Kratka povest tumačenja snova: od šamana do Frojda, Junga i Froma

Povodom objavljivanja knjige Tkač snova Dauvea Draisme u nastavcima prenosimo tekst Žarka Trebješanina Savremeni naučni pogled na snove, koji je poslužio kao predgovor ovoj knjizi.

Kratka povest 1

Izvor: pixabay.com

Snovi su nekada davno uzimani krajnje ozbiljno kao doživljaji naše duše koja napušta telo za vreme spavanja i koja je tada u stanju da primi „onostrane“ poruke demonskih bića ili naših umrlih predaka. U snu se otvaraju granice između ovog i onog sveta, sveta živih i sveta mrtvih, što omogućava komunikaciju snevača sa dušama umrlih.[1] U tzv. primitivnim društvima, ali i civilizacijama u starom veku, oni su shvatani kao „glas bogova“, te su kod ljudi izazivali veliku pažnju i poštovanje, koje je često prelazilo u strahopoštovanje. Stari narodni sanovnici[2] Vavilonaca, Egipćana, Jevreja, Grka, Rimljana pokazuju koliku su važnost onovremeni ljudi pridavali ovim onostranim porukama, koje čoveku šalju natprirodna bića, duhovi predaka, bogovi ili demoni. U jednom drevnom spisu iz Mesopotamije rečeno je da onaj ko poznaje snove „poznaje srce svih stvari“.[3] U antičko doba eksperti za snove, efori, odlazili su da spavaju u hramove i na druga sakralna mesta u nadi da će im se bogovi obratiti u snu i da će im došapnuti važnu tajnu poruku. Tumači snova (šamani, vračevi, proroci, vidovnjaci, sveštenici) bili su najcenjeniji ljudi u starim civilizacijama jer su oni jedino posedovali dragocenu veštinu pouzdanog odgonetanja skrivenih, simboličkim jezikom iskazanih poruka i opomena koje onostrane, božanske sile upućuju smrtnicima. Dobro poznata priča iz Starog zaveta o Josifovom tumačenju faraonovih snova o sedam gladnih i sedam debelih krava jasno pokazuje da se tada gledalo na san kao na šifrovanu viziju koju Bog šalje čoveku da bi ga opomenuo, a koju samo odabrani mogu da protumače.

U srednjem veku u zapadnoj hrišćanskoj kulturi san je postao sumnjivi noćni proizvod, prevashodno „glas demona ili samog đavola“, a retko kada, i samo u snu izuzetnih, svetih ljudi, može se javiti „glas Boga“. Hrišćanska crkva je proganjala gatare, vračare i tumače snova kao neznabošce i varalice. Odbačeno je predskazivanje sudbine putem snova, koji su poimani kao iluzije, lažni putokazi koji su često zavodili snevača i odvodili ga na stranputicu.

U novom veku, posebno u vreme prosvetiteljstva, od druge polovine 17. pa do kraja 18. veka, nastaje kult razuma, koji postaje mera svih stvari, vrhovni arbitar u svim pitanjima. Ono što je sa gledišta instrumentalnog razuma nepojmljivo, to i nema smisla proučavati. Sve što je psihičko, a nije moglo da stane u tesnu Prokrustovu postelju – nagoni, osećanja, imaginacija, intuicija, empatija – bilo je nemilosrdno amputirano i odbačeno. Prosvetiteljstvo je u ime racionalnog saznanja i vere u strogu nauku ne samo odbacilo narodno tumačenje snova kao praznoverje već je smatralo svako proučavanje snova kao nedostojno nauke i zdravog razuma. Tumačenje snova izgledalo je potpuno nespojivo s naučnim pogledom na svet, te su ovu staru, nekada poštovanu a sada sumnjivu i opskurnu veštinu naučnici velikodušno prepustili raznoraznim varalicama, samozvanim prorocima, vračarama, jurodivima i – pesnicima.

Romantizam, koji se temelji na imaginaciji, intuiciji i iracionalnim osećanjima i strastima, vratio je snove u centar duhovnog interesovanja i poštovanja. Tajanstveni, lepi i zastrašujući snovi predstavljaju nepresušni izvor mašte i najdubljih, intuitivnih saznanja. Po mišljenju slavnog nemačkog filozofa i pesnika Herdera, „san je majka poezije“. A drugi veliki nemački romantičarski pesnik Novalis uzdisao je: „Snova, o da mi je uvek novih snova.“ Snovi su za romantičare važni jer nam simboličke predstave u snu otkrivaju jedan drugi, nepoznat i tajanstven svet, prebogat simbolima. Oni nas povezuju sa onostranim i večnim, sa onim što se ne da razumom pojmiti i sa najvećim i najdubljim misterijama naše duše.

Krajem 19. veka naučnici su, suprotno pesnicima i mitološkom narodnom shvatanju, smatrali da su snovi zbrkani proizvod čovekovog mozga i ljudskih čula u stanju spavanja, a ne „jezik bogova“. Oni su time obnovili ono što su tvrdili još grčki filozofi Demokrit i Aristotel ‒ da su snovi beznačajni nusprodukt naše uspavane duše i da u njima nema ničeg mističnog, natprirodnog, niti proročanskog. Ovi antički filozofi anticipirali su stavove savremene eksperimentalne psihologije o materijalističkoj, neurološkoj osnovi snova, koji su epifenomeni nasumičnog rada mozga, bez smisla i psihološkog značenja.

Kratka povest 2

Sigmund Frojd
Izvor: srbijadanas.com

Frojdovo kapitalno delo Tumačenje snova (1900), nastalo na razmeđu vekova, iz korena je izmenilo dotadašnji kruti scijentistički i pozitivistički pristup snovima i širom otvorilo vrata psihološkom izučavanju snova. Zapravo, u njegovo doba, u vreme dominacije empirističke nauke i racionalističkog poimanja sveta, ignorisane su tako marginalne, nedostojne i kompromitovane pojave kakve su snovi. Malo ko je od ozbiljnih naučnika, fiziologa, psihologa ili medicinara bio spreman da rizikuje svoj ugled upuštanjem u istraživanje tako mistične, opskurne i prezrene oblasti kao što su snovi. Frojd je u moderno doba bio taj koji je ponovo otkrio zaboravljeni smisao snova, kao i metod za istraživanje njihovog simboličkog jezika, te ih tako sa krajnje periferije vratio u samo središte kulture Zapada. Snovi nisu besmislene pojave, nusprodukt uspavanog mozga, ali ni „jezik bogova“, smatra tvorac psihoanalize. Oni su jezik duše, kojim progovara naše nesvesno na jedan simbolički način. Pre Frojdovog sistematskog, obuhvatnog i pronicljivog naučnog istraživanja prirode i smisla snova, u ovoj oblasti je „carovala mrkla tama“, ocenio je Jung.[4]

Glavna biološka uloga snova je, smatra Frojd, da budu čuvari spavanja.[5] Snovi odraslih ljudi su po pravilu zbrkani, čudni, besmisleni i otud nerazumljivi, za razliku od dečjih snova, jasnih, razumljivih, providnih, koje bez napora tumačenja lako možemo razumeti kao imaginarno ostvarenje neke želje koja je u realnosti ostala neostvarena. Tako, recimo, jedan petogodišnji dečak prethodnog dana nije smeo da jede sladoled, ali zato iste noći u snu jede veliku porciju sladoleda! Prema tome, za dečji san možemo reći da je otvoreno ispunjenje neke svesne, nepotisnute želje.

To što su snovi odraslih ljudi neprozirni, nerazumljivi i naizgled apsurdni i što se u njima ne nazire ostvarenje želja dolazi otud što su oni izopačena zamena za nešto drugo što je smisaono, ali nesvesno. Na taj način Frojd za tumačenje snova uvodi fundamentalnu razliku između manifestnog sadržaja sna (zapamćeni tekst sna kojeg smo svesni), s jedne strane, i latentnih misli sna (skrivene, nesvesne želje i misli koje su nevidljiva, prava suština sna), s druge. Ono što se obično naziva snom, a u Frojdovoj terminologiji očiglednim snom, samo je maska, odnosno iskrivljena verzija pravog sna u kojem dominira neka zabranjena i svesti nepoznata želja. „Izopačenje sna je ono što čini da nam se san prikazuje tako čudnim i besmislenim“, zaključuje Frojd.[6] San je, dakle, neproziran ne zato što je takav po svojoj prirodi, već zato što je tendenciozno deformisan. Cilj izopačenja je da se ne dozvoli prognanim impulsima da povrede etičke zahteve svesnog ega. Izopačenje se u snovima javlja kao rezultat cenzure i rada sna. U Frojdovoj teoriji snova rad sna je postupak kojim se od latentnih misli sna obrazuje manifestni san, koji je nerazumljiv i za samog snevača. Rad sna je, dakle, kaže Frojd, „onaj rad koji skriveni san preobraća u očigledni“. Ovaj nesvesni postupak obavlja mehanizam rada sna, a to su sažimanje, pomeranje, simbolizacija, arhaizacija, vizuelizacija, dramatizacija i sekundarna obrada[7], pomoću kojih san postaje izopačen, apsurdan i otud nerazumljiv. Tumačenje snova je rad koji ide u suprotnom smeru, on uklanja efekte procesa izopačenja kako bi od manifestnog sna dospeo do skrivenog, latentnog smisla sna. Svoje celokupno tumačenje snova Frojd sažima u formulaciju: „San je prikriveno ispunjenje jedne potisnute želje.“

Osim Frojdovog tumačenja, za dubinsko tumačenje snova značajni su i pogledi Junga, Froma i egzistencijalističke analize na prirodu, funkciju i način interpretiranja snova… (Ali o njima, iz razumljivih razloga, koji će ubrzo postati jasni, nema ni reči u knjizi Tkač snova.)

Kratka povest 3

Karl Gustav Jung
Izvor: buka.com

Karl Gustav Jung, za razliku od Frojda, smatra da san nije puka fasada iza koje treba tražiti neko latentno, tobož skriveno značenje. „Sumnjam da smemo prihvatiti da je san nešto drugo nego što se čini da jeste“, a zatim nastavlja: „Pre sam sklon da se pozovem na drugi autoritet, naime na jevrejski Talmud, koji kaže da je san svoje sopstveno tumačenje. Drugim rečima, ja uzimam san za ono što on jeste. … San je prirodni događaj i nema vidljivog razloga za pretpostavku da je on neki lukav pronalazak, određen da nas zavede, da nas odvede u zabludu“, piše Jung aludirajući na Frojda.[8] San ništa ne skriva, već, naprotiv, snevaču otkriva, simboličkim jezikom, njegovo pravo duševno stanje. Za Junga san je „spontano samoprikazivanje aktuelnog stanja nesvesnog u simboličkom izražajnom obliku“.[9] San je poruka koju naše nesvesno šalje nama samima, kaže tvorac analitičke psihologije. Jung smatra da je san izraz mudrosti nesvesnog, posebno kolektivnog nesvesnog, koje sadrži riznicu akumuliranog predačkog iskustva. U kriznim situacijama, u prelomnim trenucima života, arhetipovi kolektivnog nesvesnog šalju svoja upozorenja svesti putem snova. S obzirom na to da se u snovima javljaju arhetipske figure kolektivnog nesvesnog (Senka, Anima, Animus, Sopstvo), kao i da njihova mudrost nadilazi lično iskustvo, razumljivo je da u snovima dominiraju univerzalni simboli, koji imaju transpersonalno i transkulturalno značenje.

Kratka povest 4

Erih From
Izvor: detinjarije.com

Prema Erihu Fromu, u nastanku i oblikovanju sna ne igraju glavnu ulogu isključivo infantilne želje, već to mogu i sadašnji, aktuelni motivi. San je, smatra ovaj psihoanalitičar, „smislen i značajan izraz bilo koje vrste mentalne aktivnosti u uslovima spavanja“ (razmišljanja, sećanja, nade, brige, namere i težnje).[10] Snovi simboličkim jezikom izražavaju naše želje, kao i naše strahove, očekivanja, iluzije, ali i pronicljive uvide. Oni su često izraz mržnje, sebičnosti, pakosti, ali i težnje za rastom, potrebe za saznanjem, za pravdom; oni su, dakle, izraz i onoga što je najgore i onoga što je najbolje u nama samima. Veština razumevanja snova često se sastoji u tome da otkrijemo da li san izražava naše zdrave, racionalne težnje i uvide ili bolesne, iracionalne želje i racionalizacije. From se slaže sa Jungom da smo mi često pronicljiviji i mudriji u snu nego u budnom stanju, ali za razliku od Junga, koji to tumači uticajem transcendentnog izvora, From smatra da je to stoga što naša misao, oslobođena stega spoljašnje realnosti, postaje lucidnija.[11]

Značajno je spomenuti i razumevanje (ne tumačenje) snova sa stanovišta egzistencijalističke psihoanalize. Naime, egzistencijalistički analitičari, i posebno Medard Bos (Boss), kritikuju dogmatsko „dubinsko“ tumačenje, odnosno „dešifrovanje“ snova i zalažu se za analizu snova u novom, fenomenološkom ključu. U njihovom razumevanju smisla sna bitni su odgovori na pitanja: prema kakvom je svetu u toku snevanja pojedinac „otvoren“ (neživoj prirodi, svetu biljaka, životinja ili ljudi), koje se emocije u snu javljaju itd. U svojoj knjizi o snovima Bos (1985) oštro kritikuje frojdovsko „simboličko“ tumačenje snova jer, po njegovom mišljenju, san ništa ne prikriva (u tome se Bos slaže sa Jungom), već, naprotiv, otkriva, izražava osobeni način bivstvovanja snevača u svetu.[12] Ako pojedinac, recimo, sanja kako ćelavi, onda to nije prerušeni „strah od kastracije“ ili „impotencije“, već slikovito predstavljanje doživljaja „egzistencijalnog osiromašenja“.[13]

 Žarko Trebješanin

Više o knjizi TKAČ SNOVA



[1] Толстой, Н. Н., Народные толкования снов и их мифологическая основа, у Н. Н. Толстой, Очереки славянского  язычества, Moskva, 2003, str. 306.

[2] Narodni sanovnik predstavlja celokupni korpus tumačenja predstava i simbola koji se sreću u snu. To je na principu rečnika iscrpan i uređen popis ključnih leksema (predmeta, radnji, lica, pojava) i njihovog značenja po narodnom verovanju. Sastoji se od dugačkog niza kratkih dvočlanih formula: predstave u snu (npr. mutna voda) i značenja (bolest) (Trebješanin, Ž., „Simbolika snova: neke srpsko-ruske folklorne paralele“, u Zajedničko u slovenskom folkloru /Zb./, Balkanološki institut SANU, Beograd, 2012, str. 349‒368).

[3] Pongracz, M. , I. Santer, Carstvo snova: četiri hiljade godina tumačenja snova, Naprijed, Zagreb, 1970.

[4] Jung, K. G., O psihologiji nesvesnog, Matica srpska, Novi Sad, 1984, str. 8.

[5] Frojd, S., Tumačenje snova, Matica srpska, I, Novi Sad, 1984.

[6] Frojd, S., Uvod u psihoanalizu (drugi deo: San), Matica srpska, Novi Sad, 1984, str. 126.

[7] Sažimanje je jedan od mehanizama rada sna koji se ispoljava u tome što je manifestni san mnogo kraći od skrivenog sadržaja latentnog sna. „Tekst sna je oskudan, siromašan, u poređenju s obimom i bogatstvom misli sna“, kaže Frojd. Sažimanje predstavlja neku vrstu skraćenog prevoda onih dugih lanaca skrivenih misli koji tvore san. Pomeranje je proces na osnovu kojeg je očigledni san drukčije centriran u odnosu na onaj skriveni, pravi san. Ono što je u latentnim mislima sna bilo bitno u manifestnom snu postaje sporedno, i obrnuto. Pomeranjem težišta sna on postaje nejasan i nerazumljiv. Simbolizacija je postupak kojim se predstavom nekog spoljašnjeg predmeta ili radnje izražava neka, obično svesti neprihvatljiva, nesvesna sadržina, ideja, želja, težnja (jahanje – seksualni odnos, vađenje zuba – kastracija). Vizuelizacija je mehanizam kojim se apstraktni pojmovi prevode u konkretne slike sna (Detaljnije o ovim mehanizmima videti S. Frojd, Tumačenje snova, I, Matica srpska, Novi Sad, 1984, str. 280–350; Ž. Trebješanin, Leksikon psihoanalize, Zavod za udžbenike, Beograd, 2012).

[8] Jung, K. G., Psihološke rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1984, str. 110.

[9] Jung, K. G.,  Opšta gledišta psihologije snova, Dinamika nesvesnog, Matica srpska, Novi Sad, 1984.

[10] From, E., Zaboravljeni jezik: uvod u razumevanje snova, bajki  i mitova, Zavod za udžbenike, Beograd, 2003, str. 44.

[11] From navodi primer čoveka koji je dan ranije susreo neku u javnosti zbog svoje dobrote uvaženu osobu, a koji je te noći usnio san u kojem ta „ugledna“ osoba ima izgled i ponašanje tvrde i okrutne varalice. Kasnije se pokazalo da je san bio pronicljiv uvid u pravu, rđavu, skrivenu prirodu te „ugledne“ ličnosti. Ono što snevač usled buke dnevnog života nije mogao da uoči spoznao je u snu.

[12] Boss, M., Usnilo mi se prošle noći, Naprijed, Zagreb, 1985.

[13] Isto, str. 207.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


× četiri = 28

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>