Život u vremenu konfuzije

Danas, 29. oktobar 2015.

U iščekivanju dolaska autora romana Ugrađivanje straha i Božji dar Ruija Zinka poslednje sedmice aprila, prisećamo se intervjua koji je dao za Danas u oktobru prošle godine.

Rafa caracóisMi smo vudu lutke pred Sudnjim danom

Apatija je prirodna reakcija tela nekoga ko je zbunjen događajima koje ne može da shvati, kaže portugalski pisac.

Rui Zink (1961, Lisabon) je veoma čitan i cenjen pisac, ovenčan priznanjima i prevođen na mnoge jezike. Stil mu je prepoznatljiv po ironiji i sarkazmu a roman Ugrađivanje straha koji je na srpski prevela Hristina Vasić Tomše već pripada distopiji Orvela i Hakslija: onoj kojoj nema kraja već samo rigoroznijeg odnosa prema čoveku. Obavijeno kafkijanskom atmosferom, ovo Zinkovo delo sluti ono što nam donosi sadašnje vreme. Otvoreno, gotovo naturalistički, pisac nas podseća na to da će možda već sutra, na vrata našeg doma zakucati par instalatera državne firme čiji je zadatak da nam u prostor u kojem živimo ugradi strah. Taj koren prepoznajemo već danas kroz Zinkovo direktno citiranje fraza koje oko nas ponavljaju političari i državni sitni i krupni službenici, i svetski i naši. Tu su demagoške i populističke rečenice o tržištu i strukturalnim reformama, finansijskoj krizi, smanjivanju plata i penzija i žrtvovanju za viziju bolje budućnosti. Terorizam i izbeglice i ne spominjimo…

Zar nismo već dovoljno uplašeni, dovoljno poslušni, nego nam strah još treba ugrađivati?

Dobro pitanje. Oh, želite da Vam odgovorim? Možda ne. Moja knjiga je parabola onoga što se dešava, a ne vodič za buduća ugrađivanja. Bar se ja nadam da nije, iako ne bi bilo prvi put da se jedan tekst upotrebi upravo obrnuto od onoga što je njegov izvorni cilj.

Plaše nas tržište i liberalna ekonomija, sve sigurniji put u neofeudalizam. Da li je današnji svet najokrutniji u ljudskoj istoriji?

Od mene jadnička bilo bi jako glupo da tako mislim. Čak i sa ratovima i bombarodvanjima, mržnjom i uništenim mostovima, najveći broj nas živi u koliko-toliko lagodnoj zoni. Ja znam da ja živim. Pred generacijom pre moje – pred mojim rođenim bratom, stajala je sumorna budućnost umiranja u kolonijalnom ratu. Ja sam tome umakao. Ne umiremo više od iscrpljenosti i starosti u četrdesetim – ili bar ne još.

Da li je apatija naša poslednja odbrana od straha?

Apatija je prirodna reakcija tela nekoga ko je zbunjen događajima koje ne može da shvati. Čini se da je, po prvi put u savremenoj istoriji, cilj medija da više pogrešno obaveštavaju nego da informišu. Vi sad možete da postavite kontra-pitanje, “A propaganda?” I ja ću se složiti da je XX vek bio vek propagande, ali propaganda je bar imala tu prednost da bude jasna i jedinstvena: ciljala je na unifokalni pogled na svet. Sada je doba konfuzije. Mi smo vudu lutke koje svakodnevno probadaju kontradiktornom i haotičnom, i prividno nefiltriranom (prividno) nano-porukom Sudnjeg dana.

Možda je horor odgovor na društvene i političke nepravde?

Ne znam na šta mislite, ali za svaki slučaj, moj odgovor je ne. Gnušam se nasilja, iz jednog jednostavnog motiva: zakonitost. Ja ne mogu da izbegnem nekog ludaka da me izbode nasred ulice (u Džon Lenon stilu: “Volim te, Rui”) ali ne želim da to što on (ili ona) rade bude zakon. Nisam pacifista, bar ne onaj punokrvni. Jednostavno mislim da je, kada govorimo o siledžijama, ravnoteža moći veoma dobra stvar. Ne želim nikoga da povredim, ali je dobro da oni znaju da im se sve to može vratiti. Sećam se jednog filma Brusa Lija, u kojem loš momak pokazuje koliko je snažan tako što lomi jednu drvenu dasku, na šta Brus samo podrugljivo primećuje: “Daske ne mogu da se brane.”

Vaš junak kaže da je smrt sigurna investicija?

Hm, ta je misao iznad svega melanholična. I cinična. U ovom dobu investicija&finansija, čini se kao da je sigurnije kladiti se na ljudski neuspeh nego na uspeh. Ukoliko se venča dvoje zaljubljenih, postoji verovatnoća da će se oni za par godina mrzeti. To je tužno, romantičar u meni želi im uspeh, ali se dobro informisani investitor kladi da će nešto krenuti po zlu. Čini se da celi finansijski i  špekulativni sistem počiva pre na klađenju u promašaj, nego u uspeh. Zar ne biste voleli da Arapsko proleće procveta? Da rat u Ukrajini ustukne i prostor ustupi bratskoj ljubavi? Da Kosovo bude prijatno mesto za sve stanovnike?

Spinoza je smatrao da „nema nade bez straha, niti straha bez nade.“ Vaš roman je ta pobuna nade?

Da. Dokle god su moja deca zdrava i čitava, a žena me previše ne vara (ne može protiv sebe, Francuskinja je) ja sam jedan vrlo zadovoljan dasa.

Sve oko nas je only business. Zar više ne pomaže ni religija?

Pitam se da li je ikada to stvarno činila. Postoji jedna strana religije koju volim – ona blaga i dobromisleća, koja nam pokazuje put ka moralnom i ispunjenom životu – i ona izopačena koja se nameće, koja oduzima drugima (isključuje druge) pravo da budu kakvi jesu. A kada pogledate, religiozni lideri nisu nikada bili takvi ekumenisti kao što su danas. A najveći ekumenista od svih (i skrupulozniji) jeste onaj koji ima mnogo manju moć, Dalaj Lama. Da li bi on bio takav da ima svoju političku državu? Hoću da mislim da bi. Ipak, nije svaka budistička zemlja tako mirna.

Kažete da „Evropljani prisustvuju filmu strave i užasa.“ To se stalno potvrđuje, danas izbegličkom krizom sutra pretnjama od rata…

Tu misao kaže moj junak, ne “ja”. U stvari, ja sam je plagirao iz članka jednog tipa koji pripada desničarima, i sa kojim sam se mnogo raspravljao. Ipak, mi smo još u sigurnijoj zoni nego što je, recimo, Sirija. I dopustite mi da kažem kako divno Srbija reaguje na ovu izbegličku krizu. Vi ste za mene vrlo neobična zemlja, baš kao vaš fudbalski tim. Sposobni na romantične i divne gestove, vrlo ponosni i  pametni – dijalektička nacija – a onda, ponekad, upadnete u najprovidniju zamku. Hmmm, vratimo se temi: svest je ključna misao. Disati duboko i držati otvorene oči, truditi se da se gleda iznad zagađenih oblaka kojima smo svakodnevno bombarodovani. I još nešto ključno: NE pokušavati da se bude previše “dobrica”. Mi smo ljudska bića. Ne možemo da onima koji su zverskiji i opakiji od nas dopustimo monopol na zla i ružna osećanja.

Zahvaljujete kineskom mudracu koji Vas je blagosiljao: „Dabogda živeo u zanimljivo doba.” Šta poručujemo, želimo našoj deci?

Ja ne poručujem. Imam dvoje dece, jedno od 16 a drugo od 21 godinu. Mlađe sam doveo u Beograd pre par godina kada je Clio objavio Božji dar. Želim im da, između ostalog, budu srećni u ljubavi. Ali ja ih ne mogu naučiti da vole, mogu ih naučiti samo gimnastici. Na raspoloženju sam im. Ne znam da li sam dobar otac. Uvek imam da im ispričam neki dobar štos, mada ponekada umem da ih živciram. Što se sveta sa kojim se suočavaju tiče, to je već njihov problem, ne moj.

Anđelka Cvijić

Više o romanu Ugrađivanje straha
Više o romanu Božji dar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


pet + 3 =

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>