Dnevnik, Novi Sad, 29. mart 2016.
Intervju sa Markom Tompsonom, autorom biografije Danila Kiša Izvod iz knjige rođenih - priča o Danilu Kišu
Plod dvodecenijskog istraživanja, knjiga „Izvod iz knjige rođenih – priča o Danilu Kišu“ engleskog istoričara Marka Tompsona nudi objektivan i iscrpan pogled na život i delo Danila Kiša kroz obilje dokumenata, razgovora sa Kišovim prijateljima, poznanicima, urednicima, čitaocima, bivšom suprugom Mirjanom Miočinović, i kasnijom životnom saputnicom i prevoditeljkom Paskal Delpeš. Iz Tompsonove priče slaže se slika srednje Evrope i Jugoslavije prošlog veka, od holokausta u kojem je ubijen Kišov otac, do bolesti zbog koje je Danilo Kiš prerano otišao.
Po rečima autora, biograf pisca koji je, poput Kiša, „velik i nevidljiv“, neminovno se suočava sa uzaludnošću svog posla! „Kišove knjige vredne su rizika i truda“ – piše Tompson – „ali kakav bi to trud trebalo da bude?… Da bi uopšte dobila priliku da bude istinita, studija o Kišu mora biti eksperimentalna, enciklopedijska po stilu, sa daškom pastiša.“ Zato on, u sasvim kišovskom postupku „traganja za formom“ literarnog izraza, svoju knjigu koncipira kao „dugačak komentar minijaturne autobiografije napisane za jednu referentnu američku publikaciju koja nikad nije objavljena“. Reč je, naravno, o analizi poznatog Kišovog teksta „Izvod iz knjige rođenih (Kratka autobiografija)“, iz 1983. godine, u kojem je gotovo do paroksizma dovedeno piščevo uverenje da su lična dokumenta poput izvoda iz knjige rođenih ili knjige umrlih „prožeta nevidljivom i neslućenom književnom snagom“.
Kako ste odlučili da se bavite Kišovim životom i delom?
Prvo sam čitao Kiša na engleskom, oko 1988. godine. Koliko se sećam, ideja da napišem knjigu o njemu pala mi je na pamet u LJubljani, dok sam gledao primerak „Ranih jada“ u knjižari blizu Tromostja, 1992. ili 1993. Kažem „gledao“, jer u to vreme nisam bio u stanju da čitam Kiša na izvornom jeziku. Ono što me je fasciniralo na engleskom jeziku, a kasnije i na srpsko-hrvatskom, bio je kvalitet njegove rečenice.
Šta je sve podrazumevao rad na knjizi “Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu”?
Prikupljao sam informacije o Kišu mnogo godina, dok sam radio na različitim poslovima i pisao druge knjige. Moj drugi posao odveo me je u Beograd i Crnu Goru (bio sam, više od godinu dana, politički službenik u misiji Ujedinjenih nacija na Prevlaci). A ja sam živeo u Zagrebu, što je ujedno bila prednost.
Posetio sam selo u Mađarskoj, gde je živela Kišova familija po ocu. Naravno da sam, isto tako, išao i u Pariz. I ja sam kontaktirao gotovo sve koji bi mi pružili svoje utiske i ideje o Kišu. Bio sam vrlo strpljiv! Dugo vremena, nisam znao kako da osmislim strukturu knjige. Na kraju, prava ideja za strukturu pala mi je na pamet…
Naslov knjige “Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” je parafraza Kišovog autobiografskog teksta “Izvod iz knjige rođenih – kratka autobiografija”?
Moja knjiga ima oblik komentara Kišovog autobiografskog teksta, koji se zove „Izvod iz knjige rođenih – kratka autobiografija“. Secirao sam Kišov tekst, prelomio ga u rečenice, fraze, ili čak u jednu reč, a onda sam pisao o ovim fragmentima. Osetio sam da je to bio adekvatan način za pisanje o kasno-modernističkom autoru koji je bio nemiran eksperimentator, autor koji je u velikoj meri odbacio naturalističke narativne forme.
Kakve utiske nosite iz mađarskog sela Kerkabarabaš gde je Kišova porodica našla utočište tokom Drugog svetskog rata, a kakve sa Cetinja gde se Kiš školovao?
Kerkabarabaš je selo u jugozapadnoj Mađarskoj. Kada sam ga posetio, pre nekih 15 godina, činilo mi se kao da se nikada ništa nije tamo desilo osim „nestanka“ Eduarda Kiša – ali, naravno, njegov nestanak je u krajnjoj liniji bio razlog moje posete. Opisao sam u knjizi susrete sa seljanima koji su poznavali porodicu Kiš i koji su, u nekim slučajevima, išli u školu sa Danilom i njegovom sestrom Danicom. Danilo nije imao nostalgiju za selom – baš naprotiv.
Cetinje je u gotovo svakom pogledu bilo kontrast. Kišov život na Cetinju nije bio lak, jer je izgubio majku dok je još bio školarac. Ali on je otkrio književnost, zahvaljujući najpre biblioteci njegovog ujaka Rista Dragićevića, a zatim biblioteci na Cetinju; i on je tamo stekao doživotne prijatelje. On je do kraja svog života ostao vezan za Cetinje.
Kiš je sahranjen po pravoslavnom obredu, ali nije ispoštovana njegova želja da na sahrani ne bude govorancija?
Verujem da je Kiš izabrao da bude sahranjen u skladu sa pravoslavnim obredima, jer je njegov život spasila potvrda o krštenju u pravoslavnoj crkvi, koju su njegovi roditelji dobili u Novom Sadu, u decembru 1938. Mislim da je on smatrao da ima dug prema pravoslavnoj crkvi koji se ne može platiti ni na koji drugi način. Ovaj dug je u potpunosti ličan i nije imao nikakve veze sa političkom ulogom koju je igrala crkva u Srbiji krajem 1980-ih. NJegova uputstva da ne bi trebalo biti „govorancija“ odražava njegovu svest o tome da povod njegove sahrane može da bude iskorišćen od strane crkve…
Danilo Kiš je bio cenjen pisac o kome su mnogi lepo pisali i govorili (S. Zontag, M. Kundera, J. Brodski). I Salman Ruždi o Kišu veoma lepo piše u svojim nedavno objavljenim memoarima. Zašto Kišove knjige nisu zaživele na Zapadu?
Dve ili tri Kišove knjige su u velikoj meri bile hvaljene na Zapadu i takođe čitane. On stvarno ima čitaoce kao i poštovaoce u mnogim zemljama. (Početkom ove godine „Enciklopedija mrtvih“ je objavljena na korejskom, to je njen dvadeset peti prevod!) On nije pisac koji je ikada mogao biti, ili postati, stvarno popularan; on je previše zahtevan za to. NJegova slava je druge vrste: renome koji pripada istinskom umetničkom ostvarenju i kulturnom značaju.
Pri pominjanju Kišovog imena među piscima mlađe i srednje generacije iz bivše Jugoslavije nema sporenja, svi mu priznaju talenat i etičke stavove?
Možda je razlog prestiža za Kišom među mladim i sredovečnim piscima danas taj što on i njegov rad predstavljaju vrednosti koje su im potrebne, a koje nedostaju. Možda on predstavlja figuru i opus koji su pripadali jugoslovenskom miljeu – ili nekoliko tih miljea – bez deljenja nekih konačnih svojih intelektualnih i umetničkih nedostataka. On je pripadao ovde, ali je pokazao kako je moguće ujedno i biti bolji, nego samo pripadati ovde. Na taj način, on predstavlja nešto „aspiraciono“.
Kako je ova vaša knjiga primljena na engleskom govornom području?
Moju knjigu su pohvalili recenzenti u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama. Nadam se da će nekoliko mojih čitalaca poželeti da otkriju Kiša, ali je malo verovatno da oni koji su pročitali moju knjigu, već nisu oduševljeni Kišom. Pozitivna stvar je da se „Pingvin buks“ odlučio da ponovo štampa prevod „Enciklopedije mrtvih“.
Vujica Ognjenović