INTERVJU – STAŠA BABIĆ, PROFESORKA ARHEOLOGIJE, ZA VREME

Znanje se stiče u razmeni, saradnji i sučeljavanju

Сташа

„U SISTEMU VREDNOSTI GDE OPŠTE DOBRO NIJE PRIORITET, SVAKI NEPOSLUŠNI GLAS SMETA. S DRUGE STRANE, ARHEOLOGIJA KOJA JE SPREMNA DA PODRŽI ODLUKE VLASTI NEĆE JOJ SMETATI I BIĆE ZA TO I NAGRAĐENA. TO SMETA MENI I MNOGIM MOJIM KOLEGINICAMA I KOLEGAMA, ALI NAŠ JE STAV ZATUREN. MOŽDA JE VREME DA SE TI GLASOVI OKUPE KAKO BI SE BOLJE ČULI“

Čitajte u VREMENU

RAZGOVOR O PSIHIJATRIJI

Tanka linija: politika i psihoanaliza

Kulturni dodatak, Politika, 19. januar 2019.

Psiholozi Prof.dr Ljubomir Erich i dr Aleksandar Dimitrijevich

Ljubomir Erić i Aleksandar Dimitrijević, priređivači petog izdanja udžbenika „Psihoterapija” (Klio), sastali su se krajem decembra 2018. u prostorijama ove izdavačke kuće i razgovarali o mestu svoje knjige u razvoju psihoterapije u Srbiji. Prenosimo deo ovog razgovora KUD_1901_01-10_-2-2 (1)-1

KETRIN HIKLI – intervju

NA AUKCIJAMA I DELA KOJA SU UKRALI NACISTI

Kulturni dodatak, Politika, 12. januar 2019.

hikli

Ketrin Hikli, autorka knjige Minhensko skriveno umetničko blago, Hitlerov trgovac i njegovo tajno nasleđe,  u izdanju „Klija“ i prevodu s engleskog Ksenije Todorović, dokumentovana je priča o Hildebrandu Gurlitu, poznavaocu i umetničkom kolekcionaru, koji je svoj dar i obrazovanje stavio u službu Trećeg rajha, postavši najvažniji Hitlerov umetnički diler… Čitajte na   KUD_1201_01-10_-3-3

Knjiga nedelje u bibliotekama… vol.25 – SARAJEVSKI OMNIBUS

knjiga nedeljeSARAJEVSKI-OMNIBUS

 

 

Приказ књиге Сарајевски омнибус Велибора Чолића

Наташа Недимовић, професор књижевности у Митровачкој гимназији

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Прва занимљива чињеница у вези са романом Сарајевски омнибус Велибора Чолића јесте податак да је роман написан на француском језику, а затим преведен на српски. О овом феномену говори и рецензент романа, Мухарем Баздуљ, наводећи примере Џозефа Конрада, Набокова, а такође низу можемо додати и савременог писца Казуа Ишигура.  Поставља се питање да ли Чолић тиме прави дистанцу од актуелних догађања, која су га и довела у Француску, и успева објективније да сагледа територију Босне и Херцеговине као места дешавања радње свога романа. Сам писац истиче да је његов текст плод маште са историјским личностима, у којем могу да се пронађу цитати познатих писаца као што су Волтер, Хорхе Луис Борхес, Иво Андрић, Рилке, и други.

Роман се састоји из пет делова, као пет засебних прича, и Додатка, у којем нам писац даје судбину свога деде по мајци, Николе Барбарића. Место дешавања радње је, као што се претпоставља, Сарајево, са извесним премештањем радње до Италије, Беча, Београда, … Време је доста шири појам. У појединим поглављима, писац иде далеко у прошлост, све до 1541. године када је изграђен први дрвени мост у Сарајеву, преко централног датума за овај роман 28. 6. 1914, и атентата на Франца Фердинанда, затим преко Другог светског рата, долази до 1992. године, и бомбардовања Сарајева. Дакле, иако је евидентна мозаичка композиција романа, у овом делу се уочава хронолошко развијање догађаја, али фабула је врло разбијена, и на моменте се читаоцу може учинити да губи основну нит. Ипак, како читање одмиче, пред нашим очима као да се склапају делови слагалице. Слично Ћоркановом ходу по ивици моста, или игри неког циркуског плесача на жици, писац нас као свезнајући приповедач суптилно води кроз роман између фикције и историје. Цело дело је конципирано на контрасту између градње и рушења, што су по Андрићу „два лица људске судбине“. Роман као да нема главног лика, свако поглавље нам открива ново име, измишљено или стварно, које је на овај или онај начин у додиру са Сарајевом. Овде нам се и грађевине јављају у виду ликова романа, ту су Латинска ћуприја, Вијећница, затим се у једном поглављу јавља књига (Сарајевска Хагада) као главни лик.

На крају ипак можемо рећи да је у овом књижевном делу главни лик Сарајево, како писац каже „град свих граница“. Писац нам отвара низ тема и питања, од градње, рушења и у стварном и у фигуративном смислу, затим питање вере на босанском тлу, пријатељства између рабина, хоџе, католичког и православног свештеника, закључујући да је „вера лепа, није важно из које књиге учимо наше молитве“. Разматра се питање почетка Првог светског рата, и свих ратова уопште, где сазнајемо да се „крв краљева не пролива тек тако. Она увек тражи другу крв, рат или револуцију.“

Реченица Велибора Чолића је стилски уобличена, јасна, питка, блиска андрићевском стилу, као и народном приповедању, где се чак приближава фантастици народне бајке. Ако сте волели да читате Андрића, Баздуља, Николу Маловића, и народне бајке, пронаћи ћете помало од њих у овом роману.

Наташа