Knjiga nedelje u bibliotekama… vol.14 – CAR ILI UPRAVITELJ

knjiga nedelje

CAR-ILI-UPRAVITELJ

Приказ књиге Цар или управитељ Тоње Кјусопулу

Горана Лемајић, професор историје

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

На самом крају своје државне историје Византинци су се нашли пред дилемом, да ли жртвовати свој духовни идентитет и покушати се одбранити од Османлија који су долазили са истока или жртвовати државу а сачувати духовност. Практичније државне власти биле су склоне уступцима али је највећи део елите, и читав народ, чврсто истрајавао у становишту да су идентитетске ствари нешто чиме се не може трговати. О тој интересантној дилеми ауторка Тоња Кјусопулу је написала изврсну књигу Цар или управитељ.

Војка Перовић

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Предмет изучавања студије Цар или управитељ, Тоње Кјусопулу је Византија у XV веку, владавина последњих Палеолога. Историјски оквир је широк, дат је у основним цртама, а фокус је на политичким носиоцима власти и начину на који су одлучивали и владали у тим врло несигурним временима.
Многобројни извори који се наводе у тексту осликавају турбулентно време пред пад Цариграда. Посебно су осликани значајни ликови архоната и других достојанственика у комплексној управи, затим успон богатих трговачких породица. Византија се свела на малу утврђену енклаву окружену Отоманском империјом, али цареви и аристократија су се и даље чврсто држали дворске етикеције. Стално је присутно и питање помоћи и задуживања код Млечана и Ђеновљана, и однос према унији. Цитиране су речи болесног цара Манојла II у Сфранцисовим Хроникама: „Царству није потребан цар, већ управитељ.“

Марија Јовановић

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац

У свом више од миленијума дугом постојању (што представља историјски раритет у трајању једне државне творевине), Византија је постала инспирација генерацијама историчара медивеалиста, како својом дуговечношћу тако и својим специфичним унутрашњим устројством. Као и свако царство кроз историју и Византија је имала своје рођење, развој, достизање врхунца своје моћи, а затим и деценије декаденције и коначне пропасти. Баш као и какав организам, ова пространа творевина која је обухватала југоисток Европе, делове Леванта и малоазијско полуострво, функционисала је захваљујући комплексном унутрашњем механизму и правилно успостављеној друштвеној хијерархији. Цар, тј. василевс, био је свемоћни и непогрешиви владар, онај неприкосновени ауторитет ком су били подређени сви други слојеви, како црквени тако и световни.

Настала као резидуум још веће творевине (Римског царства), Византија је од самог почетка настојала да се наметне као легитимни настављач свега оног што је Рим представљао током свог постојања. Зато су грађани Византије своју државу током целог века њеног постојања називали Ромејским царством, а никада Византијом. Тај назив уведен је доста касније, пошто је царство већ престало да постоји, и то по грчкој колонији Византион која се налазила надомак Цариграда а из које се, по предању, касније развила метропола на Босфору. Успостављена на три стуба -античкој култури, римском правном систему и хришћанству као званичној државној религији, Византија је представљала занимљив конгломерат прошлости и садашњости, пројекат који је требало да синкретистички уједини оно што, историјски гледано, на први поглед није било предвиђено да симултано егзистира. Ипак, ефикасност државне службе, администативна подела царства на самоуправне делове, као и верност њених поданика, омогућили су Византији дуготрајно владање источним Медитераном и културни, војни и политички утицај чији се трагови виде и данас.

У мноштву књига у којима су историчари покушавали да из разних перспектива сагледају феномен звани Византијско царство, појављује се и књига грчке историчарке Тоње Кјусопулу под називом Цар или управитељ (Сlio, 2014). Ово штиво је нарочито интересантно јер се ауторка у њему бави последњим деценијама постојања Византије, тј. првом половином 15. века, оним што би могло да се назове лабудовом песмом царевине која је обележила целокупни средњи век Европе. Ауторкино интересовање за историју Византије фокусира се првенствено на историографију и друштвену историју Византијског царства, а њена компетенција и позваност у овој области потврђена је чланством у Грчком комитету за византолошке студије.

У свом делу интригантног наслова Цар или управитељ, ауторка покушава да сагледа методологију функционисања некада моћног и пространог царства, које се у периоду прве половине 15. века свело на енклаву, полис такорећи, који је обухватао само територију Цариграда и неколико околних острва. Отуда и наслов књиге који као да читаоцу треба да сугерише дилему – да ли се у једној тако неславној позицији, територијално и људски вишеструко умањена, војно и политички осакаћена,  Византија и даље могла називати царством а њен владар царем? Или је то сада била једна потпуно другачија државна форма која, с обзиром на то да је фактички изгубила епитете једног царства, нема ни владара који би  могао бити цар у оном смислу у којем је то био у славним временима Византије, већ преузима једну сасвим другачију улогу и функцију?

Истраживачки заинтересована за сам пад Цариграда 29. маја 1453. године, тог „дана који никад није требао да сване“, Тоња Кјусопулу покушава да обухвати узроке и последице које је овај велики историјски догађај имао не само на каснију судбину Европе већ и развој целог света. Као Гркиња, тј. неко ко долази из културно-историјског миљеа државе чија територија је својевремено и сама била део Византије, Тоњи Кјусопулу је свакако лакше да се креће кроз историјске изворе везане за Византију, него што би то било неком западњачком истраживачу. Предност њеном истраживању дају и чињенице да је управо грчки језик био званични језик Византије, а већ поменуто хришћанство (православно) званична државна религија, баш као што је то случај и у данашњој Грчкој. Дакле, неколико значајних заједничких компоненти везују Византију и културни миље Грчке у ком је ауторка рођена и образована.

Пружајући синоптичку слику грађе византијског друштва ауторка настоји да покаже како је у тим последњим временима Византијско царство функционисало по модификованим принципима секуларизоване државе-града, једном државном моделу који је у ранијим фазама Византијског царства био непознат. Покушавајући да обори предрасуду о Византији као ригидној творевини и монолитној државној структури, која је током своје вишевековне епохе функционисала на темељу непроменљивих, окошталих принципа, ауторка показује да је тако дуготрајно постојање (какво је имала Византија) могло да буде остварено само ако се поред принципијелности знало и прилагођавати новим околностима. Једино је комбинација оба ова манира могла омогућити Византији тако дуготрајно постојање. Управо је посезање за једном таквом врстом адаптације и тема књиге Тоње Кјусопулу.

Анализирајући друштвену и политичко-административну структуру Византијског царства у последњим деценијама њеног постојања, ауторка дочарава атмосферу која би могла да се назове очајничким потезима неминовно умирућег, али атмосфере која је истовремено и распад једне државне структуре која је постала свесна новог духа времена, као да и у том времену нема места за њу каква је до тад постојала. С тим у вези, посегло се за драстичним поједностављивањем гломазног државног апарата и једне сасвим нове поделе власти од стране цара, а која је требало да обезбеди једноставније и ефикасније функционисање царства. На пример, ублажује се дотад неприкосновени стожер на ком је царство почивало (утицај духовне власти), не би ли се уместо тога посветовила власт и државни апарат, а све у циљу каквог-таквог одржања царевине на Босфору. То доводи до напетости између световне и духовне елите царства, на шта се ауторка такође осврће у свом раду.

Ослањајући се на обимну документарну грађу, ауторка посматра економски и друштвени развој целог Медитерана (што ће рећи и Запада), јер је Византија свакако била део те велике целине и као таква неодвојива од историјског, политичког и економског контекста читавог Средоземља. Такође, у књизи се ауторка осврће и на утицај тог истог Запада на владавину последњих Палеолога, утицају који је био снажан и важан с обзиром да су Палеолози били неприкосновени поборници уније двеју цркава. Приказујући друштвену хијерархију царства у тим, последњим временима његовим, ауторка акценат ставља на незаобилазне политичке интриге које су, у слабљењу политичко-административног апарата и царског утицаја, све више разједале византијско друштво. Дељење на кланове и сукоби моћних аристократа са међусобно другачијим интересима (уз уплив цркве), све је то чинило један културни, политички и друштвени миље Византије у сумрак њеног постојања.

Упознајући нас са плејадом значајних личности Византије тог доба, као и приказом друштвене и политичке анатомије царства, Тоња Кјусопулу нам дарује једно занимљиво штиво које ће љубитељима историје Византије, као и озбиљним историчарима истраживачима, дати нов увид у атмосферу завршних година некада моћног царства на југоистоку Европе. Штиво које је свакако вредно читалачке пажње.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


sedam − 1 =

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>