писац у Паризу. 1987. је добио најважнију француску награду Prix Goncour за дело Света ноћ. За роман Та заслепљујућа одсутност светлости примио је награду IMPAC  2004.године. Тај роман је тек друго француско књижевно дело преведено на енглески језик награђено наградом IMPAC, једном од најугледнијих књижевних награда.

Дешавања романа Брак из задовољства почињу у Мароку педесетих година прошлог века и проткана су тадашњим великим социјалним проблемом, расизмом, који је и у данашњим, савременим друштвима, непревазиђен и веома актуелан.

Амир, трговац из Феса, има један брак у који је ушао по обавези, обичају, препоруци и не размишљајући о љубави, телеолошки следећи пут и обичаје својих отаца без поговора. Пошто је сваке године пословно морао да путује на дужи период ради трговине у Дакар, а према исламском обичају таквим путницима је било дозвољено да током одсуствовања од куће уговоре привремени брак, такозвани брак из задовољства, Амир се жени „на одређено време“ са чудесно лепом Набу, црнкињом из народа Пел. Пошто се враћа поново у Дакар на дужи период, води тринаестогодишњег сина са собом, упознаје га са Набу и поверава му да је воли и жели са њом други брак, који не би ничим угрозио први, склопљен са његовом мајком из поштовања. Син се осетио веома важним због поверавања очевих дубоких и скривених емоција баш њему и обећао Набу да ће имати велику подршку у породици са његове стране. Наравно, Набу воли Амира и пристаје да је он „води и на крај света“. Долази у Фес, али ту преживљава љубомору од стране прве жене, затим, када рађа близанце, једног беле пути, другог тамне, од којих један, бели израста у стабилну личност а други, црни, има проблеме у развоју и формирању личности, расизам и нетолеранција развијају се до невероватних димензија.

Начин приказивања је савремен: монолог чудесне црнкиње Набу дочарава живописне, непосредне емоције директно, као да је читалац посматра у свим бојама пејзажа једне устрептале и узавреле страсти душе. У једном моменту, писац вешто прави обрт и ситуира, врло рационално, целокупни повод том дешавању у сферу обичајности. Љубав између Амира и Набу је de facto непосредна, чулна, видњива сензација… и нема никакве сличности са Јоханесовим завођењем у интелектуалном погледу (Или-Или, Кјеркегор), са Дон Жуановим бројањем и пописом заведених (Бодријар). Чему поредити, уосталом, када је борба против нетолеранције, данашњи проблем,тако значајан повод овог смелог романа.

◊

Божидар Јеремић, пензионер

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац

Приказ књиге Похвала опортунизму Марека Томана

Жикица Димитријевић, песник

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

У лику дворца Черњински, наратор- писац описује бурне догађаје, од свог постанка до данас. На Лоретанском тргу то је највећи дворац. Господин свих двораца. У њему је смештено Министарство спољних послова, илити, у њему се одвијала „Дипломатија“. Преко дворца  пратимо историју Чехословачке државе и њена државна уређења од монархије до републике.    Од Карла Великог, Аустроугарске, преко протектората и Хитлерове Немачке, даље до Варшавског пакта и Совјетске диктатуре, затим ослобађања и Плишане револуције, све до данашњих дана.

Дворац је сведок свих дешавања, прво на самом тргу где је саграђен, као главном попришту свих промена и историјских догађања, са другим зградама, споменицима и осталим обележјима који чине Лоретански трг тј. центар града. Голубови на тргу се најбоље виде из дворца, али не приметиш кад нестану кад узлете на небо, као што и људи нестају.

Борбу у дипломатији пореди са мачевањем, као витешком дисциплином, само се у њој мачује речима. Тако свако поглавље причу започиње уз „мото“, став мачеваоца за напад, или одбрану, преузет од Марока и његове „Уметности оружја“.

Од почетка до краја, писац веома сликовито, студиозно води причу о смрти свог јунака, једног од најзначајнијих Министара спољних послова Чехословачке, Јана Масарика, сина Томаша Масарика, првог председника Чехословачке. Кроз дугу борбу Чехословачке, касније Чешке и Моравске, приказује битке за ослобођење, самосталност овог Словенског народа и његово битисање између истока и запада. Чешка рудна богатства, као и њена тешка индустрија и неколико фабрика оружја су увек привлачила пажњу обеју страна, као магнет што привлачи гвожђе. Из Чехословачке се исток види боље, али се и запад више и боље назире. По Јану Масарику Чехословачка је требала да буде мост између истока и запада, али „за мост су потребне две обале“.

Писац Томан, тј. дворац Черњински, не дозвољавају да се много гледа уназад, јер ретровизор не сме бити већи од предњег стакла аута, као што ни споменици не смеју бити превише велики, јер то показује да је прошлост вреднија од садашњости, али треба све извести на чистину ради чисте савести, па тако разрешити дилему, је ли Јан Масарик убијен или је извршио самоубиство 1948. године.

Све време дворац покушава да се присети свих догађаја који су претходили томе, као и оних који су следили после. Са много ликова који су продефиловали његовим одајама, холовима, ходницима и учествовали у његовој изградњи, рестаурацији, доградњи и били сведоци свог времена.

Ипак после „скидања знака са улаза остаје само оштећен малтер“- дворчеве су речи.

Онима који хоће да упознају Праг, Чешку, упознају слободарски дух народа Чехословачке, као и разлоге и дилему око убиства, самоубиства, министра Јана Масарика, препоручујем да прочитају књигу ПОХВАЛА ОПОРТУНИЗМУ, речима писца из књиге:

-Небо над Прагом је небески спокојно.

◊

Микица Илић, дипломирани правниk

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Прича о једном барокном дворцу, једној узбудљивој жени и једној мистериозној смрти, чини окосницу романа „Похвала опортунизму“ чешког писца Марека Томана.

Главни јунак је Черњински дворац, на прашком Лоретанском тргу, који памти, приповеда и гаји осећања на којима би му могли позавидети, чак, и многи људи. Дворац сведочи о само наизглед досадној и мирној историји Чешке од XVII до XX века. У својој причи, надмени, препотентни замак помало кокетира са европском аристократијом и нацистичким окупаторима Чешке, гледајући с презиром на плебс који је лишен сваког осећаја за узвишено и свето.

Друга нит романа је тајанствена смрт министра спољних послова Чехословачке Јана Масарика који је скончао падом са зидина истог дворца, пресвученог том приликом у зграду Министарства спољних послова, у бурној 1948. години, када је Чехословачкој насилно пресађен сан о новом добу и новом човеку. Лепа, грациозна девојка Лорета подстиче и усмерава истрагу о режираном самоубиству коју води главни јунак, пишчев алтер его који је и сам дипломата, али истрага никада неће бити до краја завршена, као и много тога другог што је остало незавршено у малим народима који живе у „кући насред друма“. Цитати из приручника о мачевању којима почињу поједина поглавља романа, уплетени са префињеним дипломатским вештинама, сведоче о умећу преживљавања чешког народа на размеђи историјских потреса.

„Похвала опортунизму“ је пре свега иронична сатира о људским слабостима. Увек је лакше за властите невоље оптужити некога споља: комшију, окупатора, завојевача, фашисту или комунисту, свеједно… Али шта ћемо са свим оним безименим опортунистима из властитих редова који зарад мрвица са господаревог стола, газе по властитом поносу и поносу целе нације? Нису ли такви још опаснији јер остају међу нама и кад страна чизма оде са нашег тла? Они су подједнако спремни да служе и страног и домаћег господара. То су сви они добро познати мајстори мимикрије на које није имуно ни једно друштво, држава или нација. Шта њих мотивише да клече и служе сваком тиранину: конформизам, страх или поквареност? Или све троје заједно. Опортунисти су добровољни Хитлерови и Стаљинови џелати, опортунисти су домаћи издајници, квислинзи, принудни усрећитељи других, поклоници аутоцензуре, људи за сва времена, то су сви они безимени који гледају искључиво своја посла, сви они који неће да се мешају, камелеони који се сналазе у свим диктатурама и свим временима… Што би рекли неки паметни људи, ускраћени за дар опортунизма: „Кад једном клекнеш, свеједно је ком се богу молиш“.

Еразмо Ротердамски је у XVI веку написао својеврсни манифест хришћанске врлине под називом „Похвала лудости“ у којем је критиковао људске мане и наводио примере људске глупости. У међувремену се човек привикао на своје мане и глупости и уздигао их на пиједестал врлине. Дугачак је и трновит пут од „Похвале лудости“ до „Похвале опортунизму“, пут којим увек ходимо када пристајемо на мале, свакодневне издаје својих ближњих и самих себе…

◊

Марија Мазур

Библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Књига је занимљива, пошто је написана из необичног угла.
Поглед на Чешку кроз узбудљиво историјско раздобље.
Топла препорука.

◊

Радмила Ревека Драгутиновић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Читалац књиге Похвала опортунизму наћиће се пред питањем колико му је остављено могућности да размишља о тексту у којем писац често мења позицију: у једном моменту је онај који нам говори, да би одмах затим променио позицију и постао онај коме се говори. Та игра мењања аспекта између писца и читаоца одвешће читаоца далеко од правих повода писања, које ће само ретки препознати.

Овај аспект, стратегија писања, има корене још у IV веку пре нове ере; индијски граматичар Панини користио се лингвистичким појмовима и дескриптивним методама толико универзалним и свевременим, да се њима служи и модерна лингвистика, која језик и сва језичка питања смешта у научну област.

Конструкција романа у којем свако ново поглавље почиње мачевањем, може се упоредити са чувеном метафором Фердинанда де Сосира, утемељивача научне семантике, којом језик пореди са спортском игром шаха. Та игра заиста може по много чему представљати модел научног мишљења. Званично, у лингвистичким правилима нису обелодањени овако агресивно-убилачки стратешки циљеви (сем као на пример у песми Бранка Миљковића Уби ме прејака реч). И мачевање и играње шаха почивају на систему правила као и лингвистика, па напуштање тих правила условљава хипотезу да нема ни језика, ни игре. Ни играње шаха ни мачевање се не дешавају зато да би се поштовала правила, већ да би се остварио циљ чија су та правила само инструменти победе, пораз или све испочетка.  Игра шаха, мачевање, одговарају дакле савршено само креативним подухватима, пре свега научним и уметничким. Сваки потез у мачевању, аналогно потезу у шаху, повлачи за собом промену форме система, и води позитивном, или негативном исходу процеса. А језик би једино одговарао игри несвесних играча онда када би им била позната правила форме, али при чему би, не схватајући циљ игре, бесконачно се мачевали или тумарали шаховском таблом, као што смисао није у језику, већ у мишљењу које се њиме служи. 

Фабула је део конструкције романа: дворац је оживотворен –  попут средњовековног замка у којем је читав један живот, одаје детињатва, средњег доба и старости, па време уопште не постоји, већ је само простор у коме бивствујемо. ( М.Хајдегер)

Приказ књиге Култура Терија Иглтона

Ана Седларевић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

У књизи Култура Терија Иглтона, аутор даје своје критичко виђење појмова културе и цивилизације. Црпећи знања из различитих извора ( филозофије, уметности) аутор даје прецизан приказ еволуције појма култура, са посебним освртом на последњих 200 до 300 година, користећи примере из  дела Едмунда Берка, Џонатана Свифта, Оскара Вајлда, као и из дела Томаса Арнолда, Џона Раскина, Фридриха Шилера, Карла Маркса, Т. С. Елиота, Јохана Годфрида Хердера и многих других. Користећи њихове,  често супростављене идеје, аутор тка сложену таписерију која осликава појам културе. Таписерију која је пуна супротности и унутрашњих контрадикторности, где ништа није онако како изгледа.

У  својих шест поглавља аутор разлаже појам културе. Истражује га из различитих перспектива – од различитих схватања појмова културе и цивилизације, преко постмодерног виђења културе.  Дотиче се и виђења културе као друштвено несвесног,  као и њене популаризације и настанка  масовне културе.

Оно што треба посебно напоменути је да аутор сваки наведени став излаже критици, показујући истовремено и његове слабости и мане, поново нас  подсећајући на сложеност и неухватљивост  појма културе.

Једно посебна поглавље је посвећено Оскару Вајлду. У њему, кроз анализу Вајлдовог живота и дела, приказује и преглед различитих виђења културе која су испитивана у претходним поглављима.

Ово је сложена књига, као и тема којом се бави. Састављена је од, на први поглед, међусобно различитих, неповезаних делова који се постепено спајају и прожимају, формирајући сложену слику културе. Аутор користи све своје умеће и ерудицију да одговоти на овај комплексан задатак, то јест,  да нам на разумљив и духовит начин објасни појам културе, покушавајући да га сагледа из што више различитих углова.

◊

Татјана Стеванчев, виши архивиста у Историјском Архиву Сомбор

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Привукао ме је наслов.
Али, двоумила сам се да ли да отворим корице те књиге, јер ми се нису топли мајски дани трошили на тешка, озбиљна и сувопарна штива ( какво сам претпостављала да је и ово).
Али, опет кажем, привукао ме је наслов.
И отворих корице књиге.
И гле, мислим да је нису могли одштампати ситнијим словима.
Али кад их већ отворих, почех да читам. Не одустајем лако.
И читала сам и читала и читала. Остављала сам је само када сам морала. Привлачила ме је назад као какав добар крими роман чије се стране гутају не би ли се што пре открило ко је убица.
Моје одушевљење је расло са сваком новом страном. Не само због чињенице колико је комплексно промишљање изнето у њој, нити због ширине анализе која је обухватила филозофију, антропологију, књижевност и уметност, као и бројне мислиоце у протекла два века.
Највише ми се допао језик и стил којим је писана.
Лак и разумљив. На моменте чак лепршав, често духовит и врцав.
Учинио је да су најсложенија питања и теме лако схваћене и још лакше праћене.
А када би неки део изгледао нејасан и тежак (углавном због мог недостатка знања о теми) изнео би духовит, заједљив и забаван пример и све би постало кристално јасно, као да сам одувек то знала, или као да читам Culture for Dummies.
Читање ове књиге било је дивно искуство. И лако, као ћаскање уз кафу или чај.
Сјајна књига и сјајан Тери Иглтон.

◊

Синиша Пуач, професор књижевности

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Време које живимо испуњено је бројним противречностима. Једна од њих је да имамо осећај да живимо боље него иједна друга генерација у историји човечанства, а у исто време томе се придружује уверење да се оно неминовно ближи своме крају и да ћемо као цивилизација скончати у лажи, насиљу и неправди. У исто време окружени смо задивљујућим примерима примене научних и технолошких знања, док страхујемо од потпуне дехуманизације света и претварања човека у машину лишену свести и осећаја за друге. Свет утемељен на просветитељским идејама као да више не постоји. Уместо њега издиже се нова цивилизација чији су покретачи и креатори власници крупног капитала равнодушни према питањима истине, правде и универзалног добра. Каква је у свему томе судбина и улога културе?
Професор Тери Иглтон својом књигом Култура прати развој насловног појма управо у последња два века, од Француске револуције до наших дана, упозоравајући на многострукост и променљивост значењског поља које реч култура обухвата. У четири поглавља ове књиге, Иглтон разматра однос културе према другим појмовима са њим у вези као што су варварство, цивилизација, природа, уметност, креативна индустрија, идентитет, водећи читаоца кроз различита гледишта о природи тог односа унутар филозофских и књижевних теорија 19. и 20. века. Начин на који он то чини оправдава његов реноме „мајстора оштре фразе и духовитог афоризма“ тако да ова књига, иако по жанру научна студија с правом може да се опише као занимљива, а на моменте чак и забавна, захваљујући луцидним коментарима аутора којима прати различита схватања о култури.
Повезујући различите теорије у хронолошком низу Иглтон трага за њиховим практичним смислом, непрестано постављајући питања сврхе и вредности културе унутар ширег контекста, не задовољавајући се постојећим одговорима, често хватајући противречности у премисама као када у поглављу Постмодерне предрасуде устврди да диверзитет не представља вредност сам по себи, упозоравајући да се иза обоготворене културне разноврсности могу наћи и антицивилизацијски и деструктивни културни гестови, те да културни релативизам доводи до порицања универзалних истина и вредности. То ће аутора одвести ка следећем поглављу и тумачењу кључног односа у књизи, оног између културе и политике. Ослањајући се на радове Едмунда Берка Иглтон ће разматрати културу као друштвено несвесно, односно као „складиште инстинката, предрасуда, побожности, осећања, полуоформљених мишљења и спонтаних претпоставки“ које не само да обликују свакодневне активности, већ постају и средство одржавања друштвене моћи. Читалац ће овде пронаћи одговоре зашто разум или закони нису довољни за управљање државом, односно какву улогу у томе може да има култура. Њену супериорност у односу на политику, Иглтон ће пронаћи и у радовима Јохана Готфрида Хердера, у исто време са њеном способношћу да конструише нацију. У истом поглављу значај друштвено несвесног биће посматран и у текстовима Т.С.Елиота и Иглтоновог ментора, Рајмонда Вилијамса, али ће највише простора добити Оскар Вајлд кога Иглтон назива „апостолом културе“ насловљавајући тим епитетом читаво наредно поглавље. У деловању, не само у текстовима овог контроверзног ирског књижевника Иглтон ће пронаћи прикривене облике политичког радикализма, чиме ће се ово поглавље књиге претворити у анализу не само културолошких сукоба између Енглеза и Ираца. Питања колонијализма и иначе значајна за Иглтона, такође Ирца, овде ће се додатно заоштрити, па ће аутор у овом поглављу потврдити своју репутацију марксисте, повезујући утицајног немачког филозофа материјализма са ирским писцем, налазећи да је Вајлдов ларпурлартизам (па и хомосексуалност) заправо вид његовог револуционарног деловања. То ће читаоца увести у велико финале ове књиге, интригантног наслова Од Хердера до Холивуда у коме ће се све претходне дефиниције културе посматрати у светлу актуелних појава у савременом друштву.
Какву улогу, смисао и значај у наше доба има концепт културе и како смо до њега дошли? Иглтон упозорава да је појам културе тесно повезан са национализмом, да га је данас могуће разумети и као романтичарску реакцију на индустријски капитализам, али и као средство којим се безуспешно покушала надоместити смрт бога. Трансформација појма културе у наше време довела је до њене баналне инструментализације, па је у свету разуларене тржишне економије и сама култура постала роба која се кроји и масовно производи по економским принципима. Тако смо од естетске функције културе која оплемењује и нуди духовно решење за нарастајуће антагонизме, стигли до културе као бљутавог средства за јефтину забаву иза кога се крије потреба за одржањем друштвено-економске моћи. У свему томе можда још има неке наде, а на чему је она базирана, Иглтон одговара закључним поглављем које има тенденцију да културу као појам постави на место које јој припада, а то за Иглтона значи иза централних питања пред којим човечанство стоји на почетку овог миленијума. У драматичним дешавањима кроз које човечанство данас пролази култура има споредну улогу. У томе како ћемо одговорити на ратове, болести, глад, геноцид, еколошке катастрофе крије се будућност нашег света, у коме бављење културом не би смело да замени или истисне бављење политиком која ће ипак одредити његову судбину.
Због изразите актуелности отворених питања, интелектуалне запитаности која тежи практичним решењима, аналитичности, методичности и јасности у изношењу теза, те луцидности и духовитости са којима су представљене, ову књигу са радошћу препоручујем сваком будућем читаоцу, уз захвалност ИП Клио, Библиотеци Глигорије Возаровић, као и библиотекарки Ружици Станковић лично.

◊

Биљана Додић

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

Један од најбрилијантнијих умова данашњице, књижевни критичар и теоретичар културе Тери Иглтон, у свом делу “Култура“ истражује појам културе, говори о разликама између идеје културе и појма цивилизације, и покушава да дефинише улогу коју култура игра у нашим животима, као и њену вредност. Он нас води на путовање кроз време и идеје водећих мислилаца и теоретичара културе новијег доба, посматрајући овај комплексан појам из различитих перспектива.

Сам аутор у првој реченици каже да је култура комплексан појам, а у првом поглављу наводи да је реч “култура“ друга или трећа најсложенија реч у енглеском језику. Иглтон наставља да се ипак могу издвојити њена четири главна значења:

1. низ уметничких и интелектуалних дела;
2. процес духовног и интелектуалног развоја;
3. вредности, обичаји, веровања и симболичке праксе уз помоћ којих мушкарци и жене живе;
4. читав начин живота.

Као и сам наслов ове књиге, и тема је уопштена, а аутор се углавном бави покушајем дефинисања флуидног појма културе и њеним различитим интерпретацијама кроз историју. У моралном и уметничком смислу, култура може да нам помогне да живимо потпунијим животом.

Тери Иглтон позива на критичко мишљење у сагледавању појма културе и на узимање у обзир различитих перспектива приликом доношења суда о нечему. Он каже да разноврсност није увек добра, као што ни сва униформност није погубна. Све зависи од контекста у коме се нешто посматра. Ми смо донекле и лимитирани у истраживању појма културе јер је истражујемо и о њој дискутујемо уз помоћ културних средстава, тако да не можемо у тој потрази отићи даље од ње.

Промишљајући о култури и кроз призму мисли Јохана Готфрида Хердера, Едмунда Берка, Т.С. Елиота, Оскара Вајлда итд. Тери Иглтон нас позива на једно својеврсно интелектуално путовање кроз промишљања о култури, у сваком моменту нас подсећајући да ништа не узимамо здраво за готово.

Приказ књиге Живот у мрачним временима Ернста Павела

Радомир Пиљагић Пиља

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

У главној улози овог одличног аутобиографског романа је сам аутор који кроз 23 поглавља исписује у форми дневничких записа важне фрагменте његовог живота , од напуштања нацистичке Немачке као шеснаестогодишњак па до сазнања да болује од неизлечиве болести.

Долазак Из Берлина у Краљевину Југославију у Београд ( раскрсницу светова) је за главног јунака борба за останак и опстанак, како њега тако Мајке и Оца. Од самог смештаја у хотелу до селидбе у предграђе траје потрага за идентитетом, социјалним дилемама, експресно учење српског језика, јеврејским комплексом ниже вредности, комуникација са околином. Запослење код Геце Кона, ангажовање у илегалној антидржавној организацији, симпатизер социјалистичке идеологије, револуционарни дух…
Убиство Краља Александра мења читав живот. Ствара се нови предратни амбијент и треба отићи. Начин на који су побегли је спој среће и његове сналажљивости. Кроз мемоарско-документаристичко-новинарско приповедање пратимо живот са Њујоршког Менхетна преко Северно-афричког ратишта, обавештајно војног рада у Италији.

Престанком рата завршава се поглавле интензивног живота. Као породичан човек бави се новинарством, атлетиком и пише за своју душу. Сазнаје да је тешко болестан и мири се на изузетан начин. Дијагностициран је рак плућа и главни јунак овог одличног романа ( аутобиографског ) је заправо за живота био и остао прави јунак.
Последње поглавље је завршила његова ћерка Миријам Павел.

Краљевину Југославију у Београд ( раскрсницу светова) је за главног јунака борба за останак и опстанак, како њега тако Мајке и Оца. Од самог смештаја у хотелу до селидбе у предграђе траје потрага за идентитетом , социјалним дилемама, експресно учење српског језика , јеврејским комплексом ниже вредности , комуникација са околином. Запослење код Геце Кона , ангажовање у илегалној анти-државној организацији, симпатизер социјалистичке идеологије, револуционарни дух…
Убиство Краља Александра мења читав живот. Ствара се нови предратни амбијент и треба отићи. Начин на који су побегли је спој среће и његове сналажљивости. Кроз мемоарско-документаристичко-новинарско приповедање пратимо живот са Њујоршког Менхетна преко Северно-афричког ратишта, обавештајно војног рада у Италији. Престанком рата завршава се поглавле интезивног живота. Као породичан човек бави се новинарством, атлетиком и пише за своју душу. Сазнаје да је тешко болестан и мири се на изузетан начин. Дијагностициран је рак плућа и главни јунак овог одличног романа ( аутобиографског ) је заправо за живота био и остао прави јунак.
Последње поглавље је завршила његова ћерка Миријам Павел.

◊

 Жикица Димитријевић, песник

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

Аутобиографска књига Ернста Павела, из доба тридесетих година прошлог века, као и период Другог светског рата, је својеврсни манифест одрастања једног јеврејског дечака у тешким, како каже писац, мрачним временима.

Његова породица је прогнана и бежи из Берлина пред најездом национал-социјалиста и фашиста. Многи нису препознали опасност у доласку Хитлера на власт у Немачкој. Његови родитељи и четрнаестогодишњи Ернст се настањују у Београду. У краљевини Југославији се после убиства краља Александра у Маесеју назире грађански рат.

Београд је за њега предстража Балкана. Живот у Београду, школовање, учење српскохрватског језика, прва другарства, прати и његова болест. Имао је рак плућа у почетној фази, и успева да га заустави. Ради, ради опстанка, њега и његове породице код Геце Кона, мађарског Јеврејина, првог књижара у Београду. Повезивање са комунистима и читање првих комунистичких књига. Сам каже како су његови другови имали незреле снове. Говоре о животу у кибуцима и реалном социјализму. Геца Кон први има превод Марксовог Капитала, Библије комуниста. Превод је урадио Моша Пијаде.

Колико патњи и муке преживљавају прогнане породице, расуте по целој Европи. Добијање папира од југословенских власти и одлазак у Америку, пријављивање у америчку војску, и рат у северној Африци, Алжиру и Тунису. Знање неколико језика, међу њима и српског, помаже да се регрутује у обавештајну службу и пресели у централну ратну луку Бари у Италији. Ернст је знао и говорио шест језика. У Барију  је обавештајни центар савезника, за Народно- ослободилачку борбу, Титових партизана у Југославији, како их он назива. Обавештајни пројекат цензуре поште на Балкану.

Писац веома сликовито документује свој живот, на релацији Бари- Рим-Напуљ- Трст. Италија и Италијани су за њега најхуманији и најцивилизованији народ у Европи, ако се изузме Мусолини и мафија.

У својим обавештајним извештајима, како пише, није убацивао све детаље из живота партизана и главног штаба. Обилази и редовно посећује партизанску болницу. Стиче неколико пријатеља и пријатељица. Образује и формира јеврејски клуб.  Овде је од бомбардовања Београда на Ускрс 1941.г. до момента када је замењен и враћен у Америку.

Стиче се утисак да у књизи није открио сва своја сазнања о Народно-ослободилачкој борби у Југославији, како партизана тако и четника.

Ипак, његов интелект, знање многих језика, таленат за писањем и упорност једног Јеврејина, резултира објављивањем биографија многих познатих личности. Кафке,     затим Теодора Херцла и постхумно Хајнриха Хајне. Објављује и романе. Остварује сан, посећује Јерусалим.

У Паризу са супругом га стални кашаљ подсећа на опаку болест из детињства. Болестан исписује и ову своју аутобиографију. Умире 1994.г.

Последње поглавље ове књиге пише и наставља његова ћерка Миријам Павел 1994.г. у Њујорку. Свог оца назива великим хуманистом, и борцем, пре свега за човечност.

Интересантна биографија и инспиративна књига.

Приказ књиге Индустрија среће Вилијама Дејвиса

Ђорђе Домазет, професор математике у Митровачкој гимназији

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

ХРОНОЛОГИЈА УПОТРЕБЕ СРЕЋЕ

 Пажљиво нас припремајући за истрчавање на терен научног сагледавања једног изузетно индивидуализованог феномена какав је срећа, британски социолог Вилијам Дејвис прави нацрт за слику позамашних димензија и пише предговор за историју трговине овим натприродним ресурсом, а уједно и своју књигу Индустрија среће. Одводећи читаоце који „нису робови својих мисли“ на Светски економски форум у Давос, он настоји да открије „како се благостање може претворити у нешто познатији облик капитала“ и како будућност и правац развоја планете зависи пре свега од тога колико ће човек успешно стрес, очајање и болест заменити опуштањем, здрављем и срећом. И тако реченице ове књиге постају потрага за наведеним благодетима у неком нама добро познатом, објективном и мерљивом смислу.

Систематични Вилијам Дејвис читаоцима отвара врата за бројна гледишта, не бисмо ли, како се изразио један учесник поменутог престижног скупа, успели да решимо проблем који смо сами себи направили. У том врзином колу смењују се економски и психолошки модели и теорије, надјачавајући и истовремено подстичићи једни друге. Питање да ли је исправан сваки поступак који усрећује становнштво у целини или он треба да буде окренут искључиво појединцу, већ у наредном питању уступа место новој дилеми. Већи степен апстрактности феномена и филозофског језика доводи нас по правилу у већу заблуду. У занимљиву игру аутор уводи мерне инструменте, који од осамнаестог века постају изузетно оружје у рукама научника. То донекле решава проблем мерљивости интензитета пријатних и непријатних осећања, али показатељи, као што су тело и његове манифестације, и са друге стране новац са истим одликама, и даље остају недокучива мистерија и мотив који води читаоца и све развијенију причу. Једну од централних улога на терену ове књиге узима новац, својом способношћу да истовремено обухвати и апстрактно и материјално. На врхунцу тог, за психоаналитичаре посебно занимљивог биполарног поремећаја, он за неке представља све, а за неке не представља ништа. Економисти улазе у утакмицу и тржиштем, као правичним средством за вагање показују еквивалентност обе стране. Не могу да, као професор математике, која је по Владимиру Тасићу један изузетан културолошки маркер, не приметим да у овој књизи и она има запажену улогу и своје истакнуто место у нападу, јер је у спрези са економијом јасно истакла централни проблем приче: „Да човек стекне највећу могућу количину онога што је пожељно, уз најмању могућу количину онога што је непожељно.“ Дрвена рачунска машина под именом Логички абакус, овде је механички модел за рационално размишљање по којем функционише наш ум. Воља је наше клатно, а њене осцилације прецизно региструју ценовници на тржишту. И тако човек постаје биће које непрекидно рачуна.

У стандардни нападачки двојац економије и математике с времена на време прикључи се и психологија, и онда он освежен добија нову креативност, убојитост и ефикасност. Човеков елан за куповину, претвара га понекад у „животињу која купује“ и у таквим околностима испитивање ставова јавног мњења и предвидивост купаца, постаје значајна „привредна грана“. Срећа је, како кажу неуронаучници, мишић који треба стално вежбати, она постаје облик капитала, а психолошку премису да новац доноси сразмерну количину среће, у зачараном кругу јединства супротности којима обилује ова књига, заменила је наглавачке окренута теза да одређена количина среће доноси одређену количину новца. Дејвис посебну пажњу посвећује чињеници да је данас физичку исцрпљеност, која је у прошлим вековима била основни раднички проблем, сменила ментална исцрпљеност и да проблем апатије на послу директно управља ефикасношћу рада. Парадоксално, што човек дуже ради постаје му све теже. Разговор надређених са запосленима би требао да промени менталитет радника који ће за исход имати повећање продуктивности.

Стручњаци у области медицине кажу да је стрес, за који нисмо ни знали да постоји до средине прошлог века, одређена врста реакције на превелики притисак. Здраво друштво почива на чињеници да сваки појединац чини све што може како би му се други дивили. А, нешто млађа од стреса, медицина рада, говори да су чак и недовољни притисак и досада такође у неким ситуацијама изузетно нездрави. Сви се у тој динамичној утакмици са продужецима слажу у чињеници да је све теже разграничити здравље и срећу од продуктивности.

Читава плејада младих голобрадих термина нашла је своју „сигурну кућу“ у овој књизи. Пут који иде од „хедониметара“, преко „науке о осмесима“, „скала депресије“, „упитника о болу“, „трзајних повреда врата“, „центара за тренирање и ђебади среће“, има много бочних и вертикалних стаза које се подједнако уливају и изливају из њега. И опет је део математике посвећен мерењима понуђен да нам, уместо да каже колико је нешто квалитетно и добро, покаже његов квантитет, односно колико тога има. Тиме се потврђује позната теза да су математичари радним даном формалисти, а викендом платонисти. Веровање у раст, посебно онај годишњи од неколико процената, постало је нова идеологија. Илузије створено новим економским теоријама стварају потпуно ново окружење. Такмичење и надигравање никада не престају, а друштвена контрола у виду све већег броја професија немењених зауздавању среће, постаје судија који резултат утакмице држи у својим рукама.

У неолибералној ери, каже Дејвис, веза између психичке максимизације и максимизације профита постаје све експлицитнија. Власт у друштву припада онима који су највештији у мерењу одлика појединаца и управљању њима. Друштвена оптимизација, плате по учинку, примање и пружање „поклона“, игра нашим алтруизмом, у којој се болни тренутак плаћања мора представити као нешто сасвим друго, увек садржи и један подмукли, горки елеменат. Друштвене мреже постају моћно оружје, а дечији егоцентризам компјутери доводе до усијања. Читајући ову књигу појединац постаје свестан чињенице да живи у лабораторији у којој се идеје не шире саме од себе, него је увек потребан неко ко ће их погурати и дати им крила.

У тој утопији среће, најрелативнијем од свих појмова, увек постоји нека нада, а (зло)употреба среће већ је обезбедила своје место у цивилизицијској баштини.

◊

Александар Радовановић

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

Вилијам Дејвис, ко-директор Истраживачког центра за политичку економију у Лондону, који се бави истраживањем економских, политичких и социјалних утицаја. Економиста, истраживач, уметник. Како га другачије описати, када нам је дао дело које може бити део неопходне литературе за друштвено освешћивање.

Шта људско срце чини срећним? Да ли су технолози на правом путу, и да ли ћемо им заиста бити захвални онда када пронађу „хедониметар“, тј. справицу која ће нам говорити јесмо ли срећни? Справа која ће укључивати и средства за ефикасно подизање нивоа среће у нама (антидепресиви…). Хоће ли нас таква једна справа ослободити пиштањем да смо несрећни, или ће нас она заправо заробити?

Посматрањем среће из капиталистичког угла добили смо једно море нових занимања и саветодавних услуга без којих нисмо способни да будемо срећни. Како бисмо знали шта нам је потребно да не постоји гуру који ће нам то рећи, или нова реклама о луксузном аутомобилу или парфему пре почетка другог дневника? Паштета и минималац против хедонизма. Ипак је извор наше несреће тај што немамо најновије моделе било чега.

Индустрија среће се на маестралан начин који подразумева прецизност, стручност, иронију и хумор, бави нашим срцима на једној страни, а на другој капитализмом и неолиберализмом. Ово дело обилује историјским и статистичким подацима. За сваку своју изјаву, аутор има назив фирме, годину, имена људи – детаљно истраживање. Храбро се упустио у анализирање, како сам каже, „нове религије“, тј. савремене друштвене ситуације, која није настала одједном, већ је резултат темељних „научних“ истраживања. Аутор се такође бави питањем колико постоји етика у савременом животу (пословању); нпр. да ли је анкетирање безазлено скупљање података или иза тога стоји машинерија социолошких истраживања која се заснива опет на профиту. Такође, аутор се пита зашто се новац за производњу антидепресива не преусмери у друге сврхе, и да ли смо постали визуелно загађени немилосрдним бројем реклама.

Ако сте спремни да се упустите у авантуру истраживања и бољег разумевања друштвених ситуација, а да притом стално говорите: „Па то је заиста тако!“ и да сами у свом срцу тражите значење среће, ову књигу не смете пропустити.  Издавачка кућа Clio нас је још једном обогатила одличним делом које ће сада бити и део моје личне библиотеке.

◊

Душан Стошић, дипломирани вајар

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

Књигу Индустрија среће Вилијама Дејвиса (превод Јелена Петровић, CLIO, 2017.) сам читао у великој мери узбуђен. Историјат и развој формулисања и утврђивања појма среће, људске среће, је приказан јасно и прати идеје,  школе и стратегије које су појам схватале и допуњавале. Политика, економија, профит, психологија, неуронауке, технолошки развој, савремена дигитална окружења и интеракције… и много тога још је обрађено је и приказано јасно у књизи подељеној у осам поглавља.

Научни приступ и мерења среће и емоција у савезу са манипулацијом истих, приказују узроке за појаву модерних поремећаја и проблема појединца и заједница у развијеном западном свету. Инсистирање на профиту, на материјалном, на мерењу, класификацијама, доводи до удаљавања од среће, док граби ка формирању света паметних градова, апликација за мерење, надзора, података, антидепресива. Аутор нам не приказује само дистопијску перспективу индустрије среће већ помиње неке идеје и пројекте који су алтернатива доминантном схватању и употреби.

Утисак је да се књига Индустрија среће обраћа свима који су on line, испровоцирани неолибералним демократским светоназором, под притиском сензационализма, и којима су досадиле бесконачне рекламе.

Ана Седларевић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Књига Индустрија среће: Како су нам државне управе и велике корпорације продале благостање, аутора Вилијама Дејвиса говори о срећи и покушајима да се ово осећање објасни, измери, да се нађе начин да се на неки начин контролише и, на крају, искористи у политичке и маркетиншке, односно корпоративне сврхе.

Кроз осам поглавља ове књиге аутор систематично описује развој занимања психологије и економије, а касније и политике, везана за осећања људи, као и развој различитих дисциплина које су настале из тих интересовања.

Почевши од првог поглавља, у коме аутор  описује саме почетке „науке о срећи“ где се по први пут осећања среће и бола покушавају научно објаснити и измерити, као и да они сви почивају на физиолошкој основи (стога се и њихов интезитет може објективно измерити), па све до последњег, осмог поглавља, где се , на неки начин, даје рекапитулација целе књиге, аутор на критички начин прати развој „науке о срећи“ кроз које се појам људског бића постепено губи, и уместо њега остаје само нека врста машине (неуронаучници) , односно животиња (бихевиористи) на чија се осећања и понашање може утицати.

Оно што посебно треба нагласити је и утицај економије који је тесно повезан са овим истраживањима. Капиталистичко друштво је оберучке прихватило ова истраживања. Велике корпорације су их финансирале и користиле њихове резултате да би повећале своју моћ и утицај. Уз помоћ реклама и разних „гуруа“ оне говоре шта ће нас усрећити.

Аутор књиге указује на растући број проблема који овај приступ изазива: од  отуђења, депресије и различитих менталних болести, па све до манипулације од стране економских и политичких елита.

Индустрија среће је књига која је стручно написана. Ауторов стил је критичан, прецизан, али истовремено поседује и извесну дозу хумора. Сам аутор се критички поставља према капиталистичком виђењу среће у нашем друштву и шта оно доноси. Слика коју он даје није пријатна, али је освешћујућа.

◊

Јелена Бурнаћ, пензионер

Градска библиотека Карло Бјелицки, Сомбор

(усмени коментар) Индустрија среће… Американци…