Cveta indusrtija ugrađivanja straha

Politika, 26. april 2016.

Rui_ZinkMalo sam se plašila da će mi Rui Zink, portugalski pisac i autor romana „Ugrađivanje straha”, s kojim su ovih dana urednici, prevodioci i kritičari izdavačke kuće „Klio” obišli Srbiju, tražiti da mu platim za razgovor koji sam s njim vodila čitavo nedeljno popodne u Beogradu, i tako prekraćivala kišne sate pred zatvaranje birališta. Jer Zink je poznat po uvođenju mnogih noviteta u portugalski kulturni život, pa je tako tražio od svojih urednika da tamošnji pisac (Luiz Pačeko) dobije honorar za intervju koji će dati Zinku. „Mogu da razgovaram sa njim, dobro ga poznajem, ali on nema novca i treba mu platiti za rad i vreme koje odvaja da bi razgovarao sa mnom, onako kako se to radi u Americi”, rekao je pisac svojim šefovima. Bio je to prvi intervju u Portugaliji, urađen na američki način, tako što je intervjuisanom piscu plaćeno za to što je govorio. „Bogati tvrde da novac oslobađa, pa zašto onda nekom piscu ili umetniku ne bi platili da bi on slobodno govorio o svom delu. Nisam ja taj koji je uveo ovakav divlji poredak”, kaže Rui Zink, autor tridesetak knjiga, dobitnik nagrade portugalskog PEN-a, umetnik, prevodilac i kontroverzna javna ličnost, koji svojim performansima ume da uskomeša javno mnjenje, što je i osnovna odlika njegove literature.

Moja bojazan da će mi gost „Klia”, portugalski pisac, tražiti da mu platim intervju bila je bezrazložna, jer ko još dolazi u Srbiju da zaradi pare. Rui Zink je rad da govori o temi svoje knjige, zastrašivanju čovečanstva i svake pojedinačne nacije, procesu koji je, kako kaže, glavno obeležje ovog veka.

U okviru serije knjiga o krizi, pišete i o strahu. Ko su ti ljudi koji instaliraju strah. Da li majstori za ugrađivanje straha rade samo u vašoj Portugaliji ili su se proširili i po drugim zemljama? Šta je njihov cilj?

Bio sam jako uznemiren onim što se događa u Portugaliji i u celom svetu i zato sam rešio da napišem ovu knjigu. Video sam da dolazi cunami, može vam se učiniti da sam hvalisav, ali ja mogu da predvidim budućnost. Samo je potrebno da čitam „Njujork tajms” i odmah znam šta će se desiti u mojoj zemlji Portugaliji za dve godine. Videli ste da je bio zemljotres, znate da cunami dolazi i kod vas. Kada je 2008. krahirao Volstrit, samo vrlo glupe osobe mogle su da budu slepe i da veruju da cunami ne dolazi u Evropu. A ipak, evropski političari su se pravili gluvi i slepi kod očiju. Počeo sam ovaj roman u prvom licu, ali sam onda video da mogu da ga prepravim na treće lice, da sakupim katalog strahova koji se potpiruju u celom svetu.

Za Portugalce se kaže da ne vole da protestuju, da su vrlo strpljivi. Da li oni veruju u revoluciju ili više vole da podnose sudbinu? Da li je Revolucija karanfila pre 42 godine razočarala vašu naciju?

Ne može se reći da ona nije morala da se dogodi. Revolucija je strast, a razočarenje je naknadni rezultat svake strasti. Ja sam srećan i zahvalan što se dogodila revolucija. Ona je donela strastvenu ljubav u moj život. Ljudi su pušteni iz zatvora. Oslobodili smo se anahrone vlasti koja je vodila u to vreme četiri kolonijalna rata. Salazar se žestoko protivio dekolonizaciji, pa je Portugalija zadržala svoje kolonije i nakon njegove smrti. Poslednji se portugalske vlasti oslobodio Mozambik 1974. godine. U to vreme Portugalija je vodila više ratova nego Amerika. I imali smo iste rezultate kao i oni. Svuda smo bili poraženi.

Šta plaši Portugalce?

Mi smo jedna od najstarijih nacija u Evropi, a naše granice nisu se pomerile u poslednjih 800 godina. Davno smo shvatili da u našem okruženju imamo daleko moćnije komšije: s jedne strane je siloviti ogromni Atlantski okean, s druge strane je Španija. I između te dve sile morali smo da se pomirimo sa saznanjem da mi nismo centar univerzuma, da moramo da se naučimo da budemo strpljivi i ne izazivamo previše daleko jače i veće susede. Nikad nismo prestali da strepimo od njih.

Postoji izreka u Portugaliji koja se na vašem jeziku rimuje: „Iz Španije ne dolaze ni dobri vetrovi ni dobri brakovi”. Ovu poslovicu predočila mi je Španjolka Marija Pilar del Rio, udovica vašeg nobelovca Žozea Saramaga. A ipak, ona posle smrti svog muža živi u Lisabonu i osnovala je centar Žozea Saramaga, gde se čuva i obnavlja sećanje na jedinog dobitnika Nobelove nagrade za književnost na portugalskom jeziku?

Pa i to vam je primer da špansko-portugalski brak može da bude dobar i uspešan i da klišei ne važe za sve. Naša dva naroda imaju mnogo toga zajedničkog. Za šest vekova, otkad se Španija ujedinila, naučili smo se diplomatiji i istovremeno smo zazirali od Španije, koja je četiri puta veća od nas. Mi smo jedini narod na Iberijskom poluostrvu koji je sačuvao svoju političku nezavisnost i nije potpao pod špansku kapu. Na tome nam jako zavide Katalonci. Oni se pitaju kako to da oni nisu uspeli da ostanu nezavisni, kad su tako bogati i imaju neke od najslavnijih umetnika na svetu.

Humor daje ritam umetnosti. Vi kažete da su sve vaše knjige donekle humoristične. Zašto je to važno?

Humor je neophodna alatka za stvaranje umetnosti, naročito kad se govori o književnosti. Slažem se sa izvrsnim izraelskim piscem Amosom Ozom, koji sanja da se svakom fanatiku ubrizga vakcina humora, kako bi postao imun na svoju isključivost, na uverenje da je uvek u pravu. Kad bi svi ljudi posedovali talenat za humor, svet bi bio u miru. Ako govorimo o pripovedanju, ono prerasta u umetnost, samo ako postoji izvesna neizvesnost oko značenja napisanog teksta. Ako niste apsolutno sigurni o čemu se radi u određenoj pesmi, onda je ona zaista poetična, ako ste potpuno sigurni šta vam ona poručuje, to je proklamacija, a ne poetika. Humor je za mene vrlo blizak poeziji.

Vi ste odlučili da osnujete novu religiju?

Da, i ta religija će se zvati faktologija. Mi ćemo se klanjati činjenicama. Činjenice će biti naši bogovi.

Da li vi verujete u činjenice?

Ako vas ičemu uči istorija religija, to je da ne morate da verujete u boga koga pokušavate da prodate i od koga pravite profit. Jedna stvar koja me nervira i koja me je naterala da napišem knjigu „Ugrađivanje straha” jeste to što danas moćni ljudi vole da kažu: „Suoči se sa činjenicama, suoči se sa istinom, nema alternative…”

Da li vam je Trojka (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) tako govorila kad je dolazila u Portugaliju, da li su vas podsećali da se suočite sa činjenicama i da morate da stegnete kaiš, da vam nema druge?

Način na koji se industrija krize prodaje jeste isti onaj način na koji se prodaju turistički paketi. Istu vrstu narativa koriste da prodaju krizu, istim rečima su prodavali rat 1914, na primer. To je isti narativ kao kad se prodaje Diznijev film. Oni će uvek reći: „Mi samo navodimo činjenice, vreme je da se suočite sa realnošću, vreme je da prihvatite činjenice, nema alternative!” Mislim da ću osnivanjem nove religije faktologije, zaraditi mnogo novca.

Vi tvrdite da je ovaj vek obeležen idealnom kombinacijom strahova?

Postoje tri stvari kojih se danas čovečanstvo užasava: to su strahovi koji se podstiču namerno: strah od migranata, strah od gubitka posla i strah od terorizma. A znate li kome odgovara terorizam? Svim ljudima na vlasti, kao što i strah od gubitka posla odgovara multinacionalama. Da se ne bi dogodilo ono od čega strahuješ, spreman si da radiš i za vrlo male pare. Ili čak volonterski. Da ne bi bio žrtva terorizma, spreman si da dopustiš vladarima da ukinu demokratska prava, da ne bi bio preplavljen migrantima, spreman si da podržiš zatvaranje granica.

Zorana Šuvaković

Više o knjizi Ugrađivanje straha

Objavljeno pod Gral

Cenzura ili monopol na istinu

Novi magazin, 28. april 2016.

Dok iščekujemo da iz štampe izađe Monopol na istinu, istraživanje istoričarke Radine Vučetić koje se bavi fenomenom „cenzure bez cenzure“, prenosimo intervju koji je dala za Novi magazin.

radina Novi magazin

foto: Zoran Raš

Razotkrivajući oblike cenzure u socijalističkoj Jugoslaviji, istoričarka Radina Vučetić u novoj knjizi Monopol na istinu posredno odgovara i na pitanje zašto i kada vlasti pribega-vaju zabrani stvaralaštva i izražavanja. Nesumnjivo, smatra autorka, cenzuri se pribegava u vremenima kada vlast gubi tlo pod nogama. “Slučaj” socijalističke Jugoslavije i Srbije unutar nje više je nego ilustrativan, a istovremeno umnogome objašnjava i novo vreme s novim oblicima neformalne cenzure i sledstvene autocenzure

Kako komentarišete da se cenzura javlja u prelomnim trenucima, kada vlast gubi legitimitet? I da li je razumevanje cenzure šezdesetih i sedamdesetih važno za razumevanje cenzure danas?

Pojačavanje nasilja, a cenzura jeste vrsta nasilja, po pravilu je pokazatelj uzdrmanog legitimiteta onih koji nasilje vrše. Zbog toga sam izabrala da mi cenzura bude “lakmus-papir” kroz koji ću pratiti kako je Partija izgubila legitimitet već krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina.

Iako je prva snažna kritika političkog monopola Partije stigla iz njenog vrha, od Milovana Đilasa, svi kasniji pritisci i osude kritičara sistema pokazivali su i gubitak legitimiteta, ali i stvaranje neke vrste opozicije sistemu, koja je osporavala monopol te vlasti.

Cenzurisanjem umetnosti i umetnika, i to u zemlji koja je od sukoba sa Staljinom imala visok stepen umetničkih sloboda i bila otvorena za modernizam i avangardu, Partija je pokazala da u njoj nije bilo ni snage, ni sposobnosti, a izgleda ni volje za nužne promene.

U prethodnoj knjizi bavila sam se liberalizacijom, demokratizacijom, amerikanizacijom, velikim slobodama u kulturi koje nisu bile tipične za jedno socijalističko društvo. Sada sam pokušala da pratim zašto je došlo do promena, zašto je u jednom periodu, naročito posle 1968, došlo do pojačavanja cenzure i onda sam shvatila da meni bavljenje cenzurom predstavlja svojevrsni lakmus-papir da vidim kad je Partija, zapravo, izgubila legitimitet i na kojim temama. Naravno, uvek kad se bavite određenom temom vučete i svoju današnjicu sa sobom: svi smo poslednjih meseci svedoci intenziviranja različitih vrsta pritisaka i na medije, primera cenzure u pozorištu i na izložbama, tako da na neki način to govori, ili bar ja verujem da govori, o tome da i ova sadašnja vlast gubi svoj legitimitet.

Disidentstvo se uvek vezuje za cenzuru, odnosno progon, posebno umetnika. Kako biste ocenili Yu-disidentsku scenu, šta je razlikuje od disidentstva iza tzv. Gvozdene zavese?

Sve. Da, pitanje proganjanih, osporavanih i cenzurisanih umetnika neminovno otvara pitanje disidenata, što je jedno od opštih mesta u pogledima na jugoslovensko socijalističko nasleđe.

Od pada komunizma u Jugoslaviji njeni disidenti su kačili svoje “disidentstvo” na revere kao prvoboračke značke. Mislim, međutim, da je ovdašnje disidentstvo neuporedivo sa disidentstvom iza Gvozdene zavese. Oni koji su se najviše kitili titulom “disidenata”, naročito krajem osamdesetih i početkom devedesetih, bili su daleko od disidenata Sovjetskog Saveza i zemalja Istočnog bloka i najčešće su dobro živeli u Partiji, uz Partiju, od Partije, ali i mimo Partije. Životi disidenata, poput Aleksandra Solženjicina ili Vaclava Havela, neuporedivi su sa životima, recimo, Dobrice Ćosića i Antonija Isakovića. Dok su prvi platili visoku cenu svog disidentstva u gulazima i zatvorima, a njihova dela su u njihovim zemljama mogla da se čitaju samo kao samizdati, kod nas je, recimo, Dobrica Ćosić živeo na Dedinju, bio u izdavačkim savetima najznačajnijih kuća, jedan od najtiražnijih pisaca čija su dela bila i u školskoj lektiri.

Činilo se često da su “disidenti”, naročito oni s nacionalističkih pozicija, na neki način bili zaštićeni od sistema, a često kao i da su bili u saglasju s njim.

Crni talas, prepoznatljiv po filmu, smatra se jednim od najznačajnijih kulturnih pokreta i kritike socijalističkog režima. Koliki su zaista bili njegovi dometi?

Crni talas je paradigma socijalističke Jugoslavije. Filmovi crnog talasa spadaju u najveće domete jugoslovenske kinematografije i najbolji su pokazatelj jugoslovenskog socijalističkog pluralizma. Finansirajući filmove Živojina Pavlovića, Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika i Lazara Stojanovića, u kojima je kritikovan socijalistički sistem, vlast je manifestovala određenu demokratičnost. Nju je pokazivala, iako možda i iz pragmatičnih razloga, šaljući upravo ove filmove na najprestižnije međunarodne festivale. Autori su bili ljudi iz Partije, koji su iz nje kasnije izbacivani ili su izašli, ali to su ljudi leve opcije.

Početak “ubijanja” crnog talasa je 1969, posle studentskih demonstracija i sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj, a njegova konačna likvidacija bila je 1973. hapšenjem Lazara Stojanovića, odlaskom u emigraciju Dušana Makavejeva, Aleksandra Petrovića i Želimira Žilnika, kao i degradacijom Živojina Pavlovića na FDU; to su pokazatelji kada je jugoslovenski socijalizam sa ljudskim licem izgubio to lice. Ubijanjem najboljeg što je imala u kinematografiji, a time i ubijanjem sopstvene pozitivne slike koju su, iako su Jugoslaviju bojili crnim tonovima, stvarali upravo reditelji crnog talasa, Partija je sigurnim koracima išla i u sopstveno (od) umiranje.

Srbija se, smatraju Sveta Lukić i Nikola Milošević, u Jugoslaviji izdvojila po “neverovatno velikom broju” administrativnih zabrana u periodu posle 1968. godine. Da li je to tačan utisak?

Kvantifikacije cenzure su teške i samim tim nezahvalne. Revizionistička istoriografija manipuliše brojem cenzurisanih dela u Srbiji, za koje ne postoje relevantni dokazi. Cela stvar oko cenzure ima svoje dve strane i dva lica, kao i socijalistička Jugoslavija. S jedne strane, Srbija je bila centar demokratskih strujanja i alternativne i prema sistemu kritički nastrojene umetnosti, i u tim slobodama nije mogla da se poredi, recimo, sa Bosnom, a sa druge strane mnogi pritisci od 1969. godine ukazuju na pojačanu represiju i od tada se beleži zaista veliki broj zabrana, s prvim “udarnim talasom” 1969. godine i drugim posle smene liberala 1972. i 1973. godine.

Danas se malo zna o Kongresu kulturne akcije. Šta je u osnovi toga i koliko su, uz uništavanje tzv. šunda, odstranjivana i ozbiljna dela?

3. mica popovic, svecana slika

Svečana slika, Mića Popović

Jedan neprimereni kulturni skandal, koji se desio za vreme održavanja Kongresa kulturne akcije, kada su na lomači spaljivani erotski časopisi Čik i Eva i Adam i krimi-romani, onemogućio je ozbiljno valorizovanje ovog skupa o kulturi. Moje analize ukazuju da je, zapravo, već ovaj kongres ukazivao na problematičan odnos vlasti prema kulturi i na vraćanje na tvrđu liniju od one koju su činili filmovi crnog talasa, avangarda u pozorištu, neoavangarda u slikarstvu.

Na tom skupu se, uprkos represiji u kulturi koja se tih godina beleži, nije ozbiljnije kritički osvrtalo na zabrane umetničkih ostvarenja, već su se na njemu čuli glasovi o potrebi jačanja uticaja radničke klase na ukupan kulturni život, a u ciljevima kongresa našli su se i “elektrifikacija” i “izgradnja puteva”, koji teško da su imali veze s kulturom. Sve je to značilo udaljavanje od onoga što se do tada podrazumevalo pod slobodom stvaralaštva.

Vreme je pokazalo da Partija cenzurom ništa nije dobila, da ništa suštinski nije sprečila, čak i, ili posebno ne, nacionalizam. A koliko mu je doprinela, kako ga je izrodila?

Pitanje je možemo li reći da je socijalizam izrodio nacionalizam, moja istraživanja pokazuju da sistem nije mogao da se nosi s narastajućom opozicijom, bilo da dolazi sa leve ili sa desne strane. U isto vreme kada kreće uspon nacionalizma, imamo i uspon hrabre opozicije sa levih pozicija.

Mnogi “slučajevi” ukazuju da je već šezdesetih nacionalizam u Srbiji bio čvrsto ukorenjen, o čemu svedoče i cenzura izložbe Milića od Mačve 1962, na kojoj je tražio da ćirilica postane jezik svih Južnih Slovena, i cenzura Moskovljevićevog Rečnika 1966, sa izrazima “srbujem”, “srbožder” i “velikosrbin”. To je i vreme doskočice o Jasenovcu, kao najvećem srpskom gradu.

Izolovani nacionalistički “slučajevi” tog doba na koje je Partija reagovala uglavnom dnevnopolitički i represivno, a ne suštinski, postali su elementi pogubne i tragične nacionalne politike devedesetih. Paradoksalno je da su zabrane iz šezdesetih ukazivale na pokušaje Partije da ospori mnoge nacionalne mitove, a da su istovremeno upravo u tim godinama nastajali novi mitski obrasci te vrste, znatno kasnije instrumentalizovani do dnevnopolitičkih akcija.

S mnogim nacionalistima koje je cenzurisala Partija je imala kompleksan, nekad i zaštitnički odnos. S jedne strane vlast je kažnjavala nacionalizam u literaturi, ali je sa druge strane za “nacionalističku književnu opciju” sve vreme postojao prostor, i to mahom u zvaničnim izdavačkim kućama i književnim časopisima pod kontrolom vladajuće partijske i državne elite.

Da li je nacionalistička opcija bila jedina “opoziciona” opcija u vreme kojim ste se bavili?

Iako je nacionalistička opcija bila dominantna, postojao je i drugi put koji je bio vidljiv već šezdesetih godina, kada pored zaokupljenosti nacionalnom idejom sve veći prostor zadobija i kritika Partije s levice. Vraćanje u šezdesete pokazuje da su, zapravo, već tada bila profilisana dva moguća puta srpske elite, koja su i danas, skoro pola veka kasnije, dva puta kojima ona ide. Ono što je, međutim, uočljivo jeste da je postupak Partije prema “nacionalistima” unutar intelektualne opozicije bio blaži nego prema onima koji su je kritikovali s levih pozicija. Ako se uporede, na primer, filmografije reditelja crnog talasa sedamdesetih godina i bibliografije Dobrice Ćosića i Antonija Isakovića u istom periodu, stiče se utisak o “povlašćenom” položaju nacionalističke elite. Dobrica Ćosić i Antonije Isaković bili su objavljivani i čitani pisci sa visokim statusom u društvu i posle kritika i cenzure, dok je Lazar Stojanović bio na robiji, a Dušan Makavejev, Želimir Žilnik i Aleksandar Petrović u izgnanstvu.

Uprošćeno rečeno, Partija je na desne ideje samouvereno odmahivala rukom uz poneki šamar, a levih ideja izvan svog kruga suštinski se plašila.

Kada govorite o mehanizmima cenzure, vi govorite o “cenzurisanju bez cenzure”. Šta je to značilo i ko su bili cenzori?

MONOPOL-NA-ISTINU 1

Monopol na istinu, korice, IP Clio

U socijalističkoj Jugoslaviji nije bilo institucionalizovane cenzure, čime je Partija pokušavala da sa sebe skine odgovornost za zabrane. Izostanak zvanične cenzure, sem u slučaju filmova koji su bunkerisani, ali ne zvaničnim odlukama Komisije, otvara pitanje ko su bili cenzori. Princip “cenzurisanja bez cenzora” bio je dobar zaklon za mnoge koji su to činili često samo jednim telefonskim pozivom.

Moguće je, međutim, uočiti određene mehanizme – početna označavanja onoga što će doći na udar stizala su iz medija (najčešće Komunista i Borbe), iz “baze” (ponekad i od radnika iz fabrika), iz boračkih organizacija, a Partija je tek kasnije stupala na scenu. Retki su bili slučajevi da konkretne zabrane imaju personalni pečat, i to Josipa Broza Tita (Ćopićeva Jeretička priča, Kad su cvetale tikve).

Stvarne nalogodavce sa imenom i prezimenom teško je pouzdano utvrditi, mada ima tragova da su određene ličnosti iz vrha Partije u mnogim slučajevima držali sve konce u rukama.

Sistem je, posebno posle razdvajanja sa SSSR-om i okretanja Zapadu i nesvrstanosti, formalno propagirao pluralizam interesa, što uključuje slobodu stvaralaštva i izražavanja? U knjizi pišete o smrti socijalističkog pluralizma. Šta je on bio i zašto je “umro”?

Kroz cenzuru kao svojevrsni lakmus-papir pokušala sam da objasnim šta je uticalo na smrt socijalističkog pluralizma i kako je Partija sama sebi zadala najveći udarac gušeći slobodu stvaralaštva, koja je bila jedna od njenih glavih prednosti i vrlina.

Pored slike pritisaka i cenzure na umetnike, u ovom periodu postojala je međutim i druga slika srpske realnosti, jer je u isto to vreme bilo pokazatelja velikih sloboda, kao što su avangarda u umetnosti, oštre debate neistomišljenika, poput tribina u Filozofskom društvu Srbije, ozbiljni kritički tekstovi u Studentu, Praxisu, Vidicima, Korčulanska letnja škola, crni talas… Lepša strana jugoslovenskog socijalizma, koji je uvek imao Janusova dva lica, ukazuje da su to bile godine nade i da je društvo moglo odlučnije da krene u pravcu demokratizacije i liberalizacije, koliko je to bilo moguće u jednopartijskom sistemu. Zbog svega toga, do perioda restaljinizacije, koja je usledila od 1972/1973. godine, moguće je govoriti o jugoslovenskom socijalističkom pluralizmu, koji je i stvorila, ali i uništila sama Partija.

Kakvi su bili dometi cenzure i da li je Partija sačuvala monopol na istinu i uspešno se izborila s tadašnjom opozicijom?

Vreme je pokazalo da Partija cenzurom ništa nije dobila. Nije uspela da spreči nacionalizam, a cenzurisanjem Aleksandra Popovića, Želimira Žilnika, Dušana Makavejeva, Lazara Stojanovića, predstavnika neoavangarde, i mnogih odanih levoj ideji, izgubila je šansu da se reformiše.

Iz perspektive tragičnih devedesetih godina, šezdesete i sedamdesete pogubne su i zato što je tada praktično ubijena alternativa nacionalističkoj opciji.

Danas se naveliko govori o cenzuri i autocenzuri. Možemo li govoriti o kontinuitetu?

Cenzura postoji oduvek, a s njom uvek i autocenzura. Od antičke Grčke do danas ona ima kontinuitet, ali je prisutnija u kriznim vremenima, u vremenima u kojima vlast oseća da gubi legitimitet, i u nedemokratskim i autoritarnim društvima. Budući da je cenzura uvek i isključivo pokazatelj nemoći vlasti koja cenzuriše, ovaj kontinuitet, sa sve većim brojem “slučajeva”, daje nam jednu prilično pesimističku sliku Srbije danas.

Pogledi u komunističko razdoblje šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka umnogome pokazuju da postkomunističke vlasti u očuvanju monopola iz komunizma baštine njegove najgore i najpogubnije karakteristike, uključujući i njegove mehanizme. Istorija, u tom smislu, kao da ima dobre đake samo kada su u pitanju lekcije iz njenih tamnijih stranica.

Nadežda Gaće i Jelka Jovanović

Više o knjizi Monopol na istinu

Raj koji nikada nećemo upoznati

Dnevnik, 21. april 2016.

Intervju sa Dimitrisom Sotakisom, autorom romana Bez daha

Dimitris SotakisRoman Bez daha grčkog pisca Dimitrisa Sotakisa priča je o mladom čoveku, koji u potrazi za poslom prihvata neobičnu ponudu koja mu bez ikakvog napora donosi veliku dobit. Dok sa zadovoljstvom posmatra kako se novac množi na njegovom bankovnom računu on pravi planove za budućnost i sanja o životu koji mu je oduvek bio nedostupan. Međutim, ubrzo shvata da ništa nije kao što izgleda i da je postao zatočenik košmarne stvarnosti koja mu postepeno oduzima pravo da slobodno živi i kreće se. Ovaj roman kafkijanske atmosfere priča je o besmislu ljudskih želja, o apsurdnoj ideji o sreći koju ima savremeni čovek i o svemu onome što žrtvujemo nadajući se raju koji nikada nećemo upoznati. Roman Bez daha iz 2009. ovenčan je nagradom The Athens Prize for Literature, a našim čitaocima je dostupan u izdanju Klia (edicija Gral) i u prevodu sa grčkog Mine Radulović.

Dimitris Sotakis je rođen u Atini 1973. Knjige Zelena vrata, Parafonija i Čovek kukuruz bile su kandidovane za značajne grčke književne nagrade. Pored pisanja, Sotakis se bavi prevođenjem i muzikom…

- Materijal od koga su ljudi napravljeni je oduvek bio isti, bez obzira na doba ili vek u kome žive. U modernim društvima, to je još očiglednije, jer se to više odnosi na lažni zanos koji se isključivo odnosi na stvari. Želimo da dobijemo stvari, opsednuti smo stvarima, želimo da ih osvojimo, naši životi se baziraju na njima, tako da na kraju imamo želju da se osećamo kao dobitnici u vrlo paradoksalnoj konkurenciji. Krećemo se tako brzo nekim već unapred odabranim uverenjima o značenju sreće, da je jedina stvar koja nas zabrinjava kako igrati što veću ulogu u ovoj igri. Ako ikada pronađemo snagu i iskočimo iz nje, to je nešto što nikada ne možemo predvideti, ali pretpostavljam da je ovaj svet napravljen tako čvrsto, da ako neko želi da pobegne, on će, pre ili kasnije, platiti cenu za tu odluku.

Bez daha je roman o ljudskoj egzistenciji. Da li smo danas robovi društvenih sistema?

- Svako od nas ima potpuno drugačije reflekse. Možda je reč „robovi“ pomalo teška, rekao bih da smo žrtve jednog ritma života koji nikada nismo izabrali. Najvažnija stvar je koliko smo ironični pred ovim datostima, ponekad znamo da svet ima neka specifična pravila, a mi ih sledimo, bez mnogo brige, birajući da budemo cinični i ravnodušni. Ljudska egzistencija je više povezana sa čulima i strahovima, i sa mogućnošću da moramo pobeći od nas samih. Pitanje je, imamo li snage da izgradimo lični mikro svet, mesto ugodno i prijatno, gde možemo procvetati, osećati se psihički sigurno i zadovoljno?

Vašem junaku novac daje nadu. Da li je to imperativ modernog življenja?

- Za njega, novac je samo sredstvo za slobodu, dokaz da on može biti muškarac kao što stereotipi nalažu. Posedovati kuću i ženu, budućnost urezanu u oblik društva iz koga on dolazi, tako da, na kraju, ovaj paranoični posao postaje opsesija, iz dana u dan on gubi svoj lični suverenitet i dostojanstvo, ali čak i poslednjeg dana, on nastavlja verujući da će budućnost izbrisati svu tu odvratnu sadašnjicu, on samo treba da insistira, radi postizanja konačnog cilja.

Praktično, šta on radi? Ono što i svi mi činimo. Odlaže svoj život, živi samo sa očekivanjima, okružen mutnim oblacima. Žao mi ga je, vidim da je imao neku vrstu nesposobnosti da vodi svoj život u smeru u kome je hteo.

Vaš roman je ironičan i simboličan i može se svrstati u  književnost apsurda? 

- Slažem se. Apsurd ima uvek neku vrstu dinamike; to je glavno jezgro mnogih mojih romana. Moje knjige se kreću između tanke linije stvarnosti i fikcije. Stvaram svetove koji izgledaju da su pravi, uslovi su potpuno realni, ali nešto mračno i paradoksalno je skriveno iza. Odstupanje od stvarnosti je uvek glavni sastojak mog posla, ali opet knjige su potpuno antropocentrične, one se bave egzistencijalnim potragama, svim što žrtvujemo kako bi se osećali privlačno i željeno. Za mene je bitan element fantazije, potrebni su mi ti čudni uslovi u romanima da se oseća bliskost sa celim tekstom.

Vujica Ognjenović

Između ludila i zdravog razuma

Vaša nova knjiga je Vaskrsnuće Majkla Džeksona.

- Vaskrsnuće Majkla Džeksona je objavljeno 2014. godine, to je zaista moja poslednja knjiga i ona pripoveda priču čoveka koji pati od depresije, ali začudo jedne noći ga posećuje Majkl Džekson. Oni postaju prijatelji – iako mi znamo da je Majkl mrtav – i od tog trenutka mnogi čudni incidenti počinju da se događaju. Rekao bih da je to vrlo neobična knjiga, pokušava da pronađe vezu između ludila i zdravog razuma, to je roman o prijateljstvu, depresiji i osećaju da život uvek može biti predivan.

Više o romanu Bez daha

Objavljeno pod Gral

Izazovi proširenih multimedija

Za sve one koje je zaintrigiralo predavanje Aleksandra Luja Todorovića na drugoj sesiji foruma Mediji u Srbiji u digitalnom dobu, prenosimo tekst u celin.

City_through_screenMladi više veruju reklamama na društvenim mrežama nego onim koje se emituju preko televizije.

Uopšte uzev kod mladih su društvene mreže mnogo popularnije nego televizija. Ako gledaju televiziju oni se istovremeno bave nizom drugih delatnosti od kojih su najčešće pretraživanje po internetu, korišćenje društvenih mreža i razmena poruka.

Preko 75% mladih prati televizijske sadržaje preko interneta.

Mogli bismo nabrajati još mnogo toga što nove generacije rade sa televizijom, ali ono što je ovde suštinski važno jeste da bez obzira na sve promene u stvaranju, distribuciji i potrošnji pokretnih slika, pokretne slike ostaju i dalje hipnotički privlačne kao što su oduvek bile. Međutim, tokom poslednjih desetak godina u tom domenu je došlo do niza ključnih promena koje su do neprepoznatljivosti  izmenile lice tog medijskog idola.

Tehnologija, kulturni i društveni obrasci uvek su se uporedo razvijali. Drugim rečima, uvek je postojala veoma jaka dvosmerna komunikacija i razmena između umetnosti, kulture i masovnih medija s jedne i svih drugih kreativnih industrija s druge strane. To je i jedan od razloga što su bazična istraživanja oduvek imala snažan uticaj na oblast masovnih medija. Tehnološki razvoj nije samo doprinosio većoj efikasnosti, racionalnosti i produktivnosti masovnih medija već je tokom istorije bitno uticao i na sam oblik, prezentaciju ali i sadržaj medija i time izazivao neke od najznačajnijih prelomnih tačaka u njihovoj istoriji.

Prema tome, promene koje danas u medijima izaziva sinergija tehnoloških promena nisu neuobičajena pojava. Pre pedeset godina slične revolucionarne promene u tehnologiji dovele su do sličnih promena u medijskoj slici toga doba. Tu pojavu je sjajno zapazio i obradio Džin Jangblad u svojoj ključnoj knjizi „Prošireni film“,  u kojoj tvrdi da je tokom šezdesetih godina prošlog veka film i ceo kompleks audiovizuelnih medija, drugim rečima svet pokretnih slika, dosegao tačku kada su osnove na kojima je počivao počele popuštati; tada su se granice medija pokretnih slika počele raspadati iz čega je proizašla jedna nova vizuelna stvarnost. To je bio trenutak kada su se pojavile videosfera i intermediji.

Danas smo došli do još jedne prelomne tačke. U međuvremenu su intermediji prerasli u multimedije koji su sada dosegli svoju Seldonovu kriznu tačku i mi već jasno vidimo da pod dejstvom novih tehnologija ceo taj kompleks stvaranja, obrade i distribucije sadržaja prolazi kroz proces korenitih izmena. Granice koje su dosada razdvajale pojedine medije sve više i više blede i nestaju i uskoro će, po svoj prilici, potpuno nestati ostavljajući na sceni jedinstvene proširene multimedije. Ovi, tehnološki određeni prošireni multimediji, više nemaju mnogo zajedničkog sa sa terminom „multimedija“ kako ga određuju rečnici i enciklopedije:

koji kombinuje tekst, grafiku, film, video i muziku tako da deluju kao celina

koji koriste, uključuju i obuhvataju više različitih medija

Pod „proširenim multimedijima“ mi svakako podrazumevamo i ono što nam govore pomenute rečničke definicije, ali taj izraz se mnogo više odnosi na nove načine proizvodnje, obrade i distribucije proizvoda medijskih industrija koje se polako stapaju u jednu jedinstvenu i moćnu celinu. Vidimo da se ova dva određenja, rečničko i ono koje odgovara novoj stvarnosti, poprilično razlikuju, što je verovatno rezultat činjenice da, kako kaže jedan od junaka Kluzoovog filma Špijuni, „živimo u jednom opasno dinamičnom svetu u kome reči nemaju isto značenje kao u rečnicima“.

Nema nikakve sumnje da ovaj novi svet zahteva nove pristupe i nova rešenja za razvoj onoga što nazivamo medijska pismenost. Ti novi pristupi moraju uzeti u obzir da su razvoj digitalne tehnologije i potrebe i zahtevi kapitala učinili da sve brže nestaju granice koje dele masovne medije. Svi mediji sada generišu obrađuju, memorišu i distribuiraju iste nizove jedinica i nula koje čine digitalni signal, tako da teme i sadržaji mogu brzo i bez zapreka da putuju od jedne do druge oblasti koje smo nekada smatarali odvojenim medijima. Oni prelaze sa filma na televiziju, sa televizije na video igre, da bi se eventualno pretvorili u popularne papirne ili elektronske knjige, ili, možda, kreću nekim drugim redosledima, ali se neminovno šire po celoj oblasti proširenih multimedija. Danas je sve teže odrediti gde se završava film i počinje televizija, gde prestaje štampana reč i počinje elektronski generisani tekst.

Nema sumnje da je digitalna tehnologija dovela do jednog niza pojava koje bismo mogli sažeti u jedan izraz – usitnjavanje medijskog pejzaža. Ovo usitnjavanje se ogleda u dve osnovne pojave  – u umnožavanju medijskih izlaza i u posledičnoj fragmentaciji auditorijuma. Poslednje godine dvadesetog veka zatrpale su medijsku scenu nebrojenim kanalima distribucije sadržaja koji su bukvalno preplavili potrošača, zabavom u svim mogućim oblicima. Ja ovde namerno ističem zabavu jer se po svemu čini da je iz novog pejzaža proširenih multimedija potpuno izbačen princip trijade informacija, zabave i obrazovanja, koga je još dvadesetih godina prošlog veka postavio prvi generalni direktor BBC-a, Džon Rejt. Obrazovanje je potpuno nestalo, informacije su se pretvorile u jedan čudni hibrid koji Englezi nazivaju infotainment“  - „infozabava“, tako da je zabava ostala sama da srećno vlada uz podršku svepristunih reklama.

Multiple screensTaj svet multimedijskog obilja doveo je do fragmentacije gledališta što predstavlja ozbiljnu pretnju za opstanak medijskih industrija. Kao što dobro znamo medijske industrije mogu opstati samo ako obezbede određenu kritičnu masu korisnika. Drugim rečima, svaka medijska industrija da bi opstala mora da okupi publiku koja je svojim brojem i svojim psihografskim odlikama dovoljno privlačna određenim oglašivačima da obezbedi njihovu spremnost da kupuju oglasno vreme i prostor. Sa usitnjenim gledalištem taj zadatak je izuzetno težak. Suočene sa tim problemom i opasnošću od finansijske propasti, medijske industrije su zaključile da je jedina racionalna strategija preživljavanja usvajanje novih poslovnih modela i upućivanje zahteva novim tehnologijama da ponude rešenja koja bi omogućila multimedijalizaciju njihovog izlaza.

Na poslovnom planu to je značilo objediniti što više do tada različitih medija pod jednu kapu. Jedan od vodećih holivudskih studija, Vorner Bros, spojio se sa novinskim carstvom Tajma a zatim kupio najvećeg internet provajdera AOL postajući na taj način jedan od prvih multimedijalnih konglomerata. Aksel Špringer je kupio televizijski informativni kanal N24 i povezao ga sa svojim dnevnim listom Di Velt. Isti taj poslovni pristup ukazuje da je istovremeno posedovanje velikog broja različitih distribucionih kanala veoma dobra pozicija, ali i da je proizvoditi posebne programe za sve te kanale finansijski teško održivo. Prema tome, od tehnologije se očekivalo da nađe način da se postojeći sadržinski resursi prerađuju tako da se mogu plasirati na svim tim kanalima. To je značilo ukinuti granice koje su do tada razdvajale medije i proizvoditi ubuduće samo proširene multimedije.

Međutim, te nove tehnologije, te nove tehnološke alatke neminovno utiču ne samo na izgled već i na sadržaj i na suštinu proizvedenih sadržaja. Tako se sa proširenim multimedijima pojavila i nova, univerzalnija gramatika i sintaksa koja je postupno zamenila gramatike i sintakse dotada posebnih medija. Tako su video igre postale izuzetno realistične, toliko da ih je ponekad teško razdvojiti od akcionih filmova; istovremeno zapleti koiji se koriste na filmu i televiziji sve više liče na scenarija video igara sličnih ozloglašenom Lovu na čoveka. Ako pogledamo na internetu stranicu nekih dnevnih novina i uporedimo je sa stranicom neke televizije vidimo da im se razlikuju samo zaglavlja. Sve ostalo je isto, veliki naslovi, pisani tekstovi, video spotovi, zvučni inserti, link prema arhivi. Obe na isti način plasiraju oglase firmi koje su detaljno skenirale navike pripadnike publike tih medija.

Uz sve ovo ne bismo smeli izgubiti iz vida bitne promene u gledalačkim navikama. Gi Debor je još davno definisao našu civlizaciju  kao „društvo spektakla“ , kao „društvo čiji je glavni proizvod spektakl.“ Dva veka ranije, jedna od istaknutih ličnosti francuske revolucije, Luj Portije je rekao da je „čovek rođen da bude gledalac“. Međutim, posmatranje, praćenje spektakla oduvek je bilo društveni čin par excellence. To je bio slučaj u klasičnoj Grčkoj kada se stanovništvo celog polisa okupljalo da u pozorištu doživi katarzičko iskustvo. To je bio slučaj u srednjem veku kada se celo selo udruživalo da bi odigralo misterije ili se grad slivao na glavnom trgu da bi pratio Palio. To je bio slučaj i u devetnaestom veku kada je Šarl Garnije sagradio parisku operu tako da su joj holovi i veliko stepenište bili  raskošniji i upečatljiviji od operske sale. To je ostao slučaj i sa sportskim priredbama koje privlače hiljade ljudi na tribine stadiona. Pojava modernih medija nije izmenila situaciju. Čekanje u redu pred blagajnom bioskopa, praćenje filma u zamračenoj sali punoj srodnih duša, komentarisanje viđenog pri izlasku iz sale, sve su to bili bitni sastojci „odlaska u bioskop“. Kada se pojavila televizija ekrani su bili veoma mali, ali taj mali ekran je privlačio celu podrodicu, a veoma često i prijatelje i susede. Praćenje televizije bilo je društveni čin. Međutim, kako je vreme prolazilo TV ekrani su postajali sve veći, sve do današnjih ogromnih LED, LCD i plazma ekrana. Međutim, rast ekrana doveo je do jedne čudne pojave, do jedne neobične zakonitosti. Statistike pokazuju da se pri svakom povećanju veličine ekrana od nekih 10 cm skup  koji sedi pred njim umanjuje za po jednog člana koji odlazi da prati pokretne slike na nekom drugom ekranu. Konačno smo došli do situacije da po jedan usamljeni gledalac sedi pred jednim ogromnim ekranom i da se ta slika ponavlja od jednog domaćinstva do drugog.

Istovremeno sa tim procesom atomizacije gledališta teče i proces multimedijalizacije potrošnje pokretnih slika. Proizvodi masovnih medija sve više se prate na „nomadski“ način“. Nove generacije su stalno u pokretu te zamenjuju usamljenost sobe ispunjene ekranima samoćom praćenja pokretnih slika na njihovim džepnim tehno prostorima – raznim kombinacijama ekrana, elektronike i bežične veze. Po rečima Kevina Vestkota iz Deloita „Ovi pokretni neprekidno priključeni korisnici inspirišu kulturne promene u oblasti potrošnje sadržaja. Te promene bitno utiču na pristupe koje kompanije koriste da bi se povezale sa potrošačima i što duže ih zadržale.  Ove promene razaraju tradicionalne poslovne modele, ali u isto vreme nude tehnologiji i proizvođačima sadržaja priliku da se prilagode i nastave da se razvijaju prema potrebama naredne generacije.“

Pored toga tehnološke promene su dovele do još jedne nove pojave. Distribucija videa po želji preko interneta dovela je do nove pojave koju su Amerikanci nazvali binge viewing, što bi se moglo prevesti kao „gledalačko prežderavanje“. Naime, najnovije ankete Deloita su pokazale da 70% američkih gledalaca naj taj način prati televizijske serije gledajući u proseku pet epizoda zaredom, ili na isti način gleda pet filmova. Pritom, 31% takvih gledalaca to radi bar jednom nedeljno. Međutim, multimedijalizacija praćenja sadržaja se ne zaustavlja na tome. Ispitivanja su pokazala da ljudi ipak još uvek vole da „gledaju televiziju na televiziji“, kako kaže Fil Lejven, ali su ista ta ispitivanja pokazala da su gledaoci  postali multimedijski zavisnici jer 85% njih istovremeno sa gledanjem velikog ekrana televizora gleda i manji ekran lap topa, pametnog telefona ili tableta. Na tom  drugom ekranu oni razmenjuju poruke, pretražuju internet ili rade nešto slično.

SubwayNema potrebe isticati da su distributeri sadržaja i oglašivači u prvom trenutku bili neprijatno inznenađeni ovakvim nalazima. Međutim, oni su veoma brzo shvatili da nema svrhe boriti se protiv drugog ekrana već da ga treba „osvojiti“. Razvijen je čitav niz novih rešenja koja se u suštini svode na pokušaje da se drugi ekran ispuni sadržajima koji su povezani sa onima koji se prikazuju na glavnom ekranu i ponudi niz mogućnosti za interaktivnu komunikaciju. Pritom su otkrili da drugi ekran pruža sjajnu priliku da se detaljnije ispitaju osobine i navike korisnika, kako bi mu se preko dva ekrana slale još usmerenije i neodoljivije oglasne poruke. Osim toga, drugi ekran je pružio mogućnost da se stvori neka vrsta surogata za nestali društveni čin praćenja spektakla. Naime, ovaj sistem omogućava usamljenom gledaocu pokretnih slika i drugih multimedijalnih sadržaja da iskoristi ponuđene linkove i na taj način postane član jedne eksluzivne „društvene mreže“ okupljene oko sadržaja koji se prikazuje na glavnom ekranu, u suštini da se uroni u jedan surogat društvenog okruženja u kome svi usamljeni potrošači medijskih sadržaja zamenjuju komunikaciju interakcijom i pokušavaju da pobegnu iz tužne stvarnosti utapajući se u beskrajne virtuelne svetove proširenih multimedija. No, moguće je da to i nije baš tako nova situacija. Naime, 1967. godine Gi Debor je kao moto svoje knjige Društvo spektakla stavio citat Ludviga Fojerbaha iz 1841. godine:

„Današnje doba rađe prihvata znak od označenog, kopiju od originala, predstavu od  stvarnosti, privid od suštine.“

Medijska pismenost, kao i svaka pismenost ogleda se u sposbnosti razumevanja i tumačenja „pročitanog“. Međutim, kako tumačiti proširene multimedije. Koje repere, koje teorijske pristupe koristiti. Dugotrajna istorija pojedinačnih masovnih medija, od Gutenberga do Ruperta Mardoka omogućila je nastanak brojinih izuzetno važnih teorijskih dela i „čitalačkih alatki“. Tako je, na primer, svojevremeno Maršal Makluan delio medije na „vruće „ i „hladne“ prema obimu učešća koje zahtevaju od korisnika. On je uspostavio neku vrstu skale na kojoj je poređao medije od vruće štampe do hladne televizije.

Ako pokušamo da primenimo taj pristup na proširene multimedije odmah ćemo se suočiti sa ozbiljnim problemom. S jedne strane, po definiciji, multimediji se obraćaju svim čulima, oni podrazumevaju čitanje, dekodovanje vizuelnih znakova, slušanje zvukova, jednom rečju oni preplavljuju korisnika talasima čulnih senzacija koje od njega ne zahtevaju gotovo nikakvo učešće. Prema tome, mogli bismo reći da je to veoma vruć medij. Međutim, prošireni multimediji su po definciji interaktivni što znači da se očekuje veoma aktivno učešće korisnika, pa bismo bili u iskušenju da ih svrstamo u kategoriju hladnih medija. Čini se da Makluanova lucidna analiza ne odgovara novoj situaciji i da je potrebno sprovesti nova istraživanja koja bi nam ponudila nove, podjednako revolucionarne i kvalitetne teorije i nove kategorizacije. Pored toga, potrebno je imati u vidu još jedno polje istraživanja. Naime, iako se čini da su postojeće metode istraživanja semiotičkog značenja tekstualnih, zvučnih i vizuelnih komponenti proširenih multimedija sasvim dovoljne i odgovarajuće, postavlja se pitanje neće li njihovi međusobni odnosi stvoriti neke nove složene intertekstove gde će veze i mitovi jednog teksta uticati na druge koji se sa njim nalaze u istom vremenu i prostoru.

Nova sloboda praćenja pokretnih slika na bilo kom mestu, u bilo koje vreme i na bilo kom uređaju, što Entoni Karuzo definiše kao novu renesansu, predstavlja po mnogo čemu jedan veliki izazov. Pored neophodnosti teorijskog promišljanja cele ove nove situacije, neophodno je razviti sasvim nove metode proizvodnje, obrade i distribucije sadržaja. Novi svet proširenih multimedija treba proizvesti i distribuirati novom svetu multimedijske potrošnje tih proizvoda. Sve to postavlja niz tehničkih problema za koje postoje neka, ali još uvek ne i najoptimalnija rešenja. Međutim, mnogo je delikatnije pitanje ovladavanja novom pismenošću neophodnom da se na pravi način i u punoj meri dekoduju poruke koje prošireni multimediji nude. Suočen sa pola milijarde piksela, sa bukvalno svim bojama vidljivog spektra, sa bitno proširenom dinamikom slike, šizofreno raspolućen između dva ekrana, suočen sa dožvljajem skoro virtuelne stvarnosti koju mu nudi na oči priljubljeni pametni telefon ili žižna tačka zakrivljenog ekrana skoro dvometarske dijagonale, usamljeni potrošač, koji nema na šta da se osloni osim na nejaku podršku koju mu pruža neki virtuelni surogat društvenog okruženja, postaje lak plen za sve vrste medijskih diskursa.

Ovo su samo neka od pitanja koja se danas postavljaju pred nama i koja urgentno traže odgovore.

Aleksandar Luj Todorović

Život u vremenu konfuzije

Danas, 29. oktobar 2015.

U iščekivanju dolaska autora romana Ugrađivanje straha i Božji dar Ruija Zinka poslednje sedmice aprila, prisećamo se intervjua koji je dao za Danas u oktobru prošle godine.

Rafa caracóisMi smo vudu lutke pred Sudnjim danom

Apatija je prirodna reakcija tela nekoga ko je zbunjen događajima koje ne može da shvati, kaže portugalski pisac.

Rui Zink (1961, Lisabon) je veoma čitan i cenjen pisac, ovenčan priznanjima i prevođen na mnoge jezike. Stil mu je prepoznatljiv po ironiji i sarkazmu a roman Ugrađivanje straha koji je na srpski prevela Hristina Vasić Tomše već pripada distopiji Orvela i Hakslija: onoj kojoj nema kraja već samo rigoroznijeg odnosa prema čoveku. Obavijeno kafkijanskom atmosferom, ovo Zinkovo delo sluti ono što nam donosi sadašnje vreme. Otvoreno, gotovo naturalistički, pisac nas podseća na to da će možda već sutra, na vrata našeg doma zakucati par instalatera državne firme čiji je zadatak da nam u prostor u kojem živimo ugradi strah. Taj koren prepoznajemo već danas kroz Zinkovo direktno citiranje fraza koje oko nas ponavljaju političari i državni sitni i krupni službenici, i svetski i naši. Tu su demagoške i populističke rečenice o tržištu i strukturalnim reformama, finansijskoj krizi, smanjivanju plata i penzija i žrtvovanju za viziju bolje budućnosti. Terorizam i izbeglice i ne spominjimo…

Zar nismo već dovoljno uplašeni, dovoljno poslušni, nego nam strah još treba ugrađivati?

Dobro pitanje. Oh, želite da Vam odgovorim? Možda ne. Moja knjiga je parabola onoga što se dešava, a ne vodič za buduća ugrađivanja. Bar se ja nadam da nije, iako ne bi bilo prvi put da se jedan tekst upotrebi upravo obrnuto od onoga što je njegov izvorni cilj.

Plaše nas tržište i liberalna ekonomija, sve sigurniji put u neofeudalizam. Da li je današnji svet najokrutniji u ljudskoj istoriji?

Od mene jadnička bilo bi jako glupo da tako mislim. Čak i sa ratovima i bombarodvanjima, mržnjom i uništenim mostovima, najveći broj nas živi u koliko-toliko lagodnoj zoni. Ja znam da ja živim. Pred generacijom pre moje – pred mojim rođenim bratom, stajala je sumorna budućnost umiranja u kolonijalnom ratu. Ja sam tome umakao. Ne umiremo više od iscrpljenosti i starosti u četrdesetim – ili bar ne još.

Da li je apatija naša poslednja odbrana od straha?

Apatija je prirodna reakcija tela nekoga ko je zbunjen događajima koje ne može da shvati. Čini se da je, po prvi put u savremenoj istoriji, cilj medija da više pogrešno obaveštavaju nego da informišu. Vi sad možete da postavite kontra-pitanje, “A propaganda?” I ja ću se složiti da je XX vek bio vek propagande, ali propaganda je bar imala tu prednost da bude jasna i jedinstvena: ciljala je na unifokalni pogled na svet. Sada je doba konfuzije. Mi smo vudu lutke koje svakodnevno probadaju kontradiktornom i haotičnom, i prividno nefiltriranom (prividno) nano-porukom Sudnjeg dana.

Možda je horor odgovor na društvene i političke nepravde?

Ne znam na šta mislite, ali za svaki slučaj, moj odgovor je ne. Gnušam se nasilja, iz jednog jednostavnog motiva: zakonitost. Ja ne mogu da izbegnem nekog ludaka da me izbode nasred ulice (u Džon Lenon stilu: “Volim te, Rui”) ali ne želim da to što on (ili ona) rade bude zakon. Nisam pacifista, bar ne onaj punokrvni. Jednostavno mislim da je, kada govorimo o siledžijama, ravnoteža moći veoma dobra stvar. Ne želim nikoga da povredim, ali je dobro da oni znaju da im se sve to može vratiti. Sećam se jednog filma Brusa Lija, u kojem loš momak pokazuje koliko je snažan tako što lomi jednu drvenu dasku, na šta Brus samo podrugljivo primećuje: “Daske ne mogu da se brane.”

Vaš junak kaže da je smrt sigurna investicija?

Hm, ta je misao iznad svega melanholična. I cinična. U ovom dobu investicija&finansija, čini se kao da je sigurnije kladiti se na ljudski neuspeh nego na uspeh. Ukoliko se venča dvoje zaljubljenih, postoji verovatnoća da će se oni za par godina mrzeti. To je tužno, romantičar u meni želi im uspeh, ali se dobro informisani investitor kladi da će nešto krenuti po zlu. Čini se da celi finansijski i  špekulativni sistem počiva pre na klađenju u promašaj, nego u uspeh. Zar ne biste voleli da Arapsko proleće procveta? Da rat u Ukrajini ustukne i prostor ustupi bratskoj ljubavi? Da Kosovo bude prijatno mesto za sve stanovnike?

Spinoza je smatrao da „nema nade bez straha, niti straha bez nade.“ Vaš roman je ta pobuna nade?

Da. Dokle god su moja deca zdrava i čitava, a žena me previše ne vara (ne može protiv sebe, Francuskinja je) ja sam jedan vrlo zadovoljan dasa.

Sve oko nas je only business. Zar više ne pomaže ni religija?

Pitam se da li je ikada to stvarno činila. Postoji jedna strana religije koju volim – ona blaga i dobromisleća, koja nam pokazuje put ka moralnom i ispunjenom životu – i ona izopačena koja se nameće, koja oduzima drugima (isključuje druge) pravo da budu kakvi jesu. A kada pogledate, religiozni lideri nisu nikada bili takvi ekumenisti kao što su danas. A najveći ekumenista od svih (i skrupulozniji) jeste onaj koji ima mnogo manju moć, Dalaj Lama. Da li bi on bio takav da ima svoju političku državu? Hoću da mislim da bi. Ipak, nije svaka budistička zemlja tako mirna.

Kažete da „Evropljani prisustvuju filmu strave i užasa.“ To se stalno potvrđuje, danas izbegličkom krizom sutra pretnjama od rata…

Tu misao kaže moj junak, ne “ja”. U stvari, ja sam je plagirao iz članka jednog tipa koji pripada desničarima, i sa kojim sam se mnogo raspravljao. Ipak, mi smo još u sigurnijoj zoni nego što je, recimo, Sirija. I dopustite mi da kažem kako divno Srbija reaguje na ovu izbegličku krizu. Vi ste za mene vrlo neobična zemlja, baš kao vaš fudbalski tim. Sposobni na romantične i divne gestove, vrlo ponosni i  pametni – dijalektička nacija – a onda, ponekad, upadnete u najprovidniju zamku. Hmmm, vratimo se temi: svest je ključna misao. Disati duboko i držati otvorene oči, truditi se da se gleda iznad zagađenih oblaka kojima smo svakodnevno bombarodovani. I još nešto ključno: NE pokušavati da se bude previše “dobrica”. Mi smo ljudska bića. Ne možemo da onima koji su zverskiji i opakiji od nas dopustimo monopol na zla i ružna osećanja.

Zahvaljujete kineskom mudracu koji Vas je blagosiljao: „Dabogda živeo u zanimljivo doba.” Šta poručujemo, želimo našoj deci?

Ja ne poručujem. Imam dvoje dece, jedno od 16 a drugo od 21 godinu. Mlađe sam doveo u Beograd pre par godina kada je Clio objavio Božji dar. Želim im da, između ostalog, budu srećni u ljubavi. Ali ja ih ne mogu naučiti da vole, mogu ih naučiti samo gimnastici. Na raspoloženju sam im. Ne znam da li sam dobar otac. Uvek imam da im ispričam neki dobar štos, mada ponekada umem da ih živciram. Što se sveta sa kojim se suočavaju tiče, to je već njihov problem, ne moj.

Anđelka Cvijić

Više o romanu Ugrađivanje straha
Više o romanu Božji dar

Objavljeno pod Gral