Male istorije

Zašto vam Sava Damjanov preporučuje roman Istorija svetla Jana Njemeca

istorijaIako ne volim preobimne romane, iako verujem da 21. vekom dominira kultura kratkih formi (ne samo u umetnosti), iako mislim da se u tom smislu i civilizacijski ritam i ritam percepcije suštinski promenio u odnosu na minuli vek (spot, sms ili video klip jesu kulturološki simboli epohe koju živimo) – roman Istorija svetla osvojio je lako a snažno moju pažnju. Nisam osetio, čitajući ga, da  sadrži gotovo 500 stranica – što bi inače, u kontekstu moje intelektualne koncentracije tokom poslednje dve decenije, bio više nego dovoljan razlog da ga ili uopšte ne čitam ili samo ovlaš prelistam. Zašto me je njegov autor Jan Njemec „pobedio“?

Jedan od mogućih razloga bila bi stilska dinamika štiva, odsustvo viška esejizacije, ali i dosadne narativne digresivnosti koja bi je nadoknadila; drugi bih svakako mogao potražiti u intertekstualnoj mreži koja nije klasično-eruditnog tipa već se pojavljuje u kratkim rezovima i svojevrsnim „flešbekovima“, što nikako nije slučajno jer je glavni junak František Drtikol (1883-1961) češki fotograf, jedan od pionira ali i istinskih majstora umetničke fotografije (prevashodno erotske, aktova i portreta). Drugi pomenuti razlog dodatno šarmira, jer se i pisac i izdavač u pogovoru knjige pozivaju na dostupne dokumente i izvore koji su korišćeni kao građa romana:  naravno da ne pominju SVE, niti bi to mogli učiniti čak i da žele totalnu demistifikaciju umetničko-jezičke teksture koja obiluje poznatim predstavnicima bečkog Jugendstila i uopšte, istorijskim ličnostima na razmeđi 19. i 20 veka. Pošto se svi oni pojavljuju kao likovi Njemecovog romana – uostalom, kao i sam Drtikol koji je njegov glavni junak – intertekstualna i najšira interkulturalna (civilizacijsko-asocijacijska) mreža koja se tako stvara praktično je nesaglediva… Ili  zavisi od ukusa i znanja svakog pojedinačnog čitaoca, što opet vodi u istu beskrajnu šumu značenja!

S druge strane, istorijska faktografija (vezana ne samo za pomenute likove, nego i mesta, događaje i t.sl) daje svojevrsnu „pitkost“ Istoriji svetla koja se u tom ključu može čitati i kao svojevrsni „nonfiction“…u istoj meri u kojoj je i umetnička fotografija nefikcijske suštine! Paradoksalno ali tačno: Istorija se ovde dokazuje kao narativ sasvim sličan onom umetničkom, o čemu je u postmodernoj teoriji vođeno niz debata koje su, na kraju krajeva, pokazale da se sasvim opravdano još u Antici pojam KNJIŽEVNOSTI shvatao mnogo šire no danas – osim beletristike, tu je spadala i istoriografska književnost, naučna književnost, pravna književnost i t.d… Tako se – opet paradoksalno, dakle: INTRIGANTNO – Jan Njemec u ovom romanu istovremeno „deklariše“ i kao postmodernista 21.veka i kao autor starinskog načina pisanja (tradicionalnog u dobrom smislu tog pojma).

Upravo na ovom mestu valja se vratiti gorenavedenoj stilskoj dinamici njegovog štiva: za razliku od monotonih – a meni vazda dosadnih – pisaca koji idu jednim ze istim putem dosledno (kao da je to neka vrlina?!), Istorija svetla se u ovom aspektu može doživeti kao egzotični vrt sa stazama koje se račvaju. Taman kada vam se učini da će klasična deskriptivna naracija „ugušiti“ tekst, nastupaju brzi i efektni dijalozi, posle kojih slede lirski pasaži začinjeni neočekivanim prodorom suvoparne dokumentarnosti, i t.d. i t.sl; kao u nekom lepom lavirintu, ubrzo shvatate da već iza sledećeg ugla čeka iznenađenje. Zato kod Njemeca ni esejističko-refleksivni momenti nisu višak (uz opasku da su uvek fragmentarni, nikad preobimni), što se može reći i za brojne digresije – uz istovetnu opasku! Književnici koji u osvit trećeg milenijuma još uvek ne razumeju da novoj čitalačkoj publici, sa novim „horizontima očekivanja“, jedino tekstualna polifonija ovakve vrste (i srodnih joj modela!) može istinski držati pažnju – anahroni su i neće ostati zapamćeni kao umetnici već kao kulturološki lihvari i fariseji.

Na kraju, vredno je zapitati se, ponovo, ali uz motivisanost ovim briljantnim primerom (Istorijom svetla Jana Njemeca): nisu li MALE ISTORIJE ono što umetnički sledi nakon postmodernizma i definitivnog odlaska tzv.velikih priča“ u prošlost?! Koliko „male istorije“ govore  o onoj „Velikoj“ (dok ona o njima nije govorila uopšte)? Ukoliko se setimo izvrsnog serijala kod istog ovog izdavača (CLIO) – Istorija privatnog života - deo odgovora na postavljeno (retoričko) pitanje već smo dobili! Potpisnik ovih redova raduje se Njemecovom romanu pored ostalog i zato što je jedan od najdramatičnijih perioda u istoriji evropske civilizacije tematizovao mnogo autentičnije, kreativnije i sugestivnije od bezbrojnih romana ili filmova o Velikom ratu, ili o bečkom fin de siecle-u, ili…o ISTORIJI kao imperativu nad imperativima, iako je privid njenog kontinuiteta i relevantnosti već odavno jasan. „Biografsko“-fragmentarne priče poput ove imaju mnogo univerzalnije značenjske aure i smislove od onih unapred zasnovanih na premisama univerzalnog. Kada sklopi korice Istorije svetla, svaki iole prosvećeniji čitalac imaće takav ili neki sličan osećaj, što nikako ne onemogućava  i recepcijski hedonizam drugačije vrste…

Sava Damjanov

Sa Ruijem Zinkom na Trgu od knjige: Od fudbala do čitanja (preko palačinki)

20160726_102214Srećemo se u kafeteriji Instituta za fizikalnu meicinu “Dr Simo Milošević” u Igalu. Rui dovršava sendvič. Kosa mu je kraća nego proletos, pa ga na prvi pogled ne prepoznajem. Sedam pored njega.

- Dakle, ipak si stigao.

Klima glavom dok guta poslednji zalogaj.

- Jesam, ali je bilo napeto. Imao sam samo pola sata na rimskom aerodoromu da uhvatim drugi let. A tamo su tako dezorganizovani. I bezobrazni su. Svađao sam se sa jednim službenikom da me pusti na početak reda, ali nije popuštao. Znam italijanski, ali namerno sam pričao na engleskom. Kad se svađaš sa strancem, nikad nemoj da se služiš njegovim jezikom. Ako se zaljubiš u stranca, onda treba da govoriš njegovim jezikom.

Kao gosti festivala Trg od knjige u Herceg Novom portugalski pisac Rui Zink i ja trebalo je da tamo predstavimo njegov roman Ugrađivanje straha. Domaćini su bili toliko ljubazni da nam obezbede trodnevni boravak, ostavivši nam na raspolaganju dosta slobodnog vremena za razgovore i istraživanje. Sa Ruijem sam se upoznala u aprilu kada je gostovao u Beogradu – znala sam da mi neće biti dosadno.

Već kad smo se spustili na plažu i naručili pivo u obližnjem baru raspoloženje mu se znatno popravilo. Čestitala sam mu na tituli evropskog prvaka u fudbalu. Nasmejao se.

- Priznaj da si navijala za Hrvate.

- Istina. Ali u finalu sam navijala za Portugal. Tata me je naučio da uvek treba navijati za slabijeg, a kada igraš protiv domaćina, ti si slabiji.

- Bio sam u Njujorku kada smo igrali protiv Hrvata. Gledao sam utakmicu u jednom kafiću. Bilo je očigledno da pored mene sedi grupa hrvatskih navijača, kao što je i njima bilo očigledno da ja navijam za Portugal.  Međutim, posle meča su prišli da mi čestitaju. Mislim da je to baš lep gest. A za Francuze mi je posebno drago što smo ih pobedili jer nisu igrali fer. I bili su arogantni, kao da se podrazumevalo da ćemo ih pustiti da pobede samo zato što su domaćini. Proradila nam je ona srpska crta, kako se zvaše…

- Inat.

-E, to.

Iz hladovine bara posmatramo popodnevnu vrevu na plaži.

- Lepo je ovde. Skoro kao da sam na Kubi, samo nema prodavaca ikona.

- Mislim da si požurio sa zaključkom. Sigurno ćemo ih sresti negde uz plažu.

20160724_184305I zaista, već nekoliko metara dalje naišli smo na tezgu sa ikonama. Naravno da im nije odoleo.

Ovako je izgledala dinamika celog našeg boravka u Herceg Novom. Trenuci brige i nerviranja, pa trenuci opuštanja. Rui kao da nije mogao da zaboravi neprijatnosti sa aerodroma u Rimu; plašio se da će mu i povratak biti takav, pa je stalno razmišljao kako da predupredi probleme. Trudila sam se da ga utešim.

- Znaš, kada me očekuje nešto što je potencijalno neprijatno, a neizbežno, trudim se da ne razmišljam o tome pre nego što mu dođe vreme. Tako ću se nervirati samo tada, a ovako se nerviram i tada i sada i bespotrebno kvarim trenutak.

- Lako je tebi da budeš zen. Ti nisi sredovečni džangrizavi profesor. Dovoljno sam star da poznajem sebe dobro. Znam da ne mogu tako da razmišljam.

- Kad si već to spomenuo, često zaboravljam da si i profesor. Imala bih svašta da te pitam, nikada nisam bila u prilici da ovako razgovaram sa svojim profesorima.

- Odmah da se razumemo, ne govorim ništa manje interesantno kao profesor, nego što to činim kao pisac. Nisam Doktor Džekil i Mister Hajd. Dakle, o književnosti pre svega govorim kao osoba. Šta više, neki kažu da je profesor u meni previše prisutan u mom pisanju i da je pisac u meni previše prisutan u mojim predavanjima. Kakve god odgovore da ti dajem, pre svega ih dajem kao zdravorazumska osoba.

Sutradan smo krenuli peške do Herceg Novog. Vidim kako stalno kuca nešto na mobilnom telefonu.

- Vodim beleške za tekstove koje hoću da napišem. Desi mi se ponekad da i ceo tekst napišem na mobilnom. Da mi je to neko rekao pre pet godina, smejao bih se.

I tako stižemo do neizbežnih tema, do dominacije tehnologije u savremenom svetu i mesta humanistike u njemu.

- Šta misliš, da li je istina da je filozofija mrtva? Na prvi pogled izgleda da se ništa novo ne dešava. Pa i književnost – sve je postalo neka pena reči, ne mogu da izdvojim pisce za koje bih stvarno mogla da kažem da su veliki, mada ih ima koji su odlični. I kao da se danas više ne okrećemo ni filozofiji ni književnosti u potrazi za odgovorima. Ne znam da li mi se samo čini.

20160725_165046- Mislim da su ljudi koji kažu da nema napretka u filozofiji glupi. Naravno da su glupi, jer kako se stvarnost menja, menjaju se i naše misli. Pojava mobilnih telefona, Tvitera, Pokemona menja naše iskustvo kao ljudskih bića. Naravno da će to promeniti filozofiju, naravno da će uticati na teoriju, zato što teorija uvek reaguje na iskustvo. Srećan sam što živimo u istom svetu u kom je živeo i Aristotel, ali po svemu sudeći, on nije dao sve odgovore, jer se onda pojavio Spinoza, pa za njim Lok, pa onda Niče i mnogi nakon njega. U suštini, filozofija se samo kreće sporije nego druge nauke. Očigledno je da danas znamo više nego što se znalo u 16. veku. Filozofija se, međutim, bavi neprolaznim čovekovim osobinama, tako da možemo doći i do zaključka, koji je na izvestan način divan i romantičan, da smo isti kao i ljudi Aristotelovog doba i da je on zaista sve rekao. To naravno nije istina, već samo tako izgleda jer se ljudsko vreme kreće sporije od vremena tehnologije.

Što se književnosti tiče, mislim da joj se ljudi i dalje okreću u potrazi za idejama i drugačijim pogledom na svet. Sve zavisi od toga na koga tačno misliš kada kažeš “ljudi”. Često čujemo da se ništa novo ne može postići na polju jezika, da su naši preci imali mnogo bogatiji rečnik i da danas niko ne čita. Pa, definiši mi tu reč “niko”. To je laž za mase. Ako kažeš da danas niko ne čita, onda impliciraš da su u 18. i 19. veku svi čitali, a znamo da je to budalaština. Nikada nije bilo toliko pismenih ljudi koliko ih ima danas. Nikad se nije čitalo više nego danas. Naravno, bestseleri najčešće nisu i najbolje knjige, ali ljudi i dalje čitaju Ilijadu i Odiseju . Sem toga, nikada nije bilo toliko interesantnih pisaca. Svaka zemlja danas ima bar 5-6 pisaca koji pomeraju granice u upotrebi jezika. Danas se susrećem sa mlađim generacijama pisaca i čitalaca koji su zaista pametni, čak previše pametni za moje dobro. Voleo bih da nisu toliko pametni, jer mi to govori da moje knjige neće još dugo biti bitne.”

Pogled mu skreće ka obližnjem restoranu brze hrane.

“Šta je to palacinka?”

Kažem da je to možda omiljeni slatkiš u Srba koji se sprema u svakoj kući i dopušta široke mogućnosti kombinacije ukusa – dovoljno da odluči da proba.

Između dva zalogaja zaključuje:

- Vidiš, ti sada misliš da jedem hranu. Ali zapravo, ja jedem ideju, koncept.

Inspirisan ovom kulturnom razmenom, pokušava da me natera da progovorim portugalski.

- Ne trudi se, nisam ni reč portugalskog izgovorila već četiri godine, stvarno ne želim da se blamiram.

20160725_170123- Znaš, kamp u Njujorku gde sam držao predavanja pre nego što sam došao u Crnu Goru zabranjuje studentima da govore bilo koji drugi jezik osim onog koji su došli da nauče. Ne samo na časovima, nego i u spavaonicama, u kuhinji, na ulici. Sedam nedelja smeju da pričaju samo portugalski.

- Ali ko ih kontroliše, ko može da tvrdi da zaista to i rade?

- Niko, to je kao sa drogom – izbaciće te samo ako te uhvate ili te neko prijavi. Ali na početku svi moraju da polože zakletvu da neće pričati na nekom drugom jeziku. A Amerikanci veoma ozbiljno shvataju zakletve. Tokom tih sedam nedelja imali smo samo dva ozbiljna problema. Prvi je bio jedan dečko koji je bio potpuno nezainteresovan, otvoreno je ometao nastavu i uopšte se nije obazirao na pravila kampa. Drugi je bio jedan gej par koji je stalno bio zajedno. Očigledno su bili baš zaljubljeni. Nismo znali šta da radimo – već oko šeste sedmice skoro da se i nisu pojavljivali na časovima. Upravnik kampa mi je u strogom poverenju rekao: “Rui, šta da radimo? Mislim da oni stalno pričaju na engleskom.” Bilo mi je smešno, jer sam pomislio kako bi pre samo nekoliko godina problem bio potpuno druge prirode.

- A tvoji studenti na fakultetu? Imaju li oni nedoumice u vezi sa tim zašto su tu gde jesu? Kada mladi ljudi u Srbiji odluče da studiraju književnost, često ih pitaju “Zašto? Koja je svrha toga? Šta će ti to u životu?”, pa često moraju da objašnjavaju svoj izbor, jer ih drugi vide kao zanesenjake koji nisu svesni realnosti.

- Većina studenata uopšte nije radoznala i lenji su kada treba da razmišljaju. Pre neki dan sam intervjuisao studenta koji se prijavio za master studije. Pitao sam ga da li voli da čita. Odgovorio mi je da voli, ali da nema vremena za to. Poslednja knjiga koju je pročitao je bila na obaveznom spisku literature. Zanimalo me je da li mu se dopada taj pisac. Oduševljen je njime, kaže. Ali kada sam ga pitao šta je još pročitao od njegovih dela, rekao mi je: “Ništa. Voleo bih da čitam ali nemam vremena.” Ljudi koji kažu tako nešto lažu. U redu je ako nemate vremena za čitanje, ali nemojte se pretvarati da ste nešto što niste. Tradicionalno, kada sam ja upisivao fakultet, književnost se u mojoj zemlji smatrala oblašću za glupe ljude. Sad, ja sebe nisam smatrao glupom osobom, kao ni nekolicina mojih kolega i koleginica. Bilo nas je petoro u grupi od tridesetoro studenata, ali bili smo tamo svojom voljom. Mislim da je svetu potrebno više ljudi koji književnost izučavaju s ljubavlju i zato što je to bio njihov izbor. Ako ste prava osoba za tu oblast, pa čak i za filozofiju, nećete zažaliti što ste to izabrali iz nekoliko razloga. Prvo, raj nastaje onda kada vas plaćaju da radite ono u čemu uživate. Na primer, meni su platili put do ovog divnog mesta kako bih radio nešto u čemu uživam. Imao sam sreće u proteklih trideset godina jer sam radio ono što volim – predavao književnost, diskutovao, raspravljao se, a istovremeno sam pisao. Bio bih stvarno očajan da nisam mogao to da radim. Ako ste već odabrali da studirate književnost, budite posvećeni tome.

Drugo, vrlo je verovatno da ćete posao naći lakše nego ljudi koji se bave tehničkim naukama. Vidiš, oblast tehnologija se menja veoma brzo. Neko ko je pre deset godina studirao progamiranje danas je možda izgubio korak sa svojom strukom i lako ga može zameniti neko drugi. Ima tu još jedna stvar. Pre nekoliko godina predavao sam književnost studentima informatike. Bili su veoma bistri i mnogo bolji čitaoci od studenata književnost. Često sam ih podsećao na to zašto uče veštine komunikacije i pisanja. Rekao sam im sledeće: za deset godina samo će oni osrednji među vama raditi poslove koji strogo imaju veze sa tehnikom. Svi ostali će se baviti poslovima za koje nikada nisu bili obučavani – menadžmentom, odnosima s javnošću, javnim nastupom. Kada su se poslednji put Bil Gejts ili Stiv Džobs bavili inventivnim, dizajnerskim aspektima posla? Rekao bih da je to bilo pre dvadesetak godina. U određenom trenutku u svojim karijerama oni su postali lideri. Da biste to postali potrebne su vam meke veštine, veštine komunikacije i otvoren um, sposobnost da saslušate druge. Rekao sam im – pokušajte da komunicirate u svojoj struci bez upotrebe jezika. Danas nas često zamenjuju mašinama i kompjuterima. Šta možete da uradite u vezi sa tim? Prava borba odvija se na polju manipulacije, gde se jezik koristi kao sredstvo kojim nas kontrolišu, a jedino pitanje je da li ćete vi moći da prozrete granice koje vam se nameću. Mislim da će student književnosti teže poverovati u loše osmišljenu političku kampanju koja se krije iza slogana “Želimo bolju Srbiju”, “Napredak za Srbiju”, “Budućnost za Srbiju”, jer će student književnosti reći: “Šta to uopšte znači?”. A možda će upravo student književnosti pisati te slogane pomoću kojih drugi treba da budu izmanipulisani. To je još jedan posao kojim biste mogli da se bavite.

20160725_210418Stižemo do Trga Herceg Stjepana, gde je program festivala već uveliko počeo. Te večeri predstavljene su dve knjige, obe o Njegošu – jedna naučna studija i jedan roman. Pokušavam da dočaram Ruiju značaj Njegoša za kulturu i državotvornost Crne Gore. Nisam sigurna da li sam upotrebila dovoljno snažne reči, ali vidim kako zapisuje Njegos  u svoje beleške. Ne želi da mu prevodim, kaže, radije bi slušao jezik.

20160725_233040Kasnije, u čitaonici Biblioteke Herceg Novi, upoznajemo se sa organizatorkama festivala. Pitam se koliko je uopšte bilo potrebe da prevodim, jer Rui bez problema paralelno komunicira sa njima na italijanskom, francuskom i španskom. Razmišljam o tome kako bih volela da znam sve jezike sveta.

Sutradan koristimo poslednje trenutke boravka u Herceg Novom da se okupamo. Čuvam Ruijeve stvari dok je u vodi i čitam Restauraciju  Olafa Olafsona. Kada je izašao iz vode, zanimalo ga je o čemu je reč u knjizi. Klima glavom dok prepričavam, uz zaključak “avanturistička melodrama.” To je u redu, kaže; on ima razne knjige za razne prilike u svom telefonu. Zanima me da li je upoznat sa čitalačkim ukusom svojih studenata. Da li im studije književnosti promene ukus?

- Da, promene, mada odgovor nije tako jednostavan. Verujem da čitanje otvara um. Takođe verujem da je čitanje individualno iskustvo. To je kao kada biste nekoga učili kako da voli ili da vodi ljubav. To je nemoguće. Ta iskustva su misterija. Međutim, mogu svojim studentima da ponudim raznovrsnost. Ako me studenti pitaju šta im preporučujem, reći ću im vrlo rado. Ali, mislim da nije dobro nametati ikome bilo šta. Da bismo raspravljali o ukusu, prvo moramo biti sigurni da druga osoba deli naše iskustvo. Ne pokušavam da svoj ukus nametnem studentima, ali omogućiću im pristup raznovrsnosti. Napisao sam knjigu svojevremeno, i stvarno bih voleo da je Klio objavi, jer je to zaista dobra knjiga. Zove se Čitalac životinja (Animal Reader) i polako ulazi u kanon – u Rumuniji je već čitaju u školi, kao i u Portugalu. Ta knjiga za mene predstavlja moje poslednje predavanje. Kada bih morao da odaberem knjigu koja povezuje profesora i pisca u meni, izabrao bih nju. Ispostavilo se da je za decu školskog uzrasta to veoma interesantna knjiga o umetnosti čitanja. Kroz glavnog lika govorim o raznovrsnosti čitalačkog iskustva i zašto čitalac ne treba da bude arogantan. Trudim se da ne budem arogantan kao profesor i to savetujem i mladima – nemojte misliti da sve znate. Često ih čujem kako kažu – ova knjiga je dosadna. Nije, možda se ti dosađuješ dok je čitaš. Ili “Ne razumem ovu pesmu.” Dobro, pokušaj ponovo. “Ali i dalje je ne razumem.” Dobro, možda suština i nije u tome da je razumeš. Bio bih najsrećniji da mogu da ih naučim kako da čitaju, ali ne mogu, jer kao i sa ljubavlju, to su stvari koje morate da naučite sami. Kada čitate, potpuno ste sami. Možemo da razgovaramo o knjigama, ali tokom čitanja ste sami i misterija je šta se tada dešava . To je magija koja se stvara između vas i ideja i reči koje su u knjizi. Dakle, neću nametati svoj ukus drugima, ali ću razgovarati o tome samo ako je druga osoba za to raspoložena. Takođe, naravno da želim da moje knjige budu bestseleri, ali to ne znači da ću se prodati. Za mene, knjiga treba da doprinese muzici i bogatstvu jezika. Ako to nije postigla, to je jedna nemoralna knjiga.”

IMG-20160727-WA0005Pred samo predstavljanje knjige u Biblioteci nam se pridružuje i Gojko Božović, glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag. Gojko zajedno sa nama treba da predstavi Ruijev roman, pa me pomalo brine što nismo ranije stigli da se dogovorimo u vezi sa pitanjiima. Ipak, verujem da pametni ljudi uvek znaju šta treba da kažu. Razgovor o knjizi kao da se odvija sam od sebe. Pričamo o strahu i nadi, o humoru, o čitanju kao načinu da pronađemo vreme za sebe. Na kraju, Ruija zanima kakve knjige piše Gojko. “Knjige poezije, ali i tu je reč o strahu”, odgovara on. Sa druge strane, Gojko ima predlog da Rui jednom u budućnosti napiše roman Ugrađivanje nade.

Na povratku do smeštaja  sumiramo utiske.

- Kad si već spomenuo umetnost čitanja, ne mogu da se ne setim Umberta Eka. Navodiš ga kao jednog od svojih omiljenih autora. Je li uticao na tebe, ako ne kao pisca, onda bar kao profesora?

- Da, mogao bih reći da je imao uticaja na mene, kao što je to imao i njegov smrtni neprijatelj u italijanskoj književnosti, Italo Kalvino. Eko je pre svega teoretičar koji je pokušao da postane umetnik, ali nikad u tome nije potpuno uspeo. Sa druge strane, Kalvino je umetnik koji je postepeno počeo da upotrebljava književnoteorijska sredstva u svojim delima. Takođe se veoma divim i trećem autoru – Rolanu Bartu. I Eko i Bart su pioniri semiotike i obojica su pokušavali da čitaju svet onako kako se čita tekst. Obojica su bili slabi na umetnost. Ovo je prvi put da ću izneti ovo zapažanje. Umberto Eko je bio teoretičar, ali je u jednom trenutku počeo da piše romane, stalno citirajući različite izvore i time referišući na svoje široko obrazovanje. Rolan Bart je bio pametniji – on je pisao o umetnosti, ali u onom žanru u kom je neprevaziđen. Pisao je eseje. Tako je došao do svoje knjige Fragmenti ljubavnog govora, koja je jedna superknjiga – da li je esej, da li je roman, da li je fikcija? Ne, ona je sve to. Što se Umberta Eka tiče, svake godine dam svojim studentima da pročitaju njegov esej o Džejmsu Bondu i kažem im: “Na ovom svetu ne postoji mašina koja će otkriti da li je knjiga dobra, ali ako pročitate ovu analizu narativa o Džejmsu Bondu, moći ćete sa velikom tačnošču da utvrdite da li je knjiga loša.” I ta mašina i danas može sa 99% tačnosti reći da li čitate lošu knjigu, bez obzira na to koliko je prijatna.

U holu Instituta se rastajemo i želimo jedno drugom srećan put.

- Nedostajaćeš mi.

- Nedostajaće ti moje blebetanje.

- Ne, naučila sam mnogo.

- I ja sam.

Rano ujutru ostavljam ključ svoje sobe na recepciji. Vidim da tamo već stoji ključ sa oznakom 404b. Već je otišao, dakle. Nadam se da neće imati problema sa presedanjem.

 Ivanka Jelić

Mit o dobrom Nemcu u Srbiji ’41. – IZMIŠLJOTINA

Mondo, 12. jul 2016.

U Srbiji postoji mit o dobrom nemačkom vojniku Jozefu Šulcu koji je 1941. godine odbio da strelja partizane, pa je zato i sam streljan. Čista izmišljotina, ispostavilo se.

skorceni

Foto: Bundesarchiv, Bild 101I-680-8283A-30A / Faupel / CC-BY-SA 3.0

Ovom legendom pozabavili su se i Norvežani, a svoje nalaze objavili su na sajtu Ambasade Norveške u Srbiji.

Pre nekoliko godina poznati norveški umetnik Vebjorn Sand čuo priču o nemačkom vojniku Jozefu Šulcu, navodi se na sajtu.

Šulc je navodno 20. jula 1941. godine u selu u blizini Smederevske Palanke umesto da učestvuje u streljanju 16 srpskih partizana skinuo šlem, znacku i pušku i krenuo ka plastu sena gde je streljan zajedno sa srpskim partizanima.

Šulcovo navodno herojstvo je godinama služilo Vebjornu kao inspiracija i koristio je ovu priču kao motiv u svom slikanju.

Vremenom je Sand uspostavio kontakt sa Dagom Solhjelom, drugim Norvežaninom koji je takođe bio zainteresovan za Šulcovu pricu.

Solhjel je značajan deo svog života posvetio istraživanju o Šulcu. Tako je došao do knjige nemačkog autora Mihaela Martensa o tome šta se zaista dogodilo tih julskih dana 1941. godine.

U-POTRAZI-ZA-JUNAKOMZaključak Martensove knjige je bio da je priča o Jozefu Šulcu najverovatnije mitologizovana i da ima previše nelogičnosti i premalo dokaza da bi se sa sigurnošću moglo reći da je Šulc streljan zbog odbijanja da ubije partizane.

Naprotiv, spekuliše se da su ga možda ubili baš srpski partizani.

Martens naglašava da to ne znači da je Šulc zlikovac, nego da je jednostavno bio običan mobilizovan vojnik u vreme zla, a da je legenda o njemu, iako najverovatnije neistinita, lepa i inspirativna priča.

Zato se Sandov i Solhjelov entuzijazam nije smanjio nakon novih otkrića. Naprotiv, bili su odlučni da posete Srbiju i vide mesto streljanja partizana, kao i razne spomenike i ulice u Šulcovu čast.

Solhjel se nažalost razboleo i nije mogao da dođe, ali su zato Sand, njegovi nećaci i perspektivni filmski stvaraoci Hakon i Gudmund, te prevoditeljka iz norveške ambasade putovali po srcu Šumadije kako bi svojim očima videli mesto nastanka legende.

Posetu su snimali sa namerom da koriste materijal za dokumentarni film.

U Smederevskoj Palanci su ih svi srdačno dočekali. Među domaćinima su bili direktor Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci Stevan Martinović i direktor Istorijskog arhiva Smederevske Palanke Aleksandar Nikolić.

Ispostavilo se da je norveško Ministarstvo spoljnih poslova finansijski podržalo renoviranje fasade Narodnog muzeja, a Martinović je rekao da taj muzej ne zaboravlja svoje prijatelje. I nisu ih zaboravili, dočekali su Norvežane s dokumentima, slikama, ekspertima i istoričarima ali i rakijom.

Tim iz Norveške je, osim Palanke, posetio i Gornji Milanovac, gde su po dolasku u selo Lokva u okolini tog grada, saznali da je Mina Kovačević, žena koja je posvetila dobar deo svog života legendi o Šulcu, umrla pre dve godine, navodi se na sajtu.

Komšije su ugostile Norvežane u svom domu i pričali im o Mini i njenom radu u vezi sa Šulcom i dali im knjige Mininih pesmama.

Mina Kovačević je Šulcu podigla i spomenik u vlastitom dvorištu.

Norvežani su zaključili da je, iako je istinost priče o Šulcu možda upitna, ideja koja je mitologizovana u osnovi humana. I mit u tom smislu ima pozitivnu ulogu i funkciju – da pokaže da u svakom zlu ima poneko dobro.

O mitu o Šulcu pisao je i Muharem Bazdulj u nedeljniku „Vreme“.

Više o knjizi U POTRAZI ZA JUNAKOM

 

Bez daha

Klub knjigoljubaca (knjigoljubac.blogspot.rs), 2. jun 2016.

Povodom završetka prolećnog ciklusa čitalačke kampanje Biranje pod moranje prenosimo vam tekst o jednom od omiljenih romana iz edicije Gral Bez daha Dimitrisa Sotakisa. Zahvaljujemo Violeti Stojmenović iz Narodne biblioteke Bor na ovom odličnom prikazu.

BEZ-DAHAPravo na rad je ustavno pravo građana demokratskih država širom sveta. Svako može i sme da radi, da zadovolji tu svoju, ako je verovati Marksu, generičku i diferencijalnu ljudsku potrebu da dela, ali ne može svako i da dobije posao; pravo na rad uopšte ne garantuje i zaposlenje, tj. radno mesto. Koliko ljudi o radu uopšte, a posebno o sopstvenom poslu zaista razmišlja kao o pravu, drugo je pitanje. Koliko njih je tokom poslednjih godina, širom sveta, postalo svesno razlike između prava na rad i prava na zaposlenje, ne treba ni spominjati. Izvrnuvši uobičajenu pojavu nezaposlene osobe kojoj niko, zvanično i eksplicitno, ne osporava pravo na  (neplaćen, samodovoljan) rad, grčki pisac Dimitris Sotakis, ispričao je priču o čoveku čiji posao postepeno, ali u vrlo kratkom roku, postaje apsolutni nerad.

Roman Bez daha počinje kada bezimeni junak i pripovedač, već prilično frustriran i utučen zbog nezaposlenosti, prihvata naizgled sumnjiv, svakako nejasan posao opskurne korporacije koja ljudima plaća privremeno zauzimanje njihovih stanova nameštajem. Budalaština?! Naravno. Sam početak romana – dugo čekanje na prijem radi razgovora za posao, dugački hodnici sa mnoštvom zatvorenih vrata, kancelarija zatrpana papirima i fasciklama itd. – nedvosmisleno ukazuje na to da je svet romana kafkijanski i da će se razvijati u skladu sa kafkijanskom logikom.

Pripovedač, kao i grad u kojem živi i po kojem jako voli da dugo šeta, posmatrajući, ostaje bezimen i bez jasne prošlosti. Naslućujemo da je junak bez posla već duže vreme. Znamo da mu je majka, sa kojom ne živi, prilično teško bolesna, uglavnom vezana za krevet. Iako o njoj govori sa nežnošću i brigom, jasno je da je odnos majke i sina ambivalentan, da postoji prećutan nesporazum; da se istovremeno i prikrivaju i odaju signali majčine netrpeljivosti ili razočaranosti ili, čak, nepoverenja. Nagoveštava se atmosfera odnosa kakav postoji između oca i sina u Kafkinoj priči „Presuda“ ali je, zapravo, reč o namerno izneverenom očekivanju čitaoca da će se radnja romana razvijati na toj, porodičnoj liniji.

Iako, zapravo, ne treba ništa da radi, već samo da dozvoljava da neki nepoznati ljudi povremeno u njegov stan donose i ostavljaju razne komade nameštaje, u početku onog većeg i glomaznog, sužavajući mu tako stambeni ali – kako će se ubrzo pokazati – i životni prostor, junak, na početku oseća veliko zadovoljstvo jer, kako se to već uobičajilo, kao da se podrazumeva, čovek bez posla je čovek bez dostojanstva, nesposobnjaković a ne žrtva tržišta i političke ekonomije. Ovo ostvarenje sna o „hlebu bez motike“, pozamašnoj plati za nerad, junaka čini sposobnim da se, kako to, opet, današnje mejnstrim ideologije nalažu, okrene ka budućnosti; da počne da misli na nju, ne sa strepnjom, već sa ambiciojama i planovima (ženidba, kupovina nove, velike kuće u elitnijem delu grada). Kroz sentimentalnost sa kojom govori o svojoj novostečenoj opuštenosti, radosti življenja i druženja, učestvovanja u životu grada, kao i o stalnim naporima da se u svom optimizmu suzdrži, da svoje snove o budućnosti održi na umerenoj i dostižnoj visini, probija se i ironija. Klackajući se između ljutine zbog toga što njegov „posao“ podrazumeva da mu je stan sve više i više i sve većom brzinom „okupiran“ stvarima i samopodstrekivanja na istrajnost u ime svetle budućnosti, uz devojku i prijatelja koji, takođe, čas kritikuju njegov pristanak na takav besmislen ugovor, čas mu pružaju podršku u nameri da odredbe ugovora izdrži do kraja, kako bi zaradio dovljono da svoje planove realizuje, junak na kraju biva zarobljen u sopstvenom stanu, zamorče apsurdne delatnosti koja počinje da liči na surov psihološki eksperiment, mada do samog kraja ostaje nerazjašnjena. Junak, jednostavno, mora da izdrži na tom poslu/taj posao (jer u ovom slučaju on je i posao i zaposleni) da bi došao do novca za novu kuću, koja u njegovoj svesti postaje sinonim ili, makar, ključni uslov ženidbe sa devojkom sa kojom se povremeno viđa. Stvari – zbog skučenosti i, na kraju, odsustva prostora, sve sitnije i sitnije – sada stižu gotovo neprestano, pa junak, koji više ne sme da napusti stan, na kraju biva osuđen na potpunu nepokretnost, a onda, kada i njegovo telo postane prostor za smeštaj stvari, i na potpuni mrak. Nameštaj i drugo pokućstvo, koje toliko želimo, kao deo i znak ličnog, a onda i porodičnog, klasnog… identiteta i kao meru uspeha u životu, toliko da često ne uspevamo da tu potrebu iskontrolišemo, kupujući kompulzivno i suočavajući se sa užasnim viškom stvari, koje nam kradu i prostor i vreme potrebno za njihovo održavanje, junaku, na kraju, ostavljaju samo onu mrvicu prostora potrebnu da se diše.

pACKED FURNITURE

Izvor: Freepik

Prikazujući postepeno svođenje čoveka na fiziološke procese i svest čija se percepcija menja kako se prostor sužava a telo „vezuje“ za jednu, nepokretnu tačku, Sotakis postepeno menja i ton pripovedanja. Početna sentimentalnost i razvučenost prikaza nestaju. Pripovedačeva kolebanja, povremena rastrojstva, prikazana u vidu niza isprekidanih sintagmi i rečenica, gubitak osećaja za vreme, konačno saznanje da, čak i da doživi vreme isteka ugovora, kada bi ponovo stekao slobodu kretanja i delanja, on nikada više neće imati ni hrabrosti ni snage da se upravlja prema budućnosti, kristališu se u umetnutu priču „Proba“, koju sam junak piše, ležeći nepokretno, većim delom pokriven komadima nameštaja, pre no što mu i ta poslednja mogućnost mrdanja bude oduzeta. Parabola koju piše predstavlja kritiku uverenja da se život može podeliti na period pripreme za „pravi“ život i period kada se, zahvaljujući svim tim pripremama, taj pravi život zaista i živi, kritiku one, kako bi Veber rekao, protestantske etike odlaganja zadovoljstva, koja u priči Sotakisovog junaka postaje nemoral odlaganja.

U trenutku kada junak postaje doslovno zarobljen stvarima, u gradu izbijaju nemiri. I to ne bilo kakvi – pobuna zatvorenika, koja će, ako je verovati zvukovima koji do junaka dopiru i informacijama koje, dok je to još moguće, dobija od prijatelja i devojke, prerasti u potpuni haos i tragično razarenje grada i ljudskih života, kontrapunkt je junakovom pristajanju na zatvor, na pretvaranje stana u najgori mogući zatvor i uvod u krešendo: trenutak kada junak taj zatvor počinje da doživljava kao sklonište od spoljašnjeg sveta i nepredvidivog, nesavladivog haosa koji njime vlada i sve se više širi. Time on konačno prihvata i pogled na svet nadzornika nosača nameštaja, koji reprezentuje firmu i njenu „misiju i viziju“. Na čitaocu ostaje da odluči da li su razmere spoljašnjih nemira i razaranja zaista apokaliptične ili telesnom neaktivnošću, na samu sebe fokusirana i pomućena svest junaka hiperbolizuje zvuke i vesti koje do nje dopiru i projektuje svoje strahove, strah od slobodnog života koji uslovljava potrebu za zaštitom i spoljašnjom kontrolom.

Violeta Stojmenović

Više o knjizi BEZ DAHA

Sinovi istoga oca

Klub knjigoljubaca (knjigoljubac.blogspot.com), 10. jun 2016.

U susret poseti Boru, u okviru čitalačke kampanje Biranje pod moranje, prenosimo prikaz knjige Sinovi istoga oca Romane Petri, koji nam je poslala bibliotekarka Violeta Stojmenović

SINOVI-ISTOGA-OCARoman čiji naslov stoji u vezi sa 42. glavom Prve knjige Mojsijeve (Postanje), kao i priča o Josifu i njegovoj braći, iz koje je fraza „sinovi istog oca“ (kod nas, u Daničićevom prevodu, „sinovi jednoga čovjeka“) govori o zavisti, ljubomori, sukobima i konačnom pomirenju braće. U ovom slučaju, reč je o dvojici braće, sa zajedničkim ocem i različitim majkama, od kojih je jedan, Đermano – stariji, prvorođeni, sin-miljenik – visok i snažan, pun energije i besa, neumeren u svemu, naprasit, impulsivan, samotnjak koji se nikada ne uklapa, slikar smrti u svim njenim pojavnim oblicima, a drugi, devet godina mlađi Emilio – sitan, fizički slab, strpljiv, sklon racionalizmu i pragmatičnosti, odmeren, matematičar i univerzitetski profesor matematike, koji u slobodno vreme opsesivno proučava život mrava – obrazac sređenosti i kolektivnog duha. Time se lista binarnih suprotnosti koje braća svojim karakterom, postupcima, željama, sudbinama reprezentuju, ne iscrpljuje. Emilio je, za razliku od brata, koji u svojoj rodnoj zemlji stiče priznanja i slavu, emigrant, mada je njegova emigracija zapravo beg od neželjenosti, kojoj je od rođenja izložen. S druge strane, Emilio uspeva da u dalekoj Americi zasnuje skladnu, gotovo savršenu, „američku“ porodicu sa Engleskinjom čija suzdržanost i staloženost potpuno odgovaraju Emilijevoj ljubavi prema (matematičkom) redu i fokusiranom, posvećenom rešavanju problema, ka uspostavljanju harmonije i raščišćavanju. Stariji brat, pak, ostaje neženja, avanturista, boem, u čijem životu nema ni reda ni plana. Zajednička im je bolna ljubav prema neodgovornom, nepredvidivom, strastvenom i ćudljivom, pa ipak tako neodoljivo zabavnom ocu, ženskarošu, koji ih je obojicu napustio i brižna, istrajna, tipično italijanska, neprikosnovena ljubav prema majkama. Zajedničke su im nekolike, relativno malobrojne uspomene na trenutke provedene zajedno i teret prošlosti koji ni u zrelim godinama ne uspevaju da zbace, ostajući – svaki na svoj način, u skladu sa svojim temperamentom – frustrirani zbog komplikovanih porodičnih odnosa, neuzvraćenih potreba za ljubavlju i zajedništvom, napuštanja i odbijanja. Zajednička su im emotivna kolebanja, bez obzira na to što je intenzitet ispoljavanja tih nemira drastično različit.

Uprkos oštroj dihotomiji na nivou karaktera glavnih likova, roman Sinovi istog oca, savremene italijanske spisateljice Romane Petri, ne deluje apstraktno. Naprotiv, od redukcionističkog svođenja likova na arhetipove (polove koji se međusobno privlače) koje bi trebalo da utelovljuju, roman spašavaju pažnja posvećena postepenom prikazivanju i psihološkom produbljivanju likova braće, a u kontekstu njihovog selektivno, retrospektivno ali ne i hronološki prikazanog odrastanja; mnoštvo drugih likova, od majki, naročito Đermanove, zatim Đermanovog očuha, Emiliove supruge, do manje zastupljenih, a ipak koloritnih i živih likova babe, dede, tetke i teče po ocu; dominacija dijaloga, sa mnoštvom kratkih, uverljivo formulisanih replika, uz opise čija preciznost i zasićenost detaljima vezanim za položaje figura prisutnih u datoj sceni, njihovu mimiku, gestove i kretanja, jeste filmična; korišćenje sveznajućeg pripovedača, što dozvoljava promene i stratešku manipulaciju na nivou tačke gledišta, od potpunog poistovećivanja pripovedača sa likom čija se razmišljanja i emocije koriste kao sredstvo prikazivanja, do manje ili više ironičnog udvajanja tj. udaljavanja, razmimoilaženje pripovedačeve i tačke gledišta junaka u okviru istog „glasa“.

kids_playing_863613_960_720

Izvor: Pixabay.com

Promišljena kompozicija romana, čija radnja počinje kada Đermano Emiliju pošalje pozivnicu za otvaranje velike izložbe njegovih slika, nekoliko godina posle smrti njihovog oca i sukoba na sahrani, posle čega nisu bili ni u kakvom kontaktu, čitaoca vodi od jednog do drugog brata, od Pitsburga do Rima, kroz njihova voljna i slučajna, iznenadna, asocijativna sećanja na trenutke i događaje iz različitih perioda njihovih detinjstava i rane mladosti, u šta se uključuju i sećanja njihovih majki, tako da se predstava o predistoriji neraščišćenih i zategnutih odnosa između braće sklapa postepeno i mozaički. Mnogobrojne situacije i dešavanja, prikazani živo i upečatljivo, daju čitaocu uvid u jednu, doduše fragmentarnu porodičnu sagu, u kojoj su otimanja za nečuju ljubav i pažnju i, s druge strane, surova zaokupljenost sobom i sopstvenim osećanjima, česta pojava, tokom koje se ljubav i nežnost neizbežno mešaju sa besom i grubošću na ivici mržnje.

Rasplet romana započinje Emilijevim dolaskom u Rim, kod brata, u nekoliko dana, tokom kojih se njihov odnos klacka između protivurečnih emocija, između očekivanja nekog razrešenja i kajanja zbog poziva/dolaska; priča balansira na ivici s čije je jedne strane opasna, žestoka svađa koje će njihovu vezu konačno i sasvim pokidati, a sa druge – pomirenje i međusobno prihvatanje u ime onih nekoliko zajedničkih trenutaka iz detinjstva kada su, zahvaljujući nekom filmu, nekoj replici ili postupku oca, na trenutke osetili da su, ipak, braća i da među njima može biti ljubavi, uvažavanja i mira. Ritam raspleta se postepeno ubrzava; sve se razrešava u jednom katarzičnom momentu, iracionalnim prepuštanjem starijeg brata nežnosti i saosećajnosti prema mlađem, oduvek nezaštićenim i primoranim da se, iako slabiji, bori i istrajava, da se dokazuje i strada zarad ljubavi i divljenja prema ocu i, još više, bratu.

Vešto vodeći priču, tako da sugeriše kako prirodu sećanja, koja lutaju, vođena opsesijama, patnjama i nezdovoljenim željama, tako i nerazmrsive spletove koje stvaraju životi ljudi i njihova međusobna osećanja, ali tako da se čitalac u njoj ne izgubi, pažljivo gradeći atmosferu svake scene, svakog enterijera ili eksterijera u kojem se delovi priče, u sadašnjosti ili u nekoj od prošlosti, odvijaju, tako da scenu ne zaguši napadnom simbolikom rekvizita ili postupaka, Romana Petri je ispripovedala jednu upečatljivu priču o ljubavima, tj. o uslovima i ishodima različitih ljubavi, o istrajnim ljubavima koje, na kraju, ipak trijumfuju.

Violeta Stojmenović
Narodna biblioteka Bor

 

 

 

 

O KNJIGAMA SE NE RAZGOVARA

Ilustrovana politika, 10. maj 2016.

Dok pripremamo nove posete gradovima u Srbiji, podsetite se gde, sa kim i o čemu smo razgovarali tokom aprila.

Nova Varoš 1Inspirisani romanom „Ugrađivanje straha“ portugalskog pisca Ruija Zinka, agresijom predizbornih akcija ovdašnjih političara i zbunjenošću ljubitelja knjige onim što im se nudi putem medija i na trafikama, grupa pisaca i izdavača osmislila je kulturni pokret „Biranje pod moranje“ u okviru kojeg obilaze biblioteke i domove kulture u celoj zemlji. Na tribinama i gosti i domaćini objašnjavaju kako biraju pisce i njihova dela, a ne izostaju ni oštre polemike.

Od Bečeja i Vrbasa, preko Nove Varoši i Prijepolja do Pirota, Knjaževca i dalje – mali književni karavan putuje i pronosi ideju o tome zašto je važno misliti svojom glavom, slušajući pritom glas čitalačkog naroda o tome šta im je potrebno, šta vole, a šta ih muči.

– U svim vremenima književnost je imala moć da menja ljude oko sebe, a pre dvadeset i pet godina upustio sam se u izdavački posao, s osećajem da se kao čitalac gubim u vremenu kojem ne pripadam, u kojem čitaoci dobrih knjiga nestaju, a to je ovo vreme industrije pisanja – kaže Zoran Hamović, glavni urednik izdavačkog preduzeća „Klio“ i pokretač čitave akcije.

Ko nas usmerava i uči kako da plivamo u tom okeanu knjiga, kako biramo i kako upravljamo svojim životima, teme su kojima se Hamović bavi četvrt veka:

– Kada danas uđete u knjižaru, kao da ste se našli u poslastičarnici u kojoj se agresivno nude proizvodi sa najviše šećera, prodavci vam ne daju vreme ni da razmislite. Naši urednici se trude da velike svetove pisane na malim jezicima otkriju što većem broju ljudi i zato smo pokrenuli i ovu antipotrošačku kampanju sa ciljem da lično dođemo do naših, sadašnjih i budućih, čitalaca.

Nova Varoš 5U Novoj Varoši dočekuje nas mala, ali snalažljiva i uigrana ekipa Biblioteke „Jovan Tomić“, smeštene u belom zdanju zanimljive istorije. „Zgrada je završena 1909. sa namerom da bude opštinska uprava za Osmanlije, ali su oni u njoj bili manje od tri godine, dok ih nismo oterali“, objašnjava knjižničar Vladimir Dulanović, koji nas dočekuje sa koleginicama Radmilom Bijelić i Gordanom Markićević, kao i Nikolom Bijelićem, saradnikom i prijateljem ove Biblioteke, inače profesorom francuske književnosti.

Dok se hvale podacima o pet stotina članova i trideset pet hiljada knjiga, naši domaćini kao da se uvijeno i žale – kažu da su „nažalost, najčitaniji ljubavni romani koje pišu novinarke televizijskih šund emisija“, a od ozbiljne literature poslednjih meseci izdvaja se po čitanosti jedino „Sonata“ Aleksandra Gatalice. Znači, bilo je pravo vreme za akciju „Biranje pod moranje“!

Tridesetak posetilaca večernje književne debate prilično je popunilo biblioteku i, što je još važnije – bili su raspoloženi da slušaju, pitaju i komentarišu, s tim što je bilo primetno odsustvo profesora književnosti iz ovog grada, mada su uredno bili pozvani. Sutradan sam prisustvovao odgovoru jedne profesorke srpskog jezika, na pitanje zašto nije došla. „Mrzelo me je“, reče ona. Takav stav bio je jedan od razloga zbog kojih su se Hamović i pisci Muharem Bazdulj i Vule Žurić zaputili na jugozapad Srbije.

– Žalosno – prokomentarisao je Žurić jer o knjigama se retko razgovara, čak i u bibliotekama, baš kao što ni u aktuelnoj predizbornoj kampanji u kojoj nijedan kandidat baš nijednom nije spomenuo kulturu.

Vule je govorio o knjigama koje njega uvek iznova inspirišu, poput „Zavere budala“ Džona Kenedija Tula („pisac se ubio u 32. godini zbog depresije pošto ga je trideset izdavača odbilo za taj roman, pa je posle toga njegova majka objavila rukopis“), „Platforme“ Mišela Ulebeka ili „Bez daha“ Dimitrisa Sotakisa.

– Nemojte biti rezervisani prema knjigama ili autorima za koje nikada niste čuli poručio je pisac publici, dok je njegov kolega Muharem više govorio o svetskim delima iz 19. veka koja su menjala svet poput „Olivera Tvista“ ili „Čiča Tomine kolibe“.

Razvila se zanimljiva diskusija o književnoj kritici, prema kojoj je Hamović skeptičan („postoji samo književni pi-ar, ali ne i kritika“), o upotrebi, pa i nepoštovanju ćirilice, što je jedan od posetilaca prebacio i gostima rekavši da su sve knjige o kojima se te večeri govorilo štampane na latinici.

– Za mene je ćirilica svečano, a latinica radno pismo, „Klio“ ih poštuje podjednako, štampa knjige na oba, a patriotizam negujemo kvalitetom onoga što objavljujemo – objasnio je Hamović. – Ćirilica treba da se koristi u školama i državnoj administraciji, ali svakako ne bih mogao da tvrdim da bi isključiva upotreba ćirilice povećala pismenost našeg naroda.

Gotovo niko nije primetio da sati prolaze, jer su književne diskusije u malom gradu podno planine Zlatar postajale sve užarenije. Kakva nam je školska lektira? Bazdulj smatra da je redosled onoga što se deci nudi pogrešan, jer bi mlađi razredi trebalo prvo da čitaju ono što je njima bliže, poput „Proklete avlije“ Iva Andrića ili „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića, a da kasnije dolaze „Ep o Gilgamešu“, Danteov „Pakao“, Alber Kami sa svojim „Strancem“ i drugi svetski klasici. „Ako nekome sa petnaest godina ogadite čitanje tako što ćete ga terati da čita ono što ne razume, tu pomoći više nema“, zaključio je pisac.

Suprotnu stranu zauzeo je Žurić smatrajući da deca baš treba prvo da znaju da je bio neki Homer ili Dante i da su oni napisali nešto važno, „a da je na profesorima da ta dela približe đacima i pokažu im koliko tu strasti ima“. Šteta što jedan učenik nije bolje artikulisao svoje pitanje, već je nekoliko pitanja, od cenzure do političkih uticaja na književne nagrade, zamumuljio u jedno, pa su govornici takođe zamumuljili i zbrzali svoje odgovore, možda se nadajući da će i sami jednog dana dobiti kontroverznu NIN-ovu nagradu.

Zato su bili mnogo konkretniji kada se iz publike povela diskusija o precenjenosti nekih autora, a na tapet su odmah stavljena dva – Paolo Koeljo i Milorad Pavić. Bazdulj se složio za oba:

– Sve što je posle „Hazarskog rečnika“ Pavić pisao bilo je derivativno i ne tako dobro, a razlozi za uspeh te knjige nisu bili isti u Srbiji i svetu. Ovde je u to vreme bila aktuelna alegorija o Srbima kao Hazarima, narodu koji nestaje, dok je roman osvojio svet formalnom inovacijom, uvođenjem paralelnih svetova.

Za Koelja se i Žurić složio da je to čak ispod i loše literature, ali da je Pavić pisao mnoge vredne knjige, i za srpsku kulturu značajne, još pre „Hazarskog rečnika“, a da je posle tog romana počeo da glumi književnu zvezdu, „što u Rusiji i jeste bio“.

Prijepolje 2U Prijepolju goste su dočekale dve energične žene, sadašnja i bivša direktorka Biblioteke „Vuk Karadžić“, crnokosa Sadija Hodžić i plavokosa Hadija Kriještorac, koja je na čelu ustanove bila od 1989. do 2003. godine. Zadivljujuće je kako su hodnike Doma kulture objedinile, pregradile i dogradile tako da ima jednu celinu i izdvaja se od ostatka zdanja u kome se šire galerija, bioskop i muzička škola. Uredile su i poseban ulaz sa divnom baštom…ma sve je tu da oko četiri i po hiljade aktivnih članova budu zadovoljni. Uradile su i više od toga: napravile prvi bibliobus u Srbiji koji obilazi petnaestak sela u krugu od dvadeset kilometara, a u dogovoru sa lekarima otvorili su i čitaonicu u lokalnoj psihijatrijskoj bolnici, namenjenu terapiji.

Od knjiga ne možemo oči da odvojimo, posebno Žurić i još više Bazdulj koji ih uzima sa polica i mahnito prelistava.

– Nemojte da mi ukradete knjigu – upozorava ga Hadija, koja nas vodi kroz Biblioteku.

– A ja baš to volim da radim – hladno će Bazdulj.

– Tako mi i izgledate – uporna je Hadija da „odbrani“ ovo sveto mesto koje lokalni političari smatraju bespotrebnim troškom u gradskom budžetu.

– Ali neću od vas da ukradem – završava Muharem uz osmeh ovaj dijalog dobrodošlice.

U sali je bilo tek dvadesetak ljudi, iako se Biblioteka nalazi u samom centru grada, na ušću Mileševe u Lim. Nezainteresovanost Prijepoljana za druženje uz knjigu i pametne razgovore nije uticala na dobru atmosferu u kojoj su domaćini Hamovića uporedili sa „vrednim mravom na polju borbe za bolji položaj knjige u društvu“, našto su se pisci odmah prepoznali: „A mi smo cvrčci“!

– Postali smo žrtve medijskog nasilja, deo čitalačkog stada, kojima drugi govore šta je vredno i dobro. Drugačije može da bude samo ukoliko preuzmemo odgovornost za svoj izbor knjiga, prijatelja, političara – zaključio je Hamović gledajući tri srednjoškolke kako beže sa tribine.

Srđan Jokanović

Cveta indusrtija ugrađivanja straha

Politika, 26. april 2016.

Rui_ZinkMalo sam se plašila da će mi Rui Zink, portugalski pisac i autor romana „Ugrađivanje straha”, s kojim su ovih dana urednici, prevodioci i kritičari izdavačke kuće „Klio” obišli Srbiju, tražiti da mu platim za razgovor koji sam s njim vodila čitavo nedeljno popodne u Beogradu, i tako prekraćivala kišne sate pred zatvaranje birališta. Jer Zink je poznat po uvođenju mnogih noviteta u portugalski kulturni život, pa je tako tražio od svojih urednika da tamošnji pisac (Luiz Pačeko) dobije honorar za intervju koji će dati Zinku. „Mogu da razgovaram sa njim, dobro ga poznajem, ali on nema novca i treba mu platiti za rad i vreme koje odvaja da bi razgovarao sa mnom, onako kako se to radi u Americi”, rekao je pisac svojim šefovima. Bio je to prvi intervju u Portugaliji, urađen na američki način, tako što je intervjuisanom piscu plaćeno za to što je govorio. „Bogati tvrde da novac oslobađa, pa zašto onda nekom piscu ili umetniku ne bi platili da bi on slobodno govorio o svom delu. Nisam ja taj koji je uveo ovakav divlji poredak”, kaže Rui Zink, autor tridesetak knjiga, dobitnik nagrade portugalskog PEN-a, umetnik, prevodilac i kontroverzna javna ličnost, koji svojim performansima ume da uskomeša javno mnjenje, što je i osnovna odlika njegove literature.

Moja bojazan da će mi gost „Klia”, portugalski pisac, tražiti da mu platim intervju bila je bezrazložna, jer ko još dolazi u Srbiju da zaradi pare. Rui Zink je rad da govori o temi svoje knjige, zastrašivanju čovečanstva i svake pojedinačne nacije, procesu koji je, kako kaže, glavno obeležje ovog veka.

U okviru serije knjiga o krizi, pišete i o strahu. Ko su ti ljudi koji instaliraju strah. Da li majstori za ugrađivanje straha rade samo u vašoj Portugaliji ili su se proširili i po drugim zemljama? Šta je njihov cilj?

Bio sam jako uznemiren onim što se događa u Portugaliji i u celom svetu i zato sam rešio da napišem ovu knjigu. Video sam da dolazi cunami, može vam se učiniti da sam hvalisav, ali ja mogu da predvidim budućnost. Samo je potrebno da čitam „Njujork tajms” i odmah znam šta će se desiti u mojoj zemlji Portugaliji za dve godine. Videli ste da je bio zemljotres, znate da cunami dolazi i kod vas. Kada je 2008. krahirao Volstrit, samo vrlo glupe osobe mogle su da budu slepe i da veruju da cunami ne dolazi u Evropu. A ipak, evropski političari su se pravili gluvi i slepi kod očiju. Počeo sam ovaj roman u prvom licu, ali sam onda video da mogu da ga prepravim na treće lice, da sakupim katalog strahova koji se potpiruju u celom svetu.

Za Portugalce se kaže da ne vole da protestuju, da su vrlo strpljivi. Da li oni veruju u revoluciju ili više vole da podnose sudbinu? Da li je Revolucija karanfila pre 42 godine razočarala vašu naciju?

Ne može se reći da ona nije morala da se dogodi. Revolucija je strast, a razočarenje je naknadni rezultat svake strasti. Ja sam srećan i zahvalan što se dogodila revolucija. Ona je donela strastvenu ljubav u moj život. Ljudi su pušteni iz zatvora. Oslobodili smo se anahrone vlasti koja je vodila u to vreme četiri kolonijalna rata. Salazar se žestoko protivio dekolonizaciji, pa je Portugalija zadržala svoje kolonije i nakon njegove smrti. Poslednji se portugalske vlasti oslobodio Mozambik 1974. godine. U to vreme Portugalija je vodila više ratova nego Amerika. I imali smo iste rezultate kao i oni. Svuda smo bili poraženi.

Šta plaši Portugalce?

Mi smo jedna od najstarijih nacija u Evropi, a naše granice nisu se pomerile u poslednjih 800 godina. Davno smo shvatili da u našem okruženju imamo daleko moćnije komšije: s jedne strane je siloviti ogromni Atlantski okean, s druge strane je Španija. I između te dve sile morali smo da se pomirimo sa saznanjem da mi nismo centar univerzuma, da moramo da se naučimo da budemo strpljivi i ne izazivamo previše daleko jače i veće susede. Nikad nismo prestali da strepimo od njih.

Postoji izreka u Portugaliji koja se na vašem jeziku rimuje: „Iz Španije ne dolaze ni dobri vetrovi ni dobri brakovi”. Ovu poslovicu predočila mi je Španjolka Marija Pilar del Rio, udovica vašeg nobelovca Žozea Saramaga. A ipak, ona posle smrti svog muža živi u Lisabonu i osnovala je centar Žozea Saramaga, gde se čuva i obnavlja sećanje na jedinog dobitnika Nobelove nagrade za književnost na portugalskom jeziku?

Pa i to vam je primer da špansko-portugalski brak može da bude dobar i uspešan i da klišei ne važe za sve. Naša dva naroda imaju mnogo toga zajedničkog. Za šest vekova, otkad se Španija ujedinila, naučili smo se diplomatiji i istovremeno smo zazirali od Španije, koja je četiri puta veća od nas. Mi smo jedini narod na Iberijskom poluostrvu koji je sačuvao svoju političku nezavisnost i nije potpao pod špansku kapu. Na tome nam jako zavide Katalonci. Oni se pitaju kako to da oni nisu uspeli da ostanu nezavisni, kad su tako bogati i imaju neke od najslavnijih umetnika na svetu.

Humor daje ritam umetnosti. Vi kažete da su sve vaše knjige donekle humoristične. Zašto je to važno?

Humor je neophodna alatka za stvaranje umetnosti, naročito kad se govori o književnosti. Slažem se sa izvrsnim izraelskim piscem Amosom Ozom, koji sanja da se svakom fanatiku ubrizga vakcina humora, kako bi postao imun na svoju isključivost, na uverenje da je uvek u pravu. Kad bi svi ljudi posedovali talenat za humor, svet bi bio u miru. Ako govorimo o pripovedanju, ono prerasta u umetnost, samo ako postoji izvesna neizvesnost oko značenja napisanog teksta. Ako niste apsolutno sigurni o čemu se radi u određenoj pesmi, onda je ona zaista poetična, ako ste potpuno sigurni šta vam ona poručuje, to je proklamacija, a ne poetika. Humor je za mene vrlo blizak poeziji.

Vi ste odlučili da osnujete novu religiju?

Da, i ta religija će se zvati faktologija. Mi ćemo se klanjati činjenicama. Činjenice će biti naši bogovi.

Da li vi verujete u činjenice?

Ako vas ičemu uči istorija religija, to je da ne morate da verujete u boga koga pokušavate da prodate i od koga pravite profit. Jedna stvar koja me nervira i koja me je naterala da napišem knjigu „Ugrađivanje straha” jeste to što danas moćni ljudi vole da kažu: „Suoči se sa činjenicama, suoči se sa istinom, nema alternative…”

Da li vam je Trojka (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) tako govorila kad je dolazila u Portugaliju, da li su vas podsećali da se suočite sa činjenicama i da morate da stegnete kaiš, da vam nema druge?

Način na koji se industrija krize prodaje jeste isti onaj način na koji se prodaju turistički paketi. Istu vrstu narativa koriste da prodaju krizu, istim rečima su prodavali rat 1914, na primer. To je isti narativ kao kad se prodaje Diznijev film. Oni će uvek reći: „Mi samo navodimo činjenice, vreme je da se suočite sa realnošću, vreme je da prihvatite činjenice, nema alternative!” Mislim da ću osnivanjem nove religije faktologije, zaraditi mnogo novca.

Vi tvrdite da je ovaj vek obeležen idealnom kombinacijom strahova?

Postoje tri stvari kojih se danas čovečanstvo užasava: to su strahovi koji se podstiču namerno: strah od migranata, strah od gubitka posla i strah od terorizma. A znate li kome odgovara terorizam? Svim ljudima na vlasti, kao što i strah od gubitka posla odgovara multinacionalama. Da se ne bi dogodilo ono od čega strahuješ, spreman si da radiš i za vrlo male pare. Ili čak volonterski. Da ne bi bio žrtva terorizma, spreman si da dopustiš vladarima da ukinu demokratska prava, da ne bi bio preplavljen migrantima, spreman si da podržiš zatvaranje granica.

Zorana Šuvaković

Više o knjizi Ugrađivanje straha

Raj koji nikada nećemo upoznati

Dnevnik, 21. april 2016.

Intervju sa Dimitrisom Sotakisom, autorom romana Bez daha

Dimitris SotakisRoman Bez daha grčkog pisca Dimitrisa Sotakisa priča je o mladom čoveku, koji u potrazi za poslom prihvata neobičnu ponudu koja mu bez ikakvog napora donosi veliku dobit. Dok sa zadovoljstvom posmatra kako se novac množi na njegovom bankovnom računu on pravi planove za budućnost i sanja o životu koji mu je oduvek bio nedostupan. Međutim, ubrzo shvata da ništa nije kao što izgleda i da je postao zatočenik košmarne stvarnosti koja mu postepeno oduzima pravo da slobodno živi i kreće se. Ovaj roman kafkijanske atmosfere priča je o besmislu ljudskih želja, o apsurdnoj ideji o sreći koju ima savremeni čovek i o svemu onome što žrtvujemo nadajući se raju koji nikada nećemo upoznati. Roman Bez daha iz 2009. ovenčan je nagradom The Athens Prize for Literature, a našim čitaocima je dostupan u izdanju Klia (edicija Gral) i u prevodu sa grčkog Mine Radulović.

Dimitris Sotakis je rođen u Atini 1973. Knjige Zelena vrata, Parafonija i Čovek kukuruz bile su kandidovane za značajne grčke književne nagrade. Pored pisanja, Sotakis se bavi prevođenjem i muzikom…

- Materijal od koga su ljudi napravljeni je oduvek bio isti, bez obzira na doba ili vek u kome žive. U modernim društvima, to je još očiglednije, jer se to više odnosi na lažni zanos koji se isključivo odnosi na stvari. Želimo da dobijemo stvari, opsednuti smo stvarima, želimo da ih osvojimo, naši životi se baziraju na njima, tako da na kraju imamo želju da se osećamo kao dobitnici u vrlo paradoksalnoj konkurenciji. Krećemo se tako brzo nekim već unapred odabranim uverenjima o značenju sreće, da je jedina stvar koja nas zabrinjava kako igrati što veću ulogu u ovoj igri. Ako ikada pronađemo snagu i iskočimo iz nje, to je nešto što nikada ne možemo predvideti, ali pretpostavljam da je ovaj svet napravljen tako čvrsto, da ako neko želi da pobegne, on će, pre ili kasnije, platiti cenu za tu odluku.

Bez daha je roman o ljudskoj egzistenciji. Da li smo danas robovi društvenih sistema?

- Svako od nas ima potpuno drugačije reflekse. Možda je reč „robovi“ pomalo teška, rekao bih da smo žrtve jednog ritma života koji nikada nismo izabrali. Najvažnija stvar je koliko smo ironični pred ovim datostima, ponekad znamo da svet ima neka specifična pravila, a mi ih sledimo, bez mnogo brige, birajući da budemo cinični i ravnodušni. Ljudska egzistencija je više povezana sa čulima i strahovima, i sa mogućnošću da moramo pobeći od nas samih. Pitanje je, imamo li snage da izgradimo lični mikro svet, mesto ugodno i prijatno, gde možemo procvetati, osećati se psihički sigurno i zadovoljno?

Vašem junaku novac daje nadu. Da li je to imperativ modernog življenja?

- Za njega, novac je samo sredstvo za slobodu, dokaz da on može biti muškarac kao što stereotipi nalažu. Posedovati kuću i ženu, budućnost urezanu u oblik društva iz koga on dolazi, tako da, na kraju, ovaj paranoični posao postaje opsesija, iz dana u dan on gubi svoj lični suverenitet i dostojanstvo, ali čak i poslednjeg dana, on nastavlja verujući da će budućnost izbrisati svu tu odvratnu sadašnjicu, on samo treba da insistira, radi postizanja konačnog cilja.

Praktično, šta on radi? Ono što i svi mi činimo. Odlaže svoj život, živi samo sa očekivanjima, okružen mutnim oblacima. Žao mi ga je, vidim da je imao neku vrstu nesposobnosti da vodi svoj život u smeru u kome je hteo.

Vaš roman je ironičan i simboličan i može se svrstati u  književnost apsurda? 

- Slažem se. Apsurd ima uvek neku vrstu dinamike; to je glavno jezgro mnogih mojih romana. Moje knjige se kreću između tanke linije stvarnosti i fikcije. Stvaram svetove koji izgledaju da su pravi, uslovi su potpuno realni, ali nešto mračno i paradoksalno je skriveno iza. Odstupanje od stvarnosti je uvek glavni sastojak mog posla, ali opet knjige su potpuno antropocentrične, one se bave egzistencijalnim potragama, svim što žrtvujemo kako bi se osećali privlačno i željeno. Za mene je bitan element fantazije, potrebni su mi ti čudni uslovi u romanima da se oseća bliskost sa celim tekstom.

Vujica Ognjenović

Između ludila i zdravog razuma

Vaša nova knjiga je Vaskrsnuće Majkla Džeksona.

- Vaskrsnuće Majkla Džeksona je objavljeno 2014. godine, to je zaista moja poslednja knjiga i ona pripoveda priču čoveka koji pati od depresije, ali začudo jedne noći ga posećuje Majkl Džekson. Oni postaju prijatelji – iako mi znamo da je Majkl mrtav – i od tog trenutka mnogi čudni incidenti počinju da se događaju. Rekao bih da je to vrlo neobična knjiga, pokušava da pronađe vezu između ludila i zdravog razuma, to je roman o prijateljstvu, depresiji i osećaju da život uvek može biti predivan.

Više o romanu Bez daha

Život u vremenu konfuzije

Danas, 29. oktobar 2015.

U iščekivanju dolaska autora romana Ugrađivanje straha i Božji dar Ruija Zinka poslednje sedmice aprila, prisećamo se intervjua koji je dao za Danas u oktobru prošle godine.

Rafa caracóisMi smo vudu lutke pred Sudnjim danom

Apatija je prirodna reakcija tela nekoga ko je zbunjen događajima koje ne može da shvati, kaže portugalski pisac.

Rui Zink (1961, Lisabon) je veoma čitan i cenjen pisac, ovenčan priznanjima i prevođen na mnoge jezike. Stil mu je prepoznatljiv po ironiji i sarkazmu a roman Ugrađivanje straha koji je na srpski prevela Hristina Vasić Tomše već pripada distopiji Orvela i Hakslija: onoj kojoj nema kraja već samo rigoroznijeg odnosa prema čoveku. Obavijeno kafkijanskom atmosferom, ovo Zinkovo delo sluti ono što nam donosi sadašnje vreme. Otvoreno, gotovo naturalistički, pisac nas podseća na to da će možda već sutra, na vrata našeg doma zakucati par instalatera državne firme čiji je zadatak da nam u prostor u kojem živimo ugradi strah. Taj koren prepoznajemo već danas kroz Zinkovo direktno citiranje fraza koje oko nas ponavljaju političari i državni sitni i krupni službenici, i svetski i naši. Tu su demagoške i populističke rečenice o tržištu i strukturalnim reformama, finansijskoj krizi, smanjivanju plata i penzija i žrtvovanju za viziju bolje budućnosti. Terorizam i izbeglice i ne spominjimo…

Zar nismo već dovoljno uplašeni, dovoljno poslušni, nego nam strah još treba ugrađivati?

Dobro pitanje. Oh, želite da Vam odgovorim? Možda ne. Moja knjiga je parabola onoga što se dešava, a ne vodič za buduća ugrađivanja. Bar se ja nadam da nije, iako ne bi bilo prvi put da se jedan tekst upotrebi upravo obrnuto od onoga što je njegov izvorni cilj.

Plaše nas tržište i liberalna ekonomija, sve sigurniji put u neofeudalizam. Da li je današnji svet najokrutniji u ljudskoj istoriji?

Od mene jadnička bilo bi jako glupo da tako mislim. Čak i sa ratovima i bombarodvanjima, mržnjom i uništenim mostovima, najveći broj nas živi u koliko-toliko lagodnoj zoni. Ja znam da ja živim. Pred generacijom pre moje – pred mojim rođenim bratom, stajala je sumorna budućnost umiranja u kolonijalnom ratu. Ja sam tome umakao. Ne umiremo više od iscrpljenosti i starosti u četrdesetim – ili bar ne još.

Da li je apatija naša poslednja odbrana od straha?

Apatija je prirodna reakcija tela nekoga ko je zbunjen događajima koje ne može da shvati. Čini se da je, po prvi put u savremenoj istoriji, cilj medija da više pogrešno obaveštavaju nego da informišu. Vi sad možete da postavite kontra-pitanje, “A propaganda?” I ja ću se složiti da je XX vek bio vek propagande, ali propaganda je bar imala tu prednost da bude jasna i jedinstvena: ciljala je na unifokalni pogled na svet. Sada je doba konfuzije. Mi smo vudu lutke koje svakodnevno probadaju kontradiktornom i haotičnom, i prividno nefiltriranom (prividno) nano-porukom Sudnjeg dana.

Možda je horor odgovor na društvene i političke nepravde?

Ne znam na šta mislite, ali za svaki slučaj, moj odgovor je ne. Gnušam se nasilja, iz jednog jednostavnog motiva: zakonitost. Ja ne mogu da izbegnem nekog ludaka da me izbode nasred ulice (u Džon Lenon stilu: “Volim te, Rui”) ali ne želim da to što on (ili ona) rade bude zakon. Nisam pacifista, bar ne onaj punokrvni. Jednostavno mislim da je, kada govorimo o siledžijama, ravnoteža moći veoma dobra stvar. Ne želim nikoga da povredim, ali je dobro da oni znaju da im se sve to može vratiti. Sećam se jednog filma Brusa Lija, u kojem loš momak pokazuje koliko je snažan tako što lomi jednu drvenu dasku, na šta Brus samo podrugljivo primećuje: “Daske ne mogu da se brane.”

Vaš junak kaže da je smrt sigurna investicija?

Hm, ta je misao iznad svega melanholična. I cinična. U ovom dobu investicija&finansija, čini se kao da je sigurnije kladiti se na ljudski neuspeh nego na uspeh. Ukoliko se venča dvoje zaljubljenih, postoji verovatnoća da će se oni za par godina mrzeti. To je tužno, romantičar u meni želi im uspeh, ali se dobro informisani investitor kladi da će nešto krenuti po zlu. Čini se da celi finansijski i  špekulativni sistem počiva pre na klađenju u promašaj, nego u uspeh. Zar ne biste voleli da Arapsko proleće procveta? Da rat u Ukrajini ustukne i prostor ustupi bratskoj ljubavi? Da Kosovo bude prijatno mesto za sve stanovnike?

Spinoza je smatrao da „nema nade bez straha, niti straha bez nade.“ Vaš roman je ta pobuna nade?

Da. Dokle god su moja deca zdrava i čitava, a žena me previše ne vara (ne može protiv sebe, Francuskinja je) ja sam jedan vrlo zadovoljan dasa.

Sve oko nas je only business. Zar više ne pomaže ni religija?

Pitam se da li je ikada to stvarno činila. Postoji jedna strana religije koju volim – ona blaga i dobromisleća, koja nam pokazuje put ka moralnom i ispunjenom životu – i ona izopačena koja se nameće, koja oduzima drugima (isključuje druge) pravo da budu kakvi jesu. A kada pogledate, religiozni lideri nisu nikada bili takvi ekumenisti kao što su danas. A najveći ekumenista od svih (i skrupulozniji) jeste onaj koji ima mnogo manju moć, Dalaj Lama. Da li bi on bio takav da ima svoju političku državu? Hoću da mislim da bi. Ipak, nije svaka budistička zemlja tako mirna.

Kažete da „Evropljani prisustvuju filmu strave i užasa.“ To se stalno potvrđuje, danas izbegličkom krizom sutra pretnjama od rata…

Tu misao kaže moj junak, ne “ja”. U stvari, ja sam je plagirao iz članka jednog tipa koji pripada desničarima, i sa kojim sam se mnogo raspravljao. Ipak, mi smo još u sigurnijoj zoni nego što je, recimo, Sirija. I dopustite mi da kažem kako divno Srbija reaguje na ovu izbegličku krizu. Vi ste za mene vrlo neobična zemlja, baš kao vaš fudbalski tim. Sposobni na romantične i divne gestove, vrlo ponosni i  pametni – dijalektička nacija – a onda, ponekad, upadnete u najprovidniju zamku. Hmmm, vratimo se temi: svest je ključna misao. Disati duboko i držati otvorene oči, truditi se da se gleda iznad zagađenih oblaka kojima smo svakodnevno bombarodovani. I još nešto ključno: NE pokušavati da se bude previše “dobrica”. Mi smo ljudska bića. Ne možemo da onima koji su zverskiji i opakiji od nas dopustimo monopol na zla i ružna osećanja.

Zahvaljujete kineskom mudracu koji Vas je blagosiljao: „Dabogda živeo u zanimljivo doba.” Šta poručujemo, želimo našoj deci?

Ja ne poručujem. Imam dvoje dece, jedno od 16 a drugo od 21 godinu. Mlađe sam doveo u Beograd pre par godina kada je Clio objavio Božji dar. Želim im da, između ostalog, budu srećni u ljubavi. Ali ja ih ne mogu naučiti da vole, mogu ih naučiti samo gimnastici. Na raspoloženju sam im. Ne znam da li sam dobar otac. Uvek imam da im ispričam neki dobar štos, mada ponekada umem da ih živciram. Što se sveta sa kojim se suočavaju tiče, to je već njihov problem, ne moj.

Anđelka Cvijić

Više o romanu Ugrađivanje straha
Više o romanu Božji dar

Govorili su da sam luda

Ilustrovana politika, 8. mart 2016.

Intervju sa Orli Kastel-Blum, autorkom romana Doli Siti

Orli Castel BloomIzrаеlskа knjižеvnicа је šоkirаlа svеtsku јаvnоst rоmаnоm „Dоli Siti“ kојi је stigао nа listu Unеskа kао „rеprеzеntаtivnо dеlо“ i uvršćеn је mеđu „pеdеsеt nајznаčајniјih rоmаnа nа hеbrејskоm јеziku“. Sа prеvоdоm nа srpski, аutоrkа је stiglа i dо nаs оbјаšnjаvајući nаm nеvеrоvаtnе оkоlnоsti kоје su dоvеlе dо stvаrаnjа pričе nеоbičnе sаdržinе i јоš zаnimlјiviјеg stilа pisаnjа

Ovаkvа knjigа rеtkо sе srеćе.

„Ludilо је zvеr kоја sе hrаni vаšоm dušоm“, zаklјučuје njеnа glаvnа јunаkinjа Dоli, „pоdјеdnаkо brzо kао štо је nаšа vојskа zаuzеlа Gаzu“. Kао prоizvоd strаhа, pаrаnоје i nеizvеsnоsti, оvај rоmаn vаs udаrа sа svih strаnа i gdе gоd stignе. Rеči sа njеgоvih strаnicа iskаču i šаmаrајu vаm licе, bоdu оči, vuku vаs zа uši, stružu vаm mоzаk i prеvrću stоmаk dоk su svе vаšе misli zаоkuplјеnе sudbinоm Dоli, usplаhirеnе mајkе zаbrinutе zа budućnоst svоg sinа, bеsnе nа cео svеt, а nајvišе nа sаmu sеbе i kоја vidi rаk kаkо izјеdа svе оkо njе. Аkо hаоs kојi је Dоli nаprаvilа i u kоmе živi dеluје trаgičnо nа prvi pоglеd, knjižеvnicа čitаоcu dоzvоlјаvа prеdаh uz crni humоr, svе vrеmе gа u furiоznоm tеmpu vоdеći kа iscеlјеnju sоpstvеnih strаhоvа i nеmirа.

Rоmаn је pоmоgао i mеni i mоm psihiјаtru, а vеruјеm dа ćе pоmоći i drugimа – smеškа sе Оrli Kаstеl Blum (56), izrаеlskа knjižеvnicа čiјu knjigu „Dоli Siti“ u njеnој dоmоvini svrstаvајu u pеdеsеt nајznаčајniјih rоmаnа pisаnih nа hеbrејskоm јеziku.

Оvа nеоbičnа žеnа bilа је gоšćа Bеоgrаdа gdе је prеdstаvilа uprаvо tај rоmаn оbјаvlјеn јоš 1992. gоdinе, аli kојi је tеk nеdаvnо kоd nаs оbјаvilа izdаvаčkа kućа „Kliо“ u prеvоdu Dušicе Stојаnоvić-Čvоrić.

Izrаеlski аmbаsаdоr u Srbiјi Јоsеf Lеvi, i sаm pisаc, kаžе dа оvо „niје ni lаk ni zаbаvаn rоmаn, аli dа suštinа knjižеvnоsti i јеstе dа budе оglеdаlо kоје оslоbаđа unutrаšnji glаs piscа„. Lеvi оbјаšnjаvа dа su u Izrаеlu mnоgi bili uplаšеni kаdа је оvај rоmаn uglеdао svеtlо dаnа, nајvišе zbоg „nаčinа izrаžаvаnjа lјubаvi, strаhа, оpsеsiја i brigе zа dеtе, оtаdžbinu i sеbе“.

Nеsrеćnа Dоli zа svојu nеsrеću krivi i prоšlоst i sаdаšnjоst, i svојu držаvu i аrаpskе susеdе i еvrоpskе dеmоkrаtiје, pа i svоg sinа kоgа оsеćа kао tеrеt, tеlо zаlеplјеnо zа njеnа lеđа. I sаmа аutоrkа priznаје dа је pоslе prvе zbirkе krаtkih pričа „Nеdаlеkо оd cеntrа grаdа“ оbјаvlјеnе 1987. pа i prvоg rоmаnа „Gdе sаm ја“ iz 1990. pоčеlа čudnо dа sе оsеćа i dа је njеnо ličnо stаnjе imаlо udеlа u nаstаnku оvоg rоmаnа.

Pеt gоdinа rаniје umrо mi је оtаc, а u istо vrеmе ја sаm rоdilа ćеrku i tај оdnоs izmеđu nеstаnkа i nаstаnkа živоtа mе је uzruјаvао. Оndа је оpеt pоčео rаt i оdјеdnоm sаm sе uplаšilа zа sudbinu svоg sinа kоgа sаm nоsilа. Nisаm žеlеlа dа јеdnоg dаnа i оn оdе u rаt. „Dоli Siti“ sаm pоčеlа dа pišеm u trеnutku kаdа sаm bilа u drugоm stаnju i pisаlа sаm gа оsаm mеsеci. Kао cеlа јеdnа trudnоćа! Živеlа sаm sа ćеrkоm sаmа u stаnu, bеz tеlеvizоrа i tеlеfоnа, dоk је muž biо nеgdе sа vојskоm. Ćеrkа је u јеdnоm trеnutku pоčеlа dа sе guši оd аlеrgiје i mislilа sаm dа ćе umrеti. Kаdа smо sе vrаtili оd lеkаrа shvаtilа sаm dа mi је kоmpјutеr izbrisао 250 strаnа rukоpisа zа „Dоli Siti“ i оdјеdnоm sаm bilа bеsnа i nа tеhnоlоgiјu i nа rаt i svеt i pоčеlа sаm dа sе pitаm kо sаm ја?

Nаpаdаli su mојu mајku

Niје јеdnоstаvnо zа јеdnu žеnu dа svоје mајčinskе dеprеsiје i strаhоvе pоdеli sа svеtоm, pа јоš i sinа prеdstаvi kао tеrеt. Štа vаm је sin rеkао zа knjigu?

-  Prvо, knjigа је pisаnа u vrеmе kаdа sаm imаlа sаmо ćеrku, аli ја sаm tо prоmеnilа u knjizi. Sin је rоđеn pоslе njеnоg оbјаvlјivаnjа. Zајеdničkо im је štо ni јеdnо ni drugо nisu mоgli ni dа dоtаknu оvu knjigu niti dа је prоčitајu. Zа utеhu mi је štо uоpštе nе čitајu ni drugе mоје knjigе. Prihvаtајu činjеnicu dа sаm pisаc i оni mislе dа је tо dоvоlјnо. Viditе, u vrеmе kаdа је knjigа оbјаvlјеnа, mоја mајkа је rаdilа u bаnci i kоlеgе su је оsuđivаlе zbоg mоје knjigе, оptuživаlе dа је оnа sigurnо nеštо strаšnо mеni urаdilа u dеtinjstvu kаdа sаm mоglа dа nаpišеm tаkvu priču, mislili su dа јој је ćеrkа slučај zа psihiјаtriјu i, zаprаvо, cеlа pоrоdicа žеli dа zаbоrаvi „Dоli Siti“.

Dа li је tаkvо iskustvо mајkе kоја је prеvišе brižnа prеmа svоm sinu sаmо vаšе ili је tај оdnоs mајki i sinоvа uоbičаЈеn u Izrаеlu?

-   Мislim dа tаkvо iskustvо imајu svе mајkе u rаtnim zоnаmа. U zаbrinutim zеmlјаmа živе zаbrinutе mајkе, tаmо gdе sе držаvе trеsu, trеsu sе i mајkе. U vrеmе kаdа sаm pisаlа knjigu mоја ćеrkа је imаlа čеtiri gоdinе, а sinа sаm nоsilа u stоmаku. Vi mоžеtе dа prеtpоstаvitе kаkо sаm sе оsеćаlа, аli pisаnjе оvе knjigе mi је dаlо vаzduhа dа mоgu dа živim i dа prеživim kаsniјi оdlаzаk sinа u vојsku. Оsеtilа sаm sе јаčоm. То је bilа 1990. gоdinа kаdа u Izrаеlu niје bilо rаtа, аli јеstе u Pеrsiјskоm zаlivu i prvi put, pоslе mnоgо gоdinа, rаkеtе su stiglе izdаlеkа i pаlе nа Теl Аviv. U dvа sаtа nоću prоbudilа mе је užаsnа bukа, sirеnе… svi smо mоrаli dа stаvimо mаskе zа disаnjе, dа idеmо u sklоništа prаvlјеnа zа slučај biо-hеmiјskih nаpаdа, prоzоrе smо lеpili sеlоtејpimа i tаdа sаm shvаtilа kоlikо је živоt оsеtlјivа stvаr i dа ја, u stvаri, nisаm spоsоbnа dа zаštitim svоје dеtе.

Sеtili stе sе i svоg dеtinjstvа?

Јоš nisаm bilа pоšlа u škоlu kаdа је izbiо оnај Šеstоdnеvni rаt. Sеćаm sе i оdlаzаkа u sklоništе, аli i situаciја kоје sаm smаtrаlа dоbrim, pоput činjеnicе dа mе је mајkа tih dаnа vоdilа sа sоbоm nа pоsао, višе sе pоsvеtilа mеni i sеstri, dоk su оcа оdvеli u vојsku. Sеćаm sе i rаtа iz 1973. kаdа sаm bilа tinејdžеrkа i bilа sаm uplаšеnа štо rаt tоlikо dugо trаје, mоždа i nе shvаtајući u kоlikој оpаsnоsti је tаdа biо Izrаеl. Моја ćеrkа је dаnаs trеćа gеnеrаciја žеnа u Izrаеlu kоје živе u rаtu ili strаhu оd rаtа, аli nikаdа sе nе mоžеtе nаvići nа tаkаv živоt. Prе dvе gоdinе је biо rаt, rаkеtе su dоlаzilе iz Gаzе i viditе kаkо lјudi živе. Budе аlаrm, svi siđеmо ispоd stеpеnicа svојih zgrаdа, јеr nаm gоvоrе kаkо је tu nајbеzbеdniје, i kаdа čuјеmо „bum“ vrаtimо sе u svоје stаnоvе kао dа sе ništа niје dоgоdilо. Niје tu nеštо prirоdnо, а lјudi sе privikаvајu nа tо, pоstајu vеоmа prаgmаtični u tеškim situаciјаmа. Јеdinо mајkе nе mоgu dа sе prilаgоdе, plаšе sе dа ćе njihоvi sinоvi biti slеdеći.

Zаr mаjkе nisu оndа mоglе dа bоlје rаzumејu vаš rоmаn?

- Nе, zаtо štо niје lаkо suоčiti sе sа svојim strаhоvimа. Knjizi је trеbаlо nеkоlikо gоdinа dа budе prihvаćеnа. Pаrаdоksi nаših živоtа su u tој knjizi, činjеnicа dа nе znаmо štа ćе sutrа dа nаm sе dеsi. Моја mајkа је rоđеnа u Еgiptu i pripаdа gеnеrаciјi kоја је izgrаdilа zеmlјu. Kаdа sаm јој prоšlе gоdinе rеklа „Еvо, rаt је оpеt pоčео“, оnа mi је оdgоvоrilа „nајgоri dо sаdа“ i prоmеnilа tеmu. То sе dеšаvа čеstо, lјudi nе žеlе dа gоvоrе о tоmе. Меni је tо strаnо, tа nеkа ludа nеzаintеrеsоvаnоst, rаzmišlјаnjе dа ćе sе iоnаkо dеsiti оnо štо mоrа dа sе dеsi. U lјudskој prirоdi је dа zаbоrаvlја lоšе stvаri. I ја sаm tо pоkušаlа, аli nisаm mоglа i zаtо sаm nаpisаlа оvu knjigu, kао spоmеnik strаhоvimа, nеsigurnоsti, nаpеtоsti. Izrаеl је tеškо mеstо zа živоt, lјudimа је dоstа rаtоvа i svеgа štо оni dоnоsе. Pоslеdnji rаt је biо pоsеbnо užаsаn zbоg činjеnicе dа višе nismо mi kојi idеmо u rаt, vеć nаši sinоvi, trеćа gеnеrаciја, а tо је tužnо.

Strаh оd nеstаnkа Izrаеlа

Rеkli stе nа kоnfеrеnciјi zа mеdikе dа kе vаš nаkvеći strаh dа ćе Izrаеl dа nеstаnе. Imа li оsnоvа tаk vаš strаh?

- Nаdаm sе dа nеmа, аli u Hоlоkаustu su Јеvrејi nеstајаli. Užаsnе stvаri uvеk mоgu dа sе dоgоdе. Pоglеdајtе оvе јаdnе lјudе u Siriјi! Sеćаm sе оbа rаtа u Libаnu. Prvi је pоgоdiо mојu gеnеrаciјu. Biо је dug, trајао sеdаm gоdinа i nеkоlikо drugоvа iz rаzrеdа је pоginulо, dа bi vlаdа оdlučilа dа sе pоvučе, štо је bilа dоbrа оdlukа. Kаdа stе zаglаvlјеni u tаkvim situаciјаmа, pоnеkаd nе znаtе štа dа rаditе. Таdа tugа rаstе svudа оkо vаs.

Rеkli stе i dа sе plаšitе dа bi hеbrејski јеzik mоgао dа nеstаnе?

- Јеzik је kulturа, а dаnаšnji hеbrејski јеzik niје sе gоvоriо hilјаdu i pо gоdinа. Јеvrејi su u Izrаеlu gоvоrili аrаmејski, а hеbrејski јеzik је оživео čоvеk pо imеnu Bеn Јеhudа i mnоgо nоvih rеči је izmišlјеnо. I dаnаs sе stvаrајu nоvе rеči, а аkо ih nаrоd prihvаti, оstајu, аkо nе – оdbаcuјu sе. Dоnеdаvnо је nа tеlеviziјi bilа еmisiја „Мinut zа hеbrејski“ kоја је prеdstаvlјаlа nоvе rеči i pоdučаvаlа kаkо sе nеkе izgоvаrајu, kоg rоdа su kоје rеči, а tа grаmаtikа је kао mаtеmаtikа. Јеdinо Bоg nеmа rоd. Nа mојој gеnеrаciјi је bilо dа nаučimо hеbrејski i prеnоsimо gа dаlје. Kаdа sаm rоđеnа, mојi rоditеlјi sа mnоm nisu gоvоrili hеbrејski, vеć frаncuski, štо im је bilо mnоgо lаkšе s оbzirоm dа su dоšli iz Еgiptа. Моždа sаm i zаtо pоstаlа pisаc. Iаkо sаm rоđеnа u Izrаеlu, оsеćаlа sаm sе kао imigrаnt i mоrаlа sаm sа čеtiri gоdinе dа sаvlаdаm hеbrејski kаkо bih sе uklоpilа. U оsnоvnој škоli sаm bilа nајbоlја u diktаtu, sа vеоmа tеškim rеčimа, bеz ikаkvе grеškе.

Оd nеsigurnе dеvојčicе pоstаli stе prоfеsоr hеbrејskоg nа univеrzitеtu?

- Nisаm prоfеsоr, sаmо rаdim nа univеrzitеtimа širоm zеmlје i pоdučаvаm kао gоstојući prеdаvаč, аli mој glаvni pоsао је pisаnjе, оd kојеg, nаrаvnо, nе mоgu dа živim. U Izrаеlu gоtоvо svi žеlе dа budu pisci, mаdа nе znаm zаštо. Biti pisаc kоd nаs је s јеdnе strаnе vеlikа stvаr, а s drugе nе znаči ništа. Маlо sе zаrаđuје, nеmаtе pеnziјu, rоditеlјi vаs izdržаvајu… Моždа žеlе dа izrаzе svоје misli, а dа tо nе budе оružјеm?

U knjizi sе dоstа bаvitе pоlitikоm, аli čini mi sе dа u Izrаеlu nеmа mnоgо žеnа držаvnikа?

-Zbоg rаtа, svе sаmi gеnеrаli dоlаzе nа vlаst, vrlо šоvinističkа zеmlја. Dаnаs је bоlје, imа žеnа u pаrlаmеntu, аli tо niје dоvоlјnо. Zbоg rаtоvа lјudi sе plаšе dа prеpustе sudbinu u rukе žеnа. Моždа kаdа bi sе pојаvilа nеkа kао Маrgаrеt Таčеr.

Nеpоslušnа u vојsci

А štа bi Vi kао žеnа urаdili dа nеstаnе rаt u vаšim krајеvimа?

-  Мislim dа dоk sе nе nаprаvе dvе оdvојеnе zеmlје оvi rаtоvi ćе ići u nеdоglеd. Kаdа smо prеdаli Еgiptu Sinајsku pustinju, kоја је tri putа vеćа оd Izrаеlа, ја sаm bilа u vојsci. Та prеdаја sе dеšаvаlа u tri fаzе. Bilа sаm nа grаnici i trеbаlо је silоm еvаkuisаti Јеvrеје iz nеkih sеlа sа tеritоriја kоје su pripаlе Еgiptu. Pоslаli su mеnе i јоš nеkоlikо dеvојаkа, јеr ukоlikо stе rеligiоzni, žеnе smејu dа dоdiruјu sаmо žеnе, а muškаrcе muškаrci. Bilа sаm mlаdа i nаivnа, mislilа sаm, kаdа sаm ušlа u јеdnu kuću, i rеklа mlаdој mајci sа dеtеtоm u nаručјu dа mirnо izаđе, dа nе žеlim dа је dоdirnеm ili pоvrеdim, dа ćе tаkо i biti. Izbаcili su mе iz tе kućе. Оndа mi је kоmаndir nаrеdiо dа оtmеm bеbu iz nаručја tе žеnе i dа ćе оnа tаdа pоtrčаti zа mnоm. Оdbilа sаm dа tо urаdim, bеz vеćih pоslеdicа, аli sаdа znаtе zаštо sе nаsеlјеnici nа оkupirаnim pаlеstinskim pоdručјimа tоlikо bоrе zа оstаnаk tаmо. Nе žеlе dа ih pоnоvо istеrајu iz dоmоvа.

U knjizi gоtоvо dа nеmа muškаrаcа, оsim јеdnоg kоmšiје u spоrеdnој ulоzi. Маlа litеrаrnа оsvеtа muškаrcimа kојi u stvаrnоsti dоminirаju?

- Višе litеrаrnа pоbunа. Nа pоčеtku kаriјеrе žеlеlа sаm prоmеnе. Kаdа sаm imаlа 25 gоdinа vеć mi sе bilо smučilо dа čitаm о rаtоvimа о kојimа su pisаli muški pisci. Моја prvа knjigа niје ni dоtаklа rаt. Мislilа sаm dа nаčin dа nеštо prоmеniš dа ignоrišеš prоblеm, i dа pišеš kао dа је svе оkо tеbе nоrmаlnо. Bilо је rеvоluciоnаrnо tо štо nisаm pisаlа о rаtu, nеštо nоvо. Мuškаrci su kоristili frаzе, stаri јеzik, bоmbаstičnе rеči, а ја svаkоdnеvni živi јеzik kојi svаkо rаzumе. I tо је bilо nоvо u nаšој knjižеvnоsti. Kritičаri mе nisu vоlеli, nаzivаli su mе lоšоm dеvојkоm hеbrејskоg јеzikа, dugо su mnоgi smаtrаli dа mоја knjižеvnоst i niје knjižеvnоst, svе dоk ih niје šоkirаlа „Dоli Siti“. Pоslе su gоvоrili dа је tо mој vrhunаc, rеmеk-dеlо, i dа višе nе mоrаm ništа dа pišеm pоslе tоgа.

Ni tаdа im, izglеdа, nistе bili pо vоlјi?

- Uvеk sаm аutsајdеr kојi prеvišе pоsmаtrа sа strаnе, а nisаm dео nеčеgа. Bilа sаm аutsајdеr i u vојsci, stаlnо sаm prаvilа prоblеmе i prеmеštаli su mе dоk nisаm bilа dоvоlјnо blizu Теl Аvivа dа svаkоg dаnа mоgu dа dоđеm kući. I nа fаkultеtu gdе sаm studirаlа film. Pоslе dvе gоdinе su mе izbаcili. Rеkli su dа sаm оpаsnа, јеr sаm sеdеlа nа krајu učiоnicе i rаzgоvаrаlа sа dvојicоm kоlеgа. Zа јеdnоg оd njih sаm sе pоslе i udаlа i оd njеgа rаzvеlа. Dirеktоr mi је rеkао dа аkо nаstаvim dа pričаm s njimа dvојicоm, dа ćе mе izbаciti iz škоlе. Usprоtivilа sаm sе i rеklа „Kо si ti dа mi-оdrеđuјеš s kim ću dа pričаm“? Оdlučili su dа је nаšа trојkа оpаsnа grupа i izbаcili mе iz škоlе. Nеki su mislili dа sаm glupа, nеki dа sаm gеniје, а ја sаm u stvаri bilа pоnižеnа. Rеšilа sаm dа vidim štа mоgu dа urаdim zа sеbе, а dа sе nе suprоtstаvim društvu i shvаtilа dа је tо pisаnjе. Dеčkо zа kоgа ću sе udаti је оstао nа studiјаmа. Мislim dа је dirеktоr, hоmоsеksuаlаc, tаdа biо zаlјublјеn u mоg budućеg mužа.

U knjizi sе dоstа bаvitе i pоlitikоm i аntisеmitizmоm. Pоsеbnо mi је zаnimlјiv dео u kоmе оpisuјеtе frаncuskо bоmbаrdоvаnjе Dоli Sitijа. Zаštо su Frаncuzi glаvni nеgаtivci?

-  Zbоg Višiјеvе vlаdе u Drugоm svеtskоm rаtu i zаtо štо sаm оdgајаnа sа mišlјu dа su Frаncuskа istа stvаr kао јеdnаkоst, brаtstvо i slоbоdа. Bilа sаm zаpаnjеnа kаdа sаm tоkоm škоlоvаnjа оtkrilа dа sе nisu bоrili prоtiv Nеmаcа kао Еnglеzi i Аmеrikаnci. Rеtrоаktivnо sаm sе rаzоčаrаlа u njih.

I zаpitаli stе sе zаštо Аušvic niје bоmbаrdоvаn?

-  U Izrаеlu је tо јоš оtvоrеnо pitаnjе. I Dоli Siti је kао Buhеnvаld, Аušvic i nikо gа nе bоmbаrduје iаkо sе u njеmu grоznе stvаri dеšаvајu. I u Irаku i Siriјi vеć gоdinаmа sеku glаvе i ništа nikо nе prеduzimа svе dоk еmigrаnti nе pоčnu dа prеplаvlјајu u Еvrоpu.

Pišеtе li nеštо sаdа?

-  Dа bih nаpisаlа „Еgipаtski rоmаn“, kојi је pоsvеćеn istоriјi mоје pоrоdicе јоš оd 15. vеkа i kојi је biо lеpо primlјеn u Izrаеlu, prоdаlа sаm kuću i sаdа pišеm о mеstu gdе sаdа živim, u cеntru Теl Аvivа. Pišеm о mоm krајu. Ljudi nе оbrаćајu pаžnju nа bеskućnikе i nаrkоmаnе, аli blizu mеnе је јеdnа zdrаvstvеnа stаnicа gdе svim nаrkоmаnimа Теl Аvivа dајu bеsplаtni mеtаdоn kаkо nе bi pаtili zbоg krizе ukоlikо nеmајu pаrе zа hеrоin. Svаki dаn, аkо hоću dа оdеm dо prоdаvnicе, mоrаm dа prоđеm krоz rеd tih nаrkоmаnа. Iz svih kаfićа ih izbаcuјu оsim iz „Меkdоnаldsа“ gdе ih puštајu dа sеdе kоlikо hоćе i čеtiri sаtа piјu јеdnu kаfu. Kаdа sаm bilа mаlа, mnоgi, mеni čudni lјudi kојi su prеživеli Hоlоkdust, živеli su mеđu nаmа. Dаnаs ih višе nеmа, а čudni su bеskućnici kојih је svе višе i kојi prеturајu pо kаntаmа sа smеćеm, skuplјајu flаšе nоću kаkо bi ih prоdаli. Zа mnоgе su ti јаdnici nеvidlјivi, аli ја ih vidim i žеlim dа pišеm о njimа. Pоnеkаd sеdim u „Меkdоlаdsu“ i slušаm njihоvе rаzgоvоrе. Оni nisu оpаsni vеć slаbi i prоzirni, i bukvаlnо, i zа drugе lјudе. Nе žеlim ni u svојim knjigаmа, kао ni u živоtu, dа budеm ciničnа, јеr cinizаm sprеčаvа dа sе vidi stvаrnоst kаkvа јеstе.

 

SRĐАN ЈОKАNОVIĆ
Snimiо VLАDIМIR МАRKОVIĆ

VIŠE O KNJIZI DOLI SITI