Knjiga nedelje u bibliotekama… vol.11 – POHVALA OPORTUNIZMU

knjiga nedeljePOHVALA-OPORTUNIZMU (2)

Приказ књиге Похвала опортунизму Марека Томана

Жикица Димитријевић, песник

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

У лику дворца Черњински, наратор- писац описује бурне догађаје, од свог постанка до данас. На Лоретанском тргу то је највећи дворац. Господин свих двораца. У њему је смештено Министарство спољних послова, илити, у њему се одвијала „Дипломатија“. Преко дворца  пратимо историју Чехословачке државе и њена државна уређења од монархије до републике.    Од Карла Великог, Аустроугарске, преко протектората и Хитлерове Немачке, даље до Варшавског пакта и Совјетске диктатуре, затим ослобађања и Плишане револуције, све до данашњих дана.

Дворац је сведок свих дешавања, прво на самом тргу где је саграђен, као главном попришту свих промена и историјских догађања, са другим зградама, споменицима и осталим обележјима који чине Лоретански трг тј. центар града. Голубови на тргу се најбоље виде из дворца, али не приметиш кад нестану кад узлете на небо, као што и људи нестају.

Борбу у дипломатији пореди са мачевањем, као витешком дисциплином, само се у њој мачује речима. Тако свако поглавље причу започиње уз „мото“, став мачеваоца за напад, или одбрану, преузет од Марока и његове „Уметности оружја“.

Од почетка до краја, писац веома сликовито, студиозно води причу о смрти свог јунака, једног од најзначајнијих Министара спољних послова Чехословачке, Јана Масарика, сина Томаша Масарика, првог председника Чехословачке. Кроз дугу борбу Чехословачке, касније Чешке и Моравске, приказује битке за ослобођење, самосталност овог Словенског народа и његово битисање између истока и запада. Чешка рудна богатства, као и њена тешка индустрија и неколико фабрика оружја су увек привлачила пажњу обеју страна, као магнет што привлачи гвожђе. Из Чехословачке се исток види боље, али се и запад више и боље назире. По Јану Масарику Чехословачка је требала да буде мост између истока и запада, али „за мост су потребне две обале“.

Писац Томан, тј. дворац Черњински, не дозвољавају да се много гледа уназад, јер ретровизор не сме бити већи од предњег стакла аута, као што ни споменици не смеју бити превише велики, јер то показује да је прошлост вреднија од садашњости, али треба све извести на чистину ради чисте савести, па тако разрешити дилему, је ли Јан Масарик убијен или је извршио самоубиство 1948. године.

Све време дворац покушава да се присети свих догађаја који су претходили томе, као и оних који су следили после. Са много ликова који су продефиловали његовим одајама, холовима, ходницима и учествовали у његовој изградњи, рестаурацији, доградњи и били сведоци свог времена.

Ипак после „скидања знака са улаза остаје само оштећен малтер“- дворчеве су речи.

Онима који хоће да упознају Праг, Чешку, упознају слободарски дух народа Чехословачке, као и разлоге и дилему око убиства, самоубиства, министра Јана Масарика, препоручујем да прочитају књигу ПОХВАЛА ОПОРТУНИЗМУ, речима писца из књиге:

-Небо над Прагом је небески спокојно.

Knjiga nedelje u bibliotekama… vol.10 – KULTURA

knjiga nedeljeKULTURA (1)

 

Приказ књиге Култура Терија Иглтона

Ана Седларевић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

У књизи Култура Терија Иглтона, аутор даје своје критичко виђење појмова културе и цивилизације. Црпећи знања из различитих извора ( филозофије, уметности) аутор даје прецизан приказ еволуције појма култура, са посебним освртом на последњих 200 до 300 година, користећи примере из  дела Едмунда Берка, Џонатана Свифта, Оскара Вајлда, као и из дела Томаса Арнолда, Џона Раскина, Фридриха Шилера, Карла Маркса, Т. С. Елиота, Јохана Годфрида Хердера и многих других. Користећи њихове,  често супростављене идеје, аутор тка сложену таписерију која осликава појам културе. Таписерију која је пуна супротности и унутрашњих контрадикторности, где ништа није онако како изгледа.

У  својих шест поглавља аутор разлаже појам културе. Истражује га из различитих перспектива – од различитих схватања појмова културе и цивилизације, преко постмодерног виђења културе.  Дотиче се и виђења културе као друштвено несвесног,  као и њене популаризације и настанка  масовне културе.

Оно што треба посебно напоменути је да аутор сваки наведени став излаже критици, показујући истовремено и његове слабости и мане, поново нас  подсећајући на сложеност и неухватљивост  појма културе.

Једно посебна поглавље је посвећено Оскару Вајлду. У њему, кроз анализу Вајлдовог живота и дела, приказује и преглед различитих виђења културе која су испитивана у претходним поглављима.

Ово је сложена књига, као и тема којом се бави. Састављена је од, на први поглед, међусобно различитих, неповезаних делова који се постепено спајају и прожимају, формирајући сложену слику културе. Аутор користи све своје умеће и ерудицију да одговоти на овај комплексан задатак, то јест,  да нам на разумљив и духовит начин објасни појам културе, покушавајући да га сагледа из што више различитих углова.

Knjiga nedelje u bibliotekama… vol. 9 – ŽIVOT U MRAČNIM VREMENIMA

knjiga nedeljeIVOT-U-MRACNIM-VREMENIMA-Memoari

 

Приказ књиге Живот у мрачним временима Ернста Павела

Радомир Пиљагић Пиља

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

У главној улози овог одличног аутобиографског романа је сам аутор који кроз 23 поглавља исписује у форми дневничких записа важне фрагменте његовог живота, од напуштања нацистичке Немачке као шеснаестогодишњак, па до сазнања да болује од неизлечиве болести.
Долазак Из Берлина у

У главној улози овог одличног аутобиографског романа је сам аутор који кроз 23 поглавља исписује у форми дневничких записа важне фрагменте његовог живота , од напуштања нацистичке Немачке као шеснаестогодишњак па до сазнања да болује од неизлечиве болести.
Долазак Из Берлина у Краљевину Југославију у Београд ( раскрсницу светова) је за главног јунака борба за останак и опстанак, како њега тако Мајке и Оца. Од самог смештаја у хотелу до селидбе у предграђе траје потрага за идентитетом, социјалним дилемама, експресно учење српског језика, јеврејским комплексом ниже вредности, комуникација са околином. Запослење код Геце Кона, ангажовање у илегалној антидржавној организацији, симпатизер социјалистичке идеологије, револуционарни дух…
Убиство Краља Александра мења читав живот. Ствара се нови предратни амбијент и треба отићи. Начин на који су побегли је спој среће и његове сналажљивости. Кроз мемоарско-документаристичко-новинарско приповедање пратимо живот са Њујоршког Менхетна преко Северно-афричког ратишта, обавештајно војног рада у Италији.

Престанком рата завршава се поглавле интензивног живота. Као породичан човек бави се новинарством, атлетиком и пише за своју душу. Сазнаје да је тешко болестан и мири се на изузетан начин. Дијагностициран је рак плућа и главни јунак овог одличног романа ( аутобиографског ) је заправо за живота био и остао прави јунак.
Последње поглавље је завршила његова ћерка Миријам Павел.

 

 

Краљевину Југославију у Београд ( раскрсницу светова) је за главног јунака борба за останак и опстанак, како њега тако Мајке и Оца. Од самог смештаја у хотелу до селидбе у предграђе траје потрага за идентитетом , социјалним дилемама, експресно учење српског језика , јеврејским комплексом ниже вредности , комуникација са околином. Запослење код Геце Кона , ангажовање у илегалној анти-државној организацији, симпатизер социјалистичке идеологије, револуционарни дух…
Убиство Краља Александра мења читав живот. Ствара се нови предратни амбијент и треба отићи. Начин на који су побегли је спој среће и његове сналажљивости. Кроз мемоарско-документаристичко-новинарско приповедање пратимо живот са Њујоршког Менхетна преко Северно-афричког ратишта, обавештајно војног рада у Италији. Престанком рата завршава се поглавле интезивног живота. Као породичан човек бави се новинарством, атлетиком и пише за своју душу. Сазнаје да је тешко болестан и мири се на изузетан начин. Дијагностициран је рак плућа и главни јунак овог одличног романа ( аутобиографског ) је заправо за живота био и остао прави јунак.
Последње поглавље је завршила његова ћерка Миријам Павел.

 

 

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 8 – INDUSTRIJA SREĆE

knjiga nedeljeINDUSTRIJA-SRECE (1)

Приказ књиге Индустрија среће Вилијама Дејвиса

Ђорђе Домазет, професор математике у Митровачкој гимназији

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

 

ХРОНОЛОГИЈА УПОТРЕБЕ СРЕЋЕ

 Пажљиво нас припремајући за истрчавање на терен научног сагледавања једног изузетно индивидуализованог феномена какав је срећа, британски социолог Вилијам Дејвис прави нацрт за слику позамашних димензија и пише предговор за историју трговине овим натприродним ресурсом, а уједно и своју књигу Индустрија среће. Одводећи читаоце који „нису робови својих мисли“ на Светски економски форум у Давос, он настоји да открије „како се благостање може претворити у нешто познатији облик капитала“ и како будућност и правац развоја планете зависи пре свега од тога колико ће човек успешно стрес, очајање и болест заменити опуштањем, здрављем и срећом. И тако реченице ове књиге постају потрага за наведеним благодетима у неком нама добро познатом, објективном и мерљивом смислу.

Систематични Вилијам Дејвис читаоцима отвара врата за бројна гледишта, не бисмо ли, како се изразио један учесник поменутог престижног скупа, успели да решимо проблем који смо сами себи направили. У том врзином колу смењују се економски и психолошки модели и теорије, надјачавајући и истовремено подстичићи једни друге. Питање да ли је исправан сваки поступак који усрећује становнштво у целини или он треба да буде окренут искључиво појединцу, већ у наредном питању уступа место новој дилеми. Већи степен апстрактности феномена и филозофског језика доводи нас по правилу у већу заблуду. У занимљиву игру аутор уводи мерне инструменте, који од осамнаестог века постају изузетно оружје у рукама научника. То донекле решава проблем мерљивости интензитета пријатних и непријатних осећања, али показатељи, као што су тело и његове манифестације, и са друге стране новац са истим одликама, и даље остају недокучива мистерија и мотив који води читаоца и све развијенију причу. Једну од централних улога на терену ове књиге узима новац, својом способношћу да истовремено обухвати и апстрактно и материјално. На врхунцу тог, за психоаналитичаре посебно занимљивог биполарног поремећаја, он за неке представља све, а за неке не представља ништа. Економисти улазе у утакмицу и тржиштем, као правичним средством за вагање показују еквивалентност обе стране. Не могу да, као професор математике, која је по Владимиру Тасићу један изузетан културолошки маркер, не приметим да у овој књизи и она има запажену улогу и своје истакнуто место у нападу, јер је у спрези са економијом јасно истакла централни проблем приче: „Да човек стекне највећу могућу количину онога што је пожељно, уз најмању могућу количину онога што је непожељно.“ Дрвена рачунска машина под именом Логички абакус, овде је механички модел за рационално размишљање по којем функционише наш ум. Воља је наше клатно, а њене осцилације прецизно региструју ценовници на тржишту. И тако човек постаје биће које непрекидно рачуна.

У стандардни нападачки двојац економије и математике с времена на време прикључи се и психологија, и онда он освежен добија нову креативност, убојитост и ефикасност. Човеков елан за куповину, претвара га понекад у „животињу која купује“ и у таквим околностима испитивање ставова јавног мњења и предвидивост купаца, постаје значајна „привредна грана“. Срећа је, како кажу неуронаучници, мишић који треба стално вежбати, она постаје облик капитала, а психолошку премису да новац доноси сразмерну количину среће, у зачараном кругу јединства супротности којима обилује ова књига, заменила је наглавачке окренута теза да одређена количина среће доноси одређену количину новца. Дејвис посебну пажњу посвећује чињеници да је данас физичку исцрпљеност, која је у прошлим вековима била основни раднички проблем, сменила ментална исцрпљеност и да проблем апатије на послу директно управља ефикасношћу рада. Парадоксално, што човек дуже ради постаје му све теже. Разговор надређених са запосленима би требао да промени менталитет радника који ће за исход имати повећање продуктивности.

Стручњаци у области медицине кажу да је стрес, за који нисмо ни знали да постоји до средине прошлог века, одређена врста реакције на превелики притисак. Здраво друштво почива на чињеници да сваки појединац чини све што може како би му се други дивили. А, нешто млађа од стреса, медицина рада, говори да су чак и недовољни притисак и досада такође у неким ситуацијама изузетно нездрави. Сви се у тој динамичној утакмици са продужецима слажу у чињеници да је све теже разграничити здравље и срећу од продуктивности.

Читава плејада младих голобрадих термина нашла је своју „сигурну кућу“ у овој књизи. Пут који иде од „хедониметара“, преко „науке о осмесима“, „скала депресије“, „упитника о болу“, „трзајних повреда врата“, „центара за тренирање и ђебади среће“, има много бочних и вертикалних стаза које се подједнако уливају и изливају из њега. И опет је део математике посвећен мерењима понуђен да нам, уместо да каже колико је нешто квалитетно и добро, покаже његов квантитет, односно колико тога има. Тиме се потврђује позната теза да су математичари радним даном формалисти, а викендом платонисти. Веровање у раст, посебно онај годишњи од неколико процената, постало је нова идеологија. Илузије створено новим економским теоријама стварају потпуно ново окружење. Такмичење и надигравање никада не престају, а друштвена контрола у виду све већег броја професија немењених зауздавању среће, постаје судија који резултат утакмице држи у својим рукама.

У неолибералној ери, каже Дејвис, веза између психичке максимизације и максимизације профита постаје све експлицитнија. Власт у друштву припада онима који су највештији у мерењу одлика појединаца и управљању њима. Друштвена оптимизација, плате по учинку, примање и пружање „поклона“, игра нашим алтруизмом, у којој се болни тренутак плаћања мора представити као нешто сасвим друго, увек садржи и један подмукли, горки елеменат. Друштвене мреже постају моћно оружје, а дечији егоцентризам компјутери доводе до усијања. Читајући ову књигу појединац постаје свестан чињенице да живи у лабораторији у којој се идеје не шире саме од себе, него је увек потребан неко ко ће их погурати и дати им крила.

У тој утопији среће, најрелативнијем од свих појмова, увек постоји нека нада, а (зло)употреба среће већ је обезбедила своје место у цивилизицијској баштини.

 

Ђорђе 2.

 

 

Александар Радовановић

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

Вилијам Дејвис, ко-директор Истраживачког центра за политичку економију у Лондону, који се бави истраживањем економских, политичких и социјалних утицаја. Економиста, истраживач, уметник. Како га другачије описати, када нам је дао дело које може бити део неопходне литературе за друштвено освешћивање.

Шта људско срце чини срећним? Да ли су технолози на правом путу, и да ли ћемо им заиста бити захвални онда када пронађу „хедониметар“, тј. справицу која ће нам говорити јесмо ли срећни? Справа која ће укључивати и средства за ефикасно подизање нивоа среће у нама (антидепресиви…). Хоће ли нас таква једна справа ослободити пиштањем да смо несрећни, или ће нас она заправо заробити?

Посматрањем среће из капиталистичког угла добили смо једно море нових занимања и саветодавних услуга без којих нисмо способни да будемо срећни. Како бисмо знали шта нам је потребно да не постоји гуру који ће нам то рећи, или нова реклама о луксузном аутомобилу или парфему пре почетка другог дневника? Паштета и минималац против хедонизма. Ипак је извор наше несреће тај што немамо најновије моделе било чега.

Индустрија среће се на маестралан начин који подразумева прецизност, стручност, иронију и хумор, бави нашим срцима на једној страни, а на другој капитализмом и неолиберализмом. Ово дело обилује историјским и статистичким подацима. За сваку своју изјаву, аутор има назив фирме, годину, имена људи – детаљно истраживање. Храбро се упустио у анализирање, како сам каже, „нове религије“, тј. савремене друштвене ситуације, која није настала одједном, већ је резултат темељних „научних“ истраживања. Аутор се такође бави питањем колико постоји етика у савременом животу (пословању); нпр. да ли је анкетирање безазлено скупљање података или иза тога стоји машинерија социолошких истраживања која се заснива опет на профиту. Такође, аутор се пита зашто се новац за производњу антидепресива не преусмери у друге сврхе, и да ли смо постали визуелно загађени немилосрдним бројем реклама.

Ако сте спремни да се упустите у авантуру истраживања и бољег разумевања друштвених ситуација, а да притом стално говорите: „Па то је заиста тако!“ и да сами у свом срцу тражите значење среће, ову књигу не смете пропустити.  Издавачка кућа Clio нас је још једном обогатила одличним делом које ће сада бити и део моје личне библиотеке.

Ана Седларевић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Књига Индустрија среће: Како су нам државне управе и велике корпорације продале благостање, аутора Вилијама Дејвиса говори о срећи и покушајима да се ово осећање објасни, измери, да се нађе начин да се на неки начин контролише и, на крају, искористи у политичке и маркетиншке, односно корпоративне сврхе.

Кроз осам поглавља ове књиге аутор систематично описује развој занимања психологије и економије, а касније и политике, везана за осећања људи, као и развој различитих дисциплина које су настале из тих интересовања.

Почевши од првог поглавља, у коме аутор  описује саме почетке „науке о срећи“ где се по први пут осећања среће и бола покушавају научно објаснити и измерити, као и да они сви почивају на физиолошкој основи (стога се и њихов интезитет може објективно измерити), па све до последњег, осмог поглавља, где се , на неки начин, даје рекапитулација целе књиге, аутор на критички начин прати развој „науке о срећи“ кроз које се појам људског бића постепено губи, и уместо њега остаје само нека врста машине (неуронаучници) , односно животиња (бихевиористи) на чија се осећања и понашање може утицати.

Оно што посебно треба нагласити је и утицај економије који је тесно повезан са овим истраживањима. Капиталистичко друштво је оберучке прихватило ова истраживања. Велике корпорације су их финансирале и користиле њихове резултате да би повећале своју моћ и утицај. Уз помоћ реклама и разних „гуруа“ оне говоре шта ће нас усрећити.

Аутор књиге указује на растући број проблема који овај приступ изазива: од  отуђења, депресије и различитих менталних болести, па све до манипулације од стране економских и политичких елита.

Индустрија среће је књига која је стручно написана. Ауторов стил је критичан, прецизан, али истовремено поседује и извесну дозу хумора. Сам аутор се критички поставља према капиталистичком виђењу среће у нашем друштву и шта оно доноси. Слика коју он даје није пријатна, али је освешћујућа.

Јелена Бурнаћ, пензионер

Градска библиотека Карло Бјелицки, Сомбор

(усмени коментар) Индустрија среће… Американци…

 

 

 

 

 

 

 

 

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 7- IZABEL

knjiga nedeljeIZABEL (2)

Прикази књиге Изабел Феридуна Замиоглуа

Ивана Стаменковић, професор филозофије

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

„Гласно је проклињала своју слабу вољу. Окружена је људима примитивних схватања. Око ње само сањалице детињих очију које губе ослонац. Које се понашају као да треба да буду део поретка. Кваре јој дан. Вређају је. Кажу: Предала си се. Кажу: Постала си неупотребљива и поврх свега поносно показујеш трагове истрошености.“

Заимоглу нам на оригиналан начин описује сурову свакодневницу маргиналних ликова, који често живе на рубу егзистенције, али не желе да у нашим очима буду жртве, јер је то њихов избор. Изабел предњачи у томе. Без имало патетике и на моменте јако бизарно, Заимоглу нам показује како изгледа када се унутрашњост – саткана од борбе између прошлости и садашњости, љубави и мржње, бола и страха, кајања и освете, очекивања и реалности – изврне на површину и кроз чврсту љуштуру покаже у свој својој лепоти и бизарности.

Вида Дамњановић, домаћица

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Књига се чита у даху. Прича о Изабел и Маркусу, повратнику из рата на Косову, преплиће њихове животе, стварност и скору прошлост.
Доста горак укус у устима оставља, док се сусрећете са сигурном кућом, прихватилиштем, насиљем, пожудом (што за новцем, што телесним задовољством, где новцем ово потоње једни плаћају, а други су приморани да би преживели).
Све се збива у Берлину, али то може бити и место у коме живите, само живећи своје животе не обраћамо довољно пажње на људе око себе (људе који обилазе наше контејнере и стоје испред тржног центра очекујући да им уделимо милост, одлазе у народну кухињу, а сада и све присутнији емигранти…)
Као што постоје разговори за дан и разговори за ноћ, тако за мене и штива постоје за пролеће и за јесен. Изабел свакако читајте у пролеће; враћа веру у буђење, чистоту живота и емоције.

Игор Чолак, директор градске телевизије Сремска Митровица

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Чини ми се да јунаци овог романа више нити виде нити траже смисао својих живота. Анархично, помало и шизофрено бауљају улицама и сталежима великог града нежелећи да га напусте.Помолао сам се уплашио пророчког аспекта овог занимљивог књижевног дела.

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 6 – DNEVNIK GALIOTA

knjiga nedeljeDNEVNIK-GALIOTA

Приказ књиге Дневник галиота Имра Кертеса

Јелена Павловић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Ако је веровати Алберу Камију, да се сваки уметник укрцава у галију свога доба, онда је галија на коју се укрцао мађарски писац јеврејског порекла, и једини мађарски нобеловац Имре Кертес, саздана од последње три деценије двадесетог века.

Када се у издању издавачке куће Клио из Београда 2017. године, у преводу на српски језик појавио Дневни галиота, у рукама читаоца нашао се дневник врхунског интелектуалца који је спознао сав трагизам живота.

На начин једног филозофа, писац је промишљао свет који га окружује, као и своје место у свету.

Подељен на три поглавља:

- Испловљавање (на отворено море),

- Лута (међу хридинама и спрудовима),

- Диже руку (са кормила), увлачи (весла), обузима га срећа, Дневник хронолошки обухвата период од 1961. до 1991. године. У том периоду Кертес је стварао и своја најзначајнихја дела: Бесудбинство, Фијаско, Кадиш, Енглеске заставе…

Дневничке белешке састоје се од краћих фрагмената, афоризама, парадокса, цитата, и коментара прочитане лектире.

Кертес непрестано размишља док чита, пише, преводи, слуша музику, или шета Будимпештом. Да не знамо ништа о Кертесу, као о човеку и књижевнику, из дневничких белешки бисмо сазнали да је мрзео своје детињство, да је младост преживео као болест. Као син једног сатрвеног и уништеног народа, он је чезнуо за неозначеним гробом.

Пошто је као четрнаестогодишњи дечак спознао страхоту  „коначног решења јеврејског питања“, и прошао кроз пакао Аушвица и Бухенвалда, па потом четири деценије живео у комунистичкој Мађарској, он је с правом могао да заључи да је двадесети век стрељачки вод који је на дужности без предаха.

Писац је видео распад концентрационог логора у Бухенвалду 1945, успостављање комунизма четрдесетосме, његово расуло педесетшесте, рестаурацију педесетседме… Потом је доживео крајем осамдесетих и почетком деведесетих година: дуге редове, хаос, неповерење, атмосферу сличну оној из педесетшесте, када усред претеће анархије људима живот коначно изгледа стваран, после више од четрдесет година лажне извештачености.

Када размишља о тоталитаризму, Кертес показује да је суштина свега тоталитарног једнообразност, шизоидна апатија и код злочинца и код жртве. Искуство тоталитаризма је оборило појам личности.

Пошто је Аушвиц највећа траума европског човека још од распећа, о било чему да размишља, Кертес увек размишља о Аушвицу. После тог искуства,одређени закони понашања више не вреде.

Пошто попут Прима Левија никада не помишља на то да је Јеврејин, он јеврејство доживљава као негативитет, ограниченост, споља наметнуту детерминанту. Али посредством свога јеврејства, он је доживео универзални доживљај тоталитаризму изложеног људског бивствовања.

По Кертесу се нациста не постаје побуном, већ из конформизма. Храбро закључује да је тоталитаризам, као власт над масама, материјалним ресурсима и душама, црквени изум.

За писца не представља проблем што су нацисти убили шест милиона људи, већ зато што је било могуће убити шест милиона…

Истребљење човека, континуирано спровођено, претворило се у систем, постало је друштвено прихваћено, могуће га је било институционализовати. Када говори о животу у комунизму, човек му изгледа као сићушни створ којег власт, попут каквог миша, нагонски граби и опхрва на својим мукама, све снажније стеже, из пуке расејаности своје руке, док се сићушни створ не угуши.

Стање у Источној Немачкој (Берлин, Дрезден), по њему носи белег просечности. Не може да замисли да ту неко мисли, посматра људе који не верују у могућност људскости у односима између човека и човека, примећује недостатак солидарности, понижење, провинцијско родољубље беде. За Кертеса је право питање не шта је проузроковало пропаст комунизма, него шта га је уопште одржало.

Кафкин Замак је прецизна дијагноза источноевропског живота, а то је слика друштвено договореног слуганства. Горко подвлачи да источноевропски живот одгаја за смрт.

Пошто истакнуте уметнике власти третирају као злочинце, Кертес осећа задовољство што је странац у својој домовини, странац међу људима, странац у свету. (И све више се шири и продубљује јаз између мене и мене.)

У државно-тоталитарном социјализму, у борби вукова као победници излазе пацови.

За Кертеса је Европа укинута, претворена у вазалски континент, у војно складиште других сила, у зону полазних операција.

Пошто пише на мађарском језику, помирљиво закључује да мађарска култура никада неће имати своје место у оној култури која нешто значи, која је универзална, јер је мађарска култура тек субкултура, она и сама себе види као погрешно схваћену, погрешно тумачену културу.

Знатан део дневничких записа посвећен је животу; трагичној, бесмисленој, тужној, неразумљивој, болној суштини живота. Живот је парадокс, живот је противприродна појава (У животу нисам ваљда имао ниједан тренутак у којем сам овај живот у целини, у својој пуноћи, осетио као свој.)

Завирити у тајну бивствовања, човека може натерати да занеми, или да полуди. Постоји само отуђени, функционални човек који је свесно изабрао одустајање од стварности и егзистенције. (Човек живи, али не располаже својим животом.)

Иако изгледа као беспомоћни протагониста неке Бошове слике, Кертес је, како сам признаје, живео у знаку Годоа, тј. у непрекидном ишчекивању. За Кертеса је слобода оно чега нема. Тек када вредности постану важније од бивства, може се догодити нешто квалитетно ново у људској историји. Пошто човек не може да поревлада природу, не може ни да је спозна. Слаже се са Сиораном да је свака књига једно одложено самоубиство. Од самоубиства га је спасло и друштво које му је гарантовало наставак ропског живота и које га је ослободило свих илузија. И зато је по њему уметност важнија од живота. Иако је индивидуално бивствовање највећа заблуда или иронија универзума, подвиг је у колективном свету опстао као приватна личност.

И поред неизвесности и страха на коју ће га страну лађа живота одвести, у понор и ништавило, или у бесконачност, овај храбри галиот ипак прихвата ризик живљења. Јер проживети живот, онај који нам је запао, и проживети га тако да нам припадне у пуној мери, то је животни задатак, где год живели.

Бранислава Стефановић

 Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

 

Прочитано, признајем, делимично и уз доста прескакања „пасуса“ и уз напор да разумем и запамтим…врло конфузно за мене. Скакање са теме на тему, али се кроз сваку провлачи живот, како га и у којим условима живимо. Можда је проблем мог неразумевања Дневника то што не познајем опусе светских књижевника, филозофа, композитора, у толикој мери да бих разумела шта је писац цитирањем истих хтео да каже.

Када би требало да Дневник галиота препричам, једино што ми је у њему разумљиво су патња и тежња човека за бољим сутра до којег се тешко и скоро никако не долази.

Ово виђење Дневника галиота је, наравно, само из мог угла. Угла некомпетентног, просечног читача, али вам хвала на поверењу да бих могла бити и више од тога.

Душко Секулић, медицински техничар

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

 

Дневник галиота, књижевно дело мађарског нобеловца Имре Кертеса, представља не само хронолошки приказ путовања кроз бурни пишчев живот, већ и збирку филозофских размишљања којима се писац води, и којим нас (читаоце) води ка објашњењу појма тоталитаризма и свих појава које га прате. Ко би могао боље разумети ову сурову друштвену пошаст, него човек који је у младости преживео страхоте концентрационог логора у Аушвицу. Кертес нам на дубокоинтимни начин открива мржњу и презир коју у себи носи, и то да из ината, у појединим моментима, одржава себе у животу, али да те његове емоције нису довољно истрајне да би с њима могао било шта постићи.
Читајући белешке, којима галиот савладава животне буре, читалац израста у праведника (једнаког ономе који пише или ономе који воли), притом искрено уживајући у сопственом мазохизму. Трагајући за суштином бол је оно што нам служи као инспирација.
Без обзира на то у шта веровали, умрећемо. Ако ни у шта не верујемо, умрећемо још за живота.

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 5 – S VEROM U NEPOVERENJE

knjiga nedeljeS-VEROM-U-NEPOVERENJE

 

Прикази књиге С вером у неповерење Ивана Крастева

Милена Вукобратовић, агент осигурања

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

 

Штиво врхунског интелектуалца, не случајно убројаног међу 100 највећих живих мислилаца, на жалост, нама до сада непознатог, услед и овде присутног жалосног балканског синдрома да су врхунски умови увек пре препознати и признати далеко од сопствене земље.
Штиво које бриткошћу и суштинском анализом демократије не оставља читаоца равнодушним, али које не оставља места било каквом оптимизму: демократија је данас еволуирала у сопствену негацију упркос непостојању алтернативе.
Кроз историју људског друштва , у недостатку друштвених поредака, сви предходни су, до сада, рађали обрисе нових поредака у свом лаганом нестајању на историјској равни. Човечанство је очигледно данас суочено са свеприсутним незнањем како и куда даље. Међутим, творци данашњих одлука извесно и не желе ништа да мењају, а незадовољни њима далеко су од могућности да својим утицајем нешто промене.
Замишљена у старој Грчкој као владавина већине у друштву над мањином, демократија данас представља управо супротно искуство: бројчано занемарљива мањина људске популације тобожњим позивом на демократске вредности и уз сурово гажење људских и радничких права инструментима најсуровијег колонијализма израбљује огромну већину.
Под плаштом демократије, мултинационалне компаније владају светом, економском израбљивању нових колонија (у Европи ништа мање него у трећем свету), по правилу предходи ,,привлачење страних инвестиција,, путем домицилних парламентарних одлука, донетих свакако на демократком принципу, макар формално и наизглед демократском.
Демократски принцип владавине је, по скромном мишљењу читаоца, еволуирао у релативно слабо прикривену аутократију, присутну у већини западних земаља (којима ми, за сада извесно безуспешно, а можда и безразложно тежимо?) председнички системи владавине, са минорном улогом парламента, у којима још тек формално постоји демократски принцип у одлучивању.
Демократија је стара и уморна, поручује нам врсни аутор ове књиге, а није оставила наследницу. Људско друштво полако и готово сигурно клизи у прикривени робовласнички систем, револуције су све редом пропале и нема им назнака у будућности. Круг историје се понавља.

 

Ана Седларевић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

 Може ли демократија да опстане када не верујемо својим лидерима …

Књига  С вером у неповерење: Може ли демократија да опстане када не верујемо својим лидерима, аутора Ивана Крастева је питко штиво које нуди ауторову анализу кризе демократије. Иако на први поглед  даје одговоре на питања о разлозима опадања поверења грађана у рад јавних институција, неповерења бирача  и кризе демократије уопште, оно не даје одговоре на питања како те проблеме решити. Напротив, сам аутор истиче да ова књига није замишљена као приручник за решавање проблема. Иако, на први поглед, аутор даје објашњења зашто се криза десила, он такође у њима отвара сијасет нових питања која подстичу читаоца да још дубље анализира проблем и покуша сам да нађе одговор на њих.

Сама књига је подељена на четири дела. У Уводу се поставља главна тема – питање демократије без поверења, где се укратко образлажу разлози због којих је дошло до ње. На ведар и једноставан начин  приступајући теми, аутор се труди да пробуди радозналост читаоца занимљивим питањима и проблемима везаним за кризу демократије данас.

У остатку књиге он разлаже проблем на три дела и дубље анализира сваки од њих.

Први део говори о неповерењу бирача, „белим листићима“ и како је до тога дошло. Сам аутор покушава да сагледа и разуме разлоге због којих је дошло до тога да гласачи изгубе поверење у то да њихов глас  може да донесе промену.

У другом делу се говори о кризи демократије, о томе како се виђење демократије мењало, и још се мења. И, наравно, како је поверење у демократски систем еродирало током времена.

Трећи део се дотиче питања транспарентности и шта она значи у друштву и како утиче на њега.

Кроз целу књигу  аутор нам пружа своје виђење проблема, у виду слободних варијација на тему демократије и поверења, односно, неповерења. Као што је раније поменуто, сам тон књиге је лаган и необавезан, али истровремено потпуно окупира пажњу читаоца. Упркос томе, или можда и баш због тога, аутор на крајње ефектан начин излаже своје мисли о овом занимљивом и данас актуелном проблему.

 

 

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 4 – PUT U SARAJEVO

knjiga nedeljePUT-U-SARAJEVO

Прикази књиге Пут у Сарајево Џона Рола

Проф. др Михаел Антоловић, Педагошки факултет, Сомбор

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Заснивајући своју аргументацију на огромној ерудицији, британски историчар Џон Рол је у својим огледима сабраним унутар корица књиге Пут у Сарајево (Београд: КЛИО, 2017) убедљиво документовао тенденциозност дела новије историографије (напосе Кристофера Кларка) када је реч о узроцима Првог светског рата, показавши да она свесно занемарује изворе који сведоче о намерама немачког државног врха о „посезању за светском моћи“. Имајући у виду скроман број историјских радова посвећених Првом светском рату који су преведени на српски језик, сматрамо да напор преводиоца Вељка Станића те издавачке куће КЛИО заслужује сваку похвалу. Ово тим пре будући да превођење радова водећих светских историчара представља нужан услов за развој српске историографије и њено унапређивање, како у тематском тако и у теоријском-методолошком погледу. Коначно, непрестани дијалог различитих историографских традиција води унапређењу историјске културе у целини, што би морао бити циљ не само српске већ и сваке модерне историографије.

Недељко Терзић, писац, новинар у пензији

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

 

Енглески историчар Џон Рол, предани, савесни истраживач, документарни археолог, веома слојевито, поуздано чињенично, од прве до последње странице своје студије романтично назване Пут у Сарајево разоткрива чињенице о предусловима Првог светског – Великог рата. Око две историјске личности, аустријског надвојводе Франца Фердинанда и њему наспрамног Гаврила Принципа, знало се само такорећи из сервиране историографије, међутим било је толико много утицајних ликова и толико много ненајављених догађаја које нам, као на длану, пружа Џон Рол поуздано, нескривено и занимљиво. Односно, као да је попут искусног археолога скинуо све наслаге са дубоко закопане истине.

Један од ликова без ког овај временски део историје не може ни да се замисли је кајзер (цар) Вилхелм II од Немачке. Био је последњи цар Немачке и последњи краљ Пруске, владао је пуних тридесет година, фрустрирана личност због физичких и менталних недостатака, његово време назива се бизарним, а он лично се очитава као специјалиста за историјске теорије завере, те га Џон Рол сматра конструктором Великог рата и разобличава га у својој књизи. Књига је сплет осам поглавља из којих се јасно види какав је врхунски „мутивода“ био кајзер који се „дивио“ победама Румуније, Бугарске, Србије и Црне Горе и Грчке 1912. године над Турцима и у исто време већ паковао планове како да их увуче у нове ратне сукобе, тако да му је атентат у Сарајеву дошао „као наручен“. А можда је отуд и био – наручен? Мале државе и мали народи нису се честито ни одморили од претходних ратова, а већ бивају жртвовани у наредним већ испланираним. Део кајзерове стратегије је и у реченици: „Мањим државама боље је да буду на нашој страни, јер ће последице рата бити сурове према онима који су против нас.“ Фрустрирани ковач зла, препотентни владар Вилхелм II, био је „даровит“ сценариста животних судбина малих народа и велики редитељ сплетова околности ратних веза и размимоилажења, превара и подметања међу великим силама, заговорник стварања велике Немачке или „доброћудне“ Европе, као данашња Унија.

Читати или не читати књигу Џона Рола Пут у Сарајево? Читати – обавезно, поглавље по поглавље. Пре сваког следећег поглавља прелистати претходно – корисно је.

 

за клио1Mitrovicaза клиоMitrovicaНЕДЕЉКОMitrovica

 

Ивица Трајковић

Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

Пут у Сарајево аутора Џона Рола плод је педесетогодишњег научног рада и посвећености проучавању модерне немачке историје, а посебно Вилхелма II, његовог двора и политичког и војног окружења. Ова књига сумира идеје и закључке до којих је професор Рол дошао током своје богате каријере. Књига говори о личности немачког кајзера, као и о улози коју је имао у управљању царском Немачком у годинама пре Првог светског рата. Аутор анализира немачке ратне циљеве у контексту историје међународних односа у кретању ка рату у годинама пре 1914.

Есеји одабрани у овој књизи по први пут излазе заједно, и то у избору самог аутора. За читаоце у Србији посебно је занимљив однос званичног Берлина према Краљевини Србији, у светлу односа с Аустоугарском, Русијом и Османским царством.

Аутор критички гледа на историјски ревизионизам, који умањује и релативизује улогу немачке и аустроугарске политике. Сматрам да је тема књиге веома актуелна, нарочито у годинама када се обележава 100 година избијања, трајања и завршетка Првог светског рата.

Док сам читао књигу, доминантни су ми били следећи утисци:

- велико искуство, озбиљност и труд аутора;

- приписивање жеље за влашћу и доминацијом над другима божјој вољи, као одлике оних који владају и који сматрају да је њихова нација изнад других;

-место наше напаћене Страдије и њена судбина условљена вољом великих сила, током историје и данас.

Владимир Стефановић, дипломирани филозоф

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац

У години обележавања јубилеја, стогодишњице завршетка Великог рата (тек касније у историјским уџбеницима названог Први светски рат), поново се покрећу многобројна питања везана за овај колосалан историјски догађај, највећи дотад оружани сукоб у историји човечанства и увертира у оно што ће се касније испоставити као веома насилно столеће.
Много тога је речено и писано о Првом светском рату (1914-1918), али морална обавеза академског позива историчаре обавезује на увек нова преиспитивања. Стога и британски историчар Џон Рол у својој књизи Пут у Сарајево ( Клио, 2016), на себе преузима обавезу да из једног новог угла и једне нове оптике сагледа догађаје који су претходили ратној катаклизми. Како је велики део свог научно истраживачког рада посветио изучавању личности и дела последњег немачког цара Вилхелма II (1859-1941), то се и у овој књизи аутор неизбежно осврће на догађаје и поступке које је немачки војни и политички врх, на челу са својим сувереном, чинио у годинама које су претходиле сарајевском атентату, нарочито у периоду између 1912-1914. Бацајући ново светло на улогу коју је Немачка одиграла у припреми и планирању Првог светског рата, а све поткрепљено значајном и обимном документацијом, Рол иде директно против историјског ревизионизма који настоји да минимализује одговорност Аустроугарске и Немачке за почетак Првог светског рата. Маниром позитивистичке традиције, карактеристичним за кембриџску школу, Рол се у својој истраживакој методологији првенствено фокусира на архивску грађу и примарне изворе. У књизи су они наведени у великом броју и представљају плод вишегодишњег мукотрпног, студиозног и стрпљивог рада. Између осталог, као један од најзначајнијих извора наводи се предратни дневник адмирала фон Милера, шефа Кајзеровог Поморског кабинета а затим и Кајзерове преписке са члановима тадашњег владајућег естаблишмента- министрима, генералима али и члановима других европских владарских породица. Такође, не треба занемарити ни значај који аутор приписује Кајзеровим чувеним „маргиналијама“-успутним забелешкама које је овај правио по ободима писама и другим документима. И оне представљају значајан архивски извор.
Дуго је у научним круговима одговорност за Велики рат сваљивана искључиво на српске власти и сарајевске атентаторе, на подривачку политику Србије према Аустроугарској и тежњу да поједине делове двојне монархије отцепи и напослетку припоји себи. Прошло је доста времена док је тај једнострани приступ почео да јењава (иако је и данас присутан), а књига Џона Рола свакако је значајан допринос кораку даље ка објективистичком сагледавању те бурне епохе. Пратећи живот Кајзера Вилхелма II као и генезу и развој немачког царства још од друге половине XIX века, аутор се труди да нам предочи шири синопсис политичке и друштвене атмосфере у царевини, као и њене односе са европским и светским силама почетком XX века. Узимајући у обзир значајне регионалне догађаје тих година (Прва и Друга мароканска криза, Анексиона криза, Балкански ратови), Рол нам показује да је у шареноликом и замршеном миљеу тих политичких дешавања сваки имао удела у узроковању великог светског сукоба који је уследио. Стављајући акценат на немачку политику експанзионизма ка истоку, као и намеру њене млађе сестре, Аустрије, да уништи Србију која је постала реметилачки фактор на Балкану, Рол показује да би се у те две амбиције могао потражити истински узрок Првог светског рата (ако је већ видовдански атентат био повод).
У поткрепљивању своје тврдње о значајној улози Немачке у започињању рата он наводи значајан датум, 08.12.1912, дан „ратног већа“. Тада је Кајзер на хитно саветовање позвао своје војно руководство, адмирала фон Тирпица и начелника генералштаба фон Молткеа, разматрајући идеју да се рат Србији објави још тада. Такође, као врло значајан извор тврдњи о брижљивом планирању Немачке да започне рат, Рол наводи и објаву немачких ратних циљева у септембру 1914. од стране тадашњег канцелара Бетман-Холвега.
Ролов исцрпан и детаљан рад упућивао га је на ишчитавање непрегледне архивске грађе везане за друштвену атмосферу, историјске прилике па чак и осврт на психолошке профиле кључних фигура тог периода. Одлуке које су те личности доносиле и поступци које су предузимале у кључним моментима свакако су били узроковани самим њиховим карактерима и међуродбинским односима. Рол не заобилази ни тај аспект целокупне приче (тзв. психоисторија) што само додатно утврђује његову репутацију озбиљног истраживача.
Иако невелико обимом ( стотину и педесет страна подељених у осам поглавља), академско штиво Џона Рола, Пут у Сарајево пружа занимљив увид у профил једне од најзначајних личности немачке историје, као и његове поступке и одлуке које су донеле Немачкој први велики пораз у XX столећу. Такође, последњи део књиге посвећен је животу Кајзера у егзилу (живео је у Холандији од 1918 па све до своје смрти, 1941.), осврћући се на његове тадашње политичке ставове, верску задојеност и жудњу за обновом и поновним уздизањем немачког Рајха . Кајзер је све до краја инсистирао на својој антисемитској реторици наводећи Јевреје као светске манипулаторе и главне кривце за пропаст немачког народа. Свакако се у његовој мржњи према Јеврејима већ могла наслутити злокобна антиципација нацистичке идеологије и оног што ће доћи са њом. Стога нимало не чуди што је Вилхелм са одушевљењем прихватио долазак Хитлера на власт видевши у њему свог достојног наследника и неког ко ће до краја остварити оне циљеве за које се и он сам залагао. Манири и речи свакако недостојни једног племића. Ипак, његов живот и дело, како и показује ова књига, нарочито од доласка на власт, 1888. године па до ратног пораза и абдикације 1918, нераскидиво су повезани са историјом Немачке и не могу се посматрати ван тог контекста. На крају, чак је и период у животу Немачке за време његове владавине добио назив-вилхелминска епоха.

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 3 – SARAJEVSKI ATENTAT


knjiga nedeljeSARAJEVSKI-ATENTAT (1)

 

Прикази књиге Сарајевски атентат Жоржа Перека

 

Ева Панић, пензионер

Градска библиотека Карло Бјелицки, Сомбор

Када чујем речи “сарајевски атентат”, поред многих других прича сетим се и оне о мом деди по оцу. Овај трагични догађај који је предходио Првом светском рату, биће само први у низу оних који ће у наредним годинама донети толико патње милионима људи.

Мој деда је у Великом рату заробљен и као ратни заробљеник одведен у логор на територији данашње Румуније. Једва је преживео глад и смрзавање. Оболео је од пегавог тифуса и заувек изгубио косу на глави. Имао је двадесет година.

Колико патње….

Живот Жоржа Перека је такође патња сама. Син Пољских Јевреја, родитеље је изгубио у раном детињству за време Другог светског рата. Одрастао је код рођака, да би му се живот, због тешке болести, окончао већ са 45 година.

1957. године долази у тадашњу Југославију, где има добре пријатеље (познанства са sрпским уметницима, који живе у Паризу), тражећи лека својој депресији.

Држим у руци Сарајевски атентат. Не знајући ништа о књизи, очекујем неку врсту историјске фикције. Уместо тога схватам да читам љубавни роман ( да ли је то заиста?) који се одиграва у Београду и Сарајеву, или ,,мали курс из метафизике и морала,, (цитат из књиге), трилер или ( Лаклоове ) Опасне везе наших дана? Не верујем да је ово потоње дело случајно поменуто у књизи.

Па где се ту онда налази Атентат у Сарајеву?

Нашао је ту ипак своје место. Наиме, уз ,“главну“ причу, у паралелном току романа читамо прво званични, подробан извештај о самом току атентата, а затим записник са суђења припадницима Младе Босне. Жеља аутора је да се уверимо колико је суђење било непоштено, намештено и пристрасно, те тако Сарајевски атентат за аутора добија значење метафоре трагања за истином (историјском и интимном). Јер шта је заправо истина, шта су прави мотиви људских поступака, пита се аутор у току целог приповедања.

Одговора има и нема, као што свака медаља има две стране.

Стигла сам до краја књиге, али питања и одговори остају. Мислим да је то писац управо и желео.

sarajevski atentatSOMBOR

Јелена Павловић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Када су крајем 50-их година ХХ века питали Жан Пол Сартра о новој генерацији младих, он је рекао да они спадају у равнодушне и да нико не зна шта ће ти млади постати. Генерација која је одустала од вредности и уверења својих очева, суочена са тешкоћама проналажења себе у свету који се убрзано мења.

Чини се да о једном таквом јунаку који је у потрези за смислом сопствене егзистенције пише и француски писац Жорж Перек у роману Сарајевски атентат. Овај роман написан давне 1957. године, појавио се пред српском читалачком публиком 2017. године у издању издавачке куће Clio  из Београда.

Главни јунак овог кратког романа, који у поднаслову носи назив Приповест, делимично је пишчев алтер его. Тек на почетку своје књижевне каријере, млади Жорж Перек, баш као и његов књижевни јунак дружећи се са југословенском уметничком колонијом у Паризу, упознаје угледног српског историчара уметности, као и његову младу љубавницу у коју се заљубљује и, дошавши у Београд, безуспешно покушава да је освоји. Јунак романа, млади Француз, о чијем занимању као и интелектуалном и духовном развоју не сазнајемо ништа, у Паризу упознаје професора Бранка из Сарајева, а потом под необичним околностима (пошто види њену фотографију у Бранковом стану), бива заинтересован и за његову љубавницу Милу из Београда. Од тог тренутка ова „неодређена“ девојка постаје предмет његове жеље, али не из искрене заљубљености, већ као средство којим би се поразио Бранко. (На крају крајева, увек се сетим Бранка, никада Миле.)

И док се Перекова љубавна прича девојчиним одбијањем завршава, дотле необична прича његовог јунака добија сасвим неочекивани обрт. У жељи да настави своју интелектуалну игру Француз долази у Београд, наставља да заводи Милу, заинтригиран њеним двосмисленим поступцима и порукама. Лепа и нежна Мила, сазрела под духовним утицајем свога љубавника (заволела Шесту симфонију и Толстоја) је жена чији је однос према мушкарцима заснован у исто време на привлачности и одбијању, на страху од пролазних веза и склоности ка самоћи. Њена привлачност за главног јунака је управо у измицању покушаја да је тачно одреди. Он са извесне дистанце признаје да се не ради о правој љубави, јер не може да се сети осећања која гаји према њој. Боравак у Београду и сусрети са Милом, прекидани Бранковим изненадним доласцима из Сарајева, одвијају се на граници жеље за победом, као и жеље за одрастањем (размишља о одласку у Скопље, Дубровник, Вишеград). Тако се јунаково уверење мења од потпуне сигурности у своју победу, до уверења да је игра изгубљена. (Више него икада личио сам себи на Сирана.)

У својој лицемерној и дволичној игри Француз помало подсећа на ученика перфидног Лаклоовог виконта де Валмона.

Како јунак сумња и преиспитује мотиве свог понашања, тако му истина непрестано измиче. Може се само наслутити нека врста духовне кризе и егзистенцијалне празнине испољена кроз бесциљна лутања и предавања боемском животу, као и жеља за самопотврђивањем. Лутања Паризом и Београдом одишу митологијом новог таласа. То је један неодређени Париз чијим ће улицама у потрази за смислом сопствене егзистенције лутати и меланхолични Модијанови јунаци.

Уметнички и боемски делови Београда (Топличин венац, Калемегдан, Безистан, Скадарлија) су позорница по којој се јунак убрзано креће и равнодушно се предајући пороцима, бесциљно троши драгоцено време. Пошто признаје да би желео да верује у оно о чему приповеда јунак, ствара извесну дистанцу између себе и своје приче и тако она постаје реалност по себи у коју се може веровати или сумњати (Све је остало мутно, неразговетно.)

Иако је у јунаковим очима ружан, агресиван и склон мазохизму (Попај који жели да буде Исус Христ), Бранко више показује емотивност, искрену љубав према Мили (жртвује каријеру због ње), неосветољубивост, као и упорност да се своје љубави лако не одрекне. Бранко види јунака као једног од оних Француза који су у стању да употребе сва средства свога духа да би освојили неку жену, иако је не воле, из жеље, разврата и похоте.

Пошто успева да освоји Милу, јунак губи интересовање за њу и поново се окреће своме супарнику. Одлази у Сарајево да га убеди да коначно одустане од Миле.

У мрежу бива ухваћена и Бранкова супруга, „бледа“ Ана. Француз користи њено понижење, покушава да изазове њену љубомору и да је подстакне да изврши злочин из страсти (убије Бранка). Пошто и Мила долази у Сарајево, јунак организује сусрет у хотелу „Европа“, али до убиства ипак не долази и прича се нагло прекида његовим одласком из Југославије.

Припремајући позорницу за убиство у Сарајеву, писац уводи као паралелни ток и причу о познатом атентату извршеном на Видовдан 1914. године, када је од руке Младобосанца Гаврила Принципа убијен аустроугарски престолонаследник, надвојвода Франц Фердинанд, и на тај начин спаја личну причу са великом драмом светске историје. Какве је последице Сарајевски атентат имао на српску, европску и светску историју опште је познато, а какве би последице сарајевска драма имала на личност јунака може се само претпоставити. (Јер у Сарајеву се догађа да се ствари не одвијају увек онако како бисмо желели и да и најмањи поступци имају узнемирујуће последице.)

Пошто је и сам студирао историју, писац је проучавајући литературу, записнике са суђења и изјаве атентатора, изложио добро познате чињенице и околности догађаја. Он закључује да атентат није настао под утицајем великосрпске пропаганде, већ искрене жеље младих људи да освоје националну и социјалну слободу. Атентат је за њега „не обичан догађај, не гнусни злочин, него трагичан догађај, усхићујући догађај“. Оваква интерпретација добија на значају ако се зна да смо у годинама обележавања стогодишњице Првог светског рата имали и нова тумачења овог догађаја, која су не ретко тражила српску одговорност и кривицу.

Када се постави питање јунакове кривице, видимо да јунак не жали ни за чим, да не осуђује себе и да се не осећа кривим у очима других. На тај начин писац оставља својеврсну интерпретативну слободу читаоцу. Где је граница људске слободе и какав је изазов прећи дозвољену границу? Да ли је нужно испитивање те границе да би индивидуа постала личност? И да ли је деструкција први корак ка креацији?

Весна Перић, професор француског језика и дипломирани романиста

Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

 

Док је педесетих година XX века Париз наставио да својом лепотом, културом, уметношћу и боемским начином живота окупља уметнике, писце и филозофе из целог света, једном Французу, још непознатом и непризнатом писцу, одлазак из града светлости у Београд и дружење са београдском уметничком елитом тог доба био је излазак из ћорсокака у који га је довела стваралачка криза. Боравак у граду где се сусрећу Исток и Запад, традиција и модерно, помогао му је да ослободи потиснуту списатељску енергију и да брзо и лако, по повратку у Париз, напише Сарајевски атентат, књигу која ће светлост дана и у Француској видети много деценија касније.

Овај кратки роман је жанровски тешко одредити јер је истовремено љубавни, историјски, криминалистички трилер али и мали водич кроз Београд, београдске кафане и ресторане, омиљена стецишта уметника. Кроз љубавну причу, у којој се преплићу аутобиографски елементи са фикцијом, Перек нам открива своја размишљања о људској души и недокучивости људског бића чије се тајне, баш као и тајне хаотичног света у коме се истина и привид често не разликују, не могу увек докучити. Ако сте помислили да ћете у Перековом роману још једном чути већ толико пута испричану лекцију о атентату на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, варате се. Переково тумачење се знатно разликује од клише интерпретација младобосанског атентата као српске завере. По његовом мишљењу та „завера“ је „… један од ретких подухвата у којима су појединци, иако слабашни и бедни, могли да се уздигну до величанственог. Не обичан догађај, не гнусни злочин, него трагичан догађај, усхићујући догађај.“

Немогуће је, док читате књигу, да се не запитате зашто је писац у љубавну причу убацио и причу о атентату који је покренуо лавину чије су последице биле стравичне. Између догађаја из живота наратора и оног историјског јасно изражене везе нема. Заједничка им је једино позорница расплета, Сарајево. И није она насумице изабрана јер, како сам писац каже, само у том граду, „у коме се ствари не одвијају увек како бисмо желели а најмањи поступци имају узнемирујуће последице“, човек може лако доћи на идеју да се убиством отараси некога. Могући одговор је да је писац желео да, као што је оспоравао српски утицај на атентат, оспори уплитање приповедача у судбине троје људи и тиме умањи његову одговорност за злочин испланиран како би он „данас велики други био сутра велики први“. Да ли се победа претворила у пораз или пораз у победу, аутор овог кратког приказа оставиће вама да то сами процените.

 

 

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 2 – BEKSTVA LIDE BAROVE

knjiga nedeljeBEKSTVA-Lide-Barove (1)Приказ књиге Бекства Лиде Барове Јозефа Шкворецког

Јованка Котлаја, пензионер

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Књига се чита у једном даху. Живот глумице Лиде Барове описан у овом роману не оставља читаоца равнодушним. Младалачки елан, жеља за славом дају јој снагу да издржи сва искушења која јој живот сервира. Ничим изазване недаће не користи као осветничко оружје, и на крају исплива из свега. Жиг који ју  је обележио заувек, ипак није умањио квалитет њене богате глумачке каријере.

lida barovaSOMBOR

Мирјана Стојановић Славић

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац

Деси се тако да чврсто и од срца обећам несто а онда ми живот завали шамарчину  и од обећања не остане ништа. Само што сам почела да читам Бекства Лиде Барове, син је доживео други инфаркт срца за непуне две године и све сем њега је постало неважно. Књигу сам коначно прочитала. Добила сам оно што сам очекивала, ни много ни мало. Можда ипак мало више.

По природи сам веома радознала особа ни једна тема ми није страна. О Другом светском рату сам прочитала ваљда све романе до којих сам могла да дођем. Дуго година сам била верни читалац Филмског света. Све ово ми је на неки начин приближило Бекства Лиде Барове. Као жени, мало ми је чудна њена љубав према Гебелсу. Може ли нешто почети страхом и одбојношћу, а претворити се у „оно право“?  По Лиди изгледа да је могло. Колико је та љубав, тај однос заиста био искрен и дубок, само је она знала. Као да је нека сенка прекривала и њена и његова осећања. Сасвим ми је разумљиво њено „плаћање греха“ по заврсетку рата. Чак се усуђујем да кажем да њене муке у односу на неке друге сличне женске судбине можда и нису биле тако језиве. Преживела је све то и успела да ради целог живота оно сто је једино заиста волела, да буде глумица.