Моћ књиге
Вирџинија Вулф Александре Лемасон

Ходам обалом Врањице.
Опет смо заједно, после деценијâ? На истој овој страни Врањице? У исти августовски час?
Онда сам била млада, млада.
Онда се киша сручила на Врање одједном и жестоко, морале смо у прву кућу одмах од обале, само смо прешле улицу, претрчале. Чим се стишала, пожуриле смо у сокак, па пред Борину капију, куда смо и кренуле.
О, да сте само видели сусрет њен са Бором нашим Станковићем! Под сводом затворене капије тога часа, у вечности вечно незабрављене. Са шуштајем из дворишта ораха под капима и шимширова с околице предкућног бунара, и проветреног небеског даха.
Два узмахла света с две стране света! Nastavite sa čitanjem →

Ne sećam se tačno kada sam prvi put čitao Danila Kiša. Ne sećam se ni prve njegove knjige koja mi je došla do ruku. Zasigurno nikakav podsticaj za to nisam dobio u školi. Mislim da mi je jedna njegova fotografija u dnevnim novinama probudila interesovanje za „Rane jade“.  Nemoguće je ne reagovati na tako „istinito“ lice. Bogdan Tirnanić će jednom prilikom zapisati da ga je Kiš izgledom i ponašanjem podsećao na Kita Ričardsa. To poređenje prijalo je mojoj mladićkoj idolatriji. Možda sam video onaj njegov razgovor sa Borom Krivokapićem u ateljeu Radomira Reljića, dok pali cigaretu za cigaretom i nervozno provlači prste kroz dugu, gustu  kosu; možda onaj efektan  govor povodom dodeleAndrićeve nagrade. Čudni su putevi čitalački. Ugledao sam sveta iste one godine kada je objavljen roman „Bašta, pepeo“. Sa jedanaest godina nisam mogao da čitam „Grobnicu za Borisa Davidoviča’’,  niti dve godine kasnije da razumem „Čas anatomije“… Nastavite sa čitanjem →