Kako je moglo da bude

Vreme, 23. jun 2016.

Intervju sa Miroslavom Majklom Đorđevićem, autorom knjige DECENIJA ILUZIJA: Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990 – 2000

Beograd, 17.06.2016. Majkl Djordjevic, USA Foto: Milovan Milenkovic

Foto: Milovan Milenković
Izvor: Vreme

Miroslav Majkl Đorđević je svedok, učesnik i inicijator mnogih bitnih događaja između Srbije i Amerike, posebno tokom poslednje decenije prošlog veka. Šta se i kako dešavalo, opisao je i dokumentovao u dvotomnoj knjizi Decenija iluzija Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990–2000, koju je pre nekoliko dana objavila izdavačka kuća Clio.

Rodom sa beogradskog Dorćola, Miroslav Majkl Đorđević je emigrirao u SAD 1956. godine. Novcem od fizičkog rada diplomirao je na Berkliju bankarstvo i finansije, osnovao dve finansijske firme od kojih je Capital Guaranty Company finansirala preko 18 milijardi dolara infrastrukturnih projekata. Osnivač je i prvi predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja, internacionalne srpske organizacije u dijaspori čiji je cilj očuvanje nacionalnog identiteta i pomoć matici, pokrenuo je i organizovao Sentandrejski sabor – prvi susret dijaspore i čelnika demokratskih snaga nakon Drugog svetskog rata, jedan je od osnivača i predsednik Zadužbine Studenica u Americi koja stipendira studente iz Srbije, oženjen je, ima troje dece.

„VREME“: Godine koje opisujete u knjizi nazvali ste decenijom iluzija. Zašto?

MIROSLAV MAJKL ĐORĐEVIĆ: Kad sam završio pisanje, knjiga mi se učinila kao pozorišna predstava. Na bini su bili glavni i sporedni akteri. Glavni akteri su Amerika, Srbija i srpska dijaspora, a sporedni su Nemačka, Vatikan, donekle Rusija i ostali koji su dolazili i odlazili sa scene. Šta ih je spajalo? Njihove iluzije. Te iluzije su dovele do katastrofalnih grešaka, a greške su dovele do katastrofalnih posledica. Pokušao sam da u knjizi navedem iluzije glavnih aktera. Glavna iluzija Amerike je njen pokušaj da izgradi novi svetski poredak na ruševinama starog, umesto da sledi svoju tradiciju „Amerika ne ide van granica u potrazi za čudovištima koje bi uništila, već nastoji da drugima bude uzor“, kako je nalagao njen šesti predsednik Džon Kvinsi Adams. Mi u dijaspori smo bili veoma razočarani što je Amerika odustala od svoje tradicije. Iluzija drugog aktera, Srbije, bila je da Jugoslavija može da se sačuva, ako ne u celini, onda makar krnja. To je bila ogromna iluzija. Uz nju su išle i iluzije da će naslednici komunističkog sistema uspeti da se održe na vlasti, da će se poredak u kome je Amerika velika sila promeniti i da će se Rusija izdići. Te iluzije su mnogo koštale. A mi, dijaspora, imali smo iluziju da će ono što smo pokušavali u Vašingtonu i Beogradu uroditi plodom, da će Amerika i Srbija ipak uspeti da se slože, i da će na kraju Srbija postati normalna demokratska država.

O svemu tome pisali ste nepristrasno, bez komentara i zaključaka.

Nastojao sam da sebe predstavim kao gledaoca koji posmatra kako se na bini odvija tragedija o raspadu Jugoslavije. To je jedini način da se odgovori na pitanje kako je moglo da bude.

Već u prologu knjige pominjete greške zbog kojih se desilo sve što se desilo.

Bilo ih je mnogo, ne zna čovek odakle da počne… Možda od onih koje smo pobrojali u knjižici Šta Srbi žele i štaje američki interes, koju smo 1989. formulisali moji saradnici i ja. Evo o čemu se radi: mi u dijaspori, a verujem i vi ovde, niste znali šta srpska elita na vlasti želi. Milošević nam kaže: treba da branite naše interese i da nam pomognete. Mi kažemo: hoćemo, ali koji su vaši interesi, ako se složimo sa njima, mi ćemo da ih branimo. Drugim rečima, Srbija nikad nije imala geopolitičku viziju. I to je bila jedna od njenih najvećih grešaka. Nama je bilo teško da shvatimo da vodeći ljudi, sa informacijama koje su imali, sa informacijama koje smo im mi slali, nisu mogli da donesu prave zaključke i da politiku Srbije usredsrede na to. Amerika, ja to verujem, i to sam dokumentovao u knjizi razgovorima na najvišem nivou, nije želela rat ni raspad Jugoslavije.

Prema tome, ako Amerika nije želela rat, a Srbi su hteli da očuvaju Jugoslaviju, zašto nije mogao da se uspostavi kontakt? Zašto Milošević šest meseci nije hteo da primi američkog ambasadora Vorena Cimermana, i zašto je odbijao naš poziv da poseti Ameriku u vreme dok je još uživao ugled prvog komunističkog vođe izabranog slobodnim izborima? Ništa nije iskoristio. Koliko je tih grešaka bilo pre nego što je rat počeo? Ne pitajte. A kad je počeo rat, ministar američke odbrane na televiziji rano ujutro kaže: rat je završen, Srbi su dobili rat, moramo da pregovaramo sa njima, oni su ušli u Bihać i Peti korpus je razbijen. Zašto rat tada nije prekinut? Američka vojska nije htela da uđe u rat, mi smo dobro znali da su oni bili protiv lobista koji su želeli raspad Jugoslavije, zašto ovde u Srbiji to nije iskorišćeno? Ili, primer velike propuštene prilike, a navodim ga u knjizi: Amerikanci su čuli da gospodin Moma Tasić, profesor Žarko Bilbija i ja idemo na Pale kod Karadžića. Hitno nas zovu, pitaju da li bismo mu preneli poruku. Naravno da smo hteli, i preneli smo poruku, dali smo mu uslove bolje nego što je kasnije dobio u Dejtonu. Da ih je tada prihvatio, ja duboko verujem da ne bi bilo Kosova, ne bi bilo bombardovanja Srbije. Rat bi se već tada sredio.

Navodite da je Amerika, po zvaničnoj politici, želela da pomogne jugoslovenskim republikama tokom tranzicije i uvođenja slobodnog tržišta, želelaje da zaustavi etničko čišćenje i verske sukobe, ali se kasnije ispostavilo da ima i neke skrivene ciljeve sa Jugoslavijom.

Njena politika prema višenacionalnoj Jugoslaviji je bila bogomdana da ispita reakcije velikih sila što su značajne informacije u stvaranju novog svetskog poretka, a Srbi zbog svoje jake nacionalne svesti bili su joj u tome glavni izazov. Novi svetski poredak ne voli nacionalizam zato što je to identitet, oni za sebe kažu da su građani sveta, a ne određenog naroda.

Složićete se da je nacionalizam bio uzrok mnogih ratova. Šta je za vas nacionalizam?

Moj lični stav o nacionalizmu u dijaspori je identitet. Mi volimo svoj narod i ne mrzimo ničiji. U tom smislu želim da i mi budemo tretirani od strane drugih naroda.

Beograd, 17.06.2016. Majkl Djordjevic, USA Foto: Milovan Milenkovic

Foto: Milovan Milenković
Izvor: Vreme

Jedan od glavnih zadataka Amerike u tom eksperimentu bio je da se ispita koliko se daleko može ići u manipulisanju javnim mnjenjem. Da li pomoću propagande možete normalnog čoveka da pretvorite u babarogu. To je sistem laganja. To je važno oružje. Srpsko vođstvo i u Beogradu i na Palama uopšte nije razumelo šta se događa, nisu primetili američki pokušaj da se napravi novi svetski poredak. Bilo je dosta ljudi u SAD koji su razumeli situaciju, Kisindžer na primer, ali sa srpske strane nije bilo odziva da se približe tim ljudima. Sve to piše u mojoj knjizi. Markale na primer. Ili red za hleb. Desila se tragedija. Javnost kaže Srbi su krivi. Mi, dijaspora, odmah tražimo da se vidi šta se dogodilo. Šef kabineta gospodina Ćosića, Sveta Stojanović, kaže mi: to uopšte nema veze sa nama, Dobrica je tražio izveštaj od vojske, i mi znamo da to nisu naše granate. U redu, odlično, kažem mu ja, šta ćete da preduzmete? Ništa, kaže mi, to će da se sazna samo od sebe. Ja ne mogu da verujem šta čujem, čekajte, kažem mu, to je sada upotrebljeno za veliku propagandu protiv Srba, vi morate da dokažete da je to laž, morate da suzbijete sve to! Miroslave, nema potrebe, u laži su kratke noge, kaže on meni. Neverovatno! Greške, sve same greške.

Knjiga je puna ovakvih primera, neuspeha da se uspostavi saradnja između dijaspore i matice.

Dijaspora je tokom te decenije doživela brojna razočaranja u odnosima sa maticom. Ako govorimo o Miloševićevoj vladi i tada tek formiranoj opoziciji, stav većine političke elite, i na vlasti i u opoziciji, prema sunarodnicima iz dijaspore nije bio korektan. A to je imalo velike posledice po srpski narod i državu. Teško mi je da izgovorim, ali je tačno: i vlast i opozicija imale su isti cilj – da maksimalno iskoriste dijasporu za svoje ciljeve. Vlast je formalno bila tolerantna prema izgnanicima, želela je da je dijaspora brani u visokim političkim krugovima i da joj šalje humanitarnu pomoć, koja je, u krajnjoj liniji, njima pomogla da se održe na vlasti. Opozicija je pak tražila pomoć kako bi preuzela vlast, a onda je očekivala stalan priliv. Te doznake još uvek čine 12 do 15 odsto nacionalnog dohotka. Posle pobede demokratskih snaga, među Srbima u rasejanju došlo je do najvećeg razočaranja kada je postalo očigledno da novoj vlasti u Srbiji nije stalo ni do naroda ni do države, a sam narod zapao je u apatiju u nemogućnosti da nađe alternativu. Nikolić je postao predsednik 2012. godine. Pre toga je u jednom intervjuu rekao da je dijaspora prevarena, ali kad je došao na vlast, ništa po tom pitanju nije promenio.

Ima se utisak da je opozicija vaše veliko razočaranje. U knjizi ste predstavili njene vođe u nimalo pozitivnom tonu.

Da, možda se to nekome neće dopasti, ali tako je bilo. U knjizi ima delova koji se neće dopasti ni monarhistima, ni onima koji su proamerički nastrojeni, ali sve je tako bilo. Opozicija je propustila da napravi radikalne promene. Jedini kontakti sa njima su bili u negativnoj sferi, nisam imao ništa pozitivno. Prema Vuku Draškoviću sam bio vrlo ljubazan u svojoj knjizi, mada su iskustva koja smo imali s njim u dijaspori bila negativna. Moram da istaknem da je dijaspora u prvom talasu poseta opozicionih vođa 1989-1992. godine bila veoma darežljiva. Naročito mislim na Šešelja i Draškovića, prema kojima je dijaspora bila vrlo izdašna verujući da su oni srpski rodoljubi i antikomunisti. Njih dvojica su vešto manipulisali i eksploatisali iskrena osećanja Srba rodoljuba, demokrata i monarhista u rasejanju. Nažalost, neki od njih im još uvek veruju. U jednom momentu neoprezne nadmenosti, Vuk Drašković je rekao: „Vi nama dajte pare, a mi imamo pamet.“ Kao što se sada jasno vidi, oni nisu imali pamet. Vojislav Koštunica je imao veliki ugled kod nas, ali on je osudio nas da hoćemo preko vlade stručnjaka da preuzmemo vlast u Srbiji, šta dalje da vam kažem o njemu.

Za vreme Koštunice je oformljeno Ministarstvo za dijasporu, to je bila dobra stvar za dijasporu.

Jeste, uspeli smo da ga nagovorimo, bilo je to zbog izbora, da bi ljudi u dijaspori glasali, ali je Ministarstvo kratko trajalo. Ja bih voleo kad bih mogao drugačije da vam ispričam, ali moji kontakti sa njima su uvek bili u nekim… ne znam ni kako bih to nazvao. Boris Tadić je bio veliko razočaranje, ja sam njega lično znao. Kad je došao na vlast, on nije imao snage da preuzme dizgine, on je nekoliko puta dolazio u SAD, obećavao nam je svašta, ja sam se nekoliko puta viđao sa njim, ali ništa se nije desilo od naših razgovora. Čim je Zoran Đinđić postao premijer, dali smo mu četiri velika projekta: o infrastrukturi, finansijama, o malim preduzećima i o turizmu. Kako da se to realizuje i kako da mi pomognemo u tome. On je sve to prihvatio, i onda se ništa od toga nije desilo. U tom smislu je podbacio. Možda nije mogao, možda nije imao dobre saradnike, jer on nije bio Tito pa da sam odlučuje o svemu.

Pokušavali ste da ostvarite dobre odnose i sa tajkunima, sa imućnim ljudima u Srbiji, ali ni to niste uspeli. Negativno pišete, na primer, o Bogoljubu Kariću, o Cepteru…

Opisao sam samo neke, nisam sve. I nemam o njima ništa drugo da vam kažem osim onoga što sam napisao. I sve je tačno. Možda kad bi me gospodin Janković, to jest Cepter kako ga vi zovete, pozvao na večeru, pa kad bih danas razgovarao sa njim, uzeo bih u obzir da je Srbima izgradio pozorište i muzej, priznao bih mu da je evoluirao, da je postao bolji čovek.

Pominjete Misiju dobre volje, bila je to pružena ruka dijaspore srpskim vođama u matici i van nje, ruka koju oni nisu prihvatili.

Pružili smo je pre svega Miloševiću, mada s teškom mukom zato što je bio komunista. Međutim, odlučili smo, on je na vlasti, da vidimo šta možemo da uradimo. Sarađivali smo sa njim, ali nikad nismo kompromitovali osnovne srpske interese. Možda je, u stvari, on ipak bio kao i gospođa Marković, koja je organski bila protiv bilo čega što nije komunističko. Jeste, jezivo je da mi Srbi u takvom istorijskom trenutku nismo uspeli to da prevaziđemo i otpočnemo saradnju. Moram da kažem da je bilo bivših komunista koji su jasno videli potrebu saradnje između dijaspore i matice, najveći pobornik toga je bio Dobrica Ćosić. On je to želeo, ali nije imao vlast. S druge strane, čak i da smo mi bili naklonjeni komunistima, mislim da bi neznanje srpske vlasti, neshvatanje šta se dogodilo u svetu, ubeđenje da komunizam nije propao, omelo uspostavljanje saradnje između nas.

Kad su došle demokrate na vlast, kakvu Srbiju je predlagala dijaspora?

Još pre toga dali smo skicu šta i kako da se uradi u ekonomiji, finansijama, prosveti, u svim bitnim oblastima. Predlagali smo da se urade timovi za tranziciju, imali smo dvadesetak eksperata u ključnim oblastima. Predlagali smo vladu stručnjaka. Vašington nije bio za to, njima je odgovarala vlada političara koje mogu da kupuju i da manevrišu njima. Predložili smo tu vladu svim vođama opozicije. I ja sam lično razgovarao sa mnogima. Avramović je bio za to, on je obrazovao grupu ljudi i mi smo obrazovali grupu. Dobili smo obećanje od Voje Koštunice, Đinđića, Vesne Pešić i nekolicine manjih partija da će prihvatiti ekspertsku vladu. Sećam se razgovora sa Đinđićem, kaže mi: zašto mi vama da damo vlast kad Milošević padne? Ja mu kažem: gospodine Đinđiću, pa vi nemate nama šta da date, vi nemate vlast. Milošević je još na vlasti i mi pokušavamo da ga otklonimo. I on se složio. Međutim, ta prilika je propala. Ja sam s njim otvoreno razgovarao: Gospodine Đinđiću, vi kao političar želite vlast, svakako, ali treba da shvatite da treba da budete strpljivi. Da sam ja na vašem mestu, da meni neko ponudi mesto premijera Srbije posle pada Miloševića, ja bih pristao samo kad bih znao da će anđeli da rade sa mnom. Bez njih, to je strahovit zadatak. Šta bi vlada stručnjaka za vas uradila? Prihvatila bi sve drvlje i kamenje koje bi došlo od naroda tokom reforme. Ona bi bila ta koju bi narod krivio, koju bi kriminalci pokušavali da ubiju a udbaši da likvidiraju, a ne vi i vaša partija. Pomoć iz Amerike bi pomogla da se očisti sistem, da se naprave reforme, što kriminalci, udbaši i slični ne bi voleli. Ali, kad se očisti sistem, došli bi sledeći izbori, ekspertska vlada bi pala – jer ona je tu samo kao vatrogasac, a vi preuzimate nešto što je očišćeno, Srbiju koja može da krene napred i u kojoj je najgore prošlo. Ekspertska vlada bi se obavezala da ne želi u politiku i pustila bi vas da gradite kuću. Đinđić, nažalost, to nije shvatio. Tvrdim da bi ekspertska vlada i danas bila spas za Srbiju. Neću nikad zaboraviti jednog profesora kod koga me je odveo profesor Bilbija koji mi je, na molbu da opiše situaciju u Srbiji, rekao da „od đubretara do predsednika države mi nemamo kadrove“. Mislim da je njegova ocena joj uvek aktuelna.

Kažete da bi stručna vlada bila rešenje i u današnjoj Srbiji. Da li ste o tome razgovarali sa sadašnjom vladom?

Ja već dve godine ne kontaktiram ni sa kim iz srpske vlade.

Da li to znači da ste odustali od pomaganja matici? Zašto vi, mislim na dijasporu, to uopšte radite?

Ne, ne znači. Već sam rekao da je dat ogroman novac, humanitarna pomoć. Istina, ograničen broj ljudi je to nesebično radio. Ne znam šta da vam odgovorim. Zašto? Vodio nas je patriotizam, ne znam šta drugo da kažem. Šta je sve prošao taj naš jadni narod, komunizam, pa Miloševića, pa građanski rat, daj da pomognemo nešto – tako mi razmišljamo. Pogotovo kad je komunizam pao. Motivacija je ljubav prema Srbiji. Mi smo mislili da ta ljubav može da pokrene konkretne akcije, ali to je naša velika iluzija.

Dejton opisujete kao našu političku propast, kažete da je Amerika jedini pobednik tog sporazuma.

Na neki način, Dejton je u tom momentu možda bio potreban Srbiji jer je ona bila poražena. I bilo je potrebno da izvuče što bolje uslove. Mi smo mnogo lobirali oko toga šta da se uradi. Posle potpisanog Dejtonskog sporazuma razgovarao sam sa Krisom Hilom, Holbrukovim pomoćnikom. „Mi smo morali da branimo tvoje Srbe“, rekao mi je. „Milošević je pristajao skoro na sve što smo tražili, i mi smo se bojali da neće biti ravnoteže snaga u Bosni posle rata.“ Dejtonski sporazum je produžio Miloševiću vlast. Oni su smatrali da će on podržati demokratsku revoluciju u Srbiji, a njega nije interesovalo da štiti srpske interese već svoje, želeo je da on ostane glavni garant Dejtona i da bude partner sa Amerikom. Imao je iluziju, nije shvatio da Amerika želi da obori njegov sistem.

Beograd, 17.06.2016. Majkl Djordjevic, USA Foto: Milovan Milenkovic

Foto: Milovan Milenković
Izvor: Vreme

Mi smo imali plan, Feniks 2, ali nije uspeo. A da jeste, ne bi Međunarodni monetarni fond ili Svetska banka određivali kako da se organizuje bankarski sistem u Srbiji i ne bi 70-80 posto banaka bilo u stranim rukama. Ja nemam ništa protiv toga, ja sam poslovan čovek, ali samo ako obe strane dobijaju. Ali ako vi uđete u transakciju i date mi nešto za šta dobijete pola vekne umesto celu, to nije opravdano. Ali da odgovorim na vaše pitanje. Ta priča o banci ima dva dela: za vreme Miloševića i za vreme demokratske vlasti. Obe su bile deo naših iluzija. Mi u Misiji dobre volje smislili smo sistem u kome bi se stvorile banke da pomognu malu privredu, u tome smo videli budućnost Srbije. U prvom pokušaju je učestvovala gospođa Borka Vučić, vrhunski bankar u Srbiji, koja je uživala veliko Miloševićevo poverenje. Pristupila je projektu sa velikim razumevanjem, interesovanjem i dobrom voljom i namerama. Ona i ja smo dugo razgovarali, trebalo je da ona bude predsednica Beogradske banke, a ne tamo neki aparatčik, zaboravio sam mu ime… Igić. A onda je Beograd tražio da naš novac oni kontrolišu na Kipru i da taj novac bude za njihov režim. Mi smo rekli: zaboga, mi smo američki građani, ne želimo da naš novac ide na Kipar, i kontrolu našeg novca hoćemo da imamo mi, a ne vi. Tu su se kola slomila.

A zašto nije osnovana Srpsko-američka banka posle Miloševića, dok je guverner Narodne banke bio MlađanDinkić?

Ja sam njega dobro znao. Mi smo došli kod njega sa predlogom da spojimo nekoliko manjih srpskih banaka koje su imale mali kapital, pa Miloševićevom sistemu nisu bile interesantne. One su pomagale mala preduzeća i privatnike na selu. Predlagali smo Dinkiću da se osnuje jedna banka od svih njih, a mi ćemo doneti isto toliki kapital koliki i one. Dinkić se s time složio. Ali, kad sam otišao kući, dobijem od njega pismo da sve to treba da prouči Ministarstvo finansija, odnosno da ono što sam se dogovorio sa njim nema snagu. U međuvremenu, saznao sam da je u Beogradu bio predstavnik MMF-a. Ja sam se posle toga video sa njim i shvatio da on ne želi takvu stvar. Posle toga sam u Vašingtonu potvrdio da to nije prihvatljivo za nas. Zašto? Zato što mi opet ne bismo kontrolisali naš kapital. Naša ideja je bila da banke okupljene u Srpsko-američkoj banci treba da ostanu lokalne. Ako imate, recimo, banku u Natalincima, bankar koji bi imao interes u toj banci vodio bi računa o ljudima u tom mestu i u okolnim selima. Pa ako nekom seljaku treba plug, a taj bankar zna da je njegova porodica poštena i da je on vredan čovek, on bi mu bez problema dao potpis. Ali ispostavilo se da taj čovek mora da nabavi sto formulara, da ide na sto mesta, i da na kraju ne dobije kredit. To je bio jedan ogroman propust.

Čitaocu napominjete da će moguće znati mnoge činjenice koje opisujete. Priča o razjedinjenju Srpske crkve u Americi moguće je manje poznata.

Srpska crkva u Americi je bila ujedinjena. Bila je antikomunistička zato što je znala da komunizam ništa nije uradio za Srbe i hteo je da uništi Crkvu. Imala je veliku podršku i uticaj u narodu. Takva crkva bila je trn u oku Titu zato što je čuvala srpski identitet i podržavala potrebu naroda za slobodom i demokratijom. Raskol Crkve je počeo sa Titovim dolaskom u Ameriku, organizovane su velike demonstracije tim povodom a u prvim redovima su bili predstavnici Crkve. Tito nije navikao da bilo ko demonstrira protiv njega, bio je vrlo ljut, i kad se vratio u Beograd, smislio je kako da se osveti, da oslabi uticaj Crkve. Kako? Tako što je bacio kosku među njih. I podelili su Crkvu, odbacili su vladiku Dionisija, što je podelilo Srbe. Crkva u Beogradu je morala da uradi šta mora jer bi u protivnom smenili patrijarha i uradili bi istu stvar, pa je izabrala manje zlo smatrajući da ćemo mi u inostranstvu shvatiti šta im se radi – što mi nismo shvatili. I, brat se sa bratom zavadio. Kad to ludilo uhvati Srbe, tu nema kraja.

Tema koja verovatno najviše svakog zanima jeste nato bombardovanje. To je obimna i kompleksna tema, pa je teško izdvojiti jedno pitanje.

Znam o čemu pričate, i meni je još uvek veoma mučno da govorim o tome. Lično, vrlo sam ga teško doživeo jer me podsetilo na 6. april 1941. godine. Koliko god da hoću da opravdam to što je NATO uradio, ne mogu, nepotrebno je bilo ubijati ljude, rušiti gradove. Jedino je bilo potrebno za novi svetski poredak zato što je tako aktiviran NATO koji su Amerikanci hteli da sačuvaju. Prve dve godine raspada Jugoslavije, Nemačka je imala odlučujući uticaj u tome. Sjedinjene Države su bile pasivne, smatrale su da je to evropski problem. Međutim, u vrhu američke politike je postojala bojazan da bi Nemačka i Francuska postale nezavisne u Evropskoj uniji, a i da bi saradnja između Nemačke i Rusije mogla da ih ugrozi, pa se Amerika umešala. Govorim sada kao Amerikanac: bombardovanje je predstavilo Ameriku u veoma lošoj slici. Time je novi svetski poredak sam sebi zabio nož u leđa. Možda ja ne razumem te stvari i nisam u pravu, ali bombardovanje doživljavam kao moralnu tragediju Amerike u kojoj su svi gubitnici.

Šta je tada dijaspora preduzimala?

Moglo bi se reći da je zbog naših intervencija jedna grupa poslanika odlučila da iznese pred Vrhovni sud Amerike da je bombardovanje nezakonita odluka zato što nije dobila odobrenje Kongresa. To je tačno. To je bio presedan za Ameriku, da je o bombardovanju rešavao predsednik. U prošlosti tako nije bilo. Kad su videli da će to da ide na Vrhovni sud, došlo je do nesloge u NATO-u, što je skratilo rat.

Kakva je, po vama, budućnost Republike Srpske?

Pre neki dan sam bio u predstavništvu Republike Srpske, delili smo stipendije zadužbine Studenice. Lep događaj. Naravno da smo pričali i o Republici Srpskoj. Postoji ozbiljan napor da se Republika Srpska ugasi, ali da li je to sazrelo u Americi, ja to ne znam. Srbi su se u Republici Srpskoj posvađali bez potrebe. Ja znam dobro i gospodina Dodika i Ivanića, znam ih odavno, i ne mogu da shvatim da ne mogu da se usklade bar na osnovnim principima. Republika Srpska mora da se održi. U protivnom, ne znam šta bi bilo sa Srbima u Bosni. Njih bi muslimani za dve-tri generacije progutali. Nisam siguran da je način na koji oni brane tu Republiku Srpsku najbolji način. Znate, kad pogledate istoriju Srba u prošlom veku, možete je okarakterisati kao istoriju propuštenih prilika, zakasnelih delovanja i pogrešnih odluka. Tako je od stvaranja Jugoslavije do danas. Zašto već jednom ne naučimo nešto iz te istorije?

U prologu knjige pitate: „Da li bi sled događaja za Srbe i Srbiju bio drugačiji da smo odlučivali hrabro, racionalno i mudro?“ Da li bi?

Ja sam to pitanje postavio čitaocima. I nemam sumnje da – bi. Možda ne bi sto posto bilo drugačije, ali bismo sada od cele vekne imali barem pola. Podsetiću vas šta je američki ministar rekao na radiju: pobedite, pa da napravimo jedan fer mir. Znači, moglo je da bude drugačije, ne slažem se da je sve bilo spakovano i da ništa nije moglo da se uradi sa tim. Kad razmišljam o toj deceniji, jasno mi je da je Srbija tragično posrnula, da nije ispunila svoju istorijsku misiju niti je realizovala mogućnosti koje su pred njom stajale još iz Garašaninovog vremena. Ali ni Sjedinjene Države nisu odigrale dostojnu ulogu u izgradnji pravednijeg sveta, kao zaštitnice prava i demokratije.

Sonja Ćirić

Više o knjizi DECENIJA ILUZIJA: Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990 – 2000

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


2 × = šest

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>