Telo i društvo: Muškarci, žene i seksualno odricanje u ranom hrišćanstvu

Religija i tolerancija, Časopis za empirijsko proučavanje religije, 13/24 (2015): 383-388

O knjizi Telo i društvo Pitera Brauna

TELO-I-DRUSTVO

Nakon skoro trideset godina od kada je prvi put objavljena 1988. godine, pred srpskog čitaoca, našla se po svemu revolucionarna studija Piter Brauna (Peter Brown) posvećena istoriji ranog hrišćanstva, koja je posmatrana kroz prizmu seksualnosti. Pisac proučava praksu trajnog seksualnog odricanja, kroz tri tematske celine, koje hronološki prate ranohrišćanski pokret, počev od apostola Pavla, tj. od tridesetih i četrdesetih godina prvog veka, pa do nešto posle smrti Svetog Avgustina 430. godine. Prva tematska celina knjige donosi analizu ranohrišćanskih izvora počev od Svetog Pavla do Antonija Velikog; druga donosi prikaz asketizma i društva u Istočnom carstvu; dok treća razmatra stvaranje latinske tradicije.

Braun oživljava svet Mediterana kasne antike, ne samo preko analize odnosa između tela i društva, nego i preko prikaza velikana religijske misli, bilo onih koji su bili ortodoksni, heterodoksni ili neortodoksni. Na stranicama njegove studije, srećemo poglavlja posvećena Markionu, Tatijanu, Valentinu, Klimentu Aleksandrijskom, Origenu, Porfiriju, Metodiju, Kiprijanu, Maniju, Jevsevju Kesarijskom, pustinjskim ocima, Grigoriju Niskom, Jovanu Zlatoustom, Ambroziju, Jeronimu i Blaženim Avgustinu. Svi oni prikazani su kao poluge koje koje su svojom snagom iznedrile ono što danas prepoznajemo kao hrišćansku religiju.

Jedna od centralnih tema ove studije odnosi se na tenziju koja postoji između drevnog grada antike, koji vapi za brojnim potomstvom, porodicom, i kontinuitetom koji obezbeđuje brak, i hrišćanstva, kao nove religije koja je inicirala opšti preokret u ustaljenom poretku stvari. Jedan od tih preokreta odnosio se na apstinenciju, odnosno seksualno odricanje, koje je predstavljalo poricanje i prevazilaženje društva koje je do tada postojalo. Ujedno, preko fenomena seksualnog odricanja, Braun pokazuje da je hrišćanstvo kao sistem u sebi sadržavalo naizgled nepremostivu kontradiktornost i paradoks, budući da je sa jedne strane, imitiranje anđeoskog sveta putem seksualnog odricanja, zavisilo od rađanja dece odnosno priliva novih asketa.

Braun prikazuje kulturalnu i socijalnu istoriju perioda kasne antike, virtuozno koristeći svoje literarni dar kao i brojne metode društvenih nauka. Tako, na primer, preko demografske analize, on ukazuje na veliki postotak smrtnosti među ženskom populacijom poznoantičkog grada. Žene su bile najčešća žrtva prineta na oltar gladi za populacijom i kontinuitetom. One su masovno umirale na porođajima, budući da su bile primorane da u proseku donesu petoro dece na svet kako bi broj populacije ostao na istom nivou. Braun dalje posebno ukazuje na centralnu ulogu žena u asketskom pokretu, bilo da se radilo o onima koje su same bile askete i koje su svojim primerom bile uzor muškarcima u njihovom odnosu prema paganskom svetu i njegovim iskušenjima, bilo da se radilo o imućnim zaštitnicama, koje su finansijski podržavale hrišćanske zajednice.

Sa jedne strane, Braunova studija dozvoljava poređenje latinskih i grčkih pisaca, dok sa druge, ona dozvoljava poređenje hrišćanskih, jevrejskih i paganskih izvora. Takođe, Braun poredi fenomene američkog protestantizma iz devetnaestog veka, sa onima u periodu kasne antike, kao kada enkratite poredi sa američkim šejkerima, ili kada govori o onome što se u prevodu naziva pregorelim oblastima države Nju Jork, da bi ukazao na masovnu evangelizaciju i stvaranje mileranistički obojenih hrišćanskih zajednica u zaleđu istočnog Sredozemlja, tokom drugog i trećeg veka.

Kompleksnost ove studije, stručno baratanje masivnim telom patrističke literature, korišćenje mrtvih i živih jezika, veoma lako mogu da budu zanemareni kod čitalaca, koji štivo Pitera Brauna, zbog zanimljivosti teme i knjižnjvnog umeća pisca, čitaju kao dobar roman. Međutim, potrebno je naglasiti, da je pred nama delo koje je svojim značajem definisalo i usmerilo dalja istraživanja koja se bave pitanjem seksualnosti i ranog hrišćanstva, i da od trenutka kada je ugledalo svetlost dana, ovo delo predstavlja nezaobilaznu bibliografsku jedinicu istraživanja u pomenutom studijskom polju.

Da bi studiju Pitera Brauna na neki način postavili u kontekst i ocenili, smatramo da je pre svega potrebno razmotriti dva centralna teoretska termina koji se nalaze u samom njenom naslovu – telo i seksualno odricanje.

Mišel Fuko (Michel Foucault), u svom prvom tomu Istorije seksualnosti, koji nosi podnaslov Volja za znanjem, pokrenuo je istraživanje, koje je vremenski ograničio na period od viktorijanskog do modernog doba. U ovom delu, Fuko dovodi u pitanje opšte prihvaćenu tezu, da se evropski čovek preko takozvane seksualne revolucije, oslobodio represije koja svoje poreklo nalazi u sedamnaestom veku. Dalje, Fuko postavlja tezu po kojoj rano moderno doba i uspon kapitalizma, nisu intenzivirali seksualnu represiju, nego diskurs o seksu, te da je volja za znanjem, proizvela konstruisanje nauke o seksualnosti. Tokom istraživanja, Fuko je uvideo da je za razumevanje seksualnosti, kao i za ispravno čitanje Frojda, potrebno istorijski pomeriti granicu koju je inicijalno postavio viktorijanskom erom. Iz ovog razloga, svoja druga dva toma o istoriji seksualnosti, Fuko posvećuje antici, nameravajući da istraživanje proširi i na period ranog hrišćanstva, što nažalost nije ostvareno, budući da je preminuo 1984. godine.

Istovremeno, slično interesovanju Fukoa, u njegovom prvom tomu Istorije seksualnosti, i Piter Braun, analizira upravo ono što je i naslovio u delu čiji prikaz ovde donosimo. Studija Telo i društvo postulira odnos grada i seksualnosti, pokazujući na koji način je grad kasne antike polagao pravo na tela odnosno seksualnost svojih žitelja. Iako Fuko u prvom tomu Istorije seksualnosti, razmatra sisteme moći viktorijanskog doba i njihov uticaj na seksualnost populacije, dok se Piter Braun ograničava na grad kasne antike, oba autora smatraju da se religijski subjekt najbolje može proučiti kao spoj tela i društva.

Pored Mišela Fukoa, na čiji uticaj i prijateljstvo se Braun često poziva, studije Karoline Bajnem (Caroline Bynum) i Arnalda Momiljana (Arnaldo Momigliano), kao i antropološka istraživanja Edvarda Evans-Pričard (Edward Evan Evans-Pritchard) i Meri Daglas (Mary Douglas), predstavljaju idejne talase koji su iznedrili tezu Pitera Brauna o razmatranju odnosa tela i društva. U isto vreme, pored Brauna, i drugi istoričari kasne antike odnosno teolozi nisu odoleli ovom telesnom (iza)zovu, koji je posebno evidentan osamdesetih godina prošlog veka. Zajedno sa Braunom, o telu polemišu i o telu pišu npr. Ilejn Pejgels (Elaine Pagels) i Ejlin Rusel (Aline Rousselle).

U studijama religije, postalo je jasno da hrišćanstvo kao i judaizam, da se ograničimo samo na ove religijske tradicije, predstavljaju one religije koje su duboko utelotvorene u telo onih koji ih upražnjavaju, više nego što su teolozi to hteli da priznaju. Telo, kao kritički termin, vidno je potisnuo termin kao što je misticizam, što samo po sebi ukazuje u kom pravcu se kreću moderne studije religije. Možemo dalje pretpostaviti da ova svojevrsna moderna opsednutost telom delom predstavlja proizvod konzumerske prirode savremenog društva, revolucionarnih otkrića iz oblasti medicine i genetskog inženjeringa, pandemije side, i tako dalje.

Evidentno je da su pokušaji da se definiše ono što nazivamo telo brojni, i da su definicije koje su proizveli često suprotstavljene jedna drugoj. U materijalističkoj filozofiji, telo je sve ono što nije mozak.  Zapadna medicina postulira telo kao stvar-mašinu, čiji delovi mogu sada da se beru za transplataciju. U feminističkoj analizi pornografije i kulturalne manipulacije, telo predstavlja ženu koju muškaraci nastoje da kontrolišu. Za antropologa M. Daglas, telo predstavlja kako metaforu za stvarnost tako i jedan simbolički sistem. frojdovskim i fukoovskim jezikom seksualnosti, telo je pre poprište zabranjenih ili dozvoljenih zadovoljstava, nego manje više nesvestan medijum svakolike ljudske egzistencije. U popularnim časopisima, koji govore o ispravnoj ishrani ili fitnesu, telo predstavlja neku vrstu pobunjene ploti, koju je potrebno kontrolisati i usmeravati.

Pored toga što poseduje mogućnost da oseća, telo odražava svoju vidljivu sliku u vremenu i prostoru, i može se transformisati u znak. Ako se simbol shvati kao posebna vrsta znaka, onda možemo reći da telo simbolizuje most koji povezuje prirodu i kulturu. Kao znak ili simbol, telo može biti ambivalentan entitet, sa stanovišta međukulturalne polemike, tako da poseduje potencijal da u sebi utelotvori (inkorporira) ili otelotvori (otkrije) vrednosti kulture i njene stavove koji preko tela delaju. Ljudsko telo predstavlja prirodni sistem simbola. Ipak, potrebno je imati u vidu da se telo ne može iskusiti u svom prirodnom stanju, budući da je ova prirodnost tela uvek posredovana preko određenog društva. Više od ovoga, telo pojedinca je modelovano na način koji je analogan modelu društvenog tela, i ne može postojati nezavisno od njega.

Pored toga što telo predstavlja znak, simbol, metaforu, poseduje ličnu istoriju, ukalupljuje se u sistem pola/roda i pokazuje svoju seksualnu prirodu, telo može biti shvaćeno kao nešto što se može pobuniti, izgubiti kontrolu, i koje može biti opasno i nečisto. Ovde dolazimo do drugog termina koji nas interesuje, i koji Piter Braun koristi u naslovu svoje studije – seksualno odricanje. Više od ovoga, Braunova studija predstavlja prikaz istorije seksualnog odricanja.

Ovaj termin, predstavlja drugo ime za kompleksan verski fenomen, koji podrazumeva celibat ili bezbračnost i koji se javlja kao jedna od asketskih praksi, kao tehnika discipline i kontrole tela, koja dela na polju seksualnih poriva. Odluka pojedinca da se upusti u seksualne odnose ne pretstavlja samo pojedinačnu ili zajedničku akciju, nego je u isto vreme i društveno određen i definisan čin, budući da se seksualni odnosi odvijaju unutar društvenog konteksta. Drugim rečima, iako telo kao i seksualni poriv predstavljaju (prirodnu) datost, oni takođe predstavljaju nešto što je društveno konstruisano. Ovo isto važi i za celibat kao asketsku praksu. U različitim kulturama, celibat poseduje različito značenje. On može biti prinudan ili dobrovoljan, stalan ili privremen. Može se javiti kao antidruštven u odnosu na šire društvo, ali može obezbediti novi društveni status i nanovo konstruisati identitet onih koji su celibatni. Celibat može predstavljati praksu koja izdvaja i udaljuje pojedinca od stanja koje se smatra za nečisto, put ka ritualnoj čistoći i svetosti, ali može biti percepiran i kao nešto nečisto i neprirodno. Bez obzira da li određena kultura podržava ili osuđuje celibat, ova praksa nam pruža uvid u etos određene kulture, govori nam o njenim vrednostima, odnosima koji u njoj vladaju između polova, verskim ulogama, kao i o odnosu onoga ko celibat upražnjava sa duhovnim svetom.

Religija, u većini, ako ne i u svim kulturama, predstavlja primarni sistem koji služi kako u konstrukciji rodnih uloga, tako i u tumačenju polnih subjekata u tim i takvim rodnim ulogama. Većina kultura, preko rodne politike koja sprovodi svoju moć, postulira prirodne razlike među polovima kao nešto dato. U kojoj meri je rano hrišćanstvo bilo jedno od retkih kultura u kojoj politika koju je sprovodio rod, nije funkcionisala tako da stvori takozvani prirodan pol, predstavlja pitanje koje se nazire u studiji Pitera Brauna, i koje je kasnije radikalizovano u istraživanjima koja su se javila kao odgovor na ovu studiju. Braun nagoveštava tezu da je upravo celibat predstavljao kategoriju koja je oslobađala kako od stega antičkog grada tako i od kategorija onoga što se pretpostavljalo kao prirodan pol. Ovo je od posebnog značaja za žensku religioznost, budući da je u ranohrišćanskom pokretu ženama bilo moguće da se preko celibata postave kao ravnopravne muškarcima, što se nije desilo u judaizmu, na primer. Bez obzira, Braun nije opterećen složenošću kategorija kao što su pol i rod, što donekle njegovu studiju čini zastarelom u svetlu postavki DŽudit Batler (Judit Butler), Monik Vitig (Monique Wittig), Lusi Irigarej (Luce Origaray), i posebno Daniela Bojarina (Daniel Boyarin), koji svojom studijom Izrailj po telu: Čitanje seksa u talmudkoj kulturi, dopunjuje praznine Braunovog dela u pogledu judaizma i njegovog odnosa prema hrišćanstvu.

Brauna zanima istorija hrišćanstva u prva četiri veka, tako da se nazire teza da je četvrti vek, odnosno period kasne antike, bio vek kada je hrišćanstvo dobilo odlike onoga što karakteristiše religiju. Raznorodnost hrišćanskog iskustva pre konačnog obračunavanja sa heterodoksijom, i upliva u srednji vek, na neki način predstavlja romantičnu sliku demokratičnosti hrišćanskog iskustva, i polifonije ranog hrišćanstva, koji se ponekad sa nostalgijom evociraju. Ovde Braun otkriva svoje protestantske korene, budući neopterećen favorizovanjem one struje ranohrišćanskog pokreta koja će se uobličiti u ortodoksiju. Međutim, kao što navodi i sam pisac, ova raznorodnost prva četiri veka hrišćanstva, samo pokazuje koliko je rana Crkva udaljena od nas. Međutim, bez obzira na vremensku udaljenost i tihu jezu sumornog poznoseptembarskog dana, kako donosi Braun citirajući Kavafija (str. 14), kada opisuje osećanja modernog čitaoca koji se susreće sa bizarnim opisima izvora koji ravnodušno donose listu akcija preuzetih u nastojanju da se seksualnost prevaziđe, Braunova studija, ipak ukazuje na sličnost hrišćanskog sveta kasne antike, i sveta u kojem mi danas živimo. Svedoci smo da se nalazimo u dobu koje ponovno problematizuje kategorije vezane za telo i seksualnost. Takođe gradska kultura metropola zapadnog sveta u mnogome podseća na sofisticirani urbani život poznoantičkog grada. Tiha jeza o kojoj Braun govori, takođe nas obuzme, kada u daljoj analogiji, pretpostavimo da naše doba, kao i doba kasne antike, predstavlja prag preko kojeg se ulazi u neko novo srednjovekovlje.

Više o knjizi Telo i društvo

Dr Nebojša Tumara

 

 

Množenje svetova: Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti

Sa predstavljanja knjige, Zadužbina Ilije M. Kolarca, 18. januar 2016.

O knjizi Množenje svetova Miodraga Sibinovića

MNOZENJE-SVETOVA- (1)Zaslužni beogradski rusista i slavista prof. dr Miodrag Sibinović obradovao je svoje čitaoce novom, znalački napisanom knjigom eseja Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti. Knjigu je s jeseni 2015. godine objavio renomirani beogradski izdavač „Clio“, kojem – posebno u ova izdavačkim projektima nenaklonjena vremena – valja odati priznanje na pravoj oceni najnovije Sibinovićeve knjige, kao i na njenoj izvrsnoj grafičkoj opremi.

Knjigu Množenje svetova čini šest eseja, raznorodnih kako po tematskom fokusu i širini njegovog obuhvata, tako i po pristupu, pa i obimu. Ipak – samo na prvi pogled paradoksalno – knjiga jeste celina, i to vrlo dinamična i, usuđujemo se da primetimo, intrigantna i dopadljiva. Tu će se naći zgusnuta činjenička građa o rusko- odnosno istočnoslovensko-srpskim kulturnim i književnim prožimanja, i to u luku od čitavog milenijuma – od njihovih početaka do prvih decenija XX veka; sažeta teorijska refleksija o književnom procesu i njegovim stranim impulsima; o procesu prevođenja i prevodu kao kreativnom činu; kulturološka studija o statusu prevoda kod nas na početku ovoga veka; sumarni pregled prisustva ruskih autora u srpskoj prevodnoj književnosti od kraja XX do danas i, naposletku, sumorna opaska o onome što se događa s kulturom i književnošću našeg vremena, prevodilaštvu napose, u savremenoj hijerarhiji vrednosti.

O žanrovskoj definiciji knjige moglo bi se možda diskutovati. Nekom bi se učinilo da je najbliža onome što su Poljaci, govoreći o spisima XVII veka i njihovim u XX veku oživljenim, postmodernim refleksima u esejistici, nazvali silva rerum, „šuma stvari“. Neko bi je nazvao možda traktatom u onom humanističkom maniru, a njenoga autora polihistorom. Neko bi opet mogao govoriti o njoj kao o učenoj knjizi u duhu veka prosvećenosti, čiji autor njome nastoji da objasni svoje vreme, da pouči i pripremi čitaoca za život u njemu. I svi bi, u ovoj ili onoj meri, načelno bili u pravu, jer svi ti žanrovski obrasci trpe, neretko i podrazumevaju, raznolikost, odnosno nejednorodnost sastavaka takvih dela.

Pa ipak, svaki od ogleda koji čine knjigu Množenje svetova zapravo funkcioniše kao glava u jednom razuđenom narativu – razuđenom u smislu različitog stepena opštosti, odnosno dijahronog ili sinhronog stanovišta, nikako pak u smislu heterogenosti i inkoherentnosti. Iako se može steći utisak da knjiga nije namenjena linearnom čitanju – jer njene celine moguće je, doista, čitati i na preskok – autorova teza i nadasve njegova metodičnost u praćenju osnovne ideje pojmiće se tek u lektiri „od korice do korice“.

A ključni pojam čitavoga ovog dela jeste prevod, tačnije – književni prevod, i njegova civilizacijska (i civilizatorska!) funkcija, odnosno njegov umetnički, autorski karakter.

Ovakvu knjigu mogao je stvoriti i uvezati u celinu samo veoma iskusan naučnik, književni stvaralac i prevodilac – iskreno, analitično i… zabrinuto. A iskustvo u poslovima kojima se profesor Sibinović bavi već više decenija, nažalost, ne znači i optimizam, štaviše – iskustvo i optimizam kao da su u obrnutoj srazmeri.

*

Funkciju prve glave Sibinovićeve knjige preuzeo je ekstenzivan ogled (od svojih četrdesetak strana) pod naslovom „Opšti pogled na preplitanje srpske i ruske književnosti i kulture do Prvog svetskog rata“. Iako operiše mnoštvom činjenica, uz oslonac na čitavu biblioteku klasične i nove naučne literature, esej se čita kao lako i nepretenciozno kazivanje o srpsko-ruskim interakcijama u dalekim vremenima i epohama, uopšteno, s vešto doziranim činjeničkim tvorivom. Tu će se čitalac uveriti u ogromnu snagu prvih prevoda na slovenski jezik i njihovo zračenje kroz vekove – plod stvaralačkog podviga i nadahnuća solunske braće, svetih Ćirila i Metodija. Jednostavnim jezikom široj (premda ipak obrazovanoj) publici nenametljivo su objašnjena ona osnovna znanja iz slovenske filologije koja svaki slavista-rusista uči na početnim godinama: prvi i drugi južnoslovenski uticaj na rusku pismenost i kulturu, odnosno ono što studenti srbistike prepoznaju kao istočnoslovenske uticaje na srpsku pismenost, književnost i kulturu. Tu progovara književni istoričar i istoričar kulture, znalac i pedagog, vodeći čitaoca kroz vekove i „more vozdvizajemoje“ istorijskog procesa slovenskog Istoka i Juga. I, što nije uvek svojstveno autorima koji se bave srpsko-ruskim vezama u daljoj prošlosti, Sibinović se strogo pazi generalizovanja: uvek radije koristi atribut „istočnoslovenski“, nego da „ruski“ nekritički proširi na druge istočnoslovenske etnicitete i kulturne identitete – beloruski i ukrajinski.

Jedini put kada se pogled iz „ptičje perspektive“ usredsređuje na detalj u prvoj glavi Množenja svetova jeste prvi pesnički prevod s ruskog u novoj srpskoj književnosti, zlatna srpsko-ruska kopča: Lomonosovljev „Razgovor s Anakreonom“ u prepevu Jovana Došenovića iz 1809. godine. Međutim, i kada detaljno analizira Došenovićev prevod, i to ne samo, npr., u leksičko-semantičkoj, denotativnoj, već i u stilističkoj, metričko-ritmičkoj ravni, autor ne zaboravlja da istakne osnovnu prevodiočevu intenciju – da „svesno inicira razvoj umetničke poezije u užem smislu na srpskom narodnom jeziku“ (str. 39), pružajući svojim prevodima uzore srpskim stvaraocima.

Tako postepeno, korak po korak, činjenicu po činjenicu, Sibinović dolazi do druge važne celine, druge glave, pod naslovom „Dinamika sprege nacionalne autohtone i prevodne književnosti“. Ovde autor skreće pažnju na „udeo prevodne književnosti u osnovnoj književnoj kulturi ne samo ukupne nacionalne populacije, nego njen udeo u opštoj književnoj kulturi pisaca koji pišu našu domaću, autohtonu književnost“ (str. 49). Zalažući se u osnovi za poredbeno proučavanje autohtone i prevodne književnosti i idući tragom Zorana Konstantinovića (ima se u vidu knjiga Komparativno viđenje srpske književnosti, 1993), Sibinović kao dva antipodna istorijska, odnosno istoriografska modela srpske književnosti posmatra Jovana Skerlića (s njegovim pozitivističkim istrajavanjem na stranim uticajima) i Jovana Deretića (koji ističe napetost „između autohtonog i receptivnog, domaćeg i stranog, nacionalnog i internacionalnog“, str. 50). Iako daje za pravo Deretiću i njegovom „integralističkom“ modelu, Sibinović, s jakim razlogom zakletog komparatiste, postavlja nekoliko ključnih pitanja i na njih odgovara, uglas s Konstantinovićem, da se „samosvojnost naše književnosti potvrdi upravo iz bogatstva njenih dodira sa drugim literaturama“ (str. 54, citat iz knjige Z. Konstantinovića).

I autor se ovim pitanjima bavi opet da bi nastavio svoju apologiju književnog prevoda i njegove uloge u autohtonom književnoistorijskom procesu. Posebno je zanimljiv pasaž o Pasternakovoj pesmi „Hamlet“ iz Doktora Živaga, ruskoj narodnoj poslovici koja je ušla u njenu poentu, i istovetnom stihu u originalnoj pesmi Branka Miljkovića (str. 57–58).

U ovom eseju Sibinović raspravlja o (prokletom) pitanju „prevodivosti“ u poeziji i zalaže se, umesto „lova na greške“, za nepristrasnu procenu da li je prevedena pesma odista poezija na jeziku prevoda i ima li svoje mesto u pesničkoj tradiciji književnosti u koju je, kako bi stari rekli, „presađena“. Tako, uz osvrt na različite primere shvatanja i neshvatanja vrednosti pojedinih pesničkih prevoda, pisac dolazi do konstatacije da valjan, punokrvan pesnički prevod ipak ne može dati prevodilac koji i sam ne bi imao pesnički dar.

A ovo će, krajnje logično, odvesti ka sledećoj, trećoj, po mnogo čemu centralnoj glavi knjige Množenje svetova koja nosi naslov „Prevod kao specifična vrsta književne kreacije“. U svojim znamenitim knjigama o teoriji prevođenja Original i prevod (1979), Novi original (1990) i Novi život originala (2009) Sibinović je neprestano, uvek i u svakoj prilici, isticao kreativni karakter prevodilačkog čina, svakog, a pogotovo književnog. Ovo je, dakle, prilika da to u punoj meri i potvrdi. Glava treća je prava, i to ne čak ni mala translatološka monografija, takoreći knjiga u knjizi. Čine je dva autonomna problemska i duboko analitična rada – „Zmajev i Bertolinov prevod LJermontovljeve poeme Demon“, odnosno „Prevodiočeva fusnota: srpsko ruho romana Tatjane Tolstoj Kis“, oba prethodno već objavljivana, i to u rasponu od nekoliko decenija.

U radu, a zapravo radovima o srpskim prevodima Ljermontovljevog Demona izlaganje – dotle dinamično i uglavnom generalizovano – usporava se i preusmerava na učenu raspravu o genezi i realizaciji ove poeme u viđenju Jovana Jovanovića Zmaja i bezmalo vek kasnijem Nikole Bertolina. Tu književni istoričar i komparatista spokojno iznosi svoju opsežnu i detaljnu argumentaciju za vrednovanje prevodilačkog rada dvojice prevodilaca-stvaralaca. Današnja nauka o književnosti, čini se, sve manje ima vremena za ovako svestrano, pažljivo i slojevito istraživanje i poređenje tekstova u dimenzijama smisla i stiha, značenja i zvučanja Ljermontovljevog originala i srpskih prevodnih konkretizacija. Izvedeni zaključci i vrednosni sudovi takođe su oprezni, jer ne mogu se istim aršinom meriti, pa tako i kritikovati odluke i prevodilačke strategije jednog romantičara XIX i stvaraoca XX veka: pravila zaključivanja nametnuo je faktor vremena u kojem je srpski pesnički jezik, jezik srpske poezije, značajno evoluirao, a sa njim i ona sama tvoreći čitavu pesničku tradiciju bar triju naraštaja srpskih pesnika.

„Prevodiočeva fusnota…“, s druge strane, iako ništa manje analitična, donosi napetost i nemir, pa i dinamiku jednog drugačijeg reda. Ona pruža svojevrsnu „prevodilačku autobiografiju“, izvode iz „dnevnika prevođenja“, ili, kako pisac veli, „prevodiočevu ispovest“ (str. 162), a zapravo začuđenost prevodioca-stvaraoca pred postmodernističkim tekstom – romanom Kis Tatjane Tolstoj. U njemu autor eseja, prevodilac i tumač, pronalazi bezbroj smisaonih ravni i čitav vatromet razuzdane igre s kodovima ruske kulture koje je u obavezi da u pristupačnom obliku, sa što manje rasipanja, donese do srpskog čitaoca.

Sve do tog trenutka izloženo i proanalizirano u knjizi Množenje svetova spada u široku lepezu plemenitog i oplemenjujućeg u dodirima kultura, kako na makro- (istorijske i stilske formacije, sistemski kulturni odnosi), tako i na mikro-planu (ličnosti, stvaraoci, prevodi), ono, dakle, istinsko blago lepote i stvaranja koje u natprostornim dimenzijama omogućava svetovima da se odista množe. Osovina te lepeze biće da su, po Sibinoviću, umetnost prevođenja i njeni adepti.

Ali i u egzistenciji naroda preko kojih gazi „tranzicija“ – tranzicija iz nečega ni u šta, iz svega u svašta – sve je manje lepote i plemenitosti, a sve više rugobe i tegobe pukog, animalnog preživljavanja. O tome rečito, pogdekad drastično iskreno govori četvrta glava nazvana „Prevod u podivljaloj srpskoj kulturi na početku XXI veka“ – esej o stranputicama naše (tranzicione) kulture koje ostavljaju duboke brazgotine ne samo na kulturnom biću naroda, razarajući njegovu s mukom građenu aksiološku piramidu, već i na njegovom etičkom, pa i kolektivnom psihološkom liku. Ponovo je, premda sada u sasvim drugačijem ključu, u bizarnom, ali nemilosrdno realnom obasjanju, književni prevod i umetnik-prevodilac. Znao je autor, i to istakao u predgovoru, da je to spuštanje otmenog i elitarnog u „kaljugu svakodnevice“, ali odlučio se da digne svoj glas istine radi, otrežnjenja radi.

Tranzicija, kako nam to pokazuje niz opštepoznatih činjenica i primera iz novoiždžikljale izdavačke džungle, nije, nažalost, puko „kolo sreće“ sa svojom dijalektikom smene „dobrih“ i „loših“ vremena, već mlin koji sve pretvara u sivilo, takoreći „guščiji taban“. Osporavanja kreativnog i autorskog u prevodičevom radu, odnosno statusa artefakta umetničkom prevodu, bilo je u prošlosti, i to mnogo. Međutim, u doba današnje varvarizacije naše kulture, njene „podivljalosti“ i zakorovljenosti, kada je neukost postala vrednosni etalon, naivno bi bilo očekivati ikakvo poboljšanje odnosa prema prevodiocu i njegovom delu. I pisac to ilustruje skandaloznim primerima plagiranja i piraterije – od prepisivanja prevoda i potpisivanja fiktivnih prevodilaca, do (sve češćeg) izostavljanja prevodiočevog imena… Pri tome se plagijatori-neznalice brane, recimo, argumentom da se „Jesenjin ne može ponovo izmisliti“, te da tobože prevodi nužno moraju biti istovetni (up. str. 168–171)!

Da blatnjava bujica, ipak, može u svom toku nositi katkad i čitava ostrva dobrog i lepog, vrednog i uzvišenog, pokazuje peta glava – ogled „Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti na razmeđi XX i XXI veka“. Mnogo više uprkos, a neuporedivo manje zahvaljujući prilikama, jedan broj renomiranih današnjih izdavača zadržava nedvosmisleno pozitivan stav prema dobroj knjizi i pravoj intelektualnoj vrednosti. I tako, nesumnjivo na sopstvenu štetu, hrani časnu manjinu našeg čitalištva. Egzaktan pregled prevoda iz ruske književnosti od kraja devedestih godina prošlog veka naovamo – dakle, na uzorku od dobrih dvadesetak godina – pokazuje da vanvremenske, univerzalne kulturne vrednosti u rusko-srpskim prožimanjima ipak mogu zaobići barijere predrasuda kad je reč o našem popularnom sterotipu Rusije. Autor, s pravom, primećuje da je u društvenim promenama poslednjih decenija „zbog poznatih istorijskih okolnosti u različitim manipulacijama […] često figurirala Rusija. Karakteristično je da se pri tom naša i pozitivna i negativna konkretizacija Rusije vršila uglavnom u okvirima koncepcija i formulacija naših i ruskih slovenofila iz pretprošlog, XIX veka“ (str. 177). Kao protivtežu autor podseća na srećnija, uveliko, nažalost, zaboravljena vremena (od početka šezdesetih do osamdesetih godina XX veka), „kada je u srpskoj književnosti, u prevodilačkoj afirmaciji velikih pesnika i prozaista ruske avangarde i tadašnjih ruskih disidenata – zapravo učvršćivano ne samo odbacivanje socrealističkog dogmatizma, nego se i posredno vršila odbrana srpskih umetnika svrstavanih u protagoniste tzv. crnog talasa“ (str. 177).

Ako je posle ovog pregleda uistinu impozantnog prinosa u našem književnom prevodilaštvu s ruskog čitalac Sibinovićeve knjige odahnuo – misleći da đavo (ipak) nije tako crn – ponovo će zastati pred sutonom u koji mu prozor otvara završni esej „Muzika i krastavci“, sutonom koji relativizuje čak i pravu boju đavolovu. Šlagvort za naslov ovoga odeljka dala je piscu opet Tatjana Tolstoj koja u jednom intervjuu, dotičući se pitanja „magiji reči“ uvrežene u ruskoj kulturi i nacionalnom mentalitetu, spominje egzemplarnu anegdotu o seljaku koji je u kolima slušao audio-kasetu sa starom ruskom romansom „Za mene proleće neće doći“. Na zapažanje kako je to lepo, seljak je odgovorio da tu kasetu pušta svojim krastavcima – da bolje uspevaju, jer „oni to vole“… Za savremenu rusku spisateljicu to je samo pragmatičan primer te „magije reči“, ali primećuje: „Samo što bih se ja, da sam krastavac, kad bih čula tako tužnu prognozu – da proleće nije za mene – rasplakala, uvenula bih i ne bih porasla. A seljak je, svakako, želeo da budem zelena, jaka i s bubuljicama“… (str. 215).

Zaključujući ovaj svoj esej, a njime i celu knjigu, pisac konstatuje: „Spolja gledano, i u današnje vreme ’podivljale’ kulture još uvek funkcionišu neke dubinske poluge koje čuvaju pređašnji značajan udeo ruske literature u srpskoj prevodnoj književnosti…“ Pa ipak, ako se sve i dalje bude zasnivalo samo na entuzijazmu – i prevodilaca, i izdavača – postavlja se pitanje dokle će to moći da traje. Pošto „na današnjem nivou ljudske civilizacije ni štap ni kanap nisu od neke koristi“ (a „poodavno su već prevaziđeni i kasetofoni“) u vazduhu ostaje da visi retorsko pitanje: „Kako dalje da pestujemo krastavce?“ (str. 218).

*

Da li je, dakle, knjiga Miodraga Sibinovića Množenje svetova – da se vratimo na refleksiju o njenim žanrovskim obeležjima i koherentnosti – skladna, smislena celina? Da. To je u svakom svom segmentu integralna knjiga-esej o prevođenju, prevodu, kulturi i njenom konzumentu, knjiga-upozorenje na bridu antiutopije, ali i knjiga o „lepoj bolesti“, kako je potrebu za književnim stvaranjem nazvao jedan poljski pesnik.

A da li sumorni prizori iz poslednjih poglavlja knjige treba da nas obeshrabre? Ne, nikako – usuđujemo se da nastavimo onuda kuda slutimo da smera autorovo retorsko pitanje – činićemo ono što moramo, slušaćemo muziku koju nam pušta onaj svemogući muzički urednik, zrićemo i rasti, pa makar naposletku završili – u salati!

Petar Bunjak

Više o knjizi Množenje svetova

Dostojanstvo kao predmet savremene filozofije

Politika, Kulturni dodatak, 9. januar 2016. (strana 4)

O knjizi Dostojanstvo Majkla Rozena

DOSTOJANSTVOMajkl I. Rozen je ugledni britanski filozof starije generacije koji trenutno radi na Harvardu. Iako je u njegovim tekstovima po sistemu argumentacije očigledno izrazito britansko poreklo, Rozen je ipak po širini zahvata i obrazovanja vrlo netipičan za savremene anglo-američke mislioce. On je naime, veliki poznavalac kontinentalne političke i filozofske misli, no osim toga poseduje i solidno znanje iz oblasti istorije političke teorije, iz oblasti savremenog socijalnog učenja crkava itd. Ovaj autor je veoma zainteresovan i za praktične posledice misaonih i teorijskih sklopova pa se bavi i pravnim slučajevima, normativom i dokumentima.

Koristeći sva ova bogata znanja i različite žanrove, Rozen je polazeći od predavanja koje je držao u Bostonu 2007, pre par godina objavio knjigu pod nazivom Dostojanstvo. Nedavno se ovo štivo našlo i pred našim čitaocima u izdanju beogradskog Klia.

Dostojanstvo: istorija i značenje pojma, obimom je  mala knjiga (147 strana), ali je veoma koristan i intrigantan tekst koji nas uvodi u probleme i kontroverze povezane sa tumačenjem i razumevanjem ovog za etičare i pravnike fundamentalnog filozofskog pojma, koji još uvek nije adekvatno istražen i zasnovan. Činjenica da ne postoji posebna savremena studija o  ovom značajnom fenomenu, bila je jedan od povoda da se autor upusti u svoje istraživanje, dajući nam time veoma lep metodološki model za razumevanje načina na koji se i danas može problemski graditi filozofska naracija oko pojedinačnih pojmova. Drugi povod bilo je direktno pitanje jednog prijatelja da li filozofija ume da objasni pojam dostojanstva. Treći, i za Rozena očigledno veoma inspirativan bio je konkretan napad nekih savremenih bioetičara (poput Rut Maklin) na sam pojam dojstojanstva kao na „besmislenu prepreku“ za napredak biotehnologije i srodnih istraživanja.

Rozen kao neko ko svoju filozofsku poziciju gradi polazeći od Kanta, razumljivo nastoji da odbrani pojam dostojanstva, ali i da ga na adekvatan način razloži, ispita i pokaže kako on zaista funkcioniše u pravnim sistemima savremenih zapadnih liberalnih demokratija. Knjiga je stoga podeljena na tri dela. U prvom se daje  kratak  pregled razvoja ovog pojma od Cicerona, preko Kanta do Šilera. Zatim se daju oprečne teorije poput Ničeove koje dostojanstvo vide upravo obrnuto od kantijanske i savremeno filozofske perspektive univerzalizacije i egalitarizma – po tom pristupu egalitarizam ukida stvarno dostojanstvo kome je hijerarhija neophodna. Uvodi se zatim još jedna tradicija u kojoj pojam dostojanstva, posebno nakon Drugog svetskog rata ima veliku ulogu, a to je misaona tradicija rimskog katolicizma. Deo se završava razmatranjem načina na koji se ovaj  pojam upisuje u ključne normativne dokumente nastale krajem četrdsetih godina poput Univerzalne deklaraacije o ljudskim pravima ili nemačkog Osovnog zakona.

Drugi deo se posebno bavi normativnim sporovima koji su se pojavili prilikom zasnivanja i tumačenja pravnih dokumenata i prilikom konkretnih složenih odnosno, teških slučajeva. Izlaganje počinje veoma zanimljivim primerom gospodina Vakemena, čoveka patuljastog rasta koji je želeo da zarađuje novac tako  što bi dozvolio da ga bacaju uvis (setićemo se scene iz Vuka sa Vol Strita). No vlasti su mu to zabranile pod obrazloženjem da se time vređa dostojanstvo ljudi patuljastog rasta. Smatrajući da mu je pravo ugroženo, Vekemen je slučaj terao sve do Komiteta za ljudska prava UN! Zatim se izlažu postavke nemačkog Osnovnog zakon i pokazuje zajednički uticaj kantovske i rimokatoličke tradicije na takvo fundiranje dostojanstva kakvo je izvedeno u njegovom prvom članu. Sledi zatim iznošenje vrlo složene prakse tumačenja koju je  Ustavni sud Nemačke preduzimao kad je u pitanju npr. abortus, a zatim i uvođenje još dva kontroverzna primera sa slučajem Dašner (policijski inspektor koji je pretio mučenjem uhapšenom otmičaru da bi doznao gde je oteti dečak) i slučajem Zakona o bezbednosti vazdušnog saobraćaja koji je nakon 2001. definisao mogućnost obranja aviona ako su ga oteli teroristi i nameravaju da ga iskoriste kao u Americi.

Ovim se argumentacija uvodi u najkraći, zaključni deo u kome autor polazeći od pitanja „Zašto sahranjujemo mrtve iako oni od toga nemaju koristi“, pokušava da brani jedno tradicionalističko viđenje Kanta koje dostojanstvo bazira na dužnosti prema čoveštvu i prema sebi samom. Tu je npr veoma značajno njegovo pobijanje suludih pokušaja Korsgardove da uprkos Kantovoj eksplicitnoj osudi samoubistva iznese navodno kantijansko opravdanje ove prakse. Štaviše, Autor insistira da je Kantova pozicija mnogo bliža tradiciji hrišćanstva nego tumačenjima savremenih sekularnih poštovalaca

Majkl Rozen nam je ponudio jednu veoma korisnu savremenu filozfsku knjigu, vrednu i po svojoj argumentaciji, ali i po nizu konkretnih rasvetljujućih primera. Knjiga je vredna i zbog pitanja koja ostaju otvorenim kad se o dostojanstvu radi i zbog pobrojanih alternativa za razumevanje, zasnivanje i tumačenje ovog pojma.

Miša Đurković

Više o knjizi Dostojanstvo