Bez daha

Klub knjigoljubaca (knjigoljubac.blogspot.rs), 2. jun 2016.

Povodom završetka prolećnog ciklusa čitalačke kampanje Biranje pod moranje prenosimo vam tekst o jednom od omiljenih romana iz edicije Gral Bez daha Dimitrisa Sotakisa. Zahvaljujemo Violeti Stojmenović iz Narodne biblioteke Bor na ovom odličnom prikazu.

BEZ-DAHAPravo na rad je ustavno pravo građana demokratskih država širom sveta. Svako može i sme da radi, da zadovolji tu svoju, ako je verovati Marksu, generičku i diferencijalnu ljudsku potrebu da dela, ali ne može svako i da dobije posao; pravo na rad uopšte ne garantuje i zaposlenje, tj. radno mesto. Koliko ljudi o radu uopšte, a posebno o sopstvenom poslu zaista razmišlja kao o pravu, drugo je pitanje. Koliko njih je tokom poslednjih godina, širom sveta, postalo svesno razlike između prava na rad i prava na zaposlenje, ne treba ni spominjati. Izvrnuvši uobičajenu pojavu nezaposlene osobe kojoj niko, zvanično i eksplicitno, ne osporava pravo na  (neplaćen, samodovoljan) rad, grčki pisac Dimitris Sotakis, ispričao je priču o čoveku čiji posao postepeno, ali u vrlo kratkom roku, postaje apsolutni nerad.

Roman Bez daha počinje kada bezimeni junak i pripovedač, već prilično frustriran i utučen zbog nezaposlenosti, prihvata naizgled sumnjiv, svakako nejasan posao opskurne korporacije koja ljudima plaća privremeno zauzimanje njihovih stanova nameštajem. Budalaština?! Naravno. Sam početak romana – dugo čekanje na prijem radi razgovora za posao, dugački hodnici sa mnoštvom zatvorenih vrata, kancelarija zatrpana papirima i fasciklama itd. – nedvosmisleno ukazuje na to da je svet romana kafkijanski i da će se razvijati u skladu sa kafkijanskom logikom.

Pripovedač, kao i grad u kojem živi i po kojem jako voli da dugo šeta, posmatrajući, ostaje bezimen i bez jasne prošlosti. Naslućujemo da je junak bez posla već duže vreme. Znamo da mu je majka, sa kojom ne živi, prilično teško bolesna, uglavnom vezana za krevet. Iako o njoj govori sa nežnošću i brigom, jasno je da je odnos majke i sina ambivalentan, da postoji prećutan nesporazum; da se istovremeno i prikrivaju i odaju signali majčine netrpeljivosti ili razočaranosti ili, čak, nepoverenja. Nagoveštava se atmosfera odnosa kakav postoji između oca i sina u Kafkinoj priči „Presuda“ ali je, zapravo, reč o namerno izneverenom očekivanju čitaoca da će se radnja romana razvijati na toj, porodičnoj liniji.

Iako, zapravo, ne treba ništa da radi, već samo da dozvoljava da neki nepoznati ljudi povremeno u njegov stan donose i ostavljaju razne komade nameštaje, u početku onog većeg i glomaznog, sužavajući mu tako stambeni ali – kako će se ubrzo pokazati – i životni prostor, junak, na početku oseća veliko zadovoljstvo jer, kako se to već uobičajilo, kao da se podrazumeva, čovek bez posla je čovek bez dostojanstva, nesposobnjaković a ne žrtva tržišta i političke ekonomije. Ovo ostvarenje sna o „hlebu bez motike“, pozamašnoj plati za nerad, junaka čini sposobnim da se, kako to, opet, današnje mejnstrim ideologije nalažu, okrene ka budućnosti; da počne da misli na nju, ne sa strepnjom, već sa ambiciojama i planovima (ženidba, kupovina nove, velike kuće u elitnijem delu grada). Kroz sentimentalnost sa kojom govori o svojoj novostečenoj opuštenosti, radosti življenja i druženja, učestvovanja u životu grada, kao i o stalnim naporima da se u svom optimizmu suzdrži, da svoje snove o budućnosti održi na umerenoj i dostižnoj visini, probija se i ironija. Klackajući se između ljutine zbog toga što njegov „posao“ podrazumeva da mu je stan sve više i više i sve većom brzinom „okupiran“ stvarima i samopodstrekivanja na istrajnost u ime svetle budućnosti, uz devojku i prijatelja koji, takođe, čas kritikuju njegov pristanak na takav besmislen ugovor, čas mu pružaju podršku u nameri da odredbe ugovora izdrži do kraja, kako bi zaradio dovljono da svoje planove realizuje, junak na kraju biva zarobljen u sopstvenom stanu, zamorče apsurdne delatnosti koja počinje da liči na surov psihološki eksperiment, mada do samog kraja ostaje nerazjašnjena. Junak, jednostavno, mora da izdrži na tom poslu/taj posao (jer u ovom slučaju on je i posao i zaposleni) da bi došao do novca za novu kuću, koja u njegovoj svesti postaje sinonim ili, makar, ključni uslov ženidbe sa devojkom sa kojom se povremeno viđa. Stvari – zbog skučenosti i, na kraju, odsustva prostora, sve sitnije i sitnije – sada stižu gotovo neprestano, pa junak, koji više ne sme da napusti stan, na kraju biva osuđen na potpunu nepokretnost, a onda, kada i njegovo telo postane prostor za smeštaj stvari, i na potpuni mrak. Nameštaj i drugo pokućstvo, koje toliko želimo, kao deo i znak ličnog, a onda i porodičnog, klasnog… identiteta i kao meru uspeha u životu, toliko da često ne uspevamo da tu potrebu iskontrolišemo, kupujući kompulzivno i suočavajući se sa užasnim viškom stvari, koje nam kradu i prostor i vreme potrebno za njihovo održavanje, junaku, na kraju, ostavljaju samo onu mrvicu prostora potrebnu da se diše.

pACKED FURNITURE

Izvor: Freepik

Prikazujući postepeno svođenje čoveka na fiziološke procese i svest čija se percepcija menja kako se prostor sužava a telo „vezuje“ za jednu, nepokretnu tačku, Sotakis postepeno menja i ton pripovedanja. Početna sentimentalnost i razvučenost prikaza nestaju. Pripovedačeva kolebanja, povremena rastrojstva, prikazana u vidu niza isprekidanih sintagmi i rečenica, gubitak osećaja za vreme, konačno saznanje da, čak i da doživi vreme isteka ugovora, kada bi ponovo stekao slobodu kretanja i delanja, on nikada više neće imati ni hrabrosti ni snage da se upravlja prema budućnosti, kristališu se u umetnutu priču „Proba“, koju sam junak piše, ležeći nepokretno, većim delom pokriven komadima nameštaja, pre no što mu i ta poslednja mogućnost mrdanja bude oduzeta. Parabola koju piše predstavlja kritiku uverenja da se život može podeliti na period pripreme za „pravi“ život i period kada se, zahvaljujući svim tim pripremama, taj pravi život zaista i živi, kritiku one, kako bi Veber rekao, protestantske etike odlaganja zadovoljstva, koja u priči Sotakisovog junaka postaje nemoral odlaganja.

U trenutku kada junak postaje doslovno zarobljen stvarima, u gradu izbijaju nemiri. I to ne bilo kakvi – pobuna zatvorenika, koja će, ako je verovati zvukovima koji do junaka dopiru i informacijama koje, dok je to još moguće, dobija od prijatelja i devojke, prerasti u potpuni haos i tragično razarenje grada i ljudskih života, kontrapunkt je junakovom pristajanju na zatvor, na pretvaranje stana u najgori mogući zatvor i uvod u krešendo: trenutak kada junak taj zatvor počinje da doživljava kao sklonište od spoljašnjeg sveta i nepredvidivog, nesavladivog haosa koji njime vlada i sve se više širi. Time on konačno prihvata i pogled na svet nadzornika nosača nameštaja, koji reprezentuje firmu i njenu „misiju i viziju“. Na čitaocu ostaje da odluči da li su razmere spoljašnjih nemira i razaranja zaista apokaliptične ili telesnom neaktivnošću, na samu sebe fokusirana i pomućena svest junaka hiperbolizuje zvuke i vesti koje do nje dopiru i projektuje svoje strahove, strah od slobodnog života koji uslovljava potrebu za zaštitom i spoljašnjom kontrolom.

Violeta Stojmenović

Više o knjizi BEZ DAHA

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


8 × = šeszdeset četiri

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>