Kratka povest tumačenja snova: od šamana do Frojda, Junga i Froma

Povodom objavljivanja knjige Tkač snova Dauvea Draisme u nastavcima prenosimo tekst Žarka Trebješanina Savremeni naučni pogled na snove, koji je poslužio kao predgovor ovoj knjizi.

Kratka povest 1

Izvor: pixabay.com

Snovi su nekada davno uzimani krajnje ozbiljno kao doživljaji naše duše koja napušta telo za vreme spavanja i koja je tada u stanju da primi „onostrane“ poruke demonskih bića ili naših umrlih predaka. U snu se otvaraju granice između ovog i onog sveta, sveta živih i sveta mrtvih, što omogućava komunikaciju snevača sa dušama umrlih.[1] U tzv. primitivnim društvima, ali i civilizacijama u starom veku, oni su shvatani kao „glas bogova“, te su kod ljudi izazivali veliku pažnju i poštovanje, koje je često prelazilo u strahopoštovanje. Stari narodni sanovnici[2] Vavilonaca, Egipćana, Jevreja, Grka, Rimljana pokazuju koliku su važnost onovremeni ljudi pridavali ovim onostranim porukama, koje čoveku šalju natprirodna bića, duhovi predaka, bogovi ili demoni. U jednom drevnom spisu iz Mesopotamije rečeno je da onaj ko poznaje snove „poznaje srce svih stvari“.[3] U antičko doba eksperti za snove, efori, odlazili su da spavaju u hramove i na druga sakralna mesta u nadi da će im se bogovi obratiti u snu i da će im došapnuti važnu tajnu poruku. Tumači snova (šamani, vračevi, proroci, vidovnjaci, sveštenici) bili su najcenjeniji ljudi u starim civilizacijama jer su oni jedino posedovali dragocenu veštinu pouzdanog odgonetanja skrivenih, simboličkim jezikom iskazanih poruka i opomena koje onostrane, božanske sile upućuju smrtnicima. Dobro poznata priča iz Starog zaveta o Josifovom tumačenju faraonovih snova o sedam gladnih i sedam debelih krava jasno pokazuje da se tada gledalo na san kao na šifrovanu viziju koju Bog šalje čoveku da bi ga opomenuo, a koju samo odabrani mogu da protumače.

U srednjem veku u zapadnoj hrišćanskoj kulturi san je postao sumnjivi noćni proizvod, prevashodno „glas demona ili samog đavola“, a retko kada, i samo u snu izuzetnih, svetih ljudi, može se javiti „glas Boga“. Hrišćanska crkva je proganjala gatare, vračare i tumače snova kao neznabošce i varalice. Odbačeno je predskazivanje sudbine putem snova, koji su poimani kao iluzije, lažni putokazi koji su često zavodili snevača i odvodili ga na stranputicu.

U novom veku, posebno u vreme prosvetiteljstva, od druge polovine 17. pa do kraja 18. veka, nastaje kult razuma, koji postaje mera svih stvari, vrhovni arbitar u svim pitanjima. Ono što je sa gledišta instrumentalnog razuma nepojmljivo, to i nema smisla proučavati. Sve što je psihičko, a nije moglo da stane u tesnu Prokrustovu postelju – nagoni, osećanja, imaginacija, intuicija, empatija – bilo je nemilosrdno amputirano i odbačeno. Prosvetiteljstvo je u ime racionalnog saznanja i vere u strogu nauku ne samo odbacilo narodno tumačenje snova kao praznoverje već je smatralo svako proučavanje snova kao nedostojno nauke i zdravog razuma. Tumačenje snova izgledalo je potpuno nespojivo s naučnim pogledom na svet, te su ovu staru, nekada poštovanu a sada sumnjivu i opskurnu veštinu naučnici velikodušno prepustili raznoraznim varalicama, samozvanim prorocima, vračarama, jurodivima i – pesnicima.

Romantizam, koji se temelji na imaginaciji, intuiciji i iracionalnim osećanjima i strastima, vratio je snove u centar duhovnog interesovanja i poštovanja. Tajanstveni, lepi i zastrašujući snovi predstavljaju nepresušni izvor mašte i najdubljih, intuitivnih saznanja. Po mišljenju slavnog nemačkog filozofa i pesnika Herdera, „san je majka poezije“. A drugi veliki nemački romantičarski pesnik Novalis uzdisao je: „Snova, o da mi je uvek novih snova.“ Snovi su za romantičare važni jer nam simboličke predstave u snu otkrivaju jedan drugi, nepoznat i tajanstven svet, prebogat simbolima. Oni nas povezuju sa onostranim i večnim, sa onim što se ne da razumom pojmiti i sa najvećim i najdubljim misterijama naše duše.

Krajem 19. veka naučnici su, suprotno pesnicima i mitološkom narodnom shvatanju, smatrali da su snovi zbrkani proizvod čovekovog mozga i ljudskih čula u stanju spavanja, a ne „jezik bogova“. Oni su time obnovili ono što su tvrdili još grčki filozofi Demokrit i Aristotel ‒ da su snovi beznačajni nusprodukt naše uspavane duše i da u njima nema ničeg mističnog, natprirodnog, niti proročanskog. Ovi antički filozofi anticipirali su stavove savremene eksperimentalne psihologije o materijalističkoj, neurološkoj osnovi snova, koji su epifenomeni nasumičnog rada mozga, bez smisla i psihološkog značenja.

Kratka povest 2

Sigmund Frojd
Izvor: srbijadanas.com

Frojdovo kapitalno delo Tumačenje snova (1900), nastalo na razmeđu vekova, iz korena je izmenilo dotadašnji kruti scijentistički i pozitivistički pristup snovima i širom otvorilo vrata psihološkom izučavanju snova. Zapravo, u njegovo doba, u vreme dominacije empirističke nauke i racionalističkog poimanja sveta, ignorisane su tako marginalne, nedostojne i kompromitovane pojave kakve su snovi. Malo ko je od ozbiljnih naučnika, fiziologa, psihologa ili medicinara bio spreman da rizikuje svoj ugled upuštanjem u istraživanje tako mistične, opskurne i prezrene oblasti kao što su snovi. Frojd je u moderno doba bio taj koji je ponovo otkrio zaboravljeni smisao snova, kao i metod za istraživanje njihovog simboličkog jezika, te ih tako sa krajnje periferije vratio u samo središte kulture Zapada. Snovi nisu besmislene pojave, nusprodukt uspavanog mozga, ali ni „jezik bogova“, smatra tvorac psihoanalize. Oni su jezik duše, kojim progovara naše nesvesno na jedan simbolički način. Pre Frojdovog sistematskog, obuhvatnog i pronicljivog naučnog istraživanja prirode i smisla snova, u ovoj oblasti je „carovala mrkla tama“, ocenio je Jung.[4]

Glavna biološka uloga snova je, smatra Frojd, da budu čuvari spavanja.[5] Snovi odraslih ljudi su po pravilu zbrkani, čudni, besmisleni i otud nerazumljivi, za razliku od dečjih snova, jasnih, razumljivih, providnih, koje bez napora tumačenja lako možemo razumeti kao imaginarno ostvarenje neke želje koja je u realnosti ostala neostvarena. Tako, recimo, jedan petogodišnji dečak prethodnog dana nije smeo da jede sladoled, ali zato iste noći u snu jede veliku porciju sladoleda! Prema tome, za dečji san možemo reći da je otvoreno ispunjenje neke svesne, nepotisnute želje.

To što su snovi odraslih ljudi neprozirni, nerazumljivi i naizgled apsurdni i što se u njima ne nazire ostvarenje želja dolazi otud što su oni izopačena zamena za nešto drugo što je smisaono, ali nesvesno. Na taj način Frojd za tumačenje snova uvodi fundamentalnu razliku između manifestnog sadržaja sna (zapamćeni tekst sna kojeg smo svesni), s jedne strane, i latentnih misli sna (skrivene, nesvesne želje i misli koje su nevidljiva, prava suština sna), s druge. Ono što se obično naziva snom, a u Frojdovoj terminologiji očiglednim snom, samo je maska, odnosno iskrivljena verzija pravog sna u kojem dominira neka zabranjena i svesti nepoznata želja. „Izopačenje sna je ono što čini da nam se san prikazuje tako čudnim i besmislenim“, zaključuje Frojd.[6] San je, dakle, neproziran ne zato što je takav po svojoj prirodi, već zato što je tendenciozno deformisan. Cilj izopačenja je da se ne dozvoli prognanim impulsima da povrede etičke zahteve svesnog ega. Izopačenje se u snovima javlja kao rezultat cenzure i rada sna. U Frojdovoj teoriji snova rad sna je postupak kojim se od latentnih misli sna obrazuje manifestni san, koji je nerazumljiv i za samog snevača. Rad sna je, dakle, kaže Frojd, „onaj rad koji skriveni san preobraća u očigledni“. Ovaj nesvesni postupak obavlja mehanizam rada sna, a to su sažimanje, pomeranje, simbolizacija, arhaizacija, vizuelizacija, dramatizacija i sekundarna obrada[7], pomoću kojih san postaje izopačen, apsurdan i otud nerazumljiv. Tumačenje snova je rad koji ide u suprotnom smeru, on uklanja efekte procesa izopačenja kako bi od manifestnog sna dospeo do skrivenog, latentnog smisla sna. Svoje celokupno tumačenje snova Frojd sažima u formulaciju: „San je prikriveno ispunjenje jedne potisnute želje.“

Osim Frojdovog tumačenja, za dubinsko tumačenje snova značajni su i pogledi Junga, Froma i egzistencijalističke analize na prirodu, funkciju i način interpretiranja snova… (Ali o njima, iz razumljivih razloga, koji će ubrzo postati jasni, nema ni reči u knjizi Tkač snova.)

Kratka povest 3

Karl Gustav Jung
Izvor: buka.com

Karl Gustav Jung, za razliku od Frojda, smatra da san nije puka fasada iza koje treba tražiti neko latentno, tobož skriveno značenje. „Sumnjam da smemo prihvatiti da je san nešto drugo nego što se čini da jeste“, a zatim nastavlja: „Pre sam sklon da se pozovem na drugi autoritet, naime na jevrejski Talmud, koji kaže da je san svoje sopstveno tumačenje. Drugim rečima, ja uzimam san za ono što on jeste. … San je prirodni događaj i nema vidljivog razloga za pretpostavku da je on neki lukav pronalazak, određen da nas zavede, da nas odvede u zabludu“, piše Jung aludirajući na Frojda.[8] San ništa ne skriva, već, naprotiv, snevaču otkriva, simboličkim jezikom, njegovo pravo duševno stanje. Za Junga san je „spontano samoprikazivanje aktuelnog stanja nesvesnog u simboličkom izražajnom obliku“.[9] San je poruka koju naše nesvesno šalje nama samima, kaže tvorac analitičke psihologije. Jung smatra da je san izraz mudrosti nesvesnog, posebno kolektivnog nesvesnog, koje sadrži riznicu akumuliranog predačkog iskustva. U kriznim situacijama, u prelomnim trenucima života, arhetipovi kolektivnog nesvesnog šalju svoja upozorenja svesti putem snova. S obzirom na to da se u snovima javljaju arhetipske figure kolektivnog nesvesnog (Senka, Anima, Animus, Sopstvo), kao i da njihova mudrost nadilazi lično iskustvo, razumljivo je da u snovima dominiraju univerzalni simboli, koji imaju transpersonalno i transkulturalno značenje.

Kratka povest 4

Erih From
Izvor: detinjarije.com

Prema Erihu Fromu, u nastanku i oblikovanju sna ne igraju glavnu ulogu isključivo infantilne želje, već to mogu i sadašnji, aktuelni motivi. San je, smatra ovaj psihoanalitičar, „smislen i značajan izraz bilo koje vrste mentalne aktivnosti u uslovima spavanja“ (razmišljanja, sećanja, nade, brige, namere i težnje).[10] Snovi simboličkim jezikom izražavaju naše želje, kao i naše strahove, očekivanja, iluzije, ali i pronicljive uvide. Oni su često izraz mržnje, sebičnosti, pakosti, ali i težnje za rastom, potrebe za saznanjem, za pravdom; oni su, dakle, izraz i onoga što je najgore i onoga što je najbolje u nama samima. Veština razumevanja snova često se sastoji u tome da otkrijemo da li san izražava naše zdrave, racionalne težnje i uvide ili bolesne, iracionalne želje i racionalizacije. From se slaže sa Jungom da smo mi često pronicljiviji i mudriji u snu nego u budnom stanju, ali za razliku od Junga, koji to tumači uticajem transcendentnog izvora, From smatra da je to stoga što naša misao, oslobođena stega spoljašnje realnosti, postaje lucidnija.[11]

Značajno je spomenuti i razumevanje (ne tumačenje) snova sa stanovišta egzistencijalističke psihoanalize. Naime, egzistencijalistički analitičari, i posebno Medard Bos (Boss), kritikuju dogmatsko „dubinsko“ tumačenje, odnosno „dešifrovanje“ snova i zalažu se za analizu snova u novom, fenomenološkom ključu. U njihovom razumevanju smisla sna bitni su odgovori na pitanja: prema kakvom je svetu u toku snevanja pojedinac „otvoren“ (neživoj prirodi, svetu biljaka, životinja ili ljudi), koje se emocije u snu javljaju itd. U svojoj knjizi o snovima Bos (1985) oštro kritikuje frojdovsko „simboličko“ tumačenje snova jer, po njegovom mišljenju, san ništa ne prikriva (u tome se Bos slaže sa Jungom), već, naprotiv, otkriva, izražava osobeni način bivstvovanja snevača u svetu.[12] Ako pojedinac, recimo, sanja kako ćelavi, onda to nije prerušeni „strah od kastracije“ ili „impotencije“, već slikovito predstavljanje doživljaja „egzistencijalnog osiromašenja“.[13]

 Žarko Trebješanin

Više o knjizi TKAČ SNOVA



[1] Толстой, Н. Н., Народные толкования снов и их мифологическая основа, у Н. Н. Толстой, Очереки славянского  язычества, Moskva, 2003, str. 306.

[2] Narodni sanovnik predstavlja celokupni korpus tumačenja predstava i simbola koji se sreću u snu. To je na principu rečnika iscrpan i uređen popis ključnih leksema (predmeta, radnji, lica, pojava) i njihovog značenja po narodnom verovanju. Sastoji se od dugačkog niza kratkih dvočlanih formula: predstave u snu (npr. mutna voda) i značenja (bolest) (Trebješanin, Ž., „Simbolika snova: neke srpsko-ruske folklorne paralele“, u Zajedničko u slovenskom folkloru /Zb./, Balkanološki institut SANU, Beograd, 2012, str. 349‒368).

[3] Pongracz, M. , I. Santer, Carstvo snova: četiri hiljade godina tumačenja snova, Naprijed, Zagreb, 1970.

[4] Jung, K. G., O psihologiji nesvesnog, Matica srpska, Novi Sad, 1984, str. 8.

[5] Frojd, S., Tumačenje snova, Matica srpska, I, Novi Sad, 1984.

[6] Frojd, S., Uvod u psihoanalizu (drugi deo: San), Matica srpska, Novi Sad, 1984, str. 126.

[7] Sažimanje je jedan od mehanizama rada sna koji se ispoljava u tome što je manifestni san mnogo kraći od skrivenog sadržaja latentnog sna. „Tekst sna je oskudan, siromašan, u poređenju s obimom i bogatstvom misli sna“, kaže Frojd. Sažimanje predstavlja neku vrstu skraćenog prevoda onih dugih lanaca skrivenih misli koji tvore san. Pomeranje je proces na osnovu kojeg je očigledni san drukčije centriran u odnosu na onaj skriveni, pravi san. Ono što je u latentnim mislima sna bilo bitno u manifestnom snu postaje sporedno, i obrnuto. Pomeranjem težišta sna on postaje nejasan i nerazumljiv. Simbolizacija je postupak kojim se predstavom nekog spoljašnjeg predmeta ili radnje izražava neka, obično svesti neprihvatljiva, nesvesna sadržina, ideja, želja, težnja (jahanje – seksualni odnos, vađenje zuba – kastracija). Vizuelizacija je mehanizam kojim se apstraktni pojmovi prevode u konkretne slike sna (Detaljnije o ovim mehanizmima videti S. Frojd, Tumačenje snova, I, Matica srpska, Novi Sad, 1984, str. 280–350; Ž. Trebješanin, Leksikon psihoanalize, Zavod za udžbenike, Beograd, 2012).

[8] Jung, K. G., Psihološke rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1984, str. 110.

[9] Jung, K. G.,  Opšta gledišta psihologije snova, Dinamika nesvesnog, Matica srpska, Novi Sad, 1984.

[10] From, E., Zaboravljeni jezik: uvod u razumevanje snova, bajki  i mitova, Zavod za udžbenike, Beograd, 2003, str. 44.

[11] From navodi primer čoveka koji je dan ranije susreo neku u javnosti zbog svoje dobrote uvaženu osobu, a koji je te noći usnio san u kojem ta „ugledna“ osoba ima izgled i ponašanje tvrde i okrutne varalice. Kasnije se pokazalo da je san bio pronicljiv uvid u pravu, rđavu, skrivenu prirodu te „ugledne“ ličnosti. Ono što snevač usled buke dnevnog života nije mogao da uoči spoznao je u snu.

[12] Boss, M., Usnilo mi se prošle noći, Naprijed, Zagreb, 1985.

[13] Isto, str. 207.

Ahtarov antropološki optimizam

Pogovor za knjigu PSIHOLOGIJA DOBROTE Salmana Ahtara

hands

Izvor: pixabay.com

Psihoanaliza je uzela učešća u mnogim temeljnim debatama o ljudskoj prirodi i moralu. Smatrajući da imaju originalne i korisne uvide, mnogi psihoanalitičari su pisali o tome da li je čovek po svojoj suštini dobar ili zao. U istoriji filozofije i kulture na ovo pitanje davani su potpuno oprečni odgovori, a i psihoanaliza je zauzela vrlo određen i po nekim mišljenjima ekstreman stav.

Tokom svoje istorije, psihoanaliza je morala da odgovori na brojne kritike, opravdane kao i neopravdane. Samo jedna među njima odnosi se na njen poslovični pesimizam.[1] Najveći broj životnih ili kliničkih situacija koje je moguće protumačiti na različite načine psihoanalitičari tumače na najnegativniji, svodeći sve ono što je moglo biti smatrano dobrim ili uzvišenim na bazično i patološko. Posebno je zgodno u tu svrhu koristiti mehanizme odbrane, pa objasniti, na primer, da je pristojnost prikrivena agresivnost, marljivo učenje beg od seksualnih impulsa, patriotizam projekcija „kompleksa oca“… Čini se da je dovoljno pogledati termine u naslovima Frojdovih knjiga i tekstova: nelagodnost, rat, cepanje, iluzija, prolaznost

Frojd

Sigmun Frojd
izvor: commons.wikimedia.org

U teorijskom smislu, međutim, ima i više od toga. Frojd je smatrao da isti mehanizmi stoje u osnovi i normalnosti i patologije. Na ovom načelu je insistirao u svojim poslednjim radovima (videti Freud, 1938, str. 195), a ono je osnovna tema jedne od njegovih najvažnijih knjiga iz prve decenije XX veka (Freud, 1901). Frojd je pokazao da u mnogim oblicima svakodnevnog ponašanja, kao što su omaške u govoru ili pisanju, zaboravljanje ili pogrešno povezivanje odnosno upamćivanje, postoji jasan smisao koji je određen dejstvom nesvesnog na svest analognom onome koje prepoznajemo u procesu formiranja simptoma. Isto važi i za snevanje, sanjarenje, kreativnost. On u svim tim fenomenima prepoznaje iste mehanizme koji pod specifičnim uslovima dovode do pojave simptoma i poremećaja. Frojd je, dakle, psihoanalizu zasnovao kao sistem sa ogromnom dozom determinizma (Popović, 1988, str. 58–70): svaki detalj svačijeg ponašanja moguće je analizirati i u njemu otkriti dejstvo nekog mehanizma odbrane, a da je tu analizu često nemoguće podvrći spoljašnjoj verifikaciji. Slika čoveka koja iz toga proizlazi gotovo je u potpunosti lišena slobode: koliko god se borio, on ne može da uspostavi autonomiju od nesvesnog i bude siguran zašto je nešto uradio, rekao, odlučio. Frojdove ambicije bile su, međutim, još veće: on je želeo da zasnuje kliničku antropologiju (videti Van Haute & Geyskens, 2004), da suštinu ljudskog bića opiše kao inherentno patološku. Po toj koncepciji, patologija (pre svega patologija seksualnosti) predstavlja pravu meru ljudskosti, suština ljudskosti je rascep.[2]

Slično je bilo i s mnogim kasnijim generacijama psihoanalitičara. Da pomenemo samo najslavnije primere: Melani Klajn je pisala o značaju zavisti, a Oto Kernberg se protivio ideji o mogućem postojanju zdravog narcizma, različita tumačenja kreativnosti i umetničkog stvaralaštva nisu išla dalje od nagona… Tako se dogodilo da psihoanaliza za čitav vek ništa nije rekla o, recimo, velikodušnosti ili se tek dotakla zahvalnosti i iskrenosti.

Nekoliko decenija psihologijom je dominirao pristup nastao kao reakcija upravo na ovakve stavove razvijene u psihoanalizi. Takozvana humanistička psihologija bila je usmerena na proučavanja ličnosti u celini i njenih najsvetlijih strana. Psiholozi humanističke orijentacije trudili su se da razviju teoriju ličnosti čiji osnovni princip ne bi bio unutrašnji konflikt. Njihov najvažniji predstavnik Abraham Maslov pisao je o „najvišim dometima ljudske prirode“. Po njegovom mišljenju, u ljudima postoji nezavisna, biološki utemeljena motivacija, nesvodiva na nagone, nesvesno ili mehanizme odbrane, da se saznaje, teži pravdi, uživa u lepoti, bori za istinu… Štaviše, Maslov je verovao da odustajanje od tih potreba vodi izopačenju ljudske prirode i specifičnim oblicima mentalnih poremećaja (Maslov, 2001). Iz ovoga su proistekla istraživanja motivacije za rad, radoznalosti, integrisanosti ili autonomije, a i savremeni pristupi ovim temama su pod uticajem izvorne humanističke struje (Dimitrijević, 2001). Dijalog između ovih psiholoških sistema u izvesnoj meri je postojao tokom šezdesetih godina prošlog veka, ali je nakon toga zamro.

Salman Ahtar

Salman Ahtar
Izvor: sigourneyaward.org

Zadatka da iz psihoanalitičke perspektive sistematski pristupi pitanju razumevanja ljudskih kvaliteta (i njihove autentičnosti) poduhvatio se Salman Ahtar, već dugo jedan od najproduktivnijih autora u savremenoj psihoanalizi. Ahtar je rođen u Indiji 1946. godine. Po završetku studija medicine, specijalizaciju psihijatrije završio je u SAD gde mu je mentor bio Vamik Volkan, drugi velikan savremene američke psihoanalize, s kojim i danas objavljuje. Psihoanalitički trening završio je u Filadelfiji gde i danas radi kao univerzitetski profesor i psihoanalitičar.

Do početka 2016. godine Ahtar je objavio ukupno sedamdeset i sedam knjiga. Jedan deo njegovih interesovanja odnosi se na definisanje i tretman poremećaja ličnosti, takozvane primitivne mehanizme odbrane i strukture ličnosti (videti, na primer, Akhtar, 2000). Mnogo je pisao i o psihološkim aspektima imigracije i izbeglištva (Akhtar, 1999; 2010), a jedan je od autora koji su otvorili pitanje specifičnosti recepcije psihoanalize u Aziji (Akhtar, 2005a; 2009a). Autor je često korišćenog i citiranog psihoanalitičkog rečnika (Akhtar, 2009b), knjige o psihoanalitičkom slušanju (Akhtar, 2012), a bio je urednik brojnih važnih stručnih časopisa. Ahtar je takođe objavio sedam knjiga poezije, na engleskom i urdu jeziku, što nije neobično s obzirom na to da već nekoliko generacija njegovih predaka piše pesme ili „songove“ za bolivudske filmove. Poslednjih nekoliko godina posebno se usmerio na pisanje i priređivanje knjiga o „osnovnim ljudskim iskustvima“: usvajanju dece (Akhtar & Kramer, 2000), očinstvu (Akhtar & Parens, 2005), želji za posedovanjem (2005b), pitanjima života i smrti (2011), strahu (2014), ulogom životinja u našim životima (Akhtar & Volkan, 2014a, b), beznadežnosti (2015a), pohlepi (2015b), sramu (2015c) i mnogim drugim.

PSIHOLOGIJA DOBROTEAhtarove knjige prevedene su na brojne jezike, a on je vrlo tražen predavač i izlagač. Mada je čitav jedan seminar održao u Beogradu pre četvrt veka, ovo je prvi prevod nekog njegovog dela na srpski jezik. U Psihologiji dobrote, Ahtar razmatra šest psiholoških fenomena, podeljenih u dve grupe. Među „dobra svojstva“ spadaju hrabrost, rezilijentnost i zahvalnost, a među „dobre postupke“ darežljivost, opraštanje i žrtvovanje. U svakom od poglavlja Ahtar izlaže definicije datog fenomena, njihove razvojne aspekte, psihoanalitičko razumevanje i daje brojne kliničke ilustracije. Njegove definicije često nisu psihoanalitičke, već potiču iz filozofije ili Oxford Encyclopaedic Dictionary, a etimologija je izložena u okviru starogrčkog i latinskog, ali i sanskrita i neevropskih tradicija. Fenomeni se onda dovode u vezu sa srodnim psihičkim svojstvima i razgraničavaju od njih. U ovim delovima teksta do izražaja dolazi Ahtarova erudicija i sposobnost da se pozove na brojne primere iz istorije ili umetnosti.

Razvojem pomenutih fenomena Ahtar se bavi uglavnom u kontekstu psihoanalitičkih razvojnih teorija, mada ne previđa značaj bioloških faktora. Uglavnom počinje klasičnim pristupima, ali gotovo uvek uključuje i savremena razmatranja, pa i istraživačke rezultate. Razvoj se trudi da prati tokom čitavog životnog ciklusa, a to što je najveći broj podataka prikupljen u radu s decom i odojčadi nije njegova krivica.

Najvredniji deo knjige, međutim, predstavljaju njeni klinički delovi. U njima se diskutuju povezanosti osnovnih fenomena kojima je knjiga posvećena sa različitim psihopatološkim simptomima. Ovom prilično tradicionalnom pristupu Ahtar dodaje brojna razmatranja snaga koje ljudi nose u sebi i opise situacija kada nekome psihoterapijska pomoć nije potrebna. Najuzbudljiviji deo knjige lako bi mogle biti upravo kliničke ilustracije. Izabrane iz višedecenijske analitičke i supervizijske prakse, napisane upečatljivo i iskreno, Ahtarove vinjete predstavljaju kliničku psihoanalizu u najboljem izdanju. U njima vidimo i to da su Ahtar-autor i Ahtar-kliničar ista osoba: prirodna, radoznala, kreativna, darežljiva… Dok je pesimista Frojd izgleda govorio da su pacijenti „dobri samo za naučna istraživanja i zato što se mora zarađivati“ (Ferenczi, 1988), optimista Ahtar razgovara sa osobama koje mu se obrate za pomoć nikad ne zaboravljajući sopstvene slabosti i ne prestajući da razmišlja o zahtevima koji se postavljaju pred čitavu profesiju (videti, na primer, odeljak „Hrabrost analitičara“).

Ahtar, otud, ovom nevelikom knjigom na izvrstan način otvara bavljenje temama koje nam mnogo nedostaju. S jedne strane, za psihoanalizu bi bilo veoma dobro kad bi ublažila svoj determinizam i pesimizam otvarajući se za izvorne kvalitete i dobrotu ljudi. S druge strane, za opštu javnost može biti važno da se misli i govori o dobroti zbog globalnih tendencija u medijskom izveštavanju usmerenom na zločine i tračeve, zbog opšte krize morala u doba površnih identiteta i čestih preseljenja, ali i zbog gotovo potpunog nestanka optimizma iz društvenog života u Srbiji.

Aleksandar Dimitrijević

urednik edicije Imago


[1] U Beogradu je pre četvrt veka održan naučni skup „Frojdov antropološki pesimizam“ (Jovanović, 1990), tokom kojeg su najugledniji jugoslovenski poznavaoci Frojda diskutovali o ovoj temi, a čiji naslov ovde variram.

[2] Naravno, takva disciplina morala bi da koristi psihoanalizu kao svoj osnovni metod, pa bi na taj način Frojd postavio svoje otkriće u sam centar nauke o čoveku.

Literatura:

Akhtar, S. (1999). Immigration and identity: Turmoil, treatment, and transformation. Jason Aronson.

Akhtar, S. (2000). Broken structures: Severe personality disorders and their treatment. Jason Aronson, Inc.

Akhtar, S. (ur.). (2005a). Freud along the Ganges: Psychoanalytic reflections on the people and culture of India. W. W. Norton & Company Inc.

Akhtar, S. (2007). Objects of our desire: Exploring our intimate connections with the things around us. Harmony.

Akhtar, S. (ur.) (2009a). Freud and the Far East: Psychoanalytic perspectives on the people and culture of China, Japan, and Korea. Jason Aronson.

Akhtar, S. (2009b). Comprehensive dictionary of psychoanalysis. London: Karnac Books.

Akhtar, S. (2010). Immigration and acculturation: Mourning, adaptation, and the next generation. Jason Aronson.

Akhtar, S. (2012). Psychoanalytic listening: Methods, limits, and innovations. London: Karnac Books.

Akhtar, S. (ur.). (2013). Fear: A Dark Shadow Across Our Life Span. London: Karnac Books.

Akhtar, S. (2015). Hopelessness: Developmental, Cultural, and Clinical Realms. London: Karnac Books.

Akhtar, S. (Ed.). (2015a). Greed: Developmental, Cultural, and Clinical Realms. Karnac Books.

Akhtar, S. (Ed.). (2015b). Shame: Developmental, Cultural, and Clinical Realms. London: Karnac Books.

Akhtar, S., & Kramer, S. (ur.). (2000). Thicker Than Blood: Bonds of Fantasy and Reality in Adoption. Jason Aronson Inc.

Akhtar, S., & Parens, H. (ur.) (2005). Real and imaginary fathers. Jason Aronson, Inc.

Akhtar, S., & Volkan, V. D. (ur.). (2014a). Mental zoo: Animals in the human mind and its pathology. London: Karnac Books.

Akhtar, S., & Volkan, V. D. (Eds.). (2014b). Cultural Zoo: Animals in the Human Mind and Its Sublimation. London: Karnac Books.

Dimitrijević, A. (2001). Predgovor. U: A. Maslov: O životnim vrednostima. Izabrani eseji iz psihologije vrednosti. Beograd: Izdavačko preduzeće Žarko Albulj, str. 7–14.

Ferenczi, S. (1985). The clinical diary of Sándor Ferenczi. Prir. J. Dupont. Harvard University Press.

Freud, S. (1901): The Psychopathology of Everyday Life. Standard Edition, 6.

Freud, S. (1905): Three Essays on the Theory of Sexuality. Standard Edition, 7: 123–245.

Freud, S. (1938): An Outline of Psychoanalysis. Standard Edition, 23: 139–208.

Jovanović, B. (1990). Frojdov antropološki pesimizam. Beograd: Studio plus – Dom kulture „Studentski grad“.

Maslow, A. H. (2001). O životnim vrednostima. Izabrani eseji o psihologiji vrednosti. Beograd: Izdavačko preduzeće Žarko Albulj.

Popović, B. V. (1988): Psihologija ličnosti. Beograd: Savez društava psihologa Srbije.

Van Haute, P. & T. Geyskens (2004): Confusion of Tongues. The Primacy of Sexuality in Freud, Ferenczi, & Laplanche. New York, NY: Other Press.

Novi lik moderne drame

SCENA – Časopis za pozorišnu umetnost, 1-2 / 2016 (januar – jun)

Prikaz knjige POETIKA MODERNE DRAME

POETIKA-MODERNE-DRAMEPrevod knjige Poetika moderne drame Žan-Pjera Sarazaka je nastavak prevodilačkoi-straživačkog rada teatrološkinje i prevoditeljke Mirjane Miočinović. Prethodna etapa ovog rada bio je prevod knjige Aristotel ili vampir zapadnog pozorišta Florans Dipon. Ove dve knjige povezuje pojam mitos koji se na srpski prevodi kao mit i/ili priča. Mitos u značenju mit se konkretno vezuje za narodna predanja koja utvrđuju identitet jednog naroda i kao takva reč mit je nepodesna za analizu dramskog dela. S druge strane, problem sa rečju “priča” je taj što je postala kolokvijalna i što je izgubila preciznost grčke reči mitos kojom Aristotel označava sklop događaja, odnosno podražavanje radnje kao bazične osobine tragedije. U knjizi Aristotel ili vampir zapadnog pozorišta Florans Dipon utvrđuje u kojoj meri je mitos bio određujući za istoriju i razvoj evropske drame i pozorišta. U Poetici moderne drame možete pročitati kako je došlo do potpune dekonstrukcije mitosa i sa njim dramske forme, zašto je to bilo neminovno i zašto ta dekonstrukcija nije kraj drame, već nova razvojna faza koja je u saglasju sa promenom ideje o ljudskom biću u 20. i 21. veku.

Pri početku knjige Žan-Pjer Sarazak piše da je priča u aristotelovskom smislu “Sistem u kojem je hronološka veza između činjenica, između radnji, bila strogo uslovljena uzročnim odnosom koji je povezivao radnje, koji je unosio rastuću nestabilnost u jednu apriori stabilnu situaciju, pojačavao sukob do krajnjih granica, izazivao katastrofu i preokret sudbine, čemu bi Hegel dodao dolazak ‘konačnog smirenja’.” (21). Ovakvo poimanje drame se, naravno, umnogome oslanja na Aristotelovo delo O pesničkoj umetnosti, ali u suštini govori o tzv. građanskoj drami. Građanska drama je odraz građanskog društva i građanskog pojma ličnosti koja je sagledavana kao celovita. U vreme kada su počeli da se dovodi u pitanje način na koji je ustrojeno društvo i ideja ličnosti kao koherentne celine (a to je bilo krajem 19. i početkom 20. veka), pisci su krenuli da rastaču forme građanske drame. Žan-Pjer Sarazak, navodeći veliki broj drama kao primer, pažljivo prati puteve i načine ovog rastakanja.

Analizu počinje navođenjem Pirandelovih estetskih i filozofskih razloga za razbijanje forme dobro skrojenog komada. Nova forma komada proizilazi iz težnje za svojevrsnom rekonstrukcijom radi otkrivanja suštine iza svakodnevnog građanskog života. Pisci poput Strindberga dovode u pitanje celovitost i veličinu komada pa se javljaju komadi ogromne dužine i bez vidljivog kraja. Moderna drama postaje delo bez početka, kraja ili sredine. Takođe, celovita priča gubi primat i javlja se čitav niz novih oblika: dramski roman, dramska stanica, epska hornika… Priča može postati i predmetom montaže kako bi se kroz premetanje delova tragalo za novim, skrivenim značenjem. Primat nad radnjom uzima situacija. Zaustavljanje radnje, bazične vrednosti dobro skrojenog komada, nemaju za cilj poništavanje drame, već da je učine vibrantnijom i vidljivijom. Statičnost situacije kod Beketa ima za cilj da prikaže radnju u najsitnijim pojedinostima. Takođe, drama može postati čitava sazdana od stalnog vraćanja u prošlost, od introspekcije, retrospekcije, optacije, ponovne montaže… Beketov komad Kraj partije postaje metafora za čitav niz komada koji su sasvim skoncentrisani na poslednju etapu puta i praveći bilans, ona je slika života onakvog kakav je bio.

photo-1468866576576-de8a9bf61f92Posebnu transformaciju doživljava karakter. Kod Aristotela karakteri su bili drugi po važnosti za sklop tragedije (odmah nakon radnje), dok u građanskoj drami karater postaje primaran – središte individualizma. Na početku 20. veka u delima Strindberga i Pirandela pa i Čehova vidimo cepanje ovog jezgra. Cepanje počinje ukidanjem “saglasnosti lika sa samim sobom”. On je nepoznat samom sebi i menja se kako se menjaju odnosi među likovima. U stalnoj borbi sa samim sobom, lik postaje čovek bez svojstava – bez karaktera, identiteta, čak i volje, da bi kod Joneska individue postale međusobno zamenljive i savršeno anonimne.

Posebnu trasformaciju doživljavaju dijalog i didaskalije. Dijalog se transformiše u veliki monolog ili izjavu. Didaskalije se jako proširuju i postaju samostalni tekst koji je značajan za poetiku nove drame, ali se neretko teško može izvesti na sceni i zahteva da bude izgovoren umesto prikazan. Proširivanjem dijaloga u monolog, didaskalije u repliku, drama se približava poemi kod mnogih pisaca, među kojima je i Sara Kejn. Novi tretman teksta dovodi do pojave nove figure koju Žan Pjer-Sarazak naziva Rapsod koji je hipostaziran u didaskala, a neretko je autobiografski lik.

Svi ovi postupci zajedno vode put novog rađanja drame kroz igru i kao igre. U ovoj tački rasprave Žan-Pjer Sarazak polemiše sa Hans-Tisom Lemanom za koga kaže da svako udaljavanje od dramskog vidi kao napuštanje dramskog zbog postdramskog i Florans Dipon koja evropsku dramu vidi kao suprotnost igri koja u evropski teatar stiže preko komedije del arte i drugih narodskih žanorava. Ideja da ne prisustvujemo kraju, već rađanju nove drame deluje ohrabrujuće za sve one koji su počeli ozbiljno da sumnjaju. Stoga, ovaj izuzetan bedeker kroz poetiku moderne drame treba da ima u svojoj biblioteci svaki savremeni dramaturg, reditelj i glumac.

 Marina Milivojević Mađarev

Objavljeno pod Ars