Ahtarov antropološki optimizam

Pogovor za knjigu PSIHOLOGIJA DOBROTE Salmana Ahtara

hands

Izvor: pixabay.com

Psihoanaliza je uzela učešća u mnogim temeljnim debatama o ljudskoj prirodi i moralu. Smatrajući da imaju originalne i korisne uvide, mnogi psihoanalitičari su pisali o tome da li je čovek po svojoj suštini dobar ili zao. U istoriji filozofije i kulture na ovo pitanje davani su potpuno oprečni odgovori, a i psihoanaliza je zauzela vrlo određen i po nekim mišljenjima ekstreman stav.

Tokom svoje istorije, psihoanaliza je morala da odgovori na brojne kritike, opravdane kao i neopravdane. Samo jedna među njima odnosi se na njen poslovični pesimizam.[1] Najveći broj životnih ili kliničkih situacija koje je moguće protumačiti na različite načine psihoanalitičari tumače na najnegativniji, svodeći sve ono što je moglo biti smatrano dobrim ili uzvišenim na bazično i patološko. Posebno je zgodno u tu svrhu koristiti mehanizme odbrane, pa objasniti, na primer, da je pristojnost prikrivena agresivnost, marljivo učenje beg od seksualnih impulsa, patriotizam projekcija „kompleksa oca“… Čini se da je dovoljno pogledati termine u naslovima Frojdovih knjiga i tekstova: nelagodnost, rat, cepanje, iluzija, prolaznost

Frojd

Sigmun Frojd
izvor: commons.wikimedia.org

U teorijskom smislu, međutim, ima i više od toga. Frojd je smatrao da isti mehanizmi stoje u osnovi i normalnosti i patologije. Na ovom načelu je insistirao u svojim poslednjim radovima (videti Freud, 1938, str. 195), a ono je osnovna tema jedne od njegovih najvažnijih knjiga iz prve decenije XX veka (Freud, 1901). Frojd je pokazao da u mnogim oblicima svakodnevnog ponašanja, kao što su omaške u govoru ili pisanju, zaboravljanje ili pogrešno povezivanje odnosno upamćivanje, postoji jasan smisao koji je određen dejstvom nesvesnog na svest analognom onome koje prepoznajemo u procesu formiranja simptoma. Isto važi i za snevanje, sanjarenje, kreativnost. On u svim tim fenomenima prepoznaje iste mehanizme koji pod specifičnim uslovima dovode do pojave simptoma i poremećaja. Frojd je, dakle, psihoanalizu zasnovao kao sistem sa ogromnom dozom determinizma (Popović, 1988, str. 58–70): svaki detalj svačijeg ponašanja moguće je analizirati i u njemu otkriti dejstvo nekog mehanizma odbrane, a da je tu analizu često nemoguće podvrći spoljašnjoj verifikaciji. Slika čoveka koja iz toga proizlazi gotovo je u potpunosti lišena slobode: koliko god se borio, on ne može da uspostavi autonomiju od nesvesnog i bude siguran zašto je nešto uradio, rekao, odlučio. Frojdove ambicije bile su, međutim, još veće: on je želeo da zasnuje kliničku antropologiju (videti Van Haute & Geyskens, 2004), da suštinu ljudskog bića opiše kao inherentno patološku. Po toj koncepciji, patologija (pre svega patologija seksualnosti) predstavlja pravu meru ljudskosti, suština ljudskosti je rascep.[2]

Slično je bilo i s mnogim kasnijim generacijama psihoanalitičara. Da pomenemo samo najslavnije primere: Melani Klajn je pisala o značaju zavisti, a Oto Kernberg se protivio ideji o mogućem postojanju zdravog narcizma, različita tumačenja kreativnosti i umetničkog stvaralaštva nisu išla dalje od nagona… Tako se dogodilo da psihoanaliza za čitav vek ništa nije rekla o, recimo, velikodušnosti ili se tek dotakla zahvalnosti i iskrenosti.

Nekoliko decenija psihologijom je dominirao pristup nastao kao reakcija upravo na ovakve stavove razvijene u psihoanalizi. Takozvana humanistička psihologija bila je usmerena na proučavanja ličnosti u celini i njenih najsvetlijih strana. Psiholozi humanističke orijentacije trudili su se da razviju teoriju ličnosti čiji osnovni princip ne bi bio unutrašnji konflikt. Njihov najvažniji predstavnik Abraham Maslov pisao je o „najvišim dometima ljudske prirode“. Po njegovom mišljenju, u ljudima postoji nezavisna, biološki utemeljena motivacija, nesvodiva na nagone, nesvesno ili mehanizme odbrane, da se saznaje, teži pravdi, uživa u lepoti, bori za istinu… Štaviše, Maslov je verovao da odustajanje od tih potreba vodi izopačenju ljudske prirode i specifičnim oblicima mentalnih poremećaja (Maslov, 2001). Iz ovoga su proistekla istraživanja motivacije za rad, radoznalosti, integrisanosti ili autonomije, a i savremeni pristupi ovim temama su pod uticajem izvorne humanističke struje (Dimitrijević, 2001). Dijalog između ovih psiholoških sistema u izvesnoj meri je postojao tokom šezdesetih godina prošlog veka, ali je nakon toga zamro.

Salman Ahtar

Salman Ahtar
Izvor: sigourneyaward.org

Zadatka da iz psihoanalitičke perspektive sistematski pristupi pitanju razumevanja ljudskih kvaliteta (i njihove autentičnosti) poduhvatio se Salman Ahtar, već dugo jedan od najproduktivnijih autora u savremenoj psihoanalizi. Ahtar je rođen u Indiji 1946. godine. Po završetku studija medicine, specijalizaciju psihijatrije završio je u SAD gde mu je mentor bio Vamik Volkan, drugi velikan savremene američke psihoanalize, s kojim i danas objavljuje. Psihoanalitički trening završio je u Filadelfiji gde i danas radi kao univerzitetski profesor i psihoanalitičar.

Do početka 2016. godine Ahtar je objavio ukupno sedamdeset i sedam knjiga. Jedan deo njegovih interesovanja odnosi se na definisanje i tretman poremećaja ličnosti, takozvane primitivne mehanizme odbrane i strukture ličnosti (videti, na primer, Akhtar, 2000). Mnogo je pisao i o psihološkim aspektima imigracije i izbeglištva (Akhtar, 1999; 2010), a jedan je od autora koji su otvorili pitanje specifičnosti recepcije psihoanalize u Aziji (Akhtar, 2005a; 2009a). Autor je često korišćenog i citiranog psihoanalitičkog rečnika (Akhtar, 2009b), knjige o psihoanalitičkom slušanju (Akhtar, 2012), a bio je urednik brojnih važnih stručnih časopisa. Ahtar je takođe objavio sedam knjiga poezije, na engleskom i urdu jeziku, što nije neobično s obzirom na to da već nekoliko generacija njegovih predaka piše pesme ili „songove“ za bolivudske filmove. Poslednjih nekoliko godina posebno se usmerio na pisanje i priređivanje knjiga o „osnovnim ljudskim iskustvima“: usvajanju dece (Akhtar & Kramer, 2000), očinstvu (Akhtar & Parens, 2005), želji za posedovanjem (2005b), pitanjima života i smrti (2011), strahu (2014), ulogom životinja u našim životima (Akhtar & Volkan, 2014a, b), beznadežnosti (2015a), pohlepi (2015b), sramu (2015c) i mnogim drugim.

PSIHOLOGIJA DOBROTEAhtarove knjige prevedene su na brojne jezike, a on je vrlo tražen predavač i izlagač. Mada je čitav jedan seminar održao u Beogradu pre četvrt veka, ovo je prvi prevod nekog njegovog dela na srpski jezik. U Psihologiji dobrote, Ahtar razmatra šest psiholoških fenomena, podeljenih u dve grupe. Među „dobra svojstva“ spadaju hrabrost, rezilijentnost i zahvalnost, a među „dobre postupke“ darežljivost, opraštanje i žrtvovanje. U svakom od poglavlja Ahtar izlaže definicije datog fenomena, njihove razvojne aspekte, psihoanalitičko razumevanje i daje brojne kliničke ilustracije. Njegove definicije često nisu psihoanalitičke, već potiču iz filozofije ili Oxford Encyclopaedic Dictionary, a etimologija je izložena u okviru starogrčkog i latinskog, ali i sanskrita i neevropskih tradicija. Fenomeni se onda dovode u vezu sa srodnim psihičkim svojstvima i razgraničavaju od njih. U ovim delovima teksta do izražaja dolazi Ahtarova erudicija i sposobnost da se pozove na brojne primere iz istorije ili umetnosti.

Razvojem pomenutih fenomena Ahtar se bavi uglavnom u kontekstu psihoanalitičkih razvojnih teorija, mada ne previđa značaj bioloških faktora. Uglavnom počinje klasičnim pristupima, ali gotovo uvek uključuje i savremena razmatranja, pa i istraživačke rezultate. Razvoj se trudi da prati tokom čitavog životnog ciklusa, a to što je najveći broj podataka prikupljen u radu s decom i odojčadi nije njegova krivica.

Najvredniji deo knjige, međutim, predstavljaju njeni klinički delovi. U njima se diskutuju povezanosti osnovnih fenomena kojima je knjiga posvećena sa različitim psihopatološkim simptomima. Ovom prilično tradicionalnom pristupu Ahtar dodaje brojna razmatranja snaga koje ljudi nose u sebi i opise situacija kada nekome psihoterapijska pomoć nije potrebna. Najuzbudljiviji deo knjige lako bi mogle biti upravo kliničke ilustracije. Izabrane iz višedecenijske analitičke i supervizijske prakse, napisane upečatljivo i iskreno, Ahtarove vinjete predstavljaju kliničku psihoanalizu u najboljem izdanju. U njima vidimo i to da su Ahtar-autor i Ahtar-kliničar ista osoba: prirodna, radoznala, kreativna, darežljiva… Dok je pesimista Frojd izgleda govorio da su pacijenti „dobri samo za naučna istraživanja i zato što se mora zarađivati“ (Ferenczi, 1988), optimista Ahtar razgovara sa osobama koje mu se obrate za pomoć nikad ne zaboravljajući sopstvene slabosti i ne prestajući da razmišlja o zahtevima koji se postavljaju pred čitavu profesiju (videti, na primer, odeljak „Hrabrost analitičara“).

Ahtar, otud, ovom nevelikom knjigom na izvrstan način otvara bavljenje temama koje nam mnogo nedostaju. S jedne strane, za psihoanalizu bi bilo veoma dobro kad bi ublažila svoj determinizam i pesimizam otvarajući se za izvorne kvalitete i dobrotu ljudi. S druge strane, za opštu javnost može biti važno da se misli i govori o dobroti zbog globalnih tendencija u medijskom izveštavanju usmerenom na zločine i tračeve, zbog opšte krize morala u doba površnih identiteta i čestih preseljenja, ali i zbog gotovo potpunog nestanka optimizma iz društvenog života u Srbiji.

Aleksandar Dimitrijević

urednik edicije Imago


[1] U Beogradu je pre četvrt veka održan naučni skup „Frojdov antropološki pesimizam“ (Jovanović, 1990), tokom kojeg su najugledniji jugoslovenski poznavaoci Frojda diskutovali o ovoj temi, a čiji naslov ovde variram.

[2] Naravno, takva disciplina morala bi da koristi psihoanalizu kao svoj osnovni metod, pa bi na taj način Frojd postavio svoje otkriće u sam centar nauke o čoveku.

Literatura:

Akhtar, S. (1999). Immigration and identity: Turmoil, treatment, and transformation. Jason Aronson.

Akhtar, S. (2000). Broken structures: Severe personality disorders and their treatment. Jason Aronson, Inc.

Akhtar, S. (ur.). (2005a). Freud along the Ganges: Psychoanalytic reflections on the people and culture of India. W. W. Norton & Company Inc.

Akhtar, S. (2007). Objects of our desire: Exploring our intimate connections with the things around us. Harmony.

Akhtar, S. (ur.) (2009a). Freud and the Far East: Psychoanalytic perspectives on the people and culture of China, Japan, and Korea. Jason Aronson.

Akhtar, S. (2009b). Comprehensive dictionary of psychoanalysis. London: Karnac Books.

Akhtar, S. (2010). Immigration and acculturation: Mourning, adaptation, and the next generation. Jason Aronson.

Akhtar, S. (2012). Psychoanalytic listening: Methods, limits, and innovations. London: Karnac Books.

Akhtar, S. (ur.). (2013). Fear: A Dark Shadow Across Our Life Span. London: Karnac Books.

Akhtar, S. (2015). Hopelessness: Developmental, Cultural, and Clinical Realms. London: Karnac Books.

Akhtar, S. (Ed.). (2015a). Greed: Developmental, Cultural, and Clinical Realms. Karnac Books.

Akhtar, S. (Ed.). (2015b). Shame: Developmental, Cultural, and Clinical Realms. London: Karnac Books.

Akhtar, S., & Kramer, S. (ur.). (2000). Thicker Than Blood: Bonds of Fantasy and Reality in Adoption. Jason Aronson Inc.

Akhtar, S., & Parens, H. (ur.) (2005). Real and imaginary fathers. Jason Aronson, Inc.

Akhtar, S., & Volkan, V. D. (ur.). (2014a). Mental zoo: Animals in the human mind and its pathology. London: Karnac Books.

Akhtar, S., & Volkan, V. D. (Eds.). (2014b). Cultural Zoo: Animals in the Human Mind and Its Sublimation. London: Karnac Books.

Dimitrijević, A. (2001). Predgovor. U: A. Maslov: O životnim vrednostima. Izabrani eseji iz psihologije vrednosti. Beograd: Izdavačko preduzeće Žarko Albulj, str. 7–14.

Ferenczi, S. (1985). The clinical diary of Sándor Ferenczi. Prir. J. Dupont. Harvard University Press.

Freud, S. (1901): The Psychopathology of Everyday Life. Standard Edition, 6.

Freud, S. (1905): Three Essays on the Theory of Sexuality. Standard Edition, 7: 123–245.

Freud, S. (1938): An Outline of Psychoanalysis. Standard Edition, 23: 139–208.

Jovanović, B. (1990). Frojdov antropološki pesimizam. Beograd: Studio plus – Dom kulture „Studentski grad“.

Maslow, A. H. (2001). O životnim vrednostima. Izabrani eseji o psihologiji vrednosti. Beograd: Izdavačko preduzeće Žarko Albulj.

Popović, B. V. (1988): Psihologija ličnosti. Beograd: Savez društava psihologa Srbije.

Van Haute, P. & T. Geyskens (2004): Confusion of Tongues. The Primacy of Sexuality in Freud, Ferenczi, & Laplanche. New York, NY: Other Press.

Novi lik moderne drame

SCENA – Časopis za pozorišnu umetnost, 1-2 / 2016 (januar – jun)

Prikaz knjige POETIKA MODERNE DRAME

POETIKA-MODERNE-DRAMEPrevod knjige Poetika moderne drame Žan-Pjera Sarazaka je nastavak prevodilačkoi-straživačkog rada teatrološkinje i prevoditeljke Mirjane Miočinović. Prethodna etapa ovog rada bio je prevod knjige Aristotel ili vampir zapadnog pozorišta Florans Dipon. Ove dve knjige povezuje pojam mitos koji se na srpski prevodi kao mit i/ili priča. Mitos u značenju mit se konkretno vezuje za narodna predanja koja utvrđuju identitet jednog naroda i kao takva reč mit je nepodesna za analizu dramskog dela. S druge strane, problem sa rečju “priča” je taj što je postala kolokvijalna i što je izgubila preciznost grčke reči mitos kojom Aristotel označava sklop događaja, odnosno podražavanje radnje kao bazične osobine tragedije. U knjizi Aristotel ili vampir zapadnog pozorišta Florans Dipon utvrđuje u kojoj meri je mitos bio određujući za istoriju i razvoj evropske drame i pozorišta. U Poetici moderne drame možete pročitati kako je došlo do potpune dekonstrukcije mitosa i sa njim dramske forme, zašto je to bilo neminovno i zašto ta dekonstrukcija nije kraj drame, već nova razvojna faza koja je u saglasju sa promenom ideje o ljudskom biću u 20. i 21. veku.

Pri početku knjige Žan-Pjer Sarazak piše da je priča u aristotelovskom smislu “Sistem u kojem je hronološka veza između činjenica, između radnji, bila strogo uslovljena uzročnim odnosom koji je povezivao radnje, koji je unosio rastuću nestabilnost u jednu apriori stabilnu situaciju, pojačavao sukob do krajnjih granica, izazivao katastrofu i preokret sudbine, čemu bi Hegel dodao dolazak ‘konačnog smirenja’.” (21). Ovakvo poimanje drame se, naravno, umnogome oslanja na Aristotelovo delo O pesničkoj umetnosti, ali u suštini govori o tzv. građanskoj drami. Građanska drama je odraz građanskog društva i građanskog pojma ličnosti koja je sagledavana kao celovita. U vreme kada su počeli da se dovodi u pitanje način na koji je ustrojeno društvo i ideja ličnosti kao koherentne celine (a to je bilo krajem 19. i početkom 20. veka), pisci su krenuli da rastaču forme građanske drame. Žan-Pjer Sarazak, navodeći veliki broj drama kao primer, pažljivo prati puteve i načine ovog rastakanja.

Analizu počinje navođenjem Pirandelovih estetskih i filozofskih razloga za razbijanje forme dobro skrojenog komada. Nova forma komada proizilazi iz težnje za svojevrsnom rekonstrukcijom radi otkrivanja suštine iza svakodnevnog građanskog života. Pisci poput Strindberga dovode u pitanje celovitost i veličinu komada pa se javljaju komadi ogromne dužine i bez vidljivog kraja. Moderna drama postaje delo bez početka, kraja ili sredine. Takođe, celovita priča gubi primat i javlja se čitav niz novih oblika: dramski roman, dramska stanica, epska hornika… Priča može postati i predmetom montaže kako bi se kroz premetanje delova tragalo za novim, skrivenim značenjem. Primat nad radnjom uzima situacija. Zaustavljanje radnje, bazične vrednosti dobro skrojenog komada, nemaju za cilj poništavanje drame, već da je učine vibrantnijom i vidljivijom. Statičnost situacije kod Beketa ima za cilj da prikaže radnju u najsitnijim pojedinostima. Takođe, drama može postati čitava sazdana od stalnog vraćanja u prošlost, od introspekcije, retrospekcije, optacije, ponovne montaže… Beketov komad Kraj partije postaje metafora za čitav niz komada koji su sasvim skoncentrisani na poslednju etapu puta i praveći bilans, ona je slika života onakvog kakav je bio.

photo-1468866576576-de8a9bf61f92Posebnu transformaciju doživljava karakter. Kod Aristotela karakteri su bili drugi po važnosti za sklop tragedije (odmah nakon radnje), dok u građanskoj drami karater postaje primaran – središte individualizma. Na početku 20. veka u delima Strindberga i Pirandela pa i Čehova vidimo cepanje ovog jezgra. Cepanje počinje ukidanjem “saglasnosti lika sa samim sobom”. On je nepoznat samom sebi i menja se kako se menjaju odnosi među likovima. U stalnoj borbi sa samim sobom, lik postaje čovek bez svojstava – bez karaktera, identiteta, čak i volje, da bi kod Joneska individue postale međusobno zamenljive i savršeno anonimne.

Posebnu trasformaciju doživljavaju dijalog i didaskalije. Dijalog se transformiše u veliki monolog ili izjavu. Didaskalije se jako proširuju i postaju samostalni tekst koji je značajan za poetiku nove drame, ali se neretko teško može izvesti na sceni i zahteva da bude izgovoren umesto prikazan. Proširivanjem dijaloga u monolog, didaskalije u repliku, drama se približava poemi kod mnogih pisaca, među kojima je i Sara Kejn. Novi tretman teksta dovodi do pojave nove figure koju Žan Pjer-Sarazak naziva Rapsod koji je hipostaziran u didaskala, a neretko je autobiografski lik.

Svi ovi postupci zajedno vode put novog rađanja drame kroz igru i kao igre. U ovoj tački rasprave Žan-Pjer Sarazak polemiše sa Hans-Tisom Lemanom za koga kaže da svako udaljavanje od dramskog vidi kao napuštanje dramskog zbog postdramskog i Florans Dipon koja evropsku dramu vidi kao suprotnost igri koja u evropski teatar stiže preko komedije del arte i drugih narodskih žanorava. Ideja da ne prisustvujemo kraju, već rađanju nove drame deluje ohrabrujuće za sve one koji su počeli ozbiljno da sumnjaju. Stoga, ovaj izuzetan bedeker kroz poetiku moderne drame treba da ima u svojoj biblioteci svaki savremeni dramaturg, reditelj i glumac.

 Marina Milivojević Mađarev

Sa Ruijem Zinkom na Trgu od knjige: Od fudbala do čitanja (preko palačinki)

20160726_102214Srećemo se u kafeteriji Instituta za fizikalnu meicinu “Dr Simo Milošević” u Igalu. Rui dovršava sendvič. Kosa mu je kraća nego proletos, pa ga na prvi pogled ne prepoznajem. Sedam pored njega.

- Dakle, ipak si stigao.

Klima glavom dok guta poslednji zalogaj.

- Jesam, ali je bilo napeto. Imao sam samo pola sata na rimskom aerodoromu da uhvatim drugi let. A tamo su tako dezorganizovani. I bezobrazni su. Svađao sam se sa jednim službenikom da me pusti na početak reda, ali nije popuštao. Znam italijanski, ali namerno sam pričao na engleskom. Kad se svađaš sa strancem, nikad nemoj da se služiš njegovim jezikom. Ako se zaljubiš u stranca, onda treba da govoriš njegovim jezikom.

Kao gosti festivala Trg od knjige u Herceg Novom portugalski pisac Rui Zink i ja trebalo je da tamo predstavimo njegov roman Ugrađivanje straha. Domaćini su bili toliko ljubazni da nam obezbede trodnevni boravak, ostavivši nam na raspolaganju dosta slobodnog vremena za razgovore i istraživanje. Sa Ruijem sam se upoznala u aprilu kada je gostovao u Beogradu – znala sam da mi neće biti dosadno.

Već kad smo se spustili na plažu i naručili pivo u obližnjem baru raspoloženje mu se znatno popravilo. Čestitala sam mu na tituli evropskog prvaka u fudbalu. Nasmejao se.

- Priznaj da si navijala za Hrvate.

- Istina. Ali u finalu sam navijala za Portugal. Tata me je naučio da uvek treba navijati za slabijeg, a kada igraš protiv domaćina, ti si slabiji.

- Bio sam u Njujorku kada smo igrali protiv Hrvata. Gledao sam utakmicu u jednom kafiću. Bilo je očigledno da pored mene sedi grupa hrvatskih navijača, kao što je i njima bilo očigledno da ja navijam za Portugal.  Međutim, posle meča su prišli da mi čestitaju. Mislim da je to baš lep gest. A za Francuze mi je posebno drago što smo ih pobedili jer nisu igrali fer. I bili su arogantni, kao da se podrazumevalo da ćemo ih pustiti da pobede samo zato što su domaćini. Proradila nam je ona srpska crta, kako se zvaše…

- Inat.

-E, to.

Iz hladovine bara posmatramo popodnevnu vrevu na plaži.

- Lepo je ovde. Skoro kao da sam na Kubi, samo nema prodavaca ikona.

- Mislim da si požurio sa zaključkom. Sigurno ćemo ih sresti negde uz plažu.

20160724_184305I zaista, već nekoliko metara dalje naišli smo na tezgu sa ikonama. Naravno da im nije odoleo.

Ovako je izgledala dinamika celog našeg boravka u Herceg Novom. Trenuci brige i nerviranja, pa trenuci opuštanja. Rui kao da nije mogao da zaboravi neprijatnosti sa aerodroma u Rimu; plašio se da će mu i povratak biti takav, pa je stalno razmišljao kako da predupredi probleme. Trudila sam se da ga utešim.

- Znaš, kada me očekuje nešto što je potencijalno neprijatno, a neizbežno, trudim se da ne razmišljam o tome pre nego što mu dođe vreme. Tako ću se nervirati samo tada, a ovako se nerviram i tada i sada i bespotrebno kvarim trenutak.

- Lako je tebi da budeš zen. Ti nisi sredovečni džangrizavi profesor. Dovoljno sam star da poznajem sebe dobro. Znam da ne mogu tako da razmišljam.

- Kad si već to spomenuo, često zaboravljam da si i profesor. Imala bih svašta da te pitam, nikada nisam bila u prilici da ovako razgovaram sa svojim profesorima.

- Odmah da se razumemo, ne govorim ništa manje interesantno kao profesor, nego što to činim kao pisac. Nisam Doktor Džekil i Mister Hajd. Dakle, o književnosti pre svega govorim kao osoba. Šta više, neki kažu da je profesor u meni previše prisutan u mom pisanju i da je pisac u meni previše prisutan u mojim predavanjima. Kakve god odgovore da ti dajem, pre svega ih dajem kao zdravorazumska osoba.

Sutradan smo krenuli peške do Herceg Novog. Vidim kako stalno kuca nešto na mobilnom telefonu.

- Vodim beleške za tekstove koje hoću da napišem. Desi mi se ponekad da i ceo tekst napišem na mobilnom. Da mi je to neko rekao pre pet godina, smejao bih se.

I tako stižemo do neizbežnih tema, do dominacije tehnologije u savremenom svetu i mesta humanistike u njemu.

- Šta misliš, da li je istina da je filozofija mrtva? Na prvi pogled izgleda da se ništa novo ne dešava. Pa i književnost – sve je postalo neka pena reči, ne mogu da izdvojim pisce za koje bih stvarno mogla da kažem da su veliki, mada ih ima koji su odlični. I kao da se danas više ne okrećemo ni filozofiji ni književnosti u potrazi za odgovorima. Ne znam da li mi se samo čini.

20160725_165046- Mislim da su ljudi koji kažu da nema napretka u filozofiji glupi. Naravno da su glupi, jer kako se stvarnost menja, menjaju se i naše misli. Pojava mobilnih telefona, Tvitera, Pokemona menja naše iskustvo kao ljudskih bića. Naravno da će to promeniti filozofiju, naravno da će uticati na teoriju, zato što teorija uvek reaguje na iskustvo. Srećan sam što živimo u istom svetu u kom je živeo i Aristotel, ali po svemu sudeći, on nije dao sve odgovore, jer se onda pojavio Spinoza, pa za njim Lok, pa onda Niče i mnogi nakon njega. U suštini, filozofija se samo kreće sporije nego druge nauke. Očigledno je da danas znamo više nego što se znalo u 16. veku. Filozofija se, međutim, bavi neprolaznim čovekovim osobinama, tako da možemo doći i do zaključka, koji je na izvestan način divan i romantičan, da smo isti kao i ljudi Aristotelovog doba i da je on zaista sve rekao. To naravno nije istina, već samo tako izgleda jer se ljudsko vreme kreće sporije od vremena tehnologije.

Što se književnosti tiče, mislim da joj se ljudi i dalje okreću u potrazi za idejama i drugačijim pogledom na svet. Sve zavisi od toga na koga tačno misliš kada kažeš “ljudi”. Često čujemo da se ništa novo ne može postići na polju jezika, da su naši preci imali mnogo bogatiji rečnik i da danas niko ne čita. Pa, definiši mi tu reč “niko”. To je laž za mase. Ako kažeš da danas niko ne čita, onda impliciraš da su u 18. i 19. veku svi čitali, a znamo da je to budalaština. Nikada nije bilo toliko pismenih ljudi koliko ih ima danas. Nikad se nije čitalo više nego danas. Naravno, bestseleri najčešće nisu i najbolje knjige, ali ljudi i dalje čitaju Ilijadu i Odiseju . Sem toga, nikada nije bilo toliko interesantnih pisaca. Svaka zemlja danas ima bar 5-6 pisaca koji pomeraju granice u upotrebi jezika. Danas se susrećem sa mlađim generacijama pisaca i čitalaca koji su zaista pametni, čak previše pametni za moje dobro. Voleo bih da nisu toliko pametni, jer mi to govori da moje knjige neće još dugo biti bitne.”

Pogled mu skreće ka obližnjem restoranu brze hrane.

“Šta je to palacinka?”

Kažem da je to možda omiljeni slatkiš u Srba koji se sprema u svakoj kući i dopušta široke mogućnosti kombinacije ukusa – dovoljno da odluči da proba.

Između dva zalogaja zaključuje:

- Vidiš, ti sada misliš da jedem hranu. Ali zapravo, ja jedem ideju, koncept.

Inspirisan ovom kulturnom razmenom, pokušava da me natera da progovorim portugalski.

- Ne trudi se, nisam ni reč portugalskog izgovorila već četiri godine, stvarno ne želim da se blamiram.

20160725_170123- Znaš, kamp u Njujorku gde sam držao predavanja pre nego što sam došao u Crnu Goru zabranjuje studentima da govore bilo koji drugi jezik osim onog koji su došli da nauče. Ne samo na časovima, nego i u spavaonicama, u kuhinji, na ulici. Sedam nedelja smeju da pričaju samo portugalski.

- Ali ko ih kontroliše, ko može da tvrdi da zaista to i rade?

- Niko, to je kao sa drogom – izbaciće te samo ako te uhvate ili te neko prijavi. Ali na početku svi moraju da polože zakletvu da neće pričati na nekom drugom jeziku. A Amerikanci veoma ozbiljno shvataju zakletve. Tokom tih sedam nedelja imali smo samo dva ozbiljna problema. Prvi je bio jedan dečko koji je bio potpuno nezainteresovan, otvoreno je ometao nastavu i uopšte se nije obazirao na pravila kampa. Drugi je bio jedan gej par koji je stalno bio zajedno. Očigledno su bili baš zaljubljeni. Nismo znali šta da radimo – već oko šeste sedmice skoro da se i nisu pojavljivali na časovima. Upravnik kampa mi je u strogom poverenju rekao: “Rui, šta da radimo? Mislim da oni stalno pričaju na engleskom.” Bilo mi je smešno, jer sam pomislio kako bi pre samo nekoliko godina problem bio potpuno druge prirode.

- A tvoji studenti na fakultetu? Imaju li oni nedoumice u vezi sa tim zašto su tu gde jesu? Kada mladi ljudi u Srbiji odluče da studiraju književnost, često ih pitaju “Zašto? Koja je svrha toga? Šta će ti to u životu?”, pa često moraju da objašnjavaju svoj izbor, jer ih drugi vide kao zanesenjake koji nisu svesni realnosti.

- Većina studenata uopšte nije radoznala i lenji su kada treba da razmišljaju. Pre neki dan sam intervjuisao studenta koji se prijavio za master studije. Pitao sam ga da li voli da čita. Odgovorio mi je da voli, ali da nema vremena za to. Poslednja knjiga koju je pročitao je bila na obaveznom spisku literature. Zanimalo me je da li mu se dopada taj pisac. Oduševljen je njime, kaže. Ali kada sam ga pitao šta je još pročitao od njegovih dela, rekao mi je: “Ništa. Voleo bih da čitam ali nemam vremena.” Ljudi koji kažu tako nešto lažu. U redu je ako nemate vremena za čitanje, ali nemojte se pretvarati da ste nešto što niste. Tradicionalno, kada sam ja upisivao fakultet, književnost se u mojoj zemlji smatrala oblašću za glupe ljude. Sad, ja sebe nisam smatrao glupom osobom, kao ni nekolicina mojih kolega i koleginica. Bilo nas je petoro u grupi od tridesetoro studenata, ali bili smo tamo svojom voljom. Mislim da je svetu potrebno više ljudi koji književnost izučavaju s ljubavlju i zato što je to bio njihov izbor. Ako ste prava osoba za tu oblast, pa čak i za filozofiju, nećete zažaliti što ste to izabrali iz nekoliko razloga. Prvo, raj nastaje onda kada vas plaćaju da radite ono u čemu uživate. Na primer, meni su platili put do ovog divnog mesta kako bih radio nešto u čemu uživam. Imao sam sreće u proteklih trideset godina jer sam radio ono što volim – predavao književnost, diskutovao, raspravljao se, a istovremeno sam pisao. Bio bih stvarno očajan da nisam mogao to da radim. Ako ste već odabrali da studirate književnost, budite posvećeni tome.

Drugo, vrlo je verovatno da ćete posao naći lakše nego ljudi koji se bave tehničkim naukama. Vidiš, oblast tehnologija se menja veoma brzo. Neko ko je pre deset godina studirao progamiranje danas je možda izgubio korak sa svojom strukom i lako ga može zameniti neko drugi. Ima tu još jedna stvar. Pre nekoliko godina predavao sam književnost studentima informatike. Bili su veoma bistri i mnogo bolji čitaoci od studenata književnost. Često sam ih podsećao na to zašto uče veštine komunikacije i pisanja. Rekao sam im sledeće: za deset godina samo će oni osrednji među vama raditi poslove koji strogo imaju veze sa tehnikom. Svi ostali će se baviti poslovima za koje nikada nisu bili obučavani – menadžmentom, odnosima s javnošću, javnim nastupom. Kada su se poslednji put Bil Gejts ili Stiv Džobs bavili inventivnim, dizajnerskim aspektima posla? Rekao bih da je to bilo pre dvadesetak godina. U određenom trenutku u svojim karijerama oni su postali lideri. Da biste to postali potrebne su vam meke veštine, veštine komunikacije i otvoren um, sposobnost da saslušate druge. Rekao sam im – pokušajte da komunicirate u svojoj struci bez upotrebe jezika. Danas nas često zamenjuju mašinama i kompjuterima. Šta možete da uradite u vezi sa tim? Prava borba odvija se na polju manipulacije, gde se jezik koristi kao sredstvo kojim nas kontrolišu, a jedino pitanje je da li ćete vi moći da prozrete granice koje vam se nameću. Mislim da će student književnosti teže poverovati u loše osmišljenu političku kampanju koja se krije iza slogana “Želimo bolju Srbiju”, “Napredak za Srbiju”, “Budućnost za Srbiju”, jer će student književnosti reći: “Šta to uopšte znači?”. A možda će upravo student književnosti pisati te slogane pomoću kojih drugi treba da budu izmanipulisani. To je još jedan posao kojim biste mogli da se bavite.

20160725_210418Stižemo do Trga Herceg Stjepana, gde je program festivala već uveliko počeo. Te večeri predstavljene su dve knjige, obe o Njegošu – jedna naučna studija i jedan roman. Pokušavam da dočaram Ruiju značaj Njegoša za kulturu i državotvornost Crne Gore. Nisam sigurna da li sam upotrebila dovoljno snažne reči, ali vidim kako zapisuje Njegos  u svoje beleške. Ne želi da mu prevodim, kaže, radije bi slušao jezik.

20160725_233040Kasnije, u čitaonici Biblioteke Herceg Novi, upoznajemo se sa organizatorkama festivala. Pitam se koliko je uopšte bilo potrebe da prevodim, jer Rui bez problema paralelno komunicira sa njima na italijanskom, francuskom i španskom. Razmišljam o tome kako bih volela da znam sve jezike sveta.

Sutradan koristimo poslednje trenutke boravka u Herceg Novom da se okupamo. Čuvam Ruijeve stvari dok je u vodi i čitam Restauraciju  Olafa Olafsona. Kada je izašao iz vode, zanimalo ga je o čemu je reč u knjizi. Klima glavom dok prepričavam, uz zaključak “avanturistička melodrama.” To je u redu, kaže; on ima razne knjige za razne prilike u svom telefonu. Zanima me da li je upoznat sa čitalačkim ukusom svojih studenata. Da li im studije književnosti promene ukus?

- Da, promene, mada odgovor nije tako jednostavan. Verujem da čitanje otvara um. Takođe verujem da je čitanje individualno iskustvo. To je kao kada biste nekoga učili kako da voli ili da vodi ljubav. To je nemoguće. Ta iskustva su misterija. Međutim, mogu svojim studentima da ponudim raznovrsnost. Ako me studenti pitaju šta im preporučujem, reći ću im vrlo rado. Ali, mislim da nije dobro nametati ikome bilo šta. Da bismo raspravljali o ukusu, prvo moramo biti sigurni da druga osoba deli naše iskustvo. Ne pokušavam da svoj ukus nametnem studentima, ali omogućiću im pristup raznovrsnosti. Napisao sam knjigu svojevremeno, i stvarno bih voleo da je Klio objavi, jer je to zaista dobra knjiga. Zove se Čitalac životinja (Animal Reader) i polako ulazi u kanon – u Rumuniji je već čitaju u školi, kao i u Portugalu. Ta knjiga za mene predstavlja moje poslednje predavanje. Kada bih morao da odaberem knjigu koja povezuje profesora i pisca u meni, izabrao bih nju. Ispostavilo se da je za decu školskog uzrasta to veoma interesantna knjiga o umetnosti čitanja. Kroz glavnog lika govorim o raznovrsnosti čitalačkog iskustva i zašto čitalac ne treba da bude arogantan. Trudim se da ne budem arogantan kao profesor i to savetujem i mladima – nemojte misliti da sve znate. Često ih čujem kako kažu – ova knjiga je dosadna. Nije, možda se ti dosađuješ dok je čitaš. Ili “Ne razumem ovu pesmu.” Dobro, pokušaj ponovo. “Ali i dalje je ne razumem.” Dobro, možda suština i nije u tome da je razumeš. Bio bih najsrećniji da mogu da ih naučim kako da čitaju, ali ne mogu, jer kao i sa ljubavlju, to su stvari koje morate da naučite sami. Kada čitate, potpuno ste sami. Možemo da razgovaramo o knjigama, ali tokom čitanja ste sami i misterija je šta se tada dešava . To je magija koja se stvara između vas i ideja i reči koje su u knjizi. Dakle, neću nametati svoj ukus drugima, ali ću razgovarati o tome samo ako je druga osoba za to raspoložena. Takođe, naravno da želim da moje knjige budu bestseleri, ali to ne znači da ću se prodati. Za mene, knjiga treba da doprinese muzici i bogatstvu jezika. Ako to nije postigla, to je jedna nemoralna knjiga.”

IMG-20160727-WA0005Pred samo predstavljanje knjige u Biblioteci nam se pridružuje i Gojko Božović, glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag. Gojko zajedno sa nama treba da predstavi Ruijev roman, pa me pomalo brine što nismo ranije stigli da se dogovorimo u vezi sa pitanjiima. Ipak, verujem da pametni ljudi uvek znaju šta treba da kažu. Razgovor o knjizi kao da se odvija sam od sebe. Pričamo o strahu i nadi, o humoru, o čitanju kao načinu da pronađemo vreme za sebe. Na kraju, Ruija zanima kakve knjige piše Gojko. “Knjige poezije, ali i tu je reč o strahu”, odgovara on. Sa druge strane, Gojko ima predlog da Rui jednom u budućnosti napiše roman Ugrađivanje nade.

Na povratku do smeštaja  sumiramo utiske.

- Kad si već spomenuo umetnost čitanja, ne mogu da se ne setim Umberta Eka. Navodiš ga kao jednog od svojih omiljenih autora. Je li uticao na tebe, ako ne kao pisca, onda bar kao profesora?

- Da, mogao bih reći da je imao uticaja na mene, kao što je to imao i njegov smrtni neprijatelj u italijanskoj književnosti, Italo Kalvino. Eko je pre svega teoretičar koji je pokušao da postane umetnik, ali nikad u tome nije potpuno uspeo. Sa druge strane, Kalvino je umetnik koji je postepeno počeo da upotrebljava književnoteorijska sredstva u svojim delima. Takođe se veoma divim i trećem autoru – Rolanu Bartu. I Eko i Bart su pioniri semiotike i obojica su pokušavali da čitaju svet onako kako se čita tekst. Obojica su bili slabi na umetnost. Ovo je prvi put da ću izneti ovo zapažanje. Umberto Eko je bio teoretičar, ali je u jednom trenutku počeo da piše romane, stalno citirajući različite izvore i time referišući na svoje široko obrazovanje. Rolan Bart je bio pametniji – on je pisao o umetnosti, ali u onom žanru u kom je neprevaziđen. Pisao je eseje. Tako je došao do svoje knjige Fragmenti ljubavnog govora, koja je jedna superknjiga – da li je esej, da li je roman, da li je fikcija? Ne, ona je sve to. Što se Umberta Eka tiče, svake godine dam svojim studentima da pročitaju njegov esej o Džejmsu Bondu i kažem im: “Na ovom svetu ne postoji mašina koja će otkriti da li je knjiga dobra, ali ako pročitate ovu analizu narativa o Džejmsu Bondu, moći ćete sa velikom tačnošču da utvrdite da li je knjiga loša.” I ta mašina i danas može sa 99% tačnosti reći da li čitate lošu knjigu, bez obzira na to koliko je prijatna.

U holu Instituta se rastajemo i želimo jedno drugom srećan put.

- Nedostajaćeš mi.

- Nedostajaće ti moje blebetanje.

- Ne, naučila sam mnogo.

- I ja sam.

Rano ujutru ostavljam ključ svoje sobe na recepciji. Vidim da tamo već stoji ključ sa oznakom 404b. Već je otišao, dakle. Nadam se da neće imati problema sa presedanjem.

 Ivanka Jelić

Mit o dobrom Nemcu u Srbiji ’41. – IZMIŠLJOTINA

Mondo, 12. jul 2016.

U Srbiji postoji mit o dobrom nemačkom vojniku Jozefu Šulcu koji je 1941. godine odbio da strelja partizane, pa je zato i sam streljan. Čista izmišljotina, ispostavilo se.

skorceni

Foto: Bundesarchiv, Bild 101I-680-8283A-30A / Faupel / CC-BY-SA 3.0

Ovom legendom pozabavili su se i Norvežani, a svoje nalaze objavili su na sajtu Ambasade Norveške u Srbiji.

Pre nekoliko godina poznati norveški umetnik Vebjorn Sand čuo priču o nemačkom vojniku Jozefu Šulcu, navodi se na sajtu.

Šulc je navodno 20. jula 1941. godine u selu u blizini Smederevske Palanke umesto da učestvuje u streljanju 16 srpskih partizana skinuo šlem, znacku i pušku i krenuo ka plastu sena gde je streljan zajedno sa srpskim partizanima.

Šulcovo navodno herojstvo je godinama služilo Vebjornu kao inspiracija i koristio je ovu priču kao motiv u svom slikanju.

Vremenom je Sand uspostavio kontakt sa Dagom Solhjelom, drugim Norvežaninom koji je takođe bio zainteresovan za Šulcovu pricu.

Solhjel je značajan deo svog života posvetio istraživanju o Šulcu. Tako je došao do knjige nemačkog autora Mihaela Martensa o tome šta se zaista dogodilo tih julskih dana 1941. godine.

U-POTRAZI-ZA-JUNAKOMZaključak Martensove knjige je bio da je priča o Jozefu Šulcu najverovatnije mitologizovana i da ima previše nelogičnosti i premalo dokaza da bi se sa sigurnošću moglo reći da je Šulc streljan zbog odbijanja da ubije partizane.

Naprotiv, spekuliše se da su ga možda ubili baš srpski partizani.

Martens naglašava da to ne znači da je Šulc zlikovac, nego da je jednostavno bio običan mobilizovan vojnik u vreme zla, a da je legenda o njemu, iako najverovatnije neistinita, lepa i inspirativna priča.

Zato se Sandov i Solhjelov entuzijazam nije smanjio nakon novih otkrića. Naprotiv, bili su odlučni da posete Srbiju i vide mesto streljanja partizana, kao i razne spomenike i ulice u Šulcovu čast.

Solhjel se nažalost razboleo i nije mogao da dođe, ali su zato Sand, njegovi nećaci i perspektivni filmski stvaraoci Hakon i Gudmund, te prevoditeljka iz norveške ambasade putovali po srcu Šumadije kako bi svojim očima videli mesto nastanka legende.

Posetu su snimali sa namerom da koriste materijal za dokumentarni film.

U Smederevskoj Palanci su ih svi srdačno dočekali. Među domaćinima su bili direktor Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci Stevan Martinović i direktor Istorijskog arhiva Smederevske Palanke Aleksandar Nikolić.

Ispostavilo se da je norveško Ministarstvo spoljnih poslova finansijski podržalo renoviranje fasade Narodnog muzeja, a Martinović je rekao da taj muzej ne zaboravlja svoje prijatelje. I nisu ih zaboravili, dočekali su Norvežane s dokumentima, slikama, ekspertima i istoričarima ali i rakijom.

Tim iz Norveške je, osim Palanke, posetio i Gornji Milanovac, gde su po dolasku u selo Lokva u okolini tog grada, saznali da je Mina Kovačević, žena koja je posvetila dobar deo svog života legendi o Šulcu, umrla pre dve godine, navodi se na sajtu.

Komšije su ugostile Norvežane u svom domu i pričali im o Mini i njenom radu u vezi sa Šulcom i dali im knjige Mininih pesmama.

Mina Kovačević je Šulcu podigla i spomenik u vlastitom dvorištu.

Norvežani su zaključili da je, iako je istinost priče o Šulcu možda upitna, ideja koja je mitologizovana u osnovi humana. I mit u tom smislu ima pozitivnu ulogu i funkciju – da pokaže da u svakom zlu ima poneko dobro.

O mitu o Šulcu pisao je i Muharem Bazdulj u nedeljniku „Vreme“.

Više o knjizi U POTRAZI ZA JUNAKOM

 

Istorija, vreme i pamćenje

Sociologija i prostor, godina 54, broj 205 (2), str. 101-193, maj – avgust 2016.

Prenosimo prikaz knjige ISTORIJA, VREME I PAMĆENJE objavljen u časopisu Sociologija i prostor Instituta za društvena istraživanja u Zagrebu.

ISTORIJA-VREME-I-PAMCENJEKnjiga Istorija, vreme i pamćenje portugalskoga au­tora Fernanda Catroge sintetizira, kako sam autor na­vodi, rezultate njegovih dugogodišnjih istraživanja na području historiografije i filozofije povijesti. Čitajući knjigu i prolazeći kroz tekst posložen u četiri poglav­lja – Poetika odsutnosti, Posrednici i posredovanje, Aktivno čekanje nade i Ono čega još nema – čitatelj može uvidjeti kako u tekstu ne postoji posve susta­van i strogo strukturiran tijek misli koji bi se mogao pratiti od prve do posljednje stranice, što proizlazi upravo iz sintetskoga, gotovo zborničkoga karakte­ra knjige. Paolo Archer u pogovoru ističe Catroginu veliku zaslugu za razvoj historiografije u Portugalu i zemljama luzitanskoga govornog područja. Ova knji­ga predstavlja još jedan prilog toj zadaći.

Catroga u predgovoru za srpsko izdanje knjige piše kako je se može čitati i kao neku vrstu otvorenoga djela „zbog odbrane kraja kraja istorije i zbog prihvatanja postojanja dokle god je ontološko i narativno stanje čoveka. Zato čovek može biti prihvaćen kao istorijsko biće, odnosno kao čvor neprestanog vezivanja iskustva o sebi i o svetu s linijom koja, bezimena kao bezlični san, njegov život skicira kao projekat(e). Jer kako je konačnost njegova sigurna sudbina – smrt je uvek odloženo prevazilaženje horizonta – tako je historija, zametak znaka, materijalni garant i po­slednje uporište traganja za smislom postojanja.“ (str. 11). Čovjek je povijesno biće, biće povijesti, ali istovremeno i biće otvoreno budućnosti. Vodeći neprestani dijalog s prošlošću čovjek otkriva svoju anamnetičnu narav, što znači da se povezuje s vla­stitom prošlosti gradeći na njoj temelj osobnoga identiteta. Odnos prema prošlosti nije uvijek identičan i ovisi iz koje će perspektive subjekt djelovati, odnosno hoće li biti usmjeren na tematizaciju kolektivnoga ili osobnog pamćenja (ili autobiograf­skog i historijskog, kako piše Catroga). Sjećanja su najčešće subjektivna, osobna, „iako svako ja dobija svest o sebi samo kroz opštenje s drugima, zbog čega evocira­nje onoga što mu je svojstveno podstiče uslove koji ga socijalizuju“ (str. 18) jer se, reći će Maurice Halbwachs, čovjek obrazuje unutar kolektivnih/društvenih modela sjećanja. Catroga sjećanje određuje kao „predstavljanje (ili vraćanje prisutnosti) prošlog vremena“ (str. 18). Ako se zanemari sjećanje ili pamćenje, može li se uopće govoriti o historiografiji? Svakako da ne. Međutim historiografija nije ni nekritično nizanje događaja budući da je njezin značaj u tome što čovjeku pomaže razumjeti sadašnjost, ali i promijeniti budućnost.

Sjećanje je uvijek selektivno, tako da je čovjekov odnos prema prošlosti obilježen dijalektičkim hodom između sjećanja i zaborava, upamćenoga i zaboravljenog. „Zbog svega toga“, piše Catroga, „mora se prihvatiti da pamćenje i zaborav zahtevaju jedno drugo.“ (str. 26). Čovjekovo sjećanje također nije ni krajnje objektivno jer se rijetko kada radi o pukom (bezinteresnom) prizivanju prošlosti. Češće je prisutnija želja, kako ističe Walter Benjamin, da se tu prošlost transformira, odnosno prilagodi potrebama onoga subjekta koji se sjeća. „Takođe je poznato da pamćenje (pojedinačno i/ili kolektivno) ima tendenciju da ne zapamti zaboravljeno koje stvara, kao i da ne prihvati da je jedna vrsta vrha ledenog brega onoga što je podsvesno ili nesvesto.“ (str. 28). Osim sjećanja shvaćenoga u smislu čiste misaone konstrukcije, ono može biti i materijalizirano u obliku spomenika. Spomenik je vrsta oživljenoga sjećanja koje se dijeli s drugima. Njegovom materijalizacijom društvo teže dolazi u stanje mnemotropizma. Kao i mnogi drugi autori, Catroga smatra da je jedan od velikih problema suvremenih društva mnemotropizam, odnosno nesvjesna sklonost izmjenjivanju pojedinačnoga ili kolektivnog pamćenja. Bez ispravnoga pamćenja pojedinac nema ni adekvatne svijesti o sebi jer „jedino Mnemosina, boginja pamćenja, može povezati ono što smo bili, ono što jesmo i ono što ćemo biti; oni bez sjećanja, ili s potpunom anamnezom […] nikada neće moći da znaju za sebe“ (str. 41).

Mnemosine

Mnemosina
Izvor: commons.wikimedia.org

Autor mnogo pažnje posvećuje problemima historiografije. Za razliku od osobnoga pamćenja koje „sakralizira“ sjećanje, historiografija nastoji biti kritička operacija koja će sa sjećanja ukloniti i najmanji oblik tajnovitosti. Pisanje je povijesti, dakle objektivna radnja kojom povjesničari žele bez predrasuda bilježiti povijesnu istinu obavljajući time čin „sahrane“ pamćenja. Historiografija je u tome smislu i bijeg od zapadanja u melankoliju. „Ako je, u izvesnom smislu, grobnica kao mesto sahrane bila prvi ‘spomenik’ ostavljen onima koji dolaze, pisana historija je takođe sredstvo kojim se vodi borba protiv zaborava, a time i protiv propadanja koje označava iter vremena.“ (str. 49). Ostaje, međutim, otvoreno pitanje u kojoj je mjeri historiografija doista borba protiv zaborava jer je i ona selektivna. Nadalje, interpretacija se povijesti uvijek tumači iz konkretnoga „sada“, odnosno iz pozicije a posteriori u koju je upleten sam povjesničar, pa ni tumačenja istih povijesnih događaja ne moraju (i ponekad nisu) identična u različitim vremenskim razdobljima. Koliko je sjećanje uopće objektivno? Može li svjedok uvijek biti objektivan promatrač? U kojoj je mjeri svjedok upoznat s uzrocima i razlozima povijesnih događaja? A u kojoj mjeri pak povjesničar? Sve su to pitanja koja povjesničar ne može zaobići. Ne zaobilazi ih ni Catroga. On smatra kako je nesumnjivo da se naše „sećanje hrani naivnom epistemologijom u kojoj se još lakše meša predstavljanje (koje uvek znači reprezentifikaciju) s realnom prošlošću, odnosno s passeidade, jednom vrstom magičnog efekta u kome reč biću daje ono što ono više nije. I ako se po ovom svojstvu razlikuje od estetske imaginacije, treba podsetiti da se i jedna i druga odnose na ‘odsutni predmet’.“ Odmah dodaje: „Međutim, ako estetska imaginacija može da ima, ili nema referencu, čin sećanja se (kao i istorijsko istraživanje) ne odriče prizivanja principa stvarnosti. To zahteva da njegove retrospektive, i pored toga što se poklapaju s prošlim (prethodnim) vremenom, polažu pravo na verovatnost, s ciljem da garantuju tačnost onoga što se priča, iako mu je jedino jemstvo, zbog nedostatka svedoka, zakletva samog prizivača prošlosti […]“ (str. 52). No u kojoj mjeri vjerodostojnost te zakletve može biti narušena ideološkom pozicijom samoga kazivača-povjesničara? Nije li povijest većim dijelom konstrukt čovjekovih predodžbi o prošlim događajima nego samih sjećanja i dokumenata: „Prije osam godina znamenita novinarka i urednica Die Zeita, Marion Gräfin Dönhoff, pisala je o tome kako činjenice nemaju nikakvu ulogu u povijesti; odlučujuće su predodžbe koje ljudi o njima imaju.“ (Horvat Pintarić, 2009.:13). Historiografija ne staje na nizanju događaja i suhom bilježenju činjenica. Uvijek se radi o probiranju iz mnoštva materijala, suđenju o izabranome materijalu i slično. Catroga stoga vješto historiografiju određuje kao umijeće, ars memoriae: „Istoriografija je, sa svojim izborima i zaboravima, takođe stvorila (i stvara) ‘fabrikat’ pamćenja i, kroz svoju narativnu prirodu i svoje suučesništvo, direktno ili indirektno, sa obrazovnim sistemom, doprinela da se izbrišu ili omalovaže prethodna pamćenja, kao i da se ponovno uspostave, socijalizuju i duhovno preuzmu nova pamćenja.“ (str. 60 – 61).

Historiografija kao umijeće, odnosno historiografija kao znanstvena disciplina humanističke provenijencije kroz povijest je doživjela brojne promjene. Osobito je važnu promjenu donijela tzv. nova historiografija koju su širili autori okupljeni oko francuskoga časopisa Analles na čelu s Marcom Blochom i Lucienom Febvreom. Osnovna je pozicija „škole Anala“ bila utemeljena na pobuni protiv Rankeova pozitivističkoga modela iz devetnaestoga stoljeća i događajne povijesti (l’histoire événementielle). Uspostavlja se, nadalje, interdisciplinaran pristup te se širi opseg historiografskoga zanimanja, što se vidi iz podnaslova časopisa Analles koji glasi Économie, Société, Civilisation. Time dolazi do promjene fokusa, ali i revizije ranije uspostavljenoga kanona. S Carlom Ginzburgom i Giovannijem Levijem javlja se u talijanskoj historiografiji model tzv. mikrohistorije, što je bio najkonkretniji pokušaj da se „istoriografsko pripovedanje naseli konkretnim ljudima“ (str. 119). Izmijenjeni je temelj historiografije sada umanjio važnost filozofije u istraživanju, što Catroga ipak smatra problematičnim budući da se odbacivanjem filozofskoga stava „istraživanje prošlosti zasniva samo na fetišu dokumenata i fetišu metode, i kao da su njeni zaključci mimesis (oponašanje) stvarnosti ili puka racionalizacija zdravog razuma“ (str. 123). Iako se može reći da je historiografija osuđena na dokumente, ona ne postoji dok se dokumenti i ostala arhivska građa ne istraže i dok ih se kritički ne obradi, što u najmanju ruku pretpostavlja vrlo savjestan epistemološki pristup. S druge se pak strane može čitati i Nietzscheov zahtjev za „živom povijesti“, onom koja je sposobna (ali i obvezna) voditi dijalog između onoga što se zbilo i sadašnjosti: „Svakako mi trebamo historiju, no trebamo je drugačije no što je treba razmaženi dokoličar u vrtu znanja […]. To znači da je trebamo za život i djelo, a ne za lagodno odvraćanje od života i djela, ili čak za uljepšavanje sebičnog života, te kukavičkog i lošeg djela. Historiji želimo služiti dok ona služi životu.“ (Nietzsche, 2004.:5).

Time

Izvor: flickr

Catroga u knjizi opsežan prostor daje i pitanju vremena zadržavajući se pri tome na zapadnjačkome, točnije linearnom modelu. U linearni je koncept vremena, koji je posve u duhu judeokršćanske tradicije, implicitno uključena svrhovitost povijesnoga kretanja prema krajnjoj točki simboliziranoj u eshatonu kao svojevrsnom kraju povi­jesti. No, kako piše Catroga, „da bi historija išla ka konačnom cilju (Endzweck), taj cilj nikad nije zamišljen kao ontološki kraj, pojam koji je zaslužio Kantovu ironiju u eseju Das Ende aller Dinge (Kraj svih stvari, 1795), jer bi to sprečilo transcendenta­lizam, ili bolje rečeno, pretpostavku same etičnosti ljudskog života“ (str. 190 – 191). Autor ne nudi rješenje te problematike, što u ovome slučaju nije ni nužno, ali na samome kraju knjige iznosi tezu da je proklamirani kraj povijesti, kakav se u razli­čitim oblicima može naći kod Hegela, Alexandera Kojèvea ili Francisa Fukuyame, završio te da je došao „kraj kraja istorije“ (str. 281). Catroga do takvoga zaključka dolazi primjenjujući na historiografiju također model linearnoga i pravocrtnog kreta­nja vremena, koje unutar povijesnih znanosti jest dominantno. Zapadnjački pristup povijesti, a identično je i na području historiografije, počiva na modelu linearnoga vremena sa sviješću o konačnoj svrsi povijesti: „istorija je postavljena na scenu u skladu s dramaturgijom u kojoj je tragedija postavljena u službi srećnog završetka. Može se čak i podržati da njen zaplet simbolizuje Hristovu strast, koja se neprestano nastavlja, do konačne predaje.“ (str. 271).

Knjiga Istorija, vreme i pamćenje otvara brojne teme te Fernando Catroga u njoj na gotovo tristotinjak stranica raspravlja o nekim od osnovnih problema povijesti i povijesnih znanosti. U kritičkome dijalogu s brojnim citiranim autorima daje ši­rok pregled različitih mišljenja o određenim tematskim okvirima obrađenima unutar knjige, što čitatelju ponekad otežava uočiti autorov stav koji je najjasnije formuliran u proglašenju kraja kraja povijesti. Ovaj Catrogin tekst, međutim, nudi obilje mate­rijala za ozbiljnije promišljanje povijesti i historiografije, što ga čini važnom karikom u pokušaju kritičkoga promišljanja povijesnih znanosti kao i onih znanosti koje su s njima povezane.

Literatura:

1. Katroga, F. (2011). Istorija, vreme i pamćenje. Beograd: Clio.

2. Horvat Pintarić, V. (2009). Tradicija i moderna. Zagreb: Gliptoteka HAZU.

3. Nietzsche F. (2004). O koristi i štetnosti historije za život. Zagreb: Matica hrvatska

Igor Loinjak
Josipovac

Informacije o knjizi ISTORIJA, VREME I PAMĆENJE

Film i filozofija

Sociologija i prostor, godina 53, broj 202 (2), str. 95-190, maj – avgust 2015.

Prenosimo prikaz knjige FILM I FILOZOFIJA  objavljen u časopisu Sociologija i prostor Instituta za društvena istraživanja u Zagrebu.

FILM-I-FILOZOFIJAKnjiga Film i filozofija Dominiquea Chateaua, fran­cuskog filozofa i profesora estetike, filozofije umjet­nosti i filmskih studija na Sveučilištu Paris I Panthe­on-Sorbonne, izvorno je objavljena 2003. godine u izdanju pariške izdavačke kuće Nathan. Srpski je pri­jevod objavljen 2011. godine u izdanju Ars cinema beogradske nakladničke kuće Clio, a prevoditeljica Bojana Anđelković posebno je pohvaljena za svoj prijevod u okviru nagrade „Branko Jelić“, koju sva­ke godine dodjeljuje beogradski Francuski institut u suradnji s Udruženjem književnih prevodilaca Srbije i Međunarodnim centrom za književne prevodioce. Knjiga privlačnog i obećavajućeg naslova podijeljena je u šest velikih poglavlja (uz uvod i zaključak) i po­praćena četvrtim nastavkom Pojmovnika teorije i fil­ma autorice Nevene Daković, čija su tri prethodna izdanja pratila prijevode knjiga iz iste naklade: Estetika filma – Pojmovnik, Teorije sineasta – Pojmovnik II, i Analiza film(ov)a – Pojmovnik III.

Kako sam Chateau u uvodu kaže, „knjiga pred vama je, dakle, pre svega neka vrsta pregleda sa istorijskog polazišta“ (str. 8) s ciljem sastavljanja „opšte slike dosadašnjih susreta filozofskog gledišta i ukupnog zbira fenomena koje pojam film podrazume­va“ (str. 5). U skladu s time svako od poglavlja nastoji obraditi mjesta presijecanja (teorije) filma i filozofije u njihovim raznolikim vidovima didaktičkim izmještanjem očišta, praćenim (mjestimice neumjerenim) kritičkim promišljanjem samog autora. Uvodne napomene uspješno otklanjaju neka očekivanja koja bi čitatelj s obzirom na naslov knjige mogao imati – iako se na njih tijekom čitanja lako zaboravi, pa čitatelj traži izravnije odgovore koji izostaju – te je tako na samom početku jasno da se radi o „panoramskom snimku“ filmske teorije i knjizi uvodničkog tipa, čiji enciklopedij­ski zamah ipak može biti vrijedno i korisno početno štivo kada se radi o dodirivanju filma i filozofije. Prvo poglavlje pod nazivom Filozofski film usmjereno je na istraži­vanje i rasvjetljavanje elementarnih polazišnih točaka: što je u filmu filozofsko, gdje se ono nalazi / kako se manifestira, i može li film misliti. Polazeći od lika filozofa na filmu, autor daje povijesni pregled filmova i redatelja koji su se bavili životima filozofa, koji ipak „udaljavaju film od teorijske autonomije filozofskog diskursa“ (str. 14) na kojoj se postojanja filozofa zasnivaju, te ga ova primjedba vodi na pitanje o filmskoj ekranizaciji filozofije. Ovdje se Chateau dotiče dvaju filozofskih tekstova koje su redatelji namjeravali transponirati u medij filma – Marxov Kapital (Sergej Eisenstein) i Montesquieuov Duh zakona (Jacques Feyder) te analizira Astrucove i Eisensteinove postulate o transpoziciji filozofije u medij filma, odnosno diskursa u pripovjedni iskaz. Autor nadalje razmatra filmove koji posjeduju svojevrsne filozof­ske kvalitete, odnosno izazivaju/omogućavaju filozofska tumačenja, a kroz pitanje „da li je film filozofski zbog teme kojom se bavi ili zbog načina na koji se njome bavi“ Chateau provlači i mapira promišljanja E. Panofskog, Jean-Luca Nancyja, Ch. Genina i Jean-Pierrea Zaradera, koji su razmatrali filozofske potencijale filmova i načine na koje se oni mogu interpretirati. Na kraju poglavlja Chateau preispituje fi­lozofske domete filma kao misleće (tekstualne) forme kroz ideje Godarda, Husserla, Merleau-Pontyja, Stanleyja Cavella, J. Aumonta, Deleuzea i Guattarija, te Francesca Casettija, zaključujući izloženo Godardovim citatom: „Film je taj koji misli, ne moram ja. Ja sam samo svedok te misli.“ (str. 37).

Drugo poglavlje, Filozofija kinematografskog fenomena, oslanja se na distinkciju koju je 1946. godine uveo Gilbert Cohen-Séat (zaslužan za otvaranje polja filmolo­gije) između filmske i kinematografske činjenice. U ovom se poglavlju Chateau bavi promišljanjima „ne-filozofa i skoro-filozofa“ u čijim se tekstovima posvećenima filmu ipak pronalaze kako filozofski motivi tako i shvaćanja filma izložena na nalik-filo­zofski način. Chateau pritom sintetizira ove dvije razine kroz platonovski idealizam i alegoriju spilje te razmatra fenomen kinodvoranske projekcije, odnosno pozicije gledatelja kako su o njoj pisali S. Cavell, G. Duhamel, J. Schefer i Ch. Metz. Posebnu pozornost posvećuje sukobu oko dispozitiva, odnosno pitanju „da li kinematografski dispozitiv sam po sebi ima ideološki efekat“ (str. 50), što ga dovodi do rasprave o drevnom i modernom i idejnom sukobljavanju po pitanju fenomena filma/slike na liniji idealizam – materijalizam kroz teorijske stavove E. Morina, A. Bazina i E. Pa­nofskog. Pritom autor upućuje snažnu i pomalo zajedljivu kritiku Bazinu ukazujući na unutarnje kontradikcije koje, s filozofskog stanovišta, karakteriziraju misao ovog teoretičara. Kraj poglavlja Chateau posvećuje Paulu Valeryju i Walteru Benjaminu dajući vrlo sažeti prikaz njihovog stava o kinematografskom fenomenu, koji će kao izazov modernosti donijeti velike novosti za dotadašnje načine estetskog/filozofskog promišljanja stvarnosti pod vidom umjetnosti. Valery je pritom vizionarski predvidio rađanje televizije i u svojim je tekstovima pretežno usmjeren na muziku, lijepo i osje­ćaje, dok se Benjamin bavio vizualnim umjetnostima i njihovim posljedicama uslijed razvoja mehaničke reprodukcije.

eisensteinchart

Izvor: www.keywordpicture.com

U trećem poglavlju, Filozofija „filmskog fenomena, Chateau tematizira cohen-sé­atovsku „filmsku činjenicu“ i ovdje uz pregled filozofija „potvrđenih filozofa“, H. Bergsona, Merleau-Pontyja i G. Della Volpea te psihologa Huga Münsterberga, donosi i pregled teza o filmu teoretičara, kritičara i filmaša J. Epsteina, Bazina, J. Mitryja i Eisensteina, koje nazivno objedinjuje pod pojmom filozofskog sinkretizma. U uvodnom dijelu obrađuje Bergsonovo shvaćanje filma, odnosno ulogu pojma kin­ematografskog aparata u njegovom shvaćanju mehanizama konceptualnog mišljenja te nešto opširnije (u odnosu na ostatak knjige, barem) razlaže fenomenološke postavke, primarno Bergsonovo poimanje sukcesije slika u formaciji aktivnosti naše svijesti. Na knjigu neokantovca i psihologa Münsterberga Fotodrama (1916.) upućuje Chateau kao na prvu filozofsko-filmsku studiju koju se može promatrati i kao preteču kognitivističke struje u teoriji filma. Pišući o Eisensteinu autor ističe kako se njegova filozofija nalazi podjednako u tekstu kao i u njegovim filmskim ostvarenjima, hvaleći pritom spoj teorije i prakse, no pri analizi njegove dijalektičke metode ističe začuđujuću sklonost ovoga filmaša idealizmu. Filozofsko-filmske post­avke marksističkog filozofa Della Volpea, kako ih iznosi u knjizi Filmska verodos­tojnost i drugi estetički spisi (1954.), Chateau sažima pod sintagmom „racionalnosti slike“, umnogome se oslanjajući u svojim interpretacijama na studiju Les theories du cinema depuis 1945 talijanskog teoretičara Francesca Casettija. Na kraju poglavlja Chateau razlaže ideje filozofskih sinkretista započinjući sa Jeanom Epsteinom, ko­jemu kritiku upućuje zbog njegova povremenog religijskog zanosa uslijed kojega filmu pripisuje magijska i mistična svojstva. Prolazeći temeljne postavke ontologije filma Andréa Bazina, autor kritizira i sve pukotine u njegovoj filozofskoj misli s aspe­kta filozofske discipline, ističući Bazinovu sklonost egzistencijalizmu i religioznosti, povezujući ga pritom (nažalost vrlo lapidarno) i s Giorgiom Agambenom. Posljednji sinkretistički filozof je Jean Mitry i ovdje Chateau daje pregled njegove ideje filma kao jezika – „film misli, ali ne slikama kao što mislimo rečima, već u slikama“ (str. 109). Ističe kako se Mitry protivi (bazenovskoj) ontološkoj tradiciji i nasuprot nje zagovara fenomenologiju percepcije, dok film kao umjetnost nastoji izdvojiti iz dotadašnjih umjetničkih normi smještajući pritom optički diferencijalni aparat kojim se zasniva „stvarno“ u filmu u samog gledaoca.

Četvrto poglavlje naslovljeno je Filozofsko iskustvo filma i u njemu se obrađuju ideje Stanleyja Cavella, Jeana-Louisa Schefera i Gillesa Deleuza. Ovu trojicu teoretičara Chateau grupira zajedno zbog činjenice da su otvorili prostor „nečega između“, koji se nalazi u spoju između „filma i teorije, gledalačkog i misaonog iskustva“ (str. 113), zadržavajući pritom filozofske temelje u svojim promišljanjima. Dodatan motiv za njihovo objedinjavanje Chateau pronalazi u važnosti osobnog iskustva gledalačkog promišljanja filma, koje karakterizira misao ovih autora, ali i jednako tako osobnog shvaćanja filozofije iz kojega proizlazi dvostruka relativizacija s kojom pristupaju pitanju filozofije/teorije filma. Pišući o Cavellu, Chateu zaključuje da se ovaj filozof ipak bavi višom kritikom („Kada je reč o onome što je Cavell napisao o filmu, čini se da on jedva zavređuje, a još manje očekuje, titulu filozofa […]“ str. 114-115). Ovdje autor otvara (važno) pitanje preklapanja teorije i filozofije, Cavellova razmatranja o subjektu, povezanosti filma i skepticizma i ideje o projekciji (uz napomenu da je to najoriginalnije što ovaj filozof nudi), pripisujući mu ujedno i sklonost američkoj ideologiji (str. 115). Važnost (zapisivanja) egzistencijalnog iskustva gledatelja u ko­jemu film ima svoje stvarnosno utemeljenje kod Jean-Louisa Scheffera, Chateau u filozofskom smislu definira kao antiontološku, fenomenološku i egzistencijalističku poziciju. Bitno je pritom izdvojiti eksperimentalni karakter ovakvog tipa (afektivnog) iskustva koje šeferovski gledatelj doživljava u mraku kinodvorane, gdje se zapravo radi o „‹živom gradilištu› koje ‘predstavlja eksperimentalno mesto filmskih efekata: narativnih, estetskih i egzistencijalnih›“ (str. 124). Kada piše o Deleuzeu, Chateau filozofska utemeljenja njegovih promišljanja o filmu gradi kroz knjigu Što je filozofi­ja? Deleuzea i Guattarija, polazeći od njihova shvaćanja pojma na koji filozofija ima ekskluzivno vlasništvo i u kojemu Deleuze utemeljuje ideju filma koji misli. Chateau ističe da Deleuzeova „filozofija filma nije teorija filma, već teorija s filmom“, pri čemu se teorija filma bavi „pojmovima koje film podstiče“ (str. 128), napominjući usto kako se ovaj filozof ne zanima za film već upravo za spomenute pojmove. Film se pritom, smatra Deleuze, nije u stanju sam uzdići do misaonosti filozofije, ali bi to ipak mogao učiniti sineast, a ovo veličanje autorskih ličnosti ističe Chateau kao jednu od najvećih slabosti Deleuzeove filozofije.

Film naspram glavnih tendencija savremene filozofije naslov je petog poglavlja u kojemu Chateau razmatra struje filozofske misli koje su najviše utjecale na teoriju/filozofiju filma, od kojih se svaka od disciplina suočava i s vlastitim ideološkim za­datostima. Ovdje autor daje pregled analitičke filozofije, fenomenologije, rodnih i kulturalnih studija, kognitivnih znanosti, semiologije, Deleuzove teorije i filozofije filma, te Derridine dekonstrukcije i pitanja figuralnog (koje je u estetski jezik uveo Jean-Louis Lyotard) u filmskoj umjetnosti. Na idućih četrdesetak stranica tako pred čitateljem defiliraju sažeci teza i ideja Merleau-Pontyja, Husserla, Amédéea Ayfrea, Rogera Muniera, Derridaa, Metza, Lyotarda, Phillipea Duboisa…, a među redovima se pojavljuju i vrlo zanimljivi američki teoretičari i filozofi kao što su Kendall Wal­ton, Richard Allen i Patricia Churchland. Rodni i kulturalni studiji te feministička perspektiva spojeni su u jednu cjelinu koja se proteže na pet stranica i, iako prisutni, izuzetno su skraćeni, pa se tako u letu spominju Laura Mulvey, Ann Kaplan, Claire Johnston i Laura Marks.

Poslednje poglavlje bavi se Estetikom i filmom, a Chateau ga otvara zabrinjavajućim pitanjem-konstatacijom s obzirom na period objavljivanja knjige – „Da je film umet­nost ne slažu se svi […]“ (str. 179). No on svakako može biti predmet estetike koja je prema Chateauu u polju proučavanja filma postala znatno popularnija od narato­logije i semiologije, a (nažalost) je i dalje uglavnom vezana za likovne umjetnosti. Chateau u ovoj analizi posebno drži do povijesnog utemeljenja i idejnog razvitka estetike kao filozofske discipline, koju dijeli na dva velika pravca „istraživanja“ – umjetnost i ukus, započinjući raspravu kratkim osvrtom na Kanta i Hegela. Slijedi povezivanje shvaćanja filmskog medija kao umjetničkog, kako su ih iznosili razni teoretičari, filozofi i redatelji, uz razmatranja različitih pojmova i tipova modernosti u filmu, od masovne umjetnosti, Chaplina i Rossellinija do hepeninga i Jacksona Pollocka. U raspravu Chateau uvodi i koncept modernog klasicizma, a pri spomenu postmodernizma ukazuje na jednu zanimljivu činjenicu – postmoderni film jako je nalik avangardi s početka 20. stoljeća. Otvaranjima mnoštva pitanja vezanih uz ukus, estetsko u filmu i estetiku kinodvoranske projekcije završava se posljednje poglavlje knjige, a od zanimljivijih ideja koje Chateau ovdje iznosi valja izdvojiti tri tipa filmofi­lije (antikvarska, monumentalna i kritička), koja prema njemu čine autonomiju filma u polju estetike. Govoreći naposljetku o ukusu i ljubavi spram „bofl filma“ autor je­dino može zaključiti (čitavo poglavlje rečenicom): „To svojstvo estetske odluke da se o njoj ne može odlučivati paradoksalno je njen najsigurniji kriterijum“ (str. 211). Ova Chateauova tvrdnja relativizira iznesene teorije i u tome gotovo pa dosljedno prati stil pisanja tijekom čitave knjige, što čitatelju ostavlja jako malo čvrstog tla pod no­gama na kojemu bi se povremeno mogao misaono odmoriti i sintetizirati pročitano.

S obzirom na aktualnost teme u kontekstu suvremene filozofije umjetnosti, radi se o bez sumnje zanimljivom štivu koje nije toliko poticajno koliko je široko i pregledno, svojevrsna sinhronijsko-dijahronijska mapa filozofsko-filmske teorije začinjena auto­rovim kritičkim opaskama i komentarima. Oni će se, međutim, zbog svoje lapidar­nosti nažalost povremeno značenjski gubiti i često spoznajno izmicati, budući da bi za njihovo dubinsko razumijevanje ipak trebalo posjedovati nešto više od elemen­tarnog znanja teorija i filozofskih postavki izloženih u knjizi. Postavlja se, međutim, pitanje je li ova knjiga namijenjena filozofima ili filmolozima, no sadržajno svakako objema disciplinama nudi dovoljno (čak i previše) putokaznog materijala. Idealno bi mjesto pronašla na popisu dodatne literature kakvog filozofskog ili filmološkog kolegija na fakultetima humanističkih znanosti ili pak na silabusima novomedijskih odsjeka koji se koriste teorijskom literaturom u svojim umjetničkim promišljanjima. Ukoliko već ove i slične smjernice nisu, uz već postojeće preglednike sličnog tipa, dobili u kontekstu profesorskih izlaganja koja su se bavila ovom problematikom. Knjigu prati dvostruki opsežni popis korištene literature (Chateove, i autorice Poj­movnika Nevene Daković), no nažalost u potpunosti izostaju reprodukcije kadrova filmova o kojima se piše, što bi donekle olakšalo čitanje i razumijevanje izloženog. U svakom slučaju, odluči li se čitatelj na istraživanje točaka susreta filma i filozofije, u određenom bi mu trenutku ova knjiga mogla do neke mjere poslužiti.

Petra Belc
Doktorantica  Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu

Informacije o knjizi FILM I FILOZOFIJA

Budućnost znanja i kulture – Rečnik za 21. vek

Sociologija i prostor, godina 53, broj 201 (1), str. 1-93, januar – april 2015.

Prenosimo prikaz knjige BUDUĆNOST ZNANJA I KULTURE ,  objavljen u časopisu Sociologija i prostor Instituta za društvena istraživanja u Zagrebu.

BUDUCNOST-ZNANJA-I-KULTUREKraj dvadesetog stoljeća obilježen je naglim i brzim promjenama, slobodnim protokom trgovine, fluidnošću granica, porastom uzajamnog povezivanja, napretkom znanosti te tehnološkim inovacijama. Te su promjene utjecale na poimanje svijeta i svakodnev­ni život ljudi, kao i na političke, kulturne i društvene odnose. Knjiga The Future of Knowledge and Culture: A Dictionary for the 21st Century napisana je kao svo­jevrsni rječnik suvremenog doba koji ovim promjen­ama nastoji dati okvir.

Knjiga je sastavljena od 60 kratkih tekstova koji pro­blematiziraju aktualne teme današnjeg svijeta počevši od znanstvenih promišljanja pojmova demokracije, ljudskih prava, korupcije, obrazovanja, konzumerizma, marksizma i postmoderniz­ma, preko vojnih tema kao što su genocid, mine i oružje za masovno uništenje, zdravstvenih problema i problema okoliša (briga o srcu, šećer, karcinom, zagađe­nje) do gorućih problema današnjice, kao što su siromaštvo, izbjeglice, oskudica ili progonstvo. Tekstove prate i nezaobilazne teme o kompjuterizaciji, kloniranju, poznatim lancima brze hrane i popularnom gaziranom piću, pa sve do rasprava o arhitekturi, pamćenju, pismenosti i turizmu.

Iako na prvi pogled čitatelju možda neće biti jasna poveznica između navedenih tema, čitanjem tekstova uvidjet će da se ove naizgled nespojive teme povezuju u logičnu cjelinu, čime se ostvaruje zadani cilj. A cilj je knjige dvostruki: s jedne strane, želja autora bila je prikazati dvadeseto stoljeće kao stoljeće brzih promjena te u krat­kim osvrtima na određenu ideju, proizvod ili problem pokušati odgovoriti na pitanje o budućnosti svijeta. S druge strane, tekstovi izazivaju čitatelja da preispita svoje stavove o svakodnevnom životu, odnosno da odustane od kulturološki nametnutog načina razmišljanja koje je ukorijenjeno u svakom pojedincu.

Pritom će mu u tom pothvatu pomoći neki od najsmjelijih mislilaca u svijetu, počevši od urednika ove knjige, Vinaya Lala i Ashisa Nandya. Vinay Lal izvanredni je pro­fesor povijesti na sveučilištu UCLA u Kaliforniji. Njegov opus istraživanja obuhvaća povijest i kulturu kolonijalne i moderne Indije, suvremenu svjetsku politiku te poli­tiku sustava znanja. Autor je velikog broja knjiga, od kojih su najpoznatije Empire of Knowledge (2002.) i Of Cricket, Gandhi, and Guinness (2002.). Ashis Nandi indijski je politički psiholog, socijalni teoretičar te kritičar suvremene kulture i politike. Au­tor je velikog broja izvješća o ljudskim pravima i aktivan član nekoliko pokreta za mir, a sustavno proučava i alternativnu znanost i tehnologiju.

Uz njih, za ovu knjigu pišu i poznati profesori Imitiaz Ahmed, Philip MacMichael, Michael Sells, znanstvenik-aktivist Gustav Esteve, doktori Manu Kothari, Lopa Mehta i Vatsai Kotharij, pjesnik i kritičar David Punter, ali i brojni drugi (ne manje važni) autori. Svi su oni u svojim tekstovima doveli u pitanje vladajuće obrasce znanja, suočili lokalno i globalno te na taj način doprinijeli drugačijoj, samosvjesnoj i samo­kritičnoj kulturološkoj politici znanja.

Tekstovi su poredani po abecednom redu i navode čitatelja da preispita svoje dosadašnje spoznaje i stavove vezane uz određene ideje i proizvode koji su postali dio svakodnevice i koji su samim time dislocirani od bilo kakvog (kritičkog) razmišljanja o njima, čak i onda kada su ti stavovi ili kontradiktorni vlastitima ili su teško shvatljivi. Na primjer, tekst u kojem se navodi da karcinom sam po sebi nije uzrok smrti ili tekst u kojem se raspravlja o tzv. bypassu, uređaju za srce. Takvi tekstovi potiču čitatelja da razmisli o postupcima koji podrazumijevaju invazivne intervencije, kao što je ugradnja navedenog uređaja ili pak o kemoterapiji kao vidu liječenja karcinoma.

Nadalje, tekstovi o demokraciji i ljudskim pravima ukazuju na činjenicu da su ovi pojmovi, kao zgodne fraze suvremenog svijeta, ujedno i najviše izbjegavane teme u političkoj teoriji. Tekst „Demokracija“ (C. Douglas Lummis) navodi čitatelja da se upita o poznavanju ovog sveprisutnog fenomena jer, prema autoru, ne postoji službena definicija demokracije ni pokazatelji koji bi svjedočili o, na primjer, demo­kratičnosti pojedine države. A odnos demokracija – ljudska prava – država postaje posebno paradoksalan kada se u obzir uzme činjenica da je porastom ljudskih prava u periodu od osamdesetih godina dvadesetog stoljeća „nacionalna država postala najveći kršitelj prava svojih članova“ (R. L. Kumar, str. 55).

S druge strane, Vinay Lal pita se treba li svijet bezrezervno prihvatiti onu kulturu ljudskih prava koja je nastala u liberalno-demokratskom Zapadu, odnosno prihvatiti ideju pojedinca kao temelj ljudskih prava, za razliku od nezapadnjačke ideje kolek­tiva zasnovane na religijskim, jezičnim, etničkim ili plemenskim grupama (str. 163). Promičući ideju pojedinca, prema autorima, rodila se ideja o posesivnom i egoistič­nom pojedincu, pojedincu-potrošaču koji predstavlja osnovu modernog liberalnog kapitalizma. Za takve pojedince, usamljene, narcisoidne i odvojene od zajednice „potrošnja postaje vrhunska vrijednost, garancija pripadništva društvu i statusa u njemu“ (Ashis Nandi, str. 148). Sukladno tome, konzumerizam postaje obilježje druš­tvene uspješnosti i svakodnevnog života, a pojedinac, iako prikazan kao neophodan element društva, postaje otuđeni subjekt od kojeg se očekuje da vjeruje.

Stoga i ne čude stavovi autora da je potrebno promijeniti način razmišljanja i razvoju dati humani oblik. Konzumerizam, komercijalizacija, marketizacija i ostale neoli­beralne ideje, prema autorima, zanemaruju činjenicu da njihovi utjecaji dovode do gubitka ekonomske i socijalne pravde, što pospješuje otuđivanje i dehumanizaciju svih područja ljudske djelatnosti, a pogoduje jedino razvijenim ekonomijama, čiji glavni cilj postaje iskorištavanje resursa i ljudskog kapitala u svrhu ekonomskog prosperiteta.

blue-globe_23-2147513546

Izvor: Freepik

Nadalje, porastom ekonomske ovisnosti država i izgradnjom svjetskog tržišta nestaju geografska ograničenja, odnosno opada utjecaj geografskog položaja (granica) na socijalni i kulturni angažman. Deteritorijalizacijom svijet postaje prostor koji nije podijeljen određenim granicama, već kontinuum u kojemu postoje samo tijekovi i mreže, a ljudske aktivnosti izmiču svakoj teritorijalnoj ukorijenjenosti. Vinay Lal na­vodi da suvremeni čovjek ne ovisi o danim i mjerljivim koordinatama jer smatra da je sama ideja psihogeografskog doma anakronizam, odnosno da je zastarjela i više nije potrebna (str. 16). Tom osjećaju nepripadnosti pridonosi i suvremena arhitektu­ra, koja nije kulturološki prilagođena niti u suglasnosti s tradicijom, stoga pojedinac ne može biti vezan za građevinu ni osjećati povezanost s domom u kojem obitava.

Kao odgovor na pitanje kako spriječiti prevelik utjecaj globalnih ideja i procesa na lokalnu kulturu i tradiciju, neki autori smatraju da je potrebno jačati lokalizam, drugi zauzimaju stav o vraćanju na poljoprivredni i ekološki način života, a neki se pak opredjeljuju za utopije. Tako Peter Wollen u svojem tekstu raspravlja o Utopiji Thomasa Morea kao primjeru pozitivne utopije. Navedeni autor smatra da je suvre­menom globaliziranom i kaotičnom svijetu potrebna uređenost, dobri međuljudski odnosi zasnovani na ravnopravnosti i maksimalnom poštovanju te zajedništvo, kao što je i opisano u Utopiji.

Međutim, raspravljajući o globalizaciji i ostalim procesima suvremenog doba, ono što su autori ove knjige zanemarili jest činjenica da danas nije moguće izbjeći (glo­balnu i lokalnu) promjenu. Stoga suvremene procese ne treba gledati u negativnom smislu, već ih treba prihvatiti kao izazov za ostvarivanje mogućnosti koje nude za ekonomski, kulturni, politički i društveni razvoj. Isto tako, globalizaciju ne treba promatrati kao proces koji bi u lokalne kontekste ubacivao modernizirane ideje, već kao proces interakcije globalnog i lokalnog, u kojemu nove situacije i strukture mijenjaju život u lokalnoj zajednici, pri čemu se istovremeno redefinira i globalni okvir. Izazov u ovom trenutku stoga jest naučiti kako koristiti i iskoristiti suvremene procese u uspostavljanju humanijeg, pravednijeg, sigurnijeg i bogatijeg svijeta.

Knjiga Budućnost znanja i kulture – Rečnik za 21. vek namijenjena je svima koji se bave problematikom suvremenog svijeta i globalnim procesima. Pisana razumljivim jezikom, doprinosi boljem razumijevanju promjena koje su zahvatile svijet u prote­klih nekoliko desetljeća. Ono što se eventualno može zamjeriti autorima tekstova jest njihova subjektivnost u razmišljanjima, odnosno kulturološki utemeljeni stavovi koji odbijaju prihvatiti ideje koje dolaze sa Zapada smatrajući ih neprimjerenima za tradicionalni kontekst. Bez obzira na to, knjiga pruža interesantna stajališta, što ju čini vrlo poticajnom kako za znanstvena promišljanja tako i za rad u praksi. Ova knjiga poziva čitatelja da razmisli o svijetu u kojem živi te sugerira da jedino otvoren duh i razvijena sposobnost življenja u različitim (često kontradiktornim) svjetovima može biti ključ opstanka u novom stoljeću.

Ružica Jurčević
Doktorand na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu,
Odsjek za pedagogiju

Više o knjizi BUDUĆNOST ZNANJA I KULTURE

 

 

Kako je moglo da bude

Vreme, 23. jun 2016.

Intervju sa Miroslavom Majklom Đorđevićem, autorom knjige DECENIJA ILUZIJA: Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990 – 2000

Beograd, 17.06.2016. Majkl Djordjevic, USA Foto: Milovan Milenkovic

Foto: Milovan Milenković
Izvor: Vreme

Miroslav Majkl Đorđević je svedok, učesnik i inicijator mnogih bitnih događaja između Srbije i Amerike, posebno tokom poslednje decenije prošlog veka. Šta se i kako dešavalo, opisao je i dokumentovao u dvotomnoj knjizi Decenija iluzija Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990–2000, koju je pre nekoliko dana objavila izdavačka kuća Clio.

Rodom sa beogradskog Dorćola, Miroslav Majkl Đorđević je emigrirao u SAD 1956. godine. Novcem od fizičkog rada diplomirao je na Berkliju bankarstvo i finansije, osnovao dve finansijske firme od kojih je Capital Guaranty Company finansirala preko 18 milijardi dolara infrastrukturnih projekata. Osnivač je i prvi predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja, internacionalne srpske organizacije u dijaspori čiji je cilj očuvanje nacionalnog identiteta i pomoć matici, pokrenuo je i organizovao Sentandrejski sabor – prvi susret dijaspore i čelnika demokratskih snaga nakon Drugog svetskog rata, jedan je od osnivača i predsednik Zadužbine Studenica u Americi koja stipendira studente iz Srbije, oženjen je, ima troje dece.

„VREME“: Godine koje opisujete u knjizi nazvali ste decenijom iluzija. Zašto?

MIROSLAV MAJKL ĐORĐEVIĆ: Kad sam završio pisanje, knjiga mi se učinila kao pozorišna predstava. Na bini su bili glavni i sporedni akteri. Glavni akteri su Amerika, Srbija i srpska dijaspora, a sporedni su Nemačka, Vatikan, donekle Rusija i ostali koji su dolazili i odlazili sa scene. Šta ih je spajalo? Njihove iluzije. Te iluzije su dovele do katastrofalnih grešaka, a greške su dovele do katastrofalnih posledica. Pokušao sam da u knjizi navedem iluzije glavnih aktera. Glavna iluzija Amerike je njen pokušaj da izgradi novi svetski poredak na ruševinama starog, umesto da sledi svoju tradiciju „Amerika ne ide van granica u potrazi za čudovištima koje bi uništila, već nastoji da drugima bude uzor“, kako je nalagao njen šesti predsednik Džon Kvinsi Adams. Mi u dijaspori smo bili veoma razočarani što je Amerika odustala od svoje tradicije. Iluzija drugog aktera, Srbije, bila je da Jugoslavija može da se sačuva, ako ne u celini, onda makar krnja. To je bila ogromna iluzija. Uz nju su išle i iluzije da će naslednici komunističkog sistema uspeti da se održe na vlasti, da će se poredak u kome je Amerika velika sila promeniti i da će se Rusija izdići. Te iluzije su mnogo koštale. A mi, dijaspora, imali smo iluziju da će ono što smo pokušavali u Vašingtonu i Beogradu uroditi plodom, da će Amerika i Srbija ipak uspeti da se slože, i da će na kraju Srbija postati normalna demokratska država.

O svemu tome pisali ste nepristrasno, bez komentara i zaključaka.

Nastojao sam da sebe predstavim kao gledaoca koji posmatra kako se na bini odvija tragedija o raspadu Jugoslavije. To je jedini način da se odgovori na pitanje kako je moglo da bude.

Već u prologu knjige pominjete greške zbog kojih se desilo sve što se desilo.

Bilo ih je mnogo, ne zna čovek odakle da počne… Možda od onih koje smo pobrojali u knjižici Šta Srbi žele i štaje američki interes, koju smo 1989. formulisali moji saradnici i ja. Evo o čemu se radi: mi u dijaspori, a verujem i vi ovde, niste znali šta srpska elita na vlasti želi. Milošević nam kaže: treba da branite naše interese i da nam pomognete. Mi kažemo: hoćemo, ali koji su vaši interesi, ako se složimo sa njima, mi ćemo da ih branimo. Drugim rečima, Srbija nikad nije imala geopolitičku viziju. I to je bila jedna od njenih najvećih grešaka. Nama je bilo teško da shvatimo da vodeći ljudi, sa informacijama koje su imali, sa informacijama koje smo im mi slali, nisu mogli da donesu prave zaključke i da politiku Srbije usredsrede na to. Amerika, ja to verujem, i to sam dokumentovao u knjizi razgovorima na najvišem nivou, nije želela rat ni raspad Jugoslavije.

Prema tome, ako Amerika nije želela rat, a Srbi su hteli da očuvaju Jugoslaviju, zašto nije mogao da se uspostavi kontakt? Zašto Milošević šest meseci nije hteo da primi američkog ambasadora Vorena Cimermana, i zašto je odbijao naš poziv da poseti Ameriku u vreme dok je još uživao ugled prvog komunističkog vođe izabranog slobodnim izborima? Ništa nije iskoristio. Koliko je tih grešaka bilo pre nego što je rat počeo? Ne pitajte. A kad je počeo rat, ministar američke odbrane na televiziji rano ujutro kaže: rat je završen, Srbi su dobili rat, moramo da pregovaramo sa njima, oni su ušli u Bihać i Peti korpus je razbijen. Zašto rat tada nije prekinut? Američka vojska nije htela da uđe u rat, mi smo dobro znali da su oni bili protiv lobista koji su želeli raspad Jugoslavije, zašto ovde u Srbiji to nije iskorišćeno? Ili, primer velike propuštene prilike, a navodim ga u knjizi: Amerikanci su čuli da gospodin Moma Tasić, profesor Žarko Bilbija i ja idemo na Pale kod Karadžića. Hitno nas zovu, pitaju da li bismo mu preneli poruku. Naravno da smo hteli, i preneli smo poruku, dali smo mu uslove bolje nego što je kasnije dobio u Dejtonu. Da ih je tada prihvatio, ja duboko verujem da ne bi bilo Kosova, ne bi bilo bombardovanja Srbije. Rat bi se već tada sredio.

Navodite da je Amerika, po zvaničnoj politici, želela da pomogne jugoslovenskim republikama tokom tranzicije i uvođenja slobodnog tržišta, želelaje da zaustavi etničko čišćenje i verske sukobe, ali se kasnije ispostavilo da ima i neke skrivene ciljeve sa Jugoslavijom.

Njena politika prema višenacionalnoj Jugoslaviji je bila bogomdana da ispita reakcije velikih sila što su značajne informacije u stvaranju novog svetskog poretka, a Srbi zbog svoje jake nacionalne svesti bili su joj u tome glavni izazov. Novi svetski poredak ne voli nacionalizam zato što je to identitet, oni za sebe kažu da su građani sveta, a ne određenog naroda.

Složićete se da je nacionalizam bio uzrok mnogih ratova. Šta je za vas nacionalizam?

Moj lični stav o nacionalizmu u dijaspori je identitet. Mi volimo svoj narod i ne mrzimo ničiji. U tom smislu želim da i mi budemo tretirani od strane drugih naroda.

Beograd, 17.06.2016. Majkl Djordjevic, USA Foto: Milovan Milenkovic

Foto: Milovan Milenković
Izvor: Vreme

Jedan od glavnih zadataka Amerike u tom eksperimentu bio je da se ispita koliko se daleko može ići u manipulisanju javnim mnjenjem. Da li pomoću propagande možete normalnog čoveka da pretvorite u babarogu. To je sistem laganja. To je važno oružje. Srpsko vođstvo i u Beogradu i na Palama uopšte nije razumelo šta se događa, nisu primetili američki pokušaj da se napravi novi svetski poredak. Bilo je dosta ljudi u SAD koji su razumeli situaciju, Kisindžer na primer, ali sa srpske strane nije bilo odziva da se približe tim ljudima. Sve to piše u mojoj knjizi. Markale na primer. Ili red za hleb. Desila se tragedija. Javnost kaže Srbi su krivi. Mi, dijaspora, odmah tražimo da se vidi šta se dogodilo. Šef kabineta gospodina Ćosića, Sveta Stojanović, kaže mi: to uopšte nema veze sa nama, Dobrica je tražio izveštaj od vojske, i mi znamo da to nisu naše granate. U redu, odlično, kažem mu ja, šta ćete da preduzmete? Ništa, kaže mi, to će da se sazna samo od sebe. Ja ne mogu da verujem šta čujem, čekajte, kažem mu, to je sada upotrebljeno za veliku propagandu protiv Srba, vi morate da dokažete da je to laž, morate da suzbijete sve to! Miroslave, nema potrebe, u laži su kratke noge, kaže on meni. Neverovatno! Greške, sve same greške.

Knjiga je puna ovakvih primera, neuspeha da se uspostavi saradnja između dijaspore i matice.

Dijaspora je tokom te decenije doživela brojna razočaranja u odnosima sa maticom. Ako govorimo o Miloševićevoj vladi i tada tek formiranoj opoziciji, stav većine političke elite, i na vlasti i u opoziciji, prema sunarodnicima iz dijaspore nije bio korektan. A to je imalo velike posledice po srpski narod i državu. Teško mi je da izgovorim, ali je tačno: i vlast i opozicija imale su isti cilj – da maksimalno iskoriste dijasporu za svoje ciljeve. Vlast je formalno bila tolerantna prema izgnanicima, želela je da je dijaspora brani u visokim političkim krugovima i da joj šalje humanitarnu pomoć, koja je, u krajnjoj liniji, njima pomogla da se održe na vlasti. Opozicija je pak tražila pomoć kako bi preuzela vlast, a onda je očekivala stalan priliv. Te doznake još uvek čine 12 do 15 odsto nacionalnog dohotka. Posle pobede demokratskih snaga, među Srbima u rasejanju došlo je do najvećeg razočaranja kada je postalo očigledno da novoj vlasti u Srbiji nije stalo ni do naroda ni do države, a sam narod zapao je u apatiju u nemogućnosti da nađe alternativu. Nikolić je postao predsednik 2012. godine. Pre toga je u jednom intervjuu rekao da je dijaspora prevarena, ali kad je došao na vlast, ništa po tom pitanju nije promenio.

Ima se utisak da je opozicija vaše veliko razočaranje. U knjizi ste predstavili njene vođe u nimalo pozitivnom tonu.

Da, možda se to nekome neće dopasti, ali tako je bilo. U knjizi ima delova koji se neće dopasti ni monarhistima, ni onima koji su proamerički nastrojeni, ali sve je tako bilo. Opozicija je propustila da napravi radikalne promene. Jedini kontakti sa njima su bili u negativnoj sferi, nisam imao ništa pozitivno. Prema Vuku Draškoviću sam bio vrlo ljubazan u svojoj knjizi, mada su iskustva koja smo imali s njim u dijaspori bila negativna. Moram da istaknem da je dijaspora u prvom talasu poseta opozicionih vođa 1989-1992. godine bila veoma darežljiva. Naročito mislim na Šešelja i Draškovića, prema kojima je dijaspora bila vrlo izdašna verujući da su oni srpski rodoljubi i antikomunisti. Njih dvojica su vešto manipulisali i eksploatisali iskrena osećanja Srba rodoljuba, demokrata i monarhista u rasejanju. Nažalost, neki od njih im još uvek veruju. U jednom momentu neoprezne nadmenosti, Vuk Drašković je rekao: „Vi nama dajte pare, a mi imamo pamet.“ Kao što se sada jasno vidi, oni nisu imali pamet. Vojislav Koštunica je imao veliki ugled kod nas, ali on je osudio nas da hoćemo preko vlade stručnjaka da preuzmemo vlast u Srbiji, šta dalje da vam kažem o njemu.

Za vreme Koštunice je oformljeno Ministarstvo za dijasporu, to je bila dobra stvar za dijasporu.

Jeste, uspeli smo da ga nagovorimo, bilo je to zbog izbora, da bi ljudi u dijaspori glasali, ali je Ministarstvo kratko trajalo. Ja bih voleo kad bih mogao drugačije da vam ispričam, ali moji kontakti sa njima su uvek bili u nekim… ne znam ni kako bih to nazvao. Boris Tadić je bio veliko razočaranje, ja sam njega lično znao. Kad je došao na vlast, on nije imao snage da preuzme dizgine, on je nekoliko puta dolazio u SAD, obećavao nam je svašta, ja sam se nekoliko puta viđao sa njim, ali ništa se nije desilo od naših razgovora. Čim je Zoran Đinđić postao premijer, dali smo mu četiri velika projekta: o infrastrukturi, finansijama, o malim preduzećima i o turizmu. Kako da se to realizuje i kako da mi pomognemo u tome. On je sve to prihvatio, i onda se ništa od toga nije desilo. U tom smislu je podbacio. Možda nije mogao, možda nije imao dobre saradnike, jer on nije bio Tito pa da sam odlučuje o svemu.

Pokušavali ste da ostvarite dobre odnose i sa tajkunima, sa imućnim ljudima u Srbiji, ali ni to niste uspeli. Negativno pišete, na primer, o Bogoljubu Kariću, o Cepteru…

Opisao sam samo neke, nisam sve. I nemam o njima ništa drugo da vam kažem osim onoga što sam napisao. I sve je tačno. Možda kad bi me gospodin Janković, to jest Cepter kako ga vi zovete, pozvao na večeru, pa kad bih danas razgovarao sa njim, uzeo bih u obzir da je Srbima izgradio pozorište i muzej, priznao bih mu da je evoluirao, da je postao bolji čovek.

Pominjete Misiju dobre volje, bila je to pružena ruka dijaspore srpskim vođama u matici i van nje, ruka koju oni nisu prihvatili.

Pružili smo je pre svega Miloševiću, mada s teškom mukom zato što je bio komunista. Međutim, odlučili smo, on je na vlasti, da vidimo šta možemo da uradimo. Sarađivali smo sa njim, ali nikad nismo kompromitovali osnovne srpske interese. Možda je, u stvari, on ipak bio kao i gospođa Marković, koja je organski bila protiv bilo čega što nije komunističko. Jeste, jezivo je da mi Srbi u takvom istorijskom trenutku nismo uspeli to da prevaziđemo i otpočnemo saradnju. Moram da kažem da je bilo bivših komunista koji su jasno videli potrebu saradnje između dijaspore i matice, najveći pobornik toga je bio Dobrica Ćosić. On je to želeo, ali nije imao vlast. S druge strane, čak i da smo mi bili naklonjeni komunistima, mislim da bi neznanje srpske vlasti, neshvatanje šta se dogodilo u svetu, ubeđenje da komunizam nije propao, omelo uspostavljanje saradnje između nas.

Kad su došle demokrate na vlast, kakvu Srbiju je predlagala dijaspora?

Još pre toga dali smo skicu šta i kako da se uradi u ekonomiji, finansijama, prosveti, u svim bitnim oblastima. Predlagali smo da se urade timovi za tranziciju, imali smo dvadesetak eksperata u ključnim oblastima. Predlagali smo vladu stručnjaka. Vašington nije bio za to, njima je odgovarala vlada političara koje mogu da kupuju i da manevrišu njima. Predložili smo tu vladu svim vođama opozicije. I ja sam lično razgovarao sa mnogima. Avramović je bio za to, on je obrazovao grupu ljudi i mi smo obrazovali grupu. Dobili smo obećanje od Voje Koštunice, Đinđića, Vesne Pešić i nekolicine manjih partija da će prihvatiti ekspertsku vladu. Sećam se razgovora sa Đinđićem, kaže mi: zašto mi vama da damo vlast kad Milošević padne? Ja mu kažem: gospodine Đinđiću, pa vi nemate nama šta da date, vi nemate vlast. Milošević je još na vlasti i mi pokušavamo da ga otklonimo. I on se složio. Međutim, ta prilika je propala. Ja sam s njim otvoreno razgovarao: Gospodine Đinđiću, vi kao političar želite vlast, svakako, ali treba da shvatite da treba da budete strpljivi. Da sam ja na vašem mestu, da meni neko ponudi mesto premijera Srbije posle pada Miloševića, ja bih pristao samo kad bih znao da će anđeli da rade sa mnom. Bez njih, to je strahovit zadatak. Šta bi vlada stručnjaka za vas uradila? Prihvatila bi sve drvlje i kamenje koje bi došlo od naroda tokom reforme. Ona bi bila ta koju bi narod krivio, koju bi kriminalci pokušavali da ubiju a udbaši da likvidiraju, a ne vi i vaša partija. Pomoć iz Amerike bi pomogla da se očisti sistem, da se naprave reforme, što kriminalci, udbaši i slični ne bi voleli. Ali, kad se očisti sistem, došli bi sledeći izbori, ekspertska vlada bi pala – jer ona je tu samo kao vatrogasac, a vi preuzimate nešto što je očišćeno, Srbiju koja može da krene napred i u kojoj je najgore prošlo. Ekspertska vlada bi se obavezala da ne želi u politiku i pustila bi vas da gradite kuću. Đinđić, nažalost, to nije shvatio. Tvrdim da bi ekspertska vlada i danas bila spas za Srbiju. Neću nikad zaboraviti jednog profesora kod koga me je odveo profesor Bilbija koji mi je, na molbu da opiše situaciju u Srbiji, rekao da „od đubretara do predsednika države mi nemamo kadrove“. Mislim da je njegova ocena joj uvek aktuelna.

Kažete da bi stručna vlada bila rešenje i u današnjoj Srbiji. Da li ste o tome razgovarali sa sadašnjom vladom?

Ja već dve godine ne kontaktiram ni sa kim iz srpske vlade.

Da li to znači da ste odustali od pomaganja matici? Zašto vi, mislim na dijasporu, to uopšte radite?

Ne, ne znači. Već sam rekao da je dat ogroman novac, humanitarna pomoć. Istina, ograničen broj ljudi je to nesebično radio. Ne znam šta da vam odgovorim. Zašto? Vodio nas je patriotizam, ne znam šta drugo da kažem. Šta je sve prošao taj naš jadni narod, komunizam, pa Miloševića, pa građanski rat, daj da pomognemo nešto – tako mi razmišljamo. Pogotovo kad je komunizam pao. Motivacija je ljubav prema Srbiji. Mi smo mislili da ta ljubav može da pokrene konkretne akcije, ali to je naša velika iluzija.

Dejton opisujete kao našu političku propast, kažete da je Amerika jedini pobednik tog sporazuma.

Na neki način, Dejton je u tom momentu možda bio potreban Srbiji jer je ona bila poražena. I bilo je potrebno da izvuče što bolje uslove. Mi smo mnogo lobirali oko toga šta da se uradi. Posle potpisanog Dejtonskog sporazuma razgovarao sam sa Krisom Hilom, Holbrukovim pomoćnikom. „Mi smo morali da branimo tvoje Srbe“, rekao mi je. „Milošević je pristajao skoro na sve što smo tražili, i mi smo se bojali da neće biti ravnoteže snaga u Bosni posle rata.“ Dejtonski sporazum je produžio Miloševiću vlast. Oni su smatrali da će on podržati demokratsku revoluciju u Srbiji, a njega nije interesovalo da štiti srpske interese već svoje, želeo je da on ostane glavni garant Dejtona i da bude partner sa Amerikom. Imao je iluziju, nije shvatio da Amerika želi da obori njegov sistem.

Beograd, 17.06.2016. Majkl Djordjevic, USA Foto: Milovan Milenkovic

Foto: Milovan Milenković
Izvor: Vreme

Mi smo imali plan, Feniks 2, ali nije uspeo. A da jeste, ne bi Međunarodni monetarni fond ili Svetska banka određivali kako da se organizuje bankarski sistem u Srbiji i ne bi 70-80 posto banaka bilo u stranim rukama. Ja nemam ništa protiv toga, ja sam poslovan čovek, ali samo ako obe strane dobijaju. Ali ako vi uđete u transakciju i date mi nešto za šta dobijete pola vekne umesto celu, to nije opravdano. Ali da odgovorim na vaše pitanje. Ta priča o banci ima dva dela: za vreme Miloševića i za vreme demokratske vlasti. Obe su bile deo naših iluzija. Mi u Misiji dobre volje smislili smo sistem u kome bi se stvorile banke da pomognu malu privredu, u tome smo videli budućnost Srbije. U prvom pokušaju je učestvovala gospođa Borka Vučić, vrhunski bankar u Srbiji, koja je uživala veliko Miloševićevo poverenje. Pristupila je projektu sa velikim razumevanjem, interesovanjem i dobrom voljom i namerama. Ona i ja smo dugo razgovarali, trebalo je da ona bude predsednica Beogradske banke, a ne tamo neki aparatčik, zaboravio sam mu ime… Igić. A onda je Beograd tražio da naš novac oni kontrolišu na Kipru i da taj novac bude za njihov režim. Mi smo rekli: zaboga, mi smo američki građani, ne želimo da naš novac ide na Kipar, i kontrolu našeg novca hoćemo da imamo mi, a ne vi. Tu su se kola slomila.

A zašto nije osnovana Srpsko-američka banka posle Miloševića, dok je guverner Narodne banke bio MlađanDinkić?

Ja sam njega dobro znao. Mi smo došli kod njega sa predlogom da spojimo nekoliko manjih srpskih banaka koje su imale mali kapital, pa Miloševićevom sistemu nisu bile interesantne. One su pomagale mala preduzeća i privatnike na selu. Predlagali smo Dinkiću da se osnuje jedna banka od svih njih, a mi ćemo doneti isto toliki kapital koliki i one. Dinkić se s time složio. Ali, kad sam otišao kući, dobijem od njega pismo da sve to treba da prouči Ministarstvo finansija, odnosno da ono što sam se dogovorio sa njim nema snagu. U međuvremenu, saznao sam da je u Beogradu bio predstavnik MMF-a. Ja sam se posle toga video sa njim i shvatio da on ne želi takvu stvar. Posle toga sam u Vašingtonu potvrdio da to nije prihvatljivo za nas. Zašto? Zato što mi opet ne bismo kontrolisali naš kapital. Naša ideja je bila da banke okupljene u Srpsko-američkoj banci treba da ostanu lokalne. Ako imate, recimo, banku u Natalincima, bankar koji bi imao interes u toj banci vodio bi računa o ljudima u tom mestu i u okolnim selima. Pa ako nekom seljaku treba plug, a taj bankar zna da je njegova porodica poštena i da je on vredan čovek, on bi mu bez problema dao potpis. Ali ispostavilo se da taj čovek mora da nabavi sto formulara, da ide na sto mesta, i da na kraju ne dobije kredit. To je bio jedan ogroman propust.

Čitaocu napominjete da će moguće znati mnoge činjenice koje opisujete. Priča o razjedinjenju Srpske crkve u Americi moguće je manje poznata.

Srpska crkva u Americi je bila ujedinjena. Bila je antikomunistička zato što je znala da komunizam ništa nije uradio za Srbe i hteo je da uništi Crkvu. Imala je veliku podršku i uticaj u narodu. Takva crkva bila je trn u oku Titu zato što je čuvala srpski identitet i podržavala potrebu naroda za slobodom i demokratijom. Raskol Crkve je počeo sa Titovim dolaskom u Ameriku, organizovane su velike demonstracije tim povodom a u prvim redovima su bili predstavnici Crkve. Tito nije navikao da bilo ko demonstrira protiv njega, bio je vrlo ljut, i kad se vratio u Beograd, smislio je kako da se osveti, da oslabi uticaj Crkve. Kako? Tako što je bacio kosku među njih. I podelili su Crkvu, odbacili su vladiku Dionisija, što je podelilo Srbe. Crkva u Beogradu je morala da uradi šta mora jer bi u protivnom smenili patrijarha i uradili bi istu stvar, pa je izabrala manje zlo smatrajući da ćemo mi u inostranstvu shvatiti šta im se radi – što mi nismo shvatili. I, brat se sa bratom zavadio. Kad to ludilo uhvati Srbe, tu nema kraja.

Tema koja verovatno najviše svakog zanima jeste nato bombardovanje. To je obimna i kompleksna tema, pa je teško izdvojiti jedno pitanje.

Znam o čemu pričate, i meni je još uvek veoma mučno da govorim o tome. Lično, vrlo sam ga teško doživeo jer me podsetilo na 6. april 1941. godine. Koliko god da hoću da opravdam to što je NATO uradio, ne mogu, nepotrebno je bilo ubijati ljude, rušiti gradove. Jedino je bilo potrebno za novi svetski poredak zato što je tako aktiviran NATO koji su Amerikanci hteli da sačuvaju. Prve dve godine raspada Jugoslavije, Nemačka je imala odlučujući uticaj u tome. Sjedinjene Države su bile pasivne, smatrale su da je to evropski problem. Međutim, u vrhu američke politike je postojala bojazan da bi Nemačka i Francuska postale nezavisne u Evropskoj uniji, a i da bi saradnja između Nemačke i Rusije mogla da ih ugrozi, pa se Amerika umešala. Govorim sada kao Amerikanac: bombardovanje je predstavilo Ameriku u veoma lošoj slici. Time je novi svetski poredak sam sebi zabio nož u leđa. Možda ja ne razumem te stvari i nisam u pravu, ali bombardovanje doživljavam kao moralnu tragediju Amerike u kojoj su svi gubitnici.

Šta je tada dijaspora preduzimala?

Moglo bi se reći da je zbog naših intervencija jedna grupa poslanika odlučila da iznese pred Vrhovni sud Amerike da je bombardovanje nezakonita odluka zato što nije dobila odobrenje Kongresa. To je tačno. To je bio presedan za Ameriku, da je o bombardovanju rešavao predsednik. U prošlosti tako nije bilo. Kad su videli da će to da ide na Vrhovni sud, došlo je do nesloge u NATO-u, što je skratilo rat.

Kakva je, po vama, budućnost Republike Srpske?

Pre neki dan sam bio u predstavništvu Republike Srpske, delili smo stipendije zadužbine Studenice. Lep događaj. Naravno da smo pričali i o Republici Srpskoj. Postoji ozbiljan napor da se Republika Srpska ugasi, ali da li je to sazrelo u Americi, ja to ne znam. Srbi su se u Republici Srpskoj posvađali bez potrebe. Ja znam dobro i gospodina Dodika i Ivanića, znam ih odavno, i ne mogu da shvatim da ne mogu da se usklade bar na osnovnim principima. Republika Srpska mora da se održi. U protivnom, ne znam šta bi bilo sa Srbima u Bosni. Njih bi muslimani za dve-tri generacije progutali. Nisam siguran da je način na koji oni brane tu Republiku Srpsku najbolji način. Znate, kad pogledate istoriju Srba u prošlom veku, možete je okarakterisati kao istoriju propuštenih prilika, zakasnelih delovanja i pogrešnih odluka. Tako je od stvaranja Jugoslavije do danas. Zašto već jednom ne naučimo nešto iz te istorije?

U prologu knjige pitate: „Da li bi sled događaja za Srbe i Srbiju bio drugačiji da smo odlučivali hrabro, racionalno i mudro?“ Da li bi?

Ja sam to pitanje postavio čitaocima. I nemam sumnje da – bi. Možda ne bi sto posto bilo drugačije, ali bismo sada od cele vekne imali barem pola. Podsetiću vas šta je američki ministar rekao na radiju: pobedite, pa da napravimo jedan fer mir. Znači, moglo je da bude drugačije, ne slažem se da je sve bilo spakovano i da ništa nije moglo da se uradi sa tim. Kad razmišljam o toj deceniji, jasno mi je da je Srbija tragično posrnula, da nije ispunila svoju istorijsku misiju niti je realizovala mogućnosti koje su pred njom stajale još iz Garašaninovog vremena. Ali ni Sjedinjene Države nisu odigrale dostojnu ulogu u izgradnji pravednijeg sveta, kao zaštitnice prava i demokratije.

Sonja Ćirić

Više o knjizi DECENIJA ILUZIJA: Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990 – 2000

Bez daha

Klub knjigoljubaca (knjigoljubac.blogspot.rs), 2. jun 2016.

Povodom završetka prolećnog ciklusa čitalačke kampanje Biranje pod moranje prenosimo vam tekst o jednom od omiljenih romana iz edicije Gral Bez daha Dimitrisa Sotakisa. Zahvaljujemo Violeti Stojmenović iz Narodne biblioteke Bor na ovom odličnom prikazu.

BEZ-DAHAPravo na rad je ustavno pravo građana demokratskih država širom sveta. Svako može i sme da radi, da zadovolji tu svoju, ako je verovati Marksu, generičku i diferencijalnu ljudsku potrebu da dela, ali ne može svako i da dobije posao; pravo na rad uopšte ne garantuje i zaposlenje, tj. radno mesto. Koliko ljudi o radu uopšte, a posebno o sopstvenom poslu zaista razmišlja kao o pravu, drugo je pitanje. Koliko njih je tokom poslednjih godina, širom sveta, postalo svesno razlike između prava na rad i prava na zaposlenje, ne treba ni spominjati. Izvrnuvši uobičajenu pojavu nezaposlene osobe kojoj niko, zvanično i eksplicitno, ne osporava pravo na  (neplaćen, samodovoljan) rad, grčki pisac Dimitris Sotakis, ispričao je priču o čoveku čiji posao postepeno, ali u vrlo kratkom roku, postaje apsolutni nerad.

Roman Bez daha počinje kada bezimeni junak i pripovedač, već prilično frustriran i utučen zbog nezaposlenosti, prihvata naizgled sumnjiv, svakako nejasan posao opskurne korporacije koja ljudima plaća privremeno zauzimanje njihovih stanova nameštajem. Budalaština?! Naravno. Sam početak romana – dugo čekanje na prijem radi razgovora za posao, dugački hodnici sa mnoštvom zatvorenih vrata, kancelarija zatrpana papirima i fasciklama itd. – nedvosmisleno ukazuje na to da je svet romana kafkijanski i da će se razvijati u skladu sa kafkijanskom logikom.

Pripovedač, kao i grad u kojem živi i po kojem jako voli da dugo šeta, posmatrajući, ostaje bezimen i bez jasne prošlosti. Naslućujemo da je junak bez posla već duže vreme. Znamo da mu je majka, sa kojom ne živi, prilično teško bolesna, uglavnom vezana za krevet. Iako o njoj govori sa nežnošću i brigom, jasno je da je odnos majke i sina ambivalentan, da postoji prećutan nesporazum; da se istovremeno i prikrivaju i odaju signali majčine netrpeljivosti ili razočaranosti ili, čak, nepoverenja. Nagoveštava se atmosfera odnosa kakav postoji između oca i sina u Kafkinoj priči „Presuda“ ali je, zapravo, reč o namerno izneverenom očekivanju čitaoca da će se radnja romana razvijati na toj, porodičnoj liniji.

Iako, zapravo, ne treba ništa da radi, već samo da dozvoljava da neki nepoznati ljudi povremeno u njegov stan donose i ostavljaju razne komade nameštaje, u početku onog većeg i glomaznog, sužavajući mu tako stambeni ali – kako će se ubrzo pokazati – i životni prostor, junak, na početku oseća veliko zadovoljstvo jer, kako se to već uobičajilo, kao da se podrazumeva, čovek bez posla je čovek bez dostojanstva, nesposobnjaković a ne žrtva tržišta i političke ekonomije. Ovo ostvarenje sna o „hlebu bez motike“, pozamašnoj plati za nerad, junaka čini sposobnim da se, kako to, opet, današnje mejnstrim ideologije nalažu, okrene ka budućnosti; da počne da misli na nju, ne sa strepnjom, već sa ambiciojama i planovima (ženidba, kupovina nove, velike kuće u elitnijem delu grada). Kroz sentimentalnost sa kojom govori o svojoj novostečenoj opuštenosti, radosti življenja i druženja, učestvovanja u životu grada, kao i o stalnim naporima da se u svom optimizmu suzdrži, da svoje snove o budućnosti održi na umerenoj i dostižnoj visini, probija se i ironija. Klackajući se između ljutine zbog toga što njegov „posao“ podrazumeva da mu je stan sve više i više i sve većom brzinom „okupiran“ stvarima i samopodstrekivanja na istrajnost u ime svetle budućnosti, uz devojku i prijatelja koji, takođe, čas kritikuju njegov pristanak na takav besmislen ugovor, čas mu pružaju podršku u nameri da odredbe ugovora izdrži do kraja, kako bi zaradio dovljono da svoje planove realizuje, junak na kraju biva zarobljen u sopstvenom stanu, zamorče apsurdne delatnosti koja počinje da liči na surov psihološki eksperiment, mada do samog kraja ostaje nerazjašnjena. Junak, jednostavno, mora da izdrži na tom poslu/taj posao (jer u ovom slučaju on je i posao i zaposleni) da bi došao do novca za novu kuću, koja u njegovoj svesti postaje sinonim ili, makar, ključni uslov ženidbe sa devojkom sa kojom se povremeno viđa. Stvari – zbog skučenosti i, na kraju, odsustva prostora, sve sitnije i sitnije – sada stižu gotovo neprestano, pa junak, koji više ne sme da napusti stan, na kraju biva osuđen na potpunu nepokretnost, a onda, kada i njegovo telo postane prostor za smeštaj stvari, i na potpuni mrak. Nameštaj i drugo pokućstvo, koje toliko želimo, kao deo i znak ličnog, a onda i porodičnog, klasnog… identiteta i kao meru uspeha u životu, toliko da često ne uspevamo da tu potrebu iskontrolišemo, kupujući kompulzivno i suočavajući se sa užasnim viškom stvari, koje nam kradu i prostor i vreme potrebno za njihovo održavanje, junaku, na kraju, ostavljaju samo onu mrvicu prostora potrebnu da se diše.

pACKED FURNITURE

Izvor: Freepik

Prikazujući postepeno svođenje čoveka na fiziološke procese i svest čija se percepcija menja kako se prostor sužava a telo „vezuje“ za jednu, nepokretnu tačku, Sotakis postepeno menja i ton pripovedanja. Početna sentimentalnost i razvučenost prikaza nestaju. Pripovedačeva kolebanja, povremena rastrojstva, prikazana u vidu niza isprekidanih sintagmi i rečenica, gubitak osećaja za vreme, konačno saznanje da, čak i da doživi vreme isteka ugovora, kada bi ponovo stekao slobodu kretanja i delanja, on nikada više neće imati ni hrabrosti ni snage da se upravlja prema budućnosti, kristališu se u umetnutu priču „Proba“, koju sam junak piše, ležeći nepokretno, većim delom pokriven komadima nameštaja, pre no što mu i ta poslednja mogućnost mrdanja bude oduzeta. Parabola koju piše predstavlja kritiku uverenja da se život može podeliti na period pripreme za „pravi“ život i period kada se, zahvaljujući svim tim pripremama, taj pravi život zaista i živi, kritiku one, kako bi Veber rekao, protestantske etike odlaganja zadovoljstva, koja u priči Sotakisovog junaka postaje nemoral odlaganja.

U trenutku kada junak postaje doslovno zarobljen stvarima, u gradu izbijaju nemiri. I to ne bilo kakvi – pobuna zatvorenika, koja će, ako je verovati zvukovima koji do junaka dopiru i informacijama koje, dok je to još moguće, dobija od prijatelja i devojke, prerasti u potpuni haos i tragično razarenje grada i ljudskih života, kontrapunkt je junakovom pristajanju na zatvor, na pretvaranje stana u najgori mogući zatvor i uvod u krešendo: trenutak kada junak taj zatvor počinje da doživljava kao sklonište od spoljašnjeg sveta i nepredvidivog, nesavladivog haosa koji njime vlada i sve se više širi. Time on konačno prihvata i pogled na svet nadzornika nosača nameštaja, koji reprezentuje firmu i njenu „misiju i viziju“. Na čitaocu ostaje da odluči da li su razmere spoljašnjih nemira i razaranja zaista apokaliptične ili telesnom neaktivnošću, na samu sebe fokusirana i pomućena svest junaka hiperbolizuje zvuke i vesti koje do nje dopiru i projektuje svoje strahove, strah od slobodnog života koji uslovljava potrebu za zaštitom i spoljašnjom kontrolom.

Violeta Stojmenović

Više o knjizi BEZ DAHA

Sinovi istoga oca

Klub knjigoljubaca (knjigoljubac.blogspot.com), 10. jun 2016.

U susret poseti Boru, u okviru čitalačke kampanje Biranje pod moranje, prenosimo prikaz knjige Sinovi istoga oca Romane Petri, koji nam je poslala bibliotekarka Violeta Stojmenović

SINOVI-ISTOGA-OCARoman čiji naslov stoji u vezi sa 42. glavom Prve knjige Mojsijeve (Postanje), kao i priča o Josifu i njegovoj braći, iz koje je fraza „sinovi istog oca“ (kod nas, u Daničićevom prevodu, „sinovi jednoga čovjeka“) govori o zavisti, ljubomori, sukobima i konačnom pomirenju braće. U ovom slučaju, reč je o dvojici braće, sa zajedničkim ocem i različitim majkama, od kojih je jedan, Đermano – stariji, prvorođeni, sin-miljenik – visok i snažan, pun energije i besa, neumeren u svemu, naprasit, impulsivan, samotnjak koji se nikada ne uklapa, slikar smrti u svim njenim pojavnim oblicima, a drugi, devet godina mlađi Emilio – sitan, fizički slab, strpljiv, sklon racionalizmu i pragmatičnosti, odmeren, matematičar i univerzitetski profesor matematike, koji u slobodno vreme opsesivno proučava život mrava – obrazac sređenosti i kolektivnog duha. Time se lista binarnih suprotnosti koje braća svojim karakterom, postupcima, željama, sudbinama reprezentuju, ne iscrpljuje. Emilio je, za razliku od brata, koji u svojoj rodnoj zemlji stiče priznanja i slavu, emigrant, mada je njegova emigracija zapravo beg od neželjenosti, kojoj je od rođenja izložen. S druge strane, Emilio uspeva da u dalekoj Americi zasnuje skladnu, gotovo savršenu, „američku“ porodicu sa Engleskinjom čija suzdržanost i staloženost potpuno odgovaraju Emilijevoj ljubavi prema (matematičkom) redu i fokusiranom, posvećenom rešavanju problema, ka uspostavljanju harmonije i raščišćavanju. Stariji brat, pak, ostaje neženja, avanturista, boem, u čijem životu nema ni reda ni plana. Zajednička im je bolna ljubav prema neodgovornom, nepredvidivom, strastvenom i ćudljivom, pa ipak tako neodoljivo zabavnom ocu, ženskarošu, koji ih je obojicu napustio i brižna, istrajna, tipično italijanska, neprikosnovena ljubav prema majkama. Zajedničke su im nekolike, relativno malobrojne uspomene na trenutke provedene zajedno i teret prošlosti koji ni u zrelim godinama ne uspevaju da zbace, ostajući – svaki na svoj način, u skladu sa svojim temperamentom – frustrirani zbog komplikovanih porodičnih odnosa, neuzvraćenih potreba za ljubavlju i zajedništvom, napuštanja i odbijanja. Zajednička su im emotivna kolebanja, bez obzira na to što je intenzitet ispoljavanja tih nemira drastično različit.

Uprkos oštroj dihotomiji na nivou karaktera glavnih likova, roman Sinovi istog oca, savremene italijanske spisateljice Romane Petri, ne deluje apstraktno. Naprotiv, od redukcionističkog svođenja likova na arhetipove (polove koji se međusobno privlače) koje bi trebalo da utelovljuju, roman spašavaju pažnja posvećena postepenom prikazivanju i psihološkom produbljivanju likova braće, a u kontekstu njihovog selektivno, retrospektivno ali ne i hronološki prikazanog odrastanja; mnoštvo drugih likova, od majki, naročito Đermanove, zatim Đermanovog očuha, Emiliove supruge, do manje zastupljenih, a ipak koloritnih i živih likova babe, dede, tetke i teče po ocu; dominacija dijaloga, sa mnoštvom kratkih, uverljivo formulisanih replika, uz opise čija preciznost i zasićenost detaljima vezanim za položaje figura prisutnih u datoj sceni, njihovu mimiku, gestove i kretanja, jeste filmična; korišćenje sveznajućeg pripovedača, što dozvoljava promene i stratešku manipulaciju na nivou tačke gledišta, od potpunog poistovećivanja pripovedača sa likom čija se razmišljanja i emocije koriste kao sredstvo prikazivanja, do manje ili više ironičnog udvajanja tj. udaljavanja, razmimoilaženje pripovedačeve i tačke gledišta junaka u okviru istog „glasa“.

kids_playing_863613_960_720

Izvor: Pixabay.com

Promišljena kompozicija romana, čija radnja počinje kada Đermano Emiliju pošalje pozivnicu za otvaranje velike izložbe njegovih slika, nekoliko godina posle smrti njihovog oca i sukoba na sahrani, posle čega nisu bili ni u kakvom kontaktu, čitaoca vodi od jednog do drugog brata, od Pitsburga do Rima, kroz njihova voljna i slučajna, iznenadna, asocijativna sećanja na trenutke i događaje iz različitih perioda njihovih detinjstava i rane mladosti, u šta se uključuju i sećanja njihovih majki, tako da se predstava o predistoriji neraščišćenih i zategnutih odnosa između braće sklapa postepeno i mozaički. Mnogobrojne situacije i dešavanja, prikazani živo i upečatljivo, daju čitaocu uvid u jednu, doduše fragmentarnu porodičnu sagu, u kojoj su otimanja za nečuju ljubav i pažnju i, s druge strane, surova zaokupljenost sobom i sopstvenim osećanjima, česta pojava, tokom koje se ljubav i nežnost neizbežno mešaju sa besom i grubošću na ivici mržnje.

Rasplet romana započinje Emilijevim dolaskom u Rim, kod brata, u nekoliko dana, tokom kojih se njihov odnos klacka između protivurečnih emocija, između očekivanja nekog razrešenja i kajanja zbog poziva/dolaska; priča balansira na ivici s čije je jedne strane opasna, žestoka svađa koje će njihovu vezu konačno i sasvim pokidati, a sa druge – pomirenje i međusobno prihvatanje u ime onih nekoliko zajedničkih trenutaka iz detinjstva kada su, zahvaljujući nekom filmu, nekoj replici ili postupku oca, na trenutke osetili da su, ipak, braća i da među njima može biti ljubavi, uvažavanja i mira. Ritam raspleta se postepeno ubrzava; sve se razrešava u jednom katarzičnom momentu, iracionalnim prepuštanjem starijeg brata nežnosti i saosećajnosti prema mlađem, oduvek nezaštićenim i primoranim da se, iako slabiji, bori i istrajava, da se dokazuje i strada zarad ljubavi i divljenja prema ocu i, još više, bratu.

Vešto vodeći priču, tako da sugeriše kako prirodu sećanja, koja lutaju, vođena opsesijama, patnjama i nezdovoljenim željama, tako i nerazmrsive spletove koje stvaraju životi ljudi i njihova međusobna osećanja, ali tako da se čitalac u njoj ne izgubi, pažljivo gradeći atmosferu svake scene, svakog enterijera ili eksterijera u kojem se delovi priče, u sadašnjosti ili u nekoj od prošlosti, odvijaju, tako da scenu ne zaguši napadnom simbolikom rekvizita ili postupaka, Romana Petri je ispripovedala jednu upečatljivu priču o ljubavima, tj. o uslovima i ishodima različitih ljubavi, o istrajnim ljubavima koje, na kraju, ipak trijumfuju.

Violeta Stojmenović
Narodna biblioteka Bor