Izabrana pisma

IZABRANA-PISMAKnjiga koju držite u rukama prevod je izabranih pisama Džeka Keruaka i Alena Ginsberga iz knjige The Letters, koju su 2010. godine uredili Bil Morgan i Dejvid Stanford. Reč je, dakle, o Izabranim pismima nastalim skraćivanjem Sabranih pisama.

Kao i obično pri pokušaju razlikovanja izabranosti i sabranosti, ključni kriterijum za izbor je estetski. Drugim rečima, činilo nam se da se priča o prijateljstvu dva pesnika, prijateljstvu koje je obeležilo ne samo njihove živote nego i modernu američku književnost i kulturu, može ubedljivije ispričati ako iz nje, govoreći ponešto hičkokovski, izbacimo dosadne, ili barem manje zanimljive delove. Takođe, celina Sabranih pisama više je upućena osobama koje se bitničkom kulturom bave (polu)profesionalno, a nama se činilo da knjigu prepiske Keruaka i Ginsberga valja nameniti što je moguće široj publici. Uostalom, oni kojima ova prepiska zatreba kao izvor za naučne radove i doktorate ionako će po svoj prilici konsultovati original.

Keruak (rođen 1922) i Ginsberg (rođen 1926) počinju da se dopisuju 1944. godine, u vreme kad prvi ima dvadeset dve, a drugi samo osamnaest godina. Dopisivanje je trajalo punih dvadeset godina, sve do 1963. Kako je Keruak umro 1969. godine, ova korespondencija u isto vreme skoro da predstavlja neobičnu autobiografiju što pokriva gotovo ceo njegov odrasli aktivni život. Ginsberg je živeo sve do pred kraj dvadesetog stoleća (umro 1997), ali je gotovo sve ono što je od njega načinilo velikog pesnika prisutno u ovoj knjizi.

Razmatrajući zašto je u jednom istorijskom trenutku došlo do opadanja važnosti prepiske uopšte, Morgan i Stanford ispravno primećuju da je od sredine šezdesetih godina dvadesetog veka telefoniranje prestalo da bude luksuz. Sve ono što su prijatelji dotad jedni drugima saopštavali pismeno, prešlo je na usmeni teren. Uzlet interneta i elektronske pošte doneće malu renesansu pisanja, makar i na drukčiji način, ali teško je poverovati da će ikada više dvojica važnih pisaca razmeniti više kulturno-istorijski i (auto)poetički značajnih pravih pisama nego što su učinili Džek Keruak i Alen Ginsberg. Imajući u vidu i veličinu njihovog uticaja na savremenike i buduće pisce, ova prepiska predstavlja književno blago prvog reda.

Fascinantno je koliko su obojica od rane mladosti posvećeni životu i književnosti, koliko mnogo čitaju i koliko im poezija znači, koliko polažu na važnost životnog iskustva, koliko im je stalo do bližnjih i do prijatelja, koliko veruju u sebe same, skoro do nivoa osećanja da imaju misiju, misiju da izmene američku književnost. Ispovedaju se jedan drugom što autopoetički, što o ljubavnim iskustvima, što o delovanju opijata. Ponekad se i sporečkaju, uglavnom zbog povređene sujete, ali brzo se mire. Učestalost pisama veoma varira, u zavisnosti često i od toga koliko vremena provode zajedno. U nedeljama i mesecima kad se intenzivno druže, pisma su samo začin razgovorima. Kad su razdvojeni, pisma zamenjuju razgovor.

alen ginsberg i džek keruak (4)Obojica mnogo putuju, pa su pisma povremeno putopisi. Obojica su pesnici i kad pokušavaju da ne budu, pa su pisma ponekad nalik na poeme. Takođe, u ovim pismima srećemo celu plejadu značajnih i manje značajnih pisaca i umetnika koji su obeležili američku i globalnu scenu druge polovine dvadesetog veka. U tom je smislu ova knjiga i svojevrsna umetnička hronika prvih decenija nakon završetka Drugog svetskog rata.

U izboru pisama smo se potrudili da sve godine koje su zastupljene u knjizi sabranih pisama budu zastupljene i u ovoj. Sažimanje, dakle, nije posledica „odsecanja“ većih komada, bilo s početka, bilo s kraja, bilo iz sredine, nego smislenog i srazmernog izostavljanja. U tome smo zapravo sledili intenciju urednika originalnog izdanja. Mada su imali uvid u sva sačuvana pisma, od otprilike tri stotine objavili su oko stotinu osamdeset. Taj broj ovde smo sveli na otprilike osamdeset, po kriteriju koga su se držali i Morgan i Stanford – birali smo najbolja i najizražajnija pisma.

Takođe, kao što su urednici pisma koja su izabrali objavili u celini, mi smo tako prevodili ona iz našeg izbora. Ukoliko su urednici originalnog izdanja ponešto izostavili, kao i u originalu stoje uglaste zagrade [...]. Na mestima gde stoje tri tačke izvan uglastih zagrada, njih su napisali Keruak odnosno Ginsberg.

Kad je o datiranju pisama reč, Morgan i Stanford beleže: „Kod pojedinih pisama nije bilo moguće precizno datiranje, pa su urednici na osnovu određenih indicija nagađali, te su ovi okvirni datumi u uglastim zagradama, što važi i za ispravke datuma koje navode sami autori, kao kad je reč o tome da po navici i dalje navode prethodnu godinu i nekoliko meseci nakon što je već počela sledeća.“

Takođe, urednici navode da su imali problema sa „dešifrovanjem“ rukopisa u delu pisama, naročito kad ih je pisao Ginsberg, mada je i Keruakova potreba da piše sa obe strane papira, naročito tokom proticanja vremena odnosno starosti pisama, uticala na to da ponegde nije bilo moguće sa stopostotnom preciznošću pročitati neku reč, čak ni sa lupom.

jack-kerouac-1953-manuscript-notebookMožda je ovde najvažnije kazati kako se Ginsberg i Keruak u ovim pismima, koja, naravno, izvorno nisu bila namenjana za objavljivanje, ponekad svesno ne drže uvreženih zakonitosti pravopisa i gramatike (uostalom, često ih se ne drže ni u svojim knjigama). U tom smislu, prevodilac i lektor su sledili praksu urednika originalnog izdanja koji takve „kreativne greške“ nisu ispravljali (interpunkcija, velika i mala slova, spojeno i rastavljeno pisanje reči i sl.).

Naposletku, treba istaći značaj  koji u ovom izdanju imaju uredničke beleške i fusnote. Uredničke beleške pomažu čitaocu da se snađe u hronologiji života Keruaka i Ginsberga te bi pomoću njih ovu knjigu mogao bez problema da čita i prati čak i eventualni čitalac koji o životima ovih pisaca ne zna ama baš ništa. Sličnu funkciju imaju i fusnote, u kojima se daju osnovni biografski podaci o ličnostima koje se pominju u pismima. One se, prirodno, daju na mestima gde se određene osobe pominju prvi put.

I to je otprilike sve što valja reći čitaocu pre nego se prepusti magiji samih pisama Keruaka i Ginsberga. Ova knjiga je neizostavno štivo za sve one koji vole njihovu prozu i poeziju, za sve one koji su opčinjeni njihovim uzbudljivim životima. Negde između dnevnika, radne sveske u četiri ruke te fragmentarne autobiografije u duetu, to je knjiga za naše vreme. Bilo da je čitate lepo po redu, kao neku „klasičnu“ knjigu, bilo da najpre čitate samo Keruakova ili samo Ginsbergova pisma, bilo da je čitate na preskok, kako se otvori, bilo da pročitate samo jedan ili dva pasusa pred spavanje, ovo je knjiga koja plastično otkriva kako je pravi pesnik uvek pesnik, možda i najizrazitije kad pokušava da to ne bude, kad ne zamišlja nikakvu publiku, kad se obraća jednoj konkretnoj osobi, svom prijatelju, bratu po snovima, patnji i spoznaji.

Muharem Bazdulj     

Kako je moglo da bude

Vreme, 23. jun 2016.

Intervju sa Miroslavom Majklom Đorđevićem, autorom knjige DECENIJA ILUZIJA: Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990 – 2000

Beograd, 17.06.2016. Majkl Djordjevic, USA Foto: Milovan Milenkovic

Foto: Milovan Milenković
Izvor: Vreme

Miroslav Majkl Đorđević je svedok, učesnik i inicijator mnogih bitnih događaja između Srbije i Amerike, posebno tokom poslednje decenije prošlog veka. Šta se i kako dešavalo, opisao je i dokumentovao u dvotomnoj knjizi Decenija iluzija Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990–2000, koju je pre nekoliko dana objavila izdavačka kuća Clio.

Rodom sa beogradskog Dorćola, Miroslav Majkl Đorđević je emigrirao u SAD 1956. godine. Novcem od fizičkog rada diplomirao je na Berkliju bankarstvo i finansije, osnovao dve finansijske firme od kojih je Capital Guaranty Company finansirala preko 18 milijardi dolara infrastrukturnih projekata. Osnivač je i prvi predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja, internacionalne srpske organizacije u dijaspori čiji je cilj očuvanje nacionalnog identiteta i pomoć matici, pokrenuo je i organizovao Sentandrejski sabor – prvi susret dijaspore i čelnika demokratskih snaga nakon Drugog svetskog rata, jedan je od osnivača i predsednik Zadužbine Studenica u Americi koja stipendira studente iz Srbije, oženjen je, ima troje dece.

„VREME“: Godine koje opisujete u knjizi nazvali ste decenijom iluzija. Zašto?

MIROSLAV MAJKL ĐORĐEVIĆ: Kad sam završio pisanje, knjiga mi se učinila kao pozorišna predstava. Na bini su bili glavni i sporedni akteri. Glavni akteri su Amerika, Srbija i srpska dijaspora, a sporedni su Nemačka, Vatikan, donekle Rusija i ostali koji su dolazili i odlazili sa scene. Šta ih je spajalo? Njihove iluzije. Te iluzije su dovele do katastrofalnih grešaka, a greške su dovele do katastrofalnih posledica. Pokušao sam da u knjizi navedem iluzije glavnih aktera. Glavna iluzija Amerike je njen pokušaj da izgradi novi svetski poredak na ruševinama starog, umesto da sledi svoju tradiciju „Amerika ne ide van granica u potrazi za čudovištima koje bi uništila, već nastoji da drugima bude uzor“, kako je nalagao njen šesti predsednik Džon Kvinsi Adams. Mi u dijaspori smo bili veoma razočarani što je Amerika odustala od svoje tradicije. Iluzija drugog aktera, Srbije, bila je da Jugoslavija može da se sačuva, ako ne u celini, onda makar krnja. To je bila ogromna iluzija. Uz nju su išle i iluzije da će naslednici komunističkog sistema uspeti da se održe na vlasti, da će se poredak u kome je Amerika velika sila promeniti i da će se Rusija izdići. Te iluzije su mnogo koštale. A mi, dijaspora, imali smo iluziju da će ono što smo pokušavali u Vašingtonu i Beogradu uroditi plodom, da će Amerika i Srbija ipak uspeti da se slože, i da će na kraju Srbija postati normalna demokratska država.

O svemu tome pisali ste nepristrasno, bez komentara i zaključaka.

Nastojao sam da sebe predstavim kao gledaoca koji posmatra kako se na bini odvija tragedija o raspadu Jugoslavije. To je jedini način da se odgovori na pitanje kako je moglo da bude.

Već u prologu knjige pominjete greške zbog kojih se desilo sve što se desilo.

Bilo ih je mnogo, ne zna čovek odakle da počne… Možda od onih koje smo pobrojali u knjižici Šta Srbi žele i štaje američki interes, koju smo 1989. formulisali moji saradnici i ja. Evo o čemu se radi: mi u dijaspori, a verujem i vi ovde, niste znali šta srpska elita na vlasti želi. Milošević nam kaže: treba da branite naše interese i da nam pomognete. Mi kažemo: hoćemo, ali koji su vaši interesi, ako se složimo sa njima, mi ćemo da ih branimo. Drugim rečima, Srbija nikad nije imala geopolitičku viziju. I to je bila jedna od njenih najvećih grešaka. Nama je bilo teško da shvatimo da vodeći ljudi, sa informacijama koje su imali, sa informacijama koje smo im mi slali, nisu mogli da donesu prave zaključke i da politiku Srbije usredsrede na to. Amerika, ja to verujem, i to sam dokumentovao u knjizi razgovorima na najvišem nivou, nije želela rat ni raspad Jugoslavije.

Prema tome, ako Amerika nije želela rat, a Srbi su hteli da očuvaju Jugoslaviju, zašto nije mogao da se uspostavi kontakt? Zašto Milošević šest meseci nije hteo da primi američkog ambasadora Vorena Cimermana, i zašto je odbijao naš poziv da poseti Ameriku u vreme dok je još uživao ugled prvog komunističkog vođe izabranog slobodnim izborima? Ništa nije iskoristio. Koliko je tih grešaka bilo pre nego što je rat počeo? Ne pitajte. A kad je počeo rat, ministar američke odbrane na televiziji rano ujutro kaže: rat je završen, Srbi su dobili rat, moramo da pregovaramo sa njima, oni su ušli u Bihać i Peti korpus je razbijen. Zašto rat tada nije prekinut? Američka vojska nije htela da uđe u rat, mi smo dobro znali da su oni bili protiv lobista koji su želeli raspad Jugoslavije, zašto ovde u Srbiji to nije iskorišćeno? Ili, primer velike propuštene prilike, a navodim ga u knjizi: Amerikanci su čuli da gospodin Moma Tasić, profesor Žarko Bilbija i ja idemo na Pale kod Karadžića. Hitno nas zovu, pitaju da li bismo mu preneli poruku. Naravno da smo hteli, i preneli smo poruku, dali smo mu uslove bolje nego što je kasnije dobio u Dejtonu. Da ih je tada prihvatio, ja duboko verujem da ne bi bilo Kosova, ne bi bilo bombardovanja Srbije. Rat bi se već tada sredio.

Navodite da je Amerika, po zvaničnoj politici, želela da pomogne jugoslovenskim republikama tokom tranzicije i uvođenja slobodnog tržišta, želelaje da zaustavi etničko čišćenje i verske sukobe, ali se kasnije ispostavilo da ima i neke skrivene ciljeve sa Jugoslavijom.

Njena politika prema višenacionalnoj Jugoslaviji je bila bogomdana da ispita reakcije velikih sila što su značajne informacije u stvaranju novog svetskog poretka, a Srbi zbog svoje jake nacionalne svesti bili su joj u tome glavni izazov. Novi svetski poredak ne voli nacionalizam zato što je to identitet, oni za sebe kažu da su građani sveta, a ne određenog naroda.

Složićete se da je nacionalizam bio uzrok mnogih ratova. Šta je za vas nacionalizam?

Moj lični stav o nacionalizmu u dijaspori je identitet. Mi volimo svoj narod i ne mrzimo ničiji. U tom smislu želim da i mi budemo tretirani od strane drugih naroda.

Beograd, 17.06.2016. Majkl Djordjevic, USA Foto: Milovan Milenkovic

Foto: Milovan Milenković
Izvor: Vreme

Jedan od glavnih zadataka Amerike u tom eksperimentu bio je da se ispita koliko se daleko može ići u manipulisanju javnim mnjenjem. Da li pomoću propagande možete normalnog čoveka da pretvorite u babarogu. To je sistem laganja. To je važno oružje. Srpsko vođstvo i u Beogradu i na Palama uopšte nije razumelo šta se događa, nisu primetili američki pokušaj da se napravi novi svetski poredak. Bilo je dosta ljudi u SAD koji su razumeli situaciju, Kisindžer na primer, ali sa srpske strane nije bilo odziva da se približe tim ljudima. Sve to piše u mojoj knjizi. Markale na primer. Ili red za hleb. Desila se tragedija. Javnost kaže Srbi su krivi. Mi, dijaspora, odmah tražimo da se vidi šta se dogodilo. Šef kabineta gospodina Ćosića, Sveta Stojanović, kaže mi: to uopšte nema veze sa nama, Dobrica je tražio izveštaj od vojske, i mi znamo da to nisu naše granate. U redu, odlično, kažem mu ja, šta ćete da preduzmete? Ništa, kaže mi, to će da se sazna samo od sebe. Ja ne mogu da verujem šta čujem, čekajte, kažem mu, to je sada upotrebljeno za veliku propagandu protiv Srba, vi morate da dokažete da je to laž, morate da suzbijete sve to! Miroslave, nema potrebe, u laži su kratke noge, kaže on meni. Neverovatno! Greške, sve same greške.

Knjiga je puna ovakvih primera, neuspeha da se uspostavi saradnja između dijaspore i matice.

Dijaspora je tokom te decenije doživela brojna razočaranja u odnosima sa maticom. Ako govorimo o Miloševićevoj vladi i tada tek formiranoj opoziciji, stav većine političke elite, i na vlasti i u opoziciji, prema sunarodnicima iz dijaspore nije bio korektan. A to je imalo velike posledice po srpski narod i državu. Teško mi je da izgovorim, ali je tačno: i vlast i opozicija imale su isti cilj – da maksimalno iskoriste dijasporu za svoje ciljeve. Vlast je formalno bila tolerantna prema izgnanicima, želela je da je dijaspora brani u visokim političkim krugovima i da joj šalje humanitarnu pomoć, koja je, u krajnjoj liniji, njima pomogla da se održe na vlasti. Opozicija je pak tražila pomoć kako bi preuzela vlast, a onda je očekivala stalan priliv. Te doznake još uvek čine 12 do 15 odsto nacionalnog dohotka. Posle pobede demokratskih snaga, među Srbima u rasejanju došlo je do najvećeg razočaranja kada je postalo očigledno da novoj vlasti u Srbiji nije stalo ni do naroda ni do države, a sam narod zapao je u apatiju u nemogućnosti da nađe alternativu. Nikolić je postao predsednik 2012. godine. Pre toga je u jednom intervjuu rekao da je dijaspora prevarena, ali kad je došao na vlast, ništa po tom pitanju nije promenio.

Ima se utisak da je opozicija vaše veliko razočaranje. U knjizi ste predstavili njene vođe u nimalo pozitivnom tonu.

Da, možda se to nekome neće dopasti, ali tako je bilo. U knjizi ima delova koji se neće dopasti ni monarhistima, ni onima koji su proamerički nastrojeni, ali sve je tako bilo. Opozicija je propustila da napravi radikalne promene. Jedini kontakti sa njima su bili u negativnoj sferi, nisam imao ništa pozitivno. Prema Vuku Draškoviću sam bio vrlo ljubazan u svojoj knjizi, mada su iskustva koja smo imali s njim u dijaspori bila negativna. Moram da istaknem da je dijaspora u prvom talasu poseta opozicionih vođa 1989-1992. godine bila veoma darežljiva. Naročito mislim na Šešelja i Draškovića, prema kojima je dijaspora bila vrlo izdašna verujući da su oni srpski rodoljubi i antikomunisti. Njih dvojica su vešto manipulisali i eksploatisali iskrena osećanja Srba rodoljuba, demokrata i monarhista u rasejanju. Nažalost, neki od njih im još uvek veruju. U jednom momentu neoprezne nadmenosti, Vuk Drašković je rekao: „Vi nama dajte pare, a mi imamo pamet.“ Kao što se sada jasno vidi, oni nisu imali pamet. Vojislav Koštunica je imao veliki ugled kod nas, ali on je osudio nas da hoćemo preko vlade stručnjaka da preuzmemo vlast u Srbiji, šta dalje da vam kažem o njemu.

Za vreme Koštunice je oformljeno Ministarstvo za dijasporu, to je bila dobra stvar za dijasporu.

Jeste, uspeli smo da ga nagovorimo, bilo je to zbog izbora, da bi ljudi u dijaspori glasali, ali je Ministarstvo kratko trajalo. Ja bih voleo kad bih mogao drugačije da vam ispričam, ali moji kontakti sa njima su uvek bili u nekim… ne znam ni kako bih to nazvao. Boris Tadić je bio veliko razočaranje, ja sam njega lično znao. Kad je došao na vlast, on nije imao snage da preuzme dizgine, on je nekoliko puta dolazio u SAD, obećavao nam je svašta, ja sam se nekoliko puta viđao sa njim, ali ništa se nije desilo od naših razgovora. Čim je Zoran Đinđić postao premijer, dali smo mu četiri velika projekta: o infrastrukturi, finansijama, o malim preduzećima i o turizmu. Kako da se to realizuje i kako da mi pomognemo u tome. On je sve to prihvatio, i onda se ništa od toga nije desilo. U tom smislu je podbacio. Možda nije mogao, možda nije imao dobre saradnike, jer on nije bio Tito pa da sam odlučuje o svemu.

Pokušavali ste da ostvarite dobre odnose i sa tajkunima, sa imućnim ljudima u Srbiji, ali ni to niste uspeli. Negativno pišete, na primer, o Bogoljubu Kariću, o Cepteru…

Opisao sam samo neke, nisam sve. I nemam o njima ništa drugo da vam kažem osim onoga što sam napisao. I sve je tačno. Možda kad bi me gospodin Janković, to jest Cepter kako ga vi zovete, pozvao na večeru, pa kad bih danas razgovarao sa njim, uzeo bih u obzir da je Srbima izgradio pozorište i muzej, priznao bih mu da je evoluirao, da je postao bolji čovek.

Pominjete Misiju dobre volje, bila je to pružena ruka dijaspore srpskim vođama u matici i van nje, ruka koju oni nisu prihvatili.

Pružili smo je pre svega Miloševiću, mada s teškom mukom zato što je bio komunista. Međutim, odlučili smo, on je na vlasti, da vidimo šta možemo da uradimo. Sarađivali smo sa njim, ali nikad nismo kompromitovali osnovne srpske interese. Možda je, u stvari, on ipak bio kao i gospođa Marković, koja je organski bila protiv bilo čega što nije komunističko. Jeste, jezivo je da mi Srbi u takvom istorijskom trenutku nismo uspeli to da prevaziđemo i otpočnemo saradnju. Moram da kažem da je bilo bivših komunista koji su jasno videli potrebu saradnje između dijaspore i matice, najveći pobornik toga je bio Dobrica Ćosić. On je to želeo, ali nije imao vlast. S druge strane, čak i da smo mi bili naklonjeni komunistima, mislim da bi neznanje srpske vlasti, neshvatanje šta se dogodilo u svetu, ubeđenje da komunizam nije propao, omelo uspostavljanje saradnje između nas.

Kad su došle demokrate na vlast, kakvu Srbiju je predlagala dijaspora?

Još pre toga dali smo skicu šta i kako da se uradi u ekonomiji, finansijama, prosveti, u svim bitnim oblastima. Predlagali smo da se urade timovi za tranziciju, imali smo dvadesetak eksperata u ključnim oblastima. Predlagali smo vladu stručnjaka. Vašington nije bio za to, njima je odgovarala vlada političara koje mogu da kupuju i da manevrišu njima. Predložili smo tu vladu svim vođama opozicije. I ja sam lično razgovarao sa mnogima. Avramović je bio za to, on je obrazovao grupu ljudi i mi smo obrazovali grupu. Dobili smo obećanje od Voje Koštunice, Đinđića, Vesne Pešić i nekolicine manjih partija da će prihvatiti ekspertsku vladu. Sećam se razgovora sa Đinđićem, kaže mi: zašto mi vama da damo vlast kad Milošević padne? Ja mu kažem: gospodine Đinđiću, pa vi nemate nama šta da date, vi nemate vlast. Milošević je još na vlasti i mi pokušavamo da ga otklonimo. I on se složio. Međutim, ta prilika je propala. Ja sam s njim otvoreno razgovarao: Gospodine Đinđiću, vi kao političar želite vlast, svakako, ali treba da shvatite da treba da budete strpljivi. Da sam ja na vašem mestu, da meni neko ponudi mesto premijera Srbije posle pada Miloševića, ja bih pristao samo kad bih znao da će anđeli da rade sa mnom. Bez njih, to je strahovit zadatak. Šta bi vlada stručnjaka za vas uradila? Prihvatila bi sve drvlje i kamenje koje bi došlo od naroda tokom reforme. Ona bi bila ta koju bi narod krivio, koju bi kriminalci pokušavali da ubiju a udbaši da likvidiraju, a ne vi i vaša partija. Pomoć iz Amerike bi pomogla da se očisti sistem, da se naprave reforme, što kriminalci, udbaši i slični ne bi voleli. Ali, kad se očisti sistem, došli bi sledeći izbori, ekspertska vlada bi pala – jer ona je tu samo kao vatrogasac, a vi preuzimate nešto što je očišćeno, Srbiju koja može da krene napred i u kojoj je najgore prošlo. Ekspertska vlada bi se obavezala da ne želi u politiku i pustila bi vas da gradite kuću. Đinđić, nažalost, to nije shvatio. Tvrdim da bi ekspertska vlada i danas bila spas za Srbiju. Neću nikad zaboraviti jednog profesora kod koga me je odveo profesor Bilbija koji mi je, na molbu da opiše situaciju u Srbiji, rekao da „od đubretara do predsednika države mi nemamo kadrove“. Mislim da je njegova ocena joj uvek aktuelna.

Kažete da bi stručna vlada bila rešenje i u današnjoj Srbiji. Da li ste o tome razgovarali sa sadašnjom vladom?

Ja već dve godine ne kontaktiram ni sa kim iz srpske vlade.

Da li to znači da ste odustali od pomaganja matici? Zašto vi, mislim na dijasporu, to uopšte radite?

Ne, ne znači. Već sam rekao da je dat ogroman novac, humanitarna pomoć. Istina, ograničen broj ljudi je to nesebično radio. Ne znam šta da vam odgovorim. Zašto? Vodio nas je patriotizam, ne znam šta drugo da kažem. Šta je sve prošao taj naš jadni narod, komunizam, pa Miloševića, pa građanski rat, daj da pomognemo nešto – tako mi razmišljamo. Pogotovo kad je komunizam pao. Motivacija je ljubav prema Srbiji. Mi smo mislili da ta ljubav može da pokrene konkretne akcije, ali to je naša velika iluzija.

Dejton opisujete kao našu političku propast, kažete da je Amerika jedini pobednik tog sporazuma.

Na neki način, Dejton je u tom momentu možda bio potreban Srbiji jer je ona bila poražena. I bilo je potrebno da izvuče što bolje uslove. Mi smo mnogo lobirali oko toga šta da se uradi. Posle potpisanog Dejtonskog sporazuma razgovarao sam sa Krisom Hilom, Holbrukovim pomoćnikom. „Mi smo morali da branimo tvoje Srbe“, rekao mi je. „Milošević je pristajao skoro na sve što smo tražili, i mi smo se bojali da neće biti ravnoteže snaga u Bosni posle rata.“ Dejtonski sporazum je produžio Miloševiću vlast. Oni su smatrali da će on podržati demokratsku revoluciju u Srbiji, a njega nije interesovalo da štiti srpske interese već svoje, želeo je da on ostane glavni garant Dejtona i da bude partner sa Amerikom. Imao je iluziju, nije shvatio da Amerika želi da obori njegov sistem.

Beograd, 17.06.2016. Majkl Djordjevic, USA Foto: Milovan Milenkovic

Foto: Milovan Milenković
Izvor: Vreme

Mi smo imali plan, Feniks 2, ali nije uspeo. A da jeste, ne bi Međunarodni monetarni fond ili Svetska banka određivali kako da se organizuje bankarski sistem u Srbiji i ne bi 70-80 posto banaka bilo u stranim rukama. Ja nemam ništa protiv toga, ja sam poslovan čovek, ali samo ako obe strane dobijaju. Ali ako vi uđete u transakciju i date mi nešto za šta dobijete pola vekne umesto celu, to nije opravdano. Ali da odgovorim na vaše pitanje. Ta priča o banci ima dva dela: za vreme Miloševića i za vreme demokratske vlasti. Obe su bile deo naših iluzija. Mi u Misiji dobre volje smislili smo sistem u kome bi se stvorile banke da pomognu malu privredu, u tome smo videli budućnost Srbije. U prvom pokušaju je učestvovala gospođa Borka Vučić, vrhunski bankar u Srbiji, koja je uživala veliko Miloševićevo poverenje. Pristupila je projektu sa velikim razumevanjem, interesovanjem i dobrom voljom i namerama. Ona i ja smo dugo razgovarali, trebalo je da ona bude predsednica Beogradske banke, a ne tamo neki aparatčik, zaboravio sam mu ime… Igić. A onda je Beograd tražio da naš novac oni kontrolišu na Kipru i da taj novac bude za njihov režim. Mi smo rekli: zaboga, mi smo američki građani, ne želimo da naš novac ide na Kipar, i kontrolu našeg novca hoćemo da imamo mi, a ne vi. Tu su se kola slomila.

A zašto nije osnovana Srpsko-američka banka posle Miloševića, dok je guverner Narodne banke bio MlađanDinkić?

Ja sam njega dobro znao. Mi smo došli kod njega sa predlogom da spojimo nekoliko manjih srpskih banaka koje su imale mali kapital, pa Miloševićevom sistemu nisu bile interesantne. One su pomagale mala preduzeća i privatnike na selu. Predlagali smo Dinkiću da se osnuje jedna banka od svih njih, a mi ćemo doneti isto toliki kapital koliki i one. Dinkić se s time složio. Ali, kad sam otišao kući, dobijem od njega pismo da sve to treba da prouči Ministarstvo finansija, odnosno da ono što sam se dogovorio sa njim nema snagu. U međuvremenu, saznao sam da je u Beogradu bio predstavnik MMF-a. Ja sam se posle toga video sa njim i shvatio da on ne želi takvu stvar. Posle toga sam u Vašingtonu potvrdio da to nije prihvatljivo za nas. Zašto? Zato što mi opet ne bismo kontrolisali naš kapital. Naša ideja je bila da banke okupljene u Srpsko-američkoj banci treba da ostanu lokalne. Ako imate, recimo, banku u Natalincima, bankar koji bi imao interes u toj banci vodio bi računa o ljudima u tom mestu i u okolnim selima. Pa ako nekom seljaku treba plug, a taj bankar zna da je njegova porodica poštena i da je on vredan čovek, on bi mu bez problema dao potpis. Ali ispostavilo se da taj čovek mora da nabavi sto formulara, da ide na sto mesta, i da na kraju ne dobije kredit. To je bio jedan ogroman propust.

Čitaocu napominjete da će moguće znati mnoge činjenice koje opisujete. Priča o razjedinjenju Srpske crkve u Americi moguće je manje poznata.

Srpska crkva u Americi je bila ujedinjena. Bila je antikomunistička zato što je znala da komunizam ništa nije uradio za Srbe i hteo je da uništi Crkvu. Imala je veliku podršku i uticaj u narodu. Takva crkva bila je trn u oku Titu zato što je čuvala srpski identitet i podržavala potrebu naroda za slobodom i demokratijom. Raskol Crkve je počeo sa Titovim dolaskom u Ameriku, organizovane su velike demonstracije tim povodom a u prvim redovima su bili predstavnici Crkve. Tito nije navikao da bilo ko demonstrira protiv njega, bio je vrlo ljut, i kad se vratio u Beograd, smislio je kako da se osveti, da oslabi uticaj Crkve. Kako? Tako što je bacio kosku među njih. I podelili su Crkvu, odbacili su vladiku Dionisija, što je podelilo Srbe. Crkva u Beogradu je morala da uradi šta mora jer bi u protivnom smenili patrijarha i uradili bi istu stvar, pa je izabrala manje zlo smatrajući da ćemo mi u inostranstvu shvatiti šta im se radi – što mi nismo shvatili. I, brat se sa bratom zavadio. Kad to ludilo uhvati Srbe, tu nema kraja.

Tema koja verovatno najviše svakog zanima jeste nato bombardovanje. To je obimna i kompleksna tema, pa je teško izdvojiti jedno pitanje.

Znam o čemu pričate, i meni je još uvek veoma mučno da govorim o tome. Lično, vrlo sam ga teško doživeo jer me podsetilo na 6. april 1941. godine. Koliko god da hoću da opravdam to što je NATO uradio, ne mogu, nepotrebno je bilo ubijati ljude, rušiti gradove. Jedino je bilo potrebno za novi svetski poredak zato što je tako aktiviran NATO koji su Amerikanci hteli da sačuvaju. Prve dve godine raspada Jugoslavije, Nemačka je imala odlučujući uticaj u tome. Sjedinjene Države su bile pasivne, smatrale su da je to evropski problem. Međutim, u vrhu američke politike je postojala bojazan da bi Nemačka i Francuska postale nezavisne u Evropskoj uniji, a i da bi saradnja između Nemačke i Rusije mogla da ih ugrozi, pa se Amerika umešala. Govorim sada kao Amerikanac: bombardovanje je predstavilo Ameriku u veoma lošoj slici. Time je novi svetski poredak sam sebi zabio nož u leđa. Možda ja ne razumem te stvari i nisam u pravu, ali bombardovanje doživljavam kao moralnu tragediju Amerike u kojoj su svi gubitnici.

Šta je tada dijaspora preduzimala?

Moglo bi se reći da je zbog naših intervencija jedna grupa poslanika odlučila da iznese pred Vrhovni sud Amerike da je bombardovanje nezakonita odluka zato što nije dobila odobrenje Kongresa. To je tačno. To je bio presedan za Ameriku, da je o bombardovanju rešavao predsednik. U prošlosti tako nije bilo. Kad su videli da će to da ide na Vrhovni sud, došlo je do nesloge u NATO-u, što je skratilo rat.

Kakva je, po vama, budućnost Republike Srpske?

Pre neki dan sam bio u predstavništvu Republike Srpske, delili smo stipendije zadužbine Studenice. Lep događaj. Naravno da smo pričali i o Republici Srpskoj. Postoji ozbiljan napor da se Republika Srpska ugasi, ali da li je to sazrelo u Americi, ja to ne znam. Srbi su se u Republici Srpskoj posvađali bez potrebe. Ja znam dobro i gospodina Dodika i Ivanića, znam ih odavno, i ne mogu da shvatim da ne mogu da se usklade bar na osnovnim principima. Republika Srpska mora da se održi. U protivnom, ne znam šta bi bilo sa Srbima u Bosni. Njih bi muslimani za dve-tri generacije progutali. Nisam siguran da je način na koji oni brane tu Republiku Srpsku najbolji način. Znate, kad pogledate istoriju Srba u prošlom veku, možete je okarakterisati kao istoriju propuštenih prilika, zakasnelih delovanja i pogrešnih odluka. Tako je od stvaranja Jugoslavije do danas. Zašto već jednom ne naučimo nešto iz te istorije?

U prologu knjige pitate: „Da li bi sled događaja za Srbe i Srbiju bio drugačiji da smo odlučivali hrabro, racionalno i mudro?“ Da li bi?

Ja sam to pitanje postavio čitaocima. I nemam sumnje da – bi. Možda ne bi sto posto bilo drugačije, ali bismo sada od cele vekne imali barem pola. Podsetiću vas šta je američki ministar rekao na radiju: pobedite, pa da napravimo jedan fer mir. Znači, moglo je da bude drugačije, ne slažem se da je sve bilo spakovano i da ništa nije moglo da se uradi sa tim. Kad razmišljam o toj deceniji, jasno mi je da je Srbija tragično posrnula, da nije ispunila svoju istorijsku misiju niti je realizovala mogućnosti koje su pred njom stajale još iz Garašaninovog vremena. Ali ni Sjedinjene Države nisu odigrale dostojnu ulogu u izgradnji pravednijeg sveta, kao zaštitnice prava i demokratije.

Sonja Ćirić

Više o knjizi DECENIJA ILUZIJA: Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990 – 2000

Nebo u uskim ulicama

Politika, 16. avgust 2008.

Knjiga nedelje je Kafka, biografija ovog autora, kao i uvod u njegovo pisanje. Tim povodom, podsećamo se prikaza ove knjige, koji je za Politiku napisala Sanja Domazet.

706668a  Author Franz Kafka

izvor: telegraph.co.uk

Kafkin otac nije mogao da do kraja shvati i prihvati tako osetljivog dečaka. On je očekivao naslednika trgovine koju je razvijao – a rodio se pisac. Kao dete, Kafka piše male pozorišne komade u kojima glume tri sestre, mali Franc i posluga. Roditelji sede u publici.

„Slamka? Poneko se hvata za olovku da ne bi potonuo. Hvata se? Sanja, poput davljenika, o nekom spasenju”, pisao je jedan od najvećih pisaca XX veka, Franc Kafka. Nedavno se pojavila iscrpna biografija ovog velikog literate, „Kafka”, iz pera Žerara-Žorža Lemera (objavio „Klio”). Genealoško stablo porodice Kafka proteže se do 1802, kada se ženi njihov predak, Jozef Kafka. Verovatno je on prvi poneo prezime Kafka, koje na češkom znači – čavka , a Jozef, Jozef K. će slučajno(?) postati ime glavnog junaka Kafkinog romana „Proces”.Kafka je, baš kao i Rilke, rođen u Pragu, jednog vrelog julskog dana, godine 1883, u jevrejskoj porodici. Jevrejsko poreklo je i na mladog Kafku stavilo svoj pečat, baš kao što je to slučaj i sa Hajneom. Ginter Anders precizno je definisao Kafkinu unutarnju raslojenost: „Kao Jevrejin, Kafka nije potpuno pripadao hrišćanskom svetu. Kao indiferentni Jevrejin – a to je, zapravo, bio, ne potpuno Jevrejima. Kao čovek koji govori nemački, ne potpuno Česima. Kao Jevrejin koji govori nemački, ne potpuno češkim Nemcima. Kao službenik osiguranja radnika, ne potpuno građanstvu. Kao sin građanina, ne potpuno radništvu. Ali ni birou nije pripadao, jer je osećao da je pisac…”Njegov otac Herman bio je trgovac, snažna ličnost. Kao i kod Šopenhauera i Kjerkegora, otac je bio veliki doživljaj njegovog detinjstva. Dva Kafkina brata u detinjstvu umiru i on ostaje jedino muško dete u porodici, uz tri sestre, od kojih je najbliži najmlađoj, Otli. Kasnije će u stanu koji iznajmljuje Otla, u Zlatnoj ulici, u Hradčanima, noću odlaziti da piše. Smatra se da su u Zlatnoj ulici nekada živeli alhemičari sa dvora ekscentričnog Rodolfa II . Tu, gde je još u XVI veku verovatno obrađivano i tragano za zlatom, Kafka piše stranice koje će zauvek promeniti literaturu. Godina je 1915, znači – „Proces” je već napisan. Literarna Pandorina kutija zauvek je otvorena.
U detinjstvu Kafka uzima časove francuskog, violine, klavira. Naravno da Kafkin otac nije mogao da do kraja shvati i prihvati tako osetljivog dečaka. On je očekivao naslednika trgovine koju je razvijao – a rodio se pisac. Kao dete, Kafka piše male pozorišne komade u kojima glume tri sestre, mali Franc i posluga. Roditelji sede u publici.
Kafka završava osnovnu školu i odlazi u nemački licej. Prvi univerzitet koji upisuje je – hemijski, ali ga brzo napušta. Pravo će doktorirati 1906. Doktorat će mu doneti prašnjave kancelarije i požutele akte. Paralelno sa školovanjem, uz istoriju umetnosti koju proučava, Kafka neprekidno čita. Naročito Getea, Flobera, Klajsta. Piše „Dnevnike” i uz tekstove crta male crteže ljudi. Danas, u svojim „Dnevnicima” crteže, neverovatno nalik na Kafkine, crta Orhan Pamuk (potpisnici ovih redova Pamuk je pokazao te kafkijanske crteže u dnevnicima napisanim lepim, jednakim rukopisom).

kafka_091912_620px

izvor: tabletmag.com

U bečkom časopisu Vreme, Kafka objavljuje priču „Nebo u uskim ulicama”. Njegov istinski život počinje onda kada se njegova služba u osiguravajućem preduzeću završi. Kao službenik, Kafka je korektan. Odnosno, bez roptanja podnosi gušenje koje mu službovanje donosi. Sve ličnosti iz njegovih dela su, takođe, korektni službenici. Odnosno, spolja su brzo i lako, baš kao i Kafka, podnosili mlevenje birokratske mašine u koju se pretvorio svet. A iznutra je ključalo. Noću, dok se na Prag navlačila opna tišine, Kafka je pisao, opsesivno, brzo, strastveno. Predosećao je da mu nije dato mnogo vremena. Za života, Kafka je objavio samo nekoliko novela i crtica. ,,Ne želim da štampam dokaze moje slabosti”, govorio je, „a opet i nemam snage da uništim te dokaze svoje samoće”. U Kafkinim delima, baš kao i kod Hajdegera, strah kao voda do vrha ispunjava ljudsku egzistenciju. A potpunu usamljenost, gde život čoveka sve dalje i dalje udaljava ne samo od drugih ljudi, već od Boga i od sebe samog, Kafka je seizmografski osećao. Kafkine pripovesti uvek se odigravaju u ekstralogičnom svetu, koji je kao san budnog snevača, a Kafka je shvatao da se od tog istog sveta sve više udaljava. I da je svet po svojoj samoj prirodi nem. Tuberkuloza grla došla je kao Kafkin odgovor svetu. („Glava je dugo govorila da ovako više ne može. Onda su pluća odlučila da joj pomognu”, kaže se da su Kafkine reči izgovorene u sanatorijumu). Pred kraj, ni on sam više neće moći da govori. Dok mu se smrt približava, Kafka, Bog i mrtvi će ćutati. A napolju, iz biroa, kafana, kuća i stanova dopiraće beskrajno, neprestano brbljanje.Kafkin emotivni život bio je, takođe, niz posrtaja, sa bljeskovima sreće i ispunjenosti, koji nisu dugo trajali. (Sreća koja zavisi od drugih ljudi je lepa, ali kratka i varljiva.) Kafka se veri i prekida vereništva, dopisuje i voli sa Milenom Jesenskom, ali život završava kao neženja, koje u svojim dnevnicima izjednačava sa samoubicama. Za Kafku, „živeti znači dolaziti i nikada ne stići”. Tako ga je ljubav vazda pohodila, ali nikada se kraj njega nije zadržala. Njena lepota za Kafku je bila gorgonska i identifikovao ju je sa strahom. Iza Kafke ostalo je delo koje je ahasferska (lutalačka) epopeja čovekovih posrtaja, a „Ameriku”, „Proces” i „Zamak”, Maks Brod je kratko i tačno definisao kao trilogiju samoće. Pošto je preminuo, Kafkino telo preneto je u Prag, u plombiranom kovčegu. Sahranjen je u četiri po podne, bila je sreda, 11. jun 1924. i sat na opštini se zaustavio u četiri sata, kazaljke su neprekidno pokazivale to vreme. Na pogrebu, po sećanjima savremenika, stravičan vrisak Kafkine ljubavi, Dore Dijamant, zaglušio je odjek jevrejskih pogrebnih molitvi, a Johanes Urcidil je, pred stotinak prisutnih, rekao da je otišao pisac „vanredne čovečnosti, koja je u isto vreme iznedrila magiju kojoj nema premca”. Verovatno da nije bilo skromnijeg niti većeg genija među umetnicima u dvadesetom veku.

Sanja Domazet

Studija sa daškom pastiša

Dnevnik, Novi Sad, 29. mart 2016.

Intervju sa Markom Tompsonom, autorom biografije Danila Kiša Izvod iz knjige rođenih - priča o Danilu Kišu

Mark_TompsonPlod dvodecenijskog istraživanja, knjiga „Izvod iz knjige rođenih – priča o Danilu Kišu“ engleskog istoričara Marka Tompsona nudi objektivan i iscrpan pogled na život i delo Danila Kiša kroz obilje dokumenata, razgovora sa Kišovim prijateljima, poznanicima, urednicima, čitaocima, bivšom suprugom Mirjanom Miočinović, i kasnijom životnom saputnicom i prevoditeljkom Paskal Delpeš. Iz Tompsonove priče slaže se slika srednje Evrope i Jugoslavije prošlog veka, od holokausta u kojem je ubijen Kišov otac, do bolesti zbog koje je Danilo Kiš prerano otišao. 

Po rečima autora, biograf pisca koji je, poput Kiša, „velik i nevidljiv“, neminovno se suočava sa uzaludnošću svog posla! „Kišove knjige vredne su rizika i truda“ – piše Tompson – „ali kakav bi to trud trebalo da bude?… Da bi uopšte dobila priliku da bude istinita, studija o Kišu mora biti eksperimentalna, enciklopedijska po stilu, sa daškom pastiša.“ Zato on, u sasvim kišovskom postupku „traganja za formom“ literarnog izraza, svoju knjigu koncipira kao „dugačak komentar minijaturne autobiografije napisane za jednu referentnu američku publikaciju koja nikad nije objavljena“. Reč je, naravno, o analizi poznatog Kišovog teksta „Izvod iz knjige rođenih (Kratka autobiografija)“, iz 1983. godine, u kojem je gotovo do paroksizma dovedeno piščevo uverenje da su lična dokumenta poput izvoda iz knjige rođenih ili knjige umrlih „prožeta nevidljivom i neslućenom književnom snagom“.

Kako ste odlučili da se bavite Kišovim životom i delom?

Prvo sam čitao Kiša na engleskom, oko 1988. godine. Koliko se sećam, ideja da napišem knjigu o njemu pala mi je na pamet u LJubljani, dok sam gledao primerak „Ranih jada“ u knjižari blizu Tromostja, 1992.  ili 1993. Kažem „gledao“, jer u to vreme nisam bio u stanju da čitam Kiša na izvornom jeziku. Ono što me je fasciniralo na engleskom jeziku, a kasnije i na srpsko-hrvatskom, bio je kvalitet njegove rečenice.

Šta je sve podrazumevao rad na knjizi “Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu”?

Prikupljao sam informacije o Kišu mnogo godina, dok sam radio na različitim poslovima i pisao druge knjige. Moj drugi posao odveo me je u Beograd i Crnu Goru (bio sam, više od godinu dana, politički službenik u misiji Ujedinjenih nacija na Prevlaci). A ja sam živeo u Zagrebu, što je ujedno bila prednost.

Posetio sam selo u Mađarskoj, gde je živela Kišova familija po ocu. Naravno da sam, isto tako, išao i u Pariz. I ja sam kontaktirao gotovo sve koji bi mi pružili svoje utiske i ideje o Kišu. Bio sam vrlo strpljiv! Dugo vremena, nisam znao kako da osmislim  strukturu knjige. Na kraju, prava ideja za strukturu pala mi je na pamet…

Naslov knjige “Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” je parafraza Kišovog autobiografskog teksta “Izvod iz knjige rođenih – kratka autobiografija”?

Moja knjiga ima oblik komentara Kišovog autobiografskog teksta, koji se zove „Izvod iz knjige rođenih – kratka autobiografija“. Secirao sam Kišov tekst, prelomio ga u rečenice, fraze, ili čak u jednu reč, a onda sam pisao o ovim fragmentima. Osetio sam da je to bio adekvatan način za pisanje o kasno-modernističkom autoru koji je bio nemiran eksperimentator, autor koji je u velikoj meri odbacio naturalističke narativne forme.

Kakve utiske nosite iz mađarskog sela Kerkabarabaš gde je Kišova porodica našla utočište tokom Drugog svetskog rata, a kakve sa Cetinja gde se Kiš školovao?

Kerkabarabaš je selo u jugozapadnoj Mađarskoj. Kada sam ga posetio, pre nekih 15 godina, činilo mi se kao da se nikada ništa nije tamo desilo osim „nestanka“ Eduarda Kiša – ali, naravno, njegov nestanak je u krajnjoj liniji bio razlog moje posete. Opisao sam u knjizi susrete sa seljanima koji su poznavali porodicu Kiš i koji su, u nekim slučajevima, išli u školu sa Danilom i njegovom sestrom Danicom. Danilo nije imao nostalgiju za selom – baš naprotiv.

Cetinje je u gotovo svakom pogledu bilo kontrast. Kišov život na Cetinju nije bio lak, jer je izgubio majku dok je još bio školarac. Ali on je otkrio književnost, zahvaljujući najpre biblioteci njegovog ujaka  Rista Dragićevića, a zatim biblioteci na Cetinju; i on je tamo stekao doživotne prijatelje. On je do kraja svog života ostao vezan za Cetinje.

Kiš je sahranjen  po pravoslavnom obredu, ali nije ispoštovana njegova želja da na sahrani ne bude govorancija?

Verujem da je Kiš izabrao da bude sahranjen u skladu sa pravoslavnim obredima, jer je njegov život spasila potvrda o krštenju u pravoslavnoj crkvi, koju su njegovi roditelji dobili u Novom Sadu, u decembru 1938. Mislim da je on smatrao da ima dug prema pravoslavnoj crkvi koji se ne može platiti ni na koji drugi način. Ovaj dug je u potpunosti ličan i nije imao nikakve veze sa političkom ulogom koju je igrala crkva u Srbiji krajem 1980-ih. NJegova uputstva da ne bi trebalo biti „govorancija“ odražava njegovu svest o tome da povod njegove sahrane može da bude iskorišćen od strane crkve…

Danilo Kiš je bio cenjen pisac o kome su mnogi lepo pisali i govorili (S. Zontag, M. Kundera, J. Brodski). I Salman Ruždi o Kišu veoma lepo piše u svojim nedavno objavljenim memoarima. Zašto Kišove knjige nisu zaživele na Zapadu?

Dve ili tri Kišove knjige su u velikoj meri bile hvaljene na Zapadu i takođe čitane. On stvarno ima čitaoce kao i poštovaoce u mnogim zemljama. (Početkom ove godine „Enciklopedija mrtvih“ je objavljena na korejskom, to je njen dvadeset peti prevod!) On nije pisac koji je ikada mogao biti, ili postati, stvarno popularan; on je previše zahtevan za to. NJegova slava je druge vrste: renome koji pripada istinskom umetničkom ostvarenju i kulturnom značaju.

Pri pominjanju Kišovog imena među piscima mlađe i srednje generacije iz bivše Jugoslavije nema sporenja, svi mu priznaju talenat i etičke stavove? 

Možda je razlog prestiža za Kišom među mladim i sredovečnim piscima danas taj što on i njegov rad predstavljaju vrednosti koje su im potrebne, a koje  nedostaju. Možda on predstavlja figuru i opus koji su pripadali jugoslovenskom miljeu – ili nekoliko tih miljea – bez deljenja nekih konačnih svojih intelektualnih i umetničkih nedostataka. On je pripadao ovde, ali je pokazao kako je moguće ujedno i biti bolji, nego samo pripadati ovde. Na taj način, on predstavlja nešto „aspiraciono“.

Kako je ova vaša knjiga primljena na engleskom govornom području?

Moju knjigu su pohvalili recenzenti u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama. Nadam se da će nekoliko mojih čitalaca poželeti da otkriju Kiša, ali je malo verovatno da oni koji su pročitali moju knjigu, već nisu oduševljeni Kišom. Pozitivna stvar je da se „Pingvin buks“ odlučio da ponovo štampa prevod „Enciklopedije mrtvih“.

Vujica Ognjenović

Više o knjizi IZVOD IZ KNJIGE ROĐENIH - PRIČA O DANILU KIŠU

Ptice i kit

Vreme, 17. mart 2016.

Prikaz knjige Muzej melanholije

MUZEJ-MELANHOLIJE (2)Nije stvar u tome o čemu Kaza ovde piše, nego kako piše, a to je jedino važno. Piše dobro, kao što je uvek pisao Kazimir, u daljem tekstu Kaza, seo je da napiše izvesne priče i par projekata. To sa projektima nije mu bilo svojstveno ranije, mada priče jesu. Projekti su mu valjda došli od njegovog dugogodišnjeg marljivog truda oko Ebarta, elektronske medijske dokumentacije, od koje je napravio nešto najviše nalik na Borhesovu Vavilonsku biblioteku, nešto i dalje (i zauvek) beskonačno – po prirodi stvari. Nije to jedina uloga Borhesa u Kazinom magnum opusu, kao što ćemo videti.

Naime, Kazimir Ćurgus potiče iz jedne određene intelektualne klime koju bi bilo pretenciozno nazvati čak i pokretom. Reč je 0 grupi okupljenoj još 1968. oko Frontisteriona (danas bi se to zvalo „projekt“), lista Saveza studenata Filozofskog fakulteta, uredno zaplenjenog i uništenog odmah. Posle je zbog toga dopao zatvora Vlada Mijanović – ni kriv ni dužan. Ta ekipica okupila je Svetlanu Eulaliju Kojić (danas Slapšak), Zorana Malog Mindu Minderovića, Milana Kirila Ćirkovića i rečenog Kazu. Tako je nastala – danas bi se reklo – supkulturna marginalna grupica koja će se uskoro, ajde da kažemo, „konstituisati“ u veoma rasutom stanju kao Međunarodni institut za kućnu književnost. (Kaza koristi termin „kuhinjska književnost„; nije tako, mada bolje zvuči; imam pred sobom osnivački manifest sa potpisima Svetlane i Kaze.) Dotični Institut proizveo je svašta, uglavnom kao samizdat, mada je u javnost procurilo dosta toga, uglavnom kroz tadašnji non, ako se ne varam. Oni su se bavili raznim, nadasve zanimljivim stvarima (danas bi se reklo „projektima“) koje su ostale tu negde, u raznim papirićima. Izmišljanjem novih jezika, na primer: Kaza je tada sastavio jedan divan i veoma ritmičan sonet koji se zove Lokatva; zatim su konzilijarno napravilijoš jednu pesmicu (Ulejma Aleksander), nešto već čitljivije ljudima obrazovanim, ali ipak isto. Bilo je tu persiflaža i patafizičkih varijacija antičkih pseudodokumenata, sve jako duhovito i smešno. Vrhunac je bio zajednički (opet) „projekat“ Malog Minde i Kaze: Minda je već bio u Detroitu i radio na nekom američkom leksikonu ili enciklopediji, pa su rešili da u to uguraju i junaka Kazine proze, lika po imenu Aleksandar Kolon. Uspelo im je i dokazali su da se Borhes nije tek tako šalio u svojim pričama.

Za Svetlanu Eulaliju Slapšak znamo gde je, kao i za Kazimira Ćurgusa; Kirilo je tu negde, samozatajan kao i uvek; Mali Minda tvrdi da je video svetlost i pristupio Svetoj Materi Rimskoj Katoličkoj Crkvi. Neka ih s milim Bogom, a mi se vraćamo Kazinoj knjižici (mogla je da bude i duža, ali eto…).

Ima tu pričica 0 stvarima svakidašnjim, a na koje ja imam primedbe i dopune. Recimo, pišući o doručku, Kaza pominje „kuriozitete“: da ko je sve koliko pojeo – 25 kugli sladoleda ili 30 ćevapa. Skrušeno se kandidujem kao kuriozitet: sredinom maja 1970. u sedam ujutro pojeo sam tri tuceta svežih ostriga iz Stona na dubrovačkoj pijaci; bio sam se kladio sa Milkom Babović i dobio sam. I nije mi bilo ništa, osim što nisam jeo dva dana, toliko je to bila jaka hrana; i sveža, što je od značaja.

Kad je o pticama reč, imam i tu dopunu: Kaza i ja živimo blizu – dva ćoška oko Liona. On se žali da su ptice otišle, fale mu slavuji, a ostali su gačci koje on meša sa vranama (nije isto). Da je u letnjoj noći otišao ta dva ćoška do mene, čuo bi slavuje. Čuo bi i detliće koji su se nedavno pojavili, a i ćuka koji je redovan. Slavuja je bio pun Novi Beograd dok sam se tuda vozio noću biciklom, nekad davno; danas ne znam ima li ih. U svakom slučaju, gornji deo opštine Zvezdara čuva svoje ekološko bogatstvo, barem kad su u pitanju ptice, mačke i ježevi.

Pominje Kaza i čuveno ukazanje kita u Beogradu, početkom pedesetih, bio sam mali, ali se sećam: ciča zima, kit izložen na kamionskoj prikolici na Tašmajdanu, pored Vatrogasne komande (tadašnje). Pogolemo čudovište, sa jezikom prikucanim za pod prikolice. Ne sećam se da je smrdeo (Kaza tvrdi da jeste), ali mi je tata objasnio da to nije mesožder, već da lovi planktone tom gustom četkom od dlaka u ustima. Da skratim: nije stvar u tome 0 čemu Kaza ovde piše, nego kako piše, a to je jedino važno. Piše dobro, kao što je uvek pisao.

Tu sad dolazimo i na naslov: Muzej melanholije. „Potreba za melanholijom suštinski je estetska i moralna“, kaže Kaza. I više od toga, usuđujem se da dodam. Postoje i zanimanja suštinski melanholična, ona koja vas dovode u neposredni dodir sa ljudskom patnjom, da sad ne ulazimo i u to; duža je to priča. Lokacija Kazinog Muzeja melanholije dobro je odabrana; znam mesto, tamo, u podrum, u skladište zagrebačke izdavačke kuće „Mladost“ zalazio sam dok je postojalo, iz nekih mojih melanholičnih razloga. Sa izvesnom nelagodom gledam na „projekt“ tog Muzeja: mnogo mi je, brate, virtuelan, ali bolje i to nego ništa. A možda je Kaza u pravu: svako ima svoju melanholiju (ako ima sreće da je ima), pa je možda virtuelnodigitalni pristup donekle praktičniji. U krajnjoj liniji, ta kuća u Crnogorskoj ulici tu više i ne treba, ako stvar uzmemo virtualno-digitalno.

U svakom slučaju, ova knjižica je za čitanje.

Miloš VasIć

Više o knjizi Muzej melanholije

Igra skrivanja i razotkrivanja

rade markovicGoran Marković, Male tajne

________________________________________

Cenjeni gospodine Stankoviću,
pišem vam nakon što sam, u jednom dahu i tokom jednog popodneva, pročitala vašu knjigu Male tajne. Nisam mogla da se oduprem i ne potražim prave ličnosti iza modifikovanih imena vaših junaka – upravo ono što ste u uvodnoj reči naznačili kao najmanje važno, ali igra razotkrivanja identiteta uvek čini da se čitalac oseća visprenijim, da ne kažem pametnijim. Istina, nisam imala stoprocentni uspeh, ali nisam ni insistirala. Svaki malo bolji poznavalac pozorišnih arhiva lako bi među sačuvanim programima i plakatima mogao da pročita prava imena vaših junaka, čak i ako ih po liku iz mladosti više ne prepoznaje.

Pišem vam zato jer je moj odnos prema vašoj knjizi donekle ličan; dvadesetak godina kasnije od vas, i ja sam odrastala u pozorištu na Crvenom krstu i upamtila mnoge priče iz vremena teških i slavnih početaka ovog ansambla. Naravno, vaša knjiga daleko je od glomaznih i skupih monografija što izlaze u godinama jubileja i u koje se ulaže mnogo novca, a uglavnom malo duše. Ona je zbir ličnih sećanja, vaših i onih s kojima na sreću još možete da razgovarate i da se zajedno prisećate umetnika pred kojima se zavesa zauvek spustila. Dopada mi se što priča počinje poslednjih godina pred Drugi svetski rat, na zalasku nekog našeg, nacionalnogbelle epoque, koga se s nostalgijom sećaju i oni koji tada nisu bili rođeni. Ali to kolektivno, višegeneracijsko sećanje, ublažava gorčinu prolaznosti za koju na početku jednog poglavlja kažete: …sve je prolazno, osim prolaznosti same. Nastavite sa čitanjem

Вирџинија Вулф и Бора Станковић, судбине писаца

VIRDZINIJA-VULFМоћ књиге
Вирџинија Вулф Александре Лемасон

Ходам обалом Врањице.
Опет смо заједно, после деценијâ? На истој овој страни Врањице? У исти августовски час?
Онда сам била млада, млада.
Онда се киша сручила на Врање одједном и жестоко, морале смо у прву кућу одмах од обале, само смо прешле улицу, претрчале. Чим се стишала, пожуриле смо у сокак, па пред Борину капију, куда смо и кренуле.
О, да сте само видели сусрет њен са Бором нашим Станковићем! Под сводом затворене капије тога часа, у вечности вечно незабрављене. Са шуштајем из дворишта ораха под капима и шимширова с околице предкућног бунара, и проветреног небеског даха.
Два узмахла света с две стране света! Nastavite sa čitanjem

Kiš – jedna priča

IZVOD-IZ-KNJIGE-RODjENIHNe sećam se tačno kada sam prvi put čitao Danila Kiša. Ne sećam se ni prve njegove knjige koja mi je došla do ruku. Zasigurno nikakav podsticaj za to nisam dobio u školi. Mislim da mi je jedna njegova fotografija u dnevnim novinama probudila interesovanje za „Rane jade“.  Nemoguće je ne reagovati na tako „istinito“ lice. Bogdan Tirnanić će jednom prilikom zapisati da ga je Kiš izgledom i ponašanjem podsećao na Kita Ričardsa. To poređenje prijalo je mojoj mladićkoj idolatriji. Možda sam video onaj njegov razgovor sa Borom Krivokapićem u ateljeu Radomira Reljića, dok pali cigaretu za cigaretom i nervozno provlači prste kroz dugu, gustu  kosu; možda onaj efektan  govor povodom dodeleAndrićeve nagrade. Čudni su putevi čitalački. Ugledao sam sveta iste one godine kada je objavljen roman „Bašta, pepeo“. Sa jedanaest godina nisam mogao da čitam „Grobnicu za Borisa Davidoviča’’,  niti dve godine kasnije da razumem „Čas anatomije“… Nastavite sa čitanjem

Златни кавез Вирџиније Вулф

VIRDZINIJA-VULF Лондонски Ричмонд данас је кварт образоване средње класе са типичним породичним кућама подељеним по вертикали, негованим травњацима и мостићима који воде на другу обалу Темзе ка срцу Лондона који је удаљен око 40 минута вожње подземном железницом. Да није лепо углачане плаве табле на фасади куће Вирџиније и Леонарда Вулфа мало ко би знао да је овде био њихов дом и уточиште. Ту је остварено оно о чему је писала у чувеном есеју Сопствена соба, да свака жена која жели да пише мора имати известан годишњи приход и собу за рад. Вирџинија Вулф осетила је тренутак када је било могуће да се жене у већем броју окрену писању, тренутак одређен колико сталешки толико и стратешки јер је материјални положај жене коначно некима омогућио и драгоцено слободно време и оно је могло бити потрошено на креативни рад.Тако је уместо бесконачних кућних послова  иза којих је вековима остајала празнина жени пружена могућност да остави траг за собом.Књига Александре Лемасон одлучно негира могућност да је Вирџинија Вулф била сифражеткиња или феминистикиња, напротив, каже ауторка, сувише је ценила себе да би доказивање сматрала потребним и сувише је добро познавала друштво у коме живи и његове хипокризије да би такве напоре сматрала довољним. Nastavite sa čitanjem

Лето је право време за читање

Пишите нам драги наши читаоци о књигама које вам предлажемо за ово лето! Неке су у продаји по изузетно повољним акцијским ценама, а књигу можете и добити на поклон уколико напишете текст и пошаљете нам на мејл pricamooknjigama@clio.rs. Једном месечно наградићемо најбољи текст и објавити га на блогу.

GvadalkivirХуан Еслава Галан ГВАДАЛКИВИР

Историјски роман који вас води право у срце маварске Шпаније на заласку. Прича о забрањеној љубави двоје младих из завађених породица почиње на тргу у Гранади где слепи приповедач окупља своју бројну и радозналу публику. У маниру прича из Хиљаду и једне ноћи развија се заплет богат неизвесношћу колико и филигранским детаљима приповедања. Тајни састанци у врелој андалузијској ноћи, коњи, коњаници, последњи племићи и њихови соколари, тајновите хладовине унутрашњих дворишта-патија у којима се испредају приче и сплетке, уговарају бракови или окончавају тајне везе, а све на фону великог историјског знања и књижевне даровитости аутора који је избегао замке тривијалне литературе и понудио нам слику древне Андалузије о којој маштамо.

Nastavite sa čitanjem