Knjiga nedelje u bibliotekama…vol.7- IZABEL

knjiga nedeljeIZABEL (2)

Прикази књиге Изабел Феридуна Замиоглуа

Ивана Стаменковић, проф. филозофије

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

„Гласно је проклињала своју слабу вољу. Окружена је људима примитивних схватања. Око ње само сањалице детињих очију које губе ослонац. Које се понашају као да треба да буду део поретка. Кваре јој дан. Вређају је. Кажу: Предала си се. Кажу: Постала си неупотребљива и поврх свега поносно показујеш трагове истрошености.“

Заимоглу нам на оригиналан начин описује сурову свакодневницу маргиналних ликова, који често живе на рубу егзистенције, али не желе да у нашим очима буду жртве, јер је то њихов избор. Изабел предњачи у томе. Без имало патетике и на моменте јако бизарно, Заимоглу нам показује како изгледа када се унутрашњост – саткана од борбе између прошлости и садашњости, љубави и мржње, бола и страха, кајања и освете, очекивања и реалности – изврне на површину и кроз чврсту љуштуру покаже у свој својој лепоти и бизарности.

Вида Дамњановић, домаћица

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Књига се чита у даху. Прича о Изабел и Маркусу, повратнику из рата на Косову, преплиће њихове животе, стварност и скору прошлост.
Доста горак укус у устима оставља, док се сусрећете са сигурном кућом, прихватилиштем, насиљем, пожудом (што за новцем, што телесним задовољством, где новцем ово потоње једни плаћају, а други су приморани да би преживели).
Све се збива у Берлину, али то може бити и место у коме живите, само живећи своје животе не обраћамо довољно пажње на људе око себе (људе који обилазе наше контејнере и стоје испред тржног центра очекујући да им уделимо милост, одлазе у народну кухињу, а сада и све присутнији емигранти…)
Као што постоје разговори за дан и разговори за ноћ, тако за мене и штива постоје за пролеће и за јесен. Изабел свакако читајте у пролеће; враћа веру у буђење, чистоту живота и емоције.

Игор Чолак, директор градске телевизије Сремска Митровица

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Чини ми се да јунаци овог романа више нити виде нити траже смисао својих живота. Анархично, помало и шизофрено бауљају улицама и сталежима великог града нежелећи да га напусте.Помолао сам се уплашио пророчког аспекта овог занимљивог књижевног дела.

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 6 – DNEVNIK GALIOTA

knjiga nedeljeDNEVNIK-GALIOTA

Приказ књиге Дневник галиота Имра Кертеса

Јелена Павловић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Ако је веровати Алберу Камију, да се сваки уметник укрцава у галију свога доба, онда је галија на коју се укрцао мађарски писац јеврејског порекла, и једини мађарски нобеловац Имре Кертес, саздана од последње три деценије двадесетог века.

Када се у издању издавачке куће Клио из Београда 2017. године, у преводу на српски језик појавио Дневни галиота, у рукама читаоца нашао се дневник врхунског интелектуалца који је спознао сав трагизам живота.

На начин једног филозофа, писац је промишљао свет који га окружује, као и своје место у свету.

Подељен на три поглавља:

- Испловљавање (на отворено море),

- Лута (међу хридинама и спрудовима),

- Диже руку (са кормила), увлачи (весла), обузима га срећа, Дневник хронолошки обухвата период од 1961. до 1991. године. У том периоду Кертес је стварао и своја најзначајнихја дела: Бесудбинство, Фијаско, Кадиш, Енглеске заставе…

Дневничке белешке састоје се од краћих фрагмената, афоризама, парадокса, цитата, и коментара прочитане лектире.

Кертес непрестано размишља док чита, пише, преводи, слуша музику, или шета Будимпештом. Да не знамо ништа о Кертесу, као о човеку и књижевнику, из дневничких белешки бисмо сазнали да је мрзео своје детињство, да је младост преживео као болест. Као син једног сатрвеног и уништеног народа, он је чезнуо за неозначеним гробом.

Пошто је као четрнаестогодишњи дечак спознао страхоту  „коначног решења јеврејског питања“, и прошао кроз пакао Аушвица и Бухенвалда, па потом четири деценије живео у комунистичкој Мађарској, он је с правом могао да заључи да је двадесети век стрељачки вод који је на дужности без предаха.

Писац је видео распад концентрационог логора у Бухенвалду 1945, успостављање комунизма четрдесетосме, његово расуло педесетшесте, рестаурацију педесетседме… Потом је доживео крајем осамдесетих и почетком деведесетих година: дуге редове, хаос, неповерење, атмосферу сличну оној из педесетшесте, када усред претеће анархије људима живот коначно изгледа стваран, после више од четрдесет година лажне извештачености.

Када размишља о тоталитаризму, Кертес показује да је суштина свега тоталитарног једнообразност, шизоидна апатија и код злочинца и код жртве. Искуство тоталитаризма је оборило појам личности.

Пошто је Аушвиц највећа траума европског човека још од распећа, о било чему да размишља, Кертес увек размишља о Аушвицу. После тог искуства,одређени закони понашања више не вреде.

Пошто попут Прима Левија никада не помишља на то да је Јеврејин, он јеврејство доживљава као негативитет, ограниченост, споља наметнуту детерминанту. Али посредством свога јеврејства, он је доживео универзални доживљај тоталитаризму изложеног људског бивствовања.

По Кертесу се нациста не постаје побуном, већ из конформизма. Храбро закључује да је тоталитаризам, као власт над масама, материјалним ресурсима и душама, црквени изум.

За писца не представља проблем што су нацисти убили шест милиона људи, већ зато што је било могуће убити шест милиона…

Истребљење човека, континуирано спровођено, претворило се у систем, постало је друштвено прихваћено, могуће га је било институционализовати. Када говори о животу у комунизму, човек му изгледа као сићушни створ којег власт, попут каквог миша, нагонски граби и опхрва на својим мукама, све снажније стеже, из пуке расејаности своје руке, док се сићушни створ не угуши.

Стање у Источној Немачкој (Берлин, Дрезден), по њему носи белег просечности. Не може да замисли да ту неко мисли, посматра људе који не верују у могућност људскости у односима између човека и човека, примећује недостатак солидарности, понижење, провинцијско родољубље беде. За Кертеса је право питање не шта је проузроковало пропаст комунизма, него шта га је уопште одржало.

Кафкин Замак је прецизна дијагноза источноевропског живота, а то је слика друштвено договореног слуганства. Горко подвлачи да источноевропски живот одгаја за смрт.

Пошто истакнуте уметнике власти третирају као злочинце, Кертес осећа задовољство што је странац у својој домовини, странац међу људима, странац у свету. (И све више се шири и продубљује јаз између мене и мене.)

У државно-тоталитарном социјализму, у борби вукова као победници излазе пацови.

За Кертеса је Европа укинута, претворена у вазалски континент, у војно складиште других сила, у зону полазних операција.

Пошто пише на мађарском језику, помирљиво закључује да мађарска култура никада неће имати своје место у оној култури која нешто значи, која је универзална, јер је мађарска култура тек субкултура, она и сама себе види као погрешно схваћену, погрешно тумачену културу.

Знатан део дневничких записа посвећен је животу; трагичној, бесмисленој, тужној, неразумљивој, болној суштини живота. Живот је парадокс, живот је противприродна појава (У животу нисам ваљда имао ниједан тренутак у којем сам овај живот у целини, у својој пуноћи, осетио као свој.)

Завирити у тајну бивствовања, човека може натерати да занеми, или да полуди. Постоји само отуђени, функционални човек који је свесно изабрао одустајање од стварности и егзистенције. (Човек живи, али не располаже својим животом.)

Иако изгледа као беспомоћни протагониста неке Бошове слике, Кертес је, како сам признаје, живео у знаку Годоа, тј. у непрекидном ишчекивању. За Кертеса је слобода оно чега нема. Тек када вредности постану важније од бивства, може се догодити нешто квалитетно ново у људској историји. Пошто човек не може да поревлада природу, не може ни да је спозна. Слаже се са Сиораном да је свака књига једно одложено самоубиство. Од самоубиства га је спасло и друштво које му је гарантовало наставак ропског живота и које га је ослободило свих илузија. И зато је по њему уметност важнија од живота. Иако је индивидуално бивствовање највећа заблуда или иронија универзума, подвиг је у колективном свету опстао као приватна личност.

И поред неизвесности и страха на коју ће га страну лађа живота одвести, у понор и ништавило, или у бесконачност, овај храбри галиот ипак прихвата ризик живљења. Јер проживети живот, онај који нам је запао, и проживети га тако да нам припадне у пуној мери, то је животни задатак, где год живели.

Бранислава Стефановић

 Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

 

Прочитано, признајем, делимично и уз доста прескакања „пасуса“ и уз напор да разумем и запамтим…врло конфузно за мене. Скакање са теме на тему, али се кроз сваку провлачи живот, како га и у којим условима живимо. Можда је проблем мог неразумевања Дневника то што не познајем опусе светских књижевника, филозофа, композитора, у толикој мери да бих разумела шта је писац цитирањем истих хтео да каже.

Када би требало да Дневник галиота препричам, једино што ми је у њему разумљиво су патња и тежња човека за бољим сутра до којег се тешко и скоро никако не долази.

Ово виђење Дневника галиота је, наравно, само из мог угла. Угла некомпетентног, просечног читача, али вам хвала на поверењу да бих могла бити и више од тога.

Душко Секулић, медицински техничар

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

 

Дневник галиота, књижевно дело мађарског нобеловца Имре Кертеса, представља не само хронолошки приказ путовања кроз бурни пишчев живот, већ и збирку филозофских размишљања којима се писац води, и којим нас (читаоце) води ка објашњењу појма тоталитаризма и свих појава које га прате. Ко би могао боље разумети ову сурову друштвену пошаст, него човек који је у младости преживео страхоте концентрационог логора у Аушвицу. Кертес нам на дубокоинтимни начин открива мржњу и презир коју у себи носи, и то да из ината, у појединим моментима, одржава себе у животу, али да те његове емоције нису довољно истрајне да би с њима могао било шта постићи.
Читајући белешке, којима галиот савладава животне буре, читалац израста у праведника (једнаког ономе који пише или ономе који воли), притом искрено уживајући у сопственом мазохизму. Трагајући за суштином бол је оно што нам служи као инспирација.
Без обзира на то у шта веровали, умрећемо. Ако ни у шта не верујемо, умрећемо још за живота.

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol.5 – S VEROM U NEPOVERENJE

knjiga nedeljeS-VEROM-U-NEPOVERENJE

 

Прикази књиге С вером у неповерење Ивана Крастева

Милена Вукобратовић, агент осигурања

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

 

Штиво врхунског интелектуалца, не случајно убројаног међу 100 највећих живих мислилаца, на жалост, нама до сада непознатог, услед и овде присутног жалосног балканског синдрома да су врхунски умови увек пре препознати и признати далеко од сопствене земље.
Штиво које бриткошћу и суштинском анализом демократије не оставља читаоца равнодушним, али које не оставља места било каквом оптимизму: демократија је данас еволуирала у сопствену негацију упркос непостојању алтернативе.
Кроз историју људског друштва , у недостатку друштвених поредака, сви предходни су, до сада, рађали обрисе нових поредака у свом лаганом нестајању на историјској равни. Човечанство је очигледно данас суочено са свеприсутним незнањем како и куда даље. Међутим, творци данашњих одлука извесно и не желе ништа да мењају, а незадовољни њима далеко су од могућности да својим утицајем нешто промене.
Замишљена у старој Грчкој као владавина већине у друштву над мањином, демократија данас представља управо супротно искуство: бројчано занемарљива мањина људске популације тобожњим позивом на демократске вредности и уз сурово гажење људских и радничких права инструментима најсуровијег колонијализма израбљује огромну већину.
Под плаштом демократије, мултинационалне компаније владају светом, економском израбљивању нових колонија (у Европи ништа мање него у трећем свету), по правилу предходи ,,привлачење страних инвестиција,, путем домицилних парламентарних одлука, донетих свакако на демократком принципу, макар формално и наизглед демократском.
Демократски принцип владавине је, по скромном мишљењу читаоца, еволуирао у релативно слабо прикривену аутократију, присутну у већини западних земаља (којима ми, за сада извесно безуспешно, а можда и безразложно тежимо?) председнички системи владавине, са минорном улогом парламента, у којима још тек формално постоји демократски принцип у одлучивању.
Демократија је стара и уморна, поручује нам врсни аутор ове књиге, а није оставила наследницу. Људско друштво полако и готово сигурно клизи у прикривени робовласнички систем, револуције су све редом пропале и нема им назнака у будућности. Круг историје се понавља.

 

Ана Седларевић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

 Може ли демократија да опстане када не верујемо својим лидерима …

Књига  С вером у неповерење: Може ли демократија да опстане када не верујемо својим лидерима, аутора Ивана Крастева је питко штиво које нуди ауторову анализу кризе демократије. Иако на први поглед  даје одговоре на питања о разлозима опадања поверења грађана у рад јавних институција, неповерења бирача  и кризе демократије уопште, оно не даје одговоре на питања како те проблеме решити. Напротив, сам аутор истиче да ова књига није замишљена као приручник за решавање проблема. Иако, на први поглед, аутор даје објашњења зашто се криза десила, он такође у њима отвара сијасет нових питања која подстичу читаоца да још дубље анализира проблем и покуша сам да нађе одговор на њих.

Сама књига је подељена на четири дела. У Уводу се поставља главна тема – питање демократије без поверења, где се укратко образлажу разлози због којих је дошло до ње. На ведар и једноставан начин  приступајући теми, аутор се труди да пробуди радозналост читаоца занимљивим питањима и проблемима везаним за кризу демократије данас.

У остатку књиге он разлаже проблем на три дела и дубље анализира сваки од њих.

Први део говори о неповерењу бирача, „белим листићима“ и како је до тога дошло. Сам аутор покушава да сагледа и разуме разлоге због којих је дошло до тога да гласачи изгубе поверење у то да њихов глас  може да донесе промену.

У другом делу се говори о кризи демократије, о томе како се виђење демократије мењало, и још се мења. И, наравно, како је поверење у демократски систем еродирало током времена.

Трећи део се дотиче питања транспарентности и шта она значи у друштву и како утиче на њега.

Кроз целу књигу  аутор нам пружа своје виђење проблема, у виду слободних варијација на тему демократије и поверења, односно, неповерења. Као што је раније поменуто, сам тон књиге је лаган и необавезан, али истровремено потпуно окупира пажњу читаоца. Упркос томе, или можда и баш због тога, аутор на крајње ефектан начин излаже своје мисли о овом занимљивом и данас актуелном проблему.

 

 

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol 4. – PUT U SARAJEVO

knjiga nedeljePUT-U-SARAJEVO

Прикази књиге Пут у Сарајево Џона Рола

Проф. др Михаел Антоловић, Педагошки факултет, Сомбор

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Заснивајући своју аргументацију на огромној ерудицији, британски историчар Џон Рол је у својим огледима сабраним унутар корица књиге Пут у Сарајево (Београд: КЛИО, 2017) убедљиво документовао тенденциозност дела новије историографије (напосе Кристофера Кларка) када је реч о узроцима Првог светског рата, показавши да она свесно занемарује изворе који сведоче о намерама немачког државног врха о „посезању за светском моћи“. Имајући у виду скроман број историјских радова посвећених Првом светском рату који су преведени на српски језик, сматрамо да напор преводиоца Вељка Станића те издавачке куће КЛИО заслужује сваку похвалу. Ово тим пре будући да превођење радова водећих светских историчара представља нужан услов за развој српске историографије и њено унапређивање, како у тематском тако и у теоријском-методолошком погледу. Коначно, непрестани дијалог различитих историографских традиција води унапређењу историјске културе у целини, што би морао бити циљ не само српске већ и сваке модерне историографије.

Недељко Терзић, писац, новинар у пензији

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

 

Енглески историчар Џон Рол, предани, савесни истраживач, документарни археолог, веома слојевито, поуздано чињенично, од прве до последње странице своје студије романтично назване Пут у Сарајево разоткрива чињенице о предусловима Првог светског – Великог рата. Око две историјске личности, аустријског надвојводе Франца Фердинанда и њему наспрамног Гаврила Принципа, знало се само такорећи из сервиране историографије, међутим било је толико много утицајних ликова и толико много ненајављених догађаја које нам, као на длану, пружа Џон Рол поуздано, нескривено и занимљиво. Односно, као да је попут искусног археолога скинуо све наслаге са дубоко закопане истине.

Један од ликова без ког овај временски део историје не може ни да се замисли је кајзер (цар) Вилхелм II од Немачке. Био је последњи цар Немачке и последњи краљ Пруске, владао је пуних тридесет година, фрустрирана личност због физичких и менталних недостатака, његово време назива се бизарним, а он лично се очитава као специјалиста за историјске теорије завере, те га Џон Рол сматра конструктором Великог рата и разобличава га у својој књизи. Књига је сплет осам поглавља из којих се јасно види какав је врхунски „мутивода“ био кајзер који се „дивио“ победама Румуније, Бугарске, Србије и Црне Горе и Грчке 1912. године над Турцима и у исто време већ паковао планове како да их увуче у нове ратне сукобе, тако да му је атентат у Сарајеву дошао „као наручен“. А можда је отуд и био – наручен? Мале државе и мали народи нису се честито ни одморили од претходних ратова, а већ бивају жртвовани у наредним већ испланираним. Део кајзерове стратегије је и у реченици: „Мањим државама боље је да буду на нашој страни, јер ће последице рата бити сурове према онима који су против нас.“ Фрустрирани ковач зла, препотентни владар Вилхелм II, био је „даровит“ сценариста животних судбина малих народа и велики редитељ сплетова околности ратних веза и размимоилажења, превара и подметања међу великим силама, заговорник стварања велике Немачке или „доброћудне“ Европе, као данашња Унија.

Читати или не читати књигу Џона Рола Пут у Сарајево? Читати – обавезно, поглавље по поглавље. Пре сваког следећег поглавља прелистати претходно – корисно је.

 

за клио1Mitrovicaза клиоMitrovicaНЕДЕЉКОMitrovica

 

Ивица Трајковић

Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

Пут у Сарајево аутора Џона Рола плод је педесетогодишњег научног рада и посвећености проучавању модерне немачке историје, а посебно Вилхелма II, његовог двора и политичког и војног окружења. Ова књига сумира идеје и закључке до којих је професор Рол дошао током своје богате каријере. Књига говори о личности немачког кајзера, као и о улози коју је имао у управљању царском Немачком у годинама пре Првог светског рата. Аутор анализира немачке ратне циљеве у контексту историје међународних односа у кретању ка рату у годинама пре 1914.

Есеји одабрани у овој књизи по први пут излазе заједно, и то у избору самог аутора. За читаоце у Србији посебно је занимљив однос званичног Берлина према Краљевини Србији, у светлу односа с Аустоугарском, Русијом и Османским царством.

Аутор критички гледа на историјски ревизионизам, који умањује и релативизује улогу немачке и аустроугарске политике. Сматрам да је тема књиге веома актуелна, нарочито у годинама када се обележава 100 година избијања, трајања и завршетка Првог светског рата.

Док сам читао књигу, доминантни су ми били следећи утисци:

- велико искуство, озбиљност и труд аутора;

- приписивање жеље за влашћу и доминацијом над другима божјој вољи, као одлике оних који владају и који сматрају да је њихова нација изнад других;

-место наше напаћене Страдије и њена судбина условљена вољом великих сила, током историје и данас.

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 3 – SARAJEVSKI ATENTAT


knjiga nedeljeSARAJEVSKI-ATENTAT (1)

 

Прикази књиге Сарајевски атентат Жоржа Перека

 

Ева Панић, пензионер

Градска библиотека Карло Бјелицки, Сомбор

Када чујем речи “сарајевски атентат”, поред многих других прича сетим се и оне о мом деди по оцу. Овај трагични догађај који је предходио Првом светском рату, биће само први у низу оних који ће у наредним годинама донети толико патње милионима људи.

Мој деда је у Великом рату заробљен и као ратни заробљеник одведен у логор на територији данашње Румуније. Једва је преживео глад и смрзавање. Оболео је од пегавог тифуса и заувек изгубио косу на глави. Имао је двадесет година.

Колико патње….

Живот Жоржа Перека је такође патња сама. Син Пољских Јевреја, родитеље је изгубио у раном детињству за време Другог светског рата. Одрастао је код рођака, да би му се живот, због тешке болести, окончао већ са 45 година.

1957. године долази у тадашњу Југославију, где има добре пријатеље (познанства са sрпским уметницима, који живе у Паризу), тражећи лека својој депресији.

Држим у руци Сарајевски атентат. Не знајући ништа о књизи, очекујем неку врсту историјске фикције. Уместо тога схватам да читам љубавни роман ( да ли је то заиста?) који се одиграва у Београду и Сарајеву, или ,,мали курс из метафизике и морала,, (цитат из књиге), трилер или ( Лаклоове ) Опасне везе наших дана? Не верујем да је ово потоње дело случајно поменуто у књизи.

Па где се ту онда налази Атентат у Сарајеву?

Нашао је ту ипак своје место. Наиме, уз ,“главну“ причу, у паралелном току романа читамо прво званични, подробан извештај о самом току атентата, а затим записник са суђења припадницима Младе Босне. Жеља аутора је да се уверимо колико је суђење било непоштено, намештено и пристрасно, те тако Сарајевски атентат за аутора добија значење метафоре трагања за истином (историјском и интимном). Јер шта је заправо истина, шта су прави мотиви људских поступака, пита се аутор у току целог приповедања.

Одговора има и нема, као што свака медаља има две стране.

Стигла сам до краја књиге, али питања и одговори остају. Мислим да је то писац управо и желео.

sarajevski atentatSOMBOR

Јелена Павловић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Када су крајем 50-их година ХХ века питали Жан Пол Сартра о новој генерацији младих, он је рекао да они спадају у равнодушне и да нико не зна шта ће ти млади постати. Генерација која је одустала од вредности и уверења својих очева, суочена са тешкоћама проналажења себе у свету који се убрзано мења.

Чини се да о једном таквом јунаку који је у потрези за смислом сопствене егзистенције пише и француски писац Жорж Перек у роману Сарајевски атентат. Овај роман написан давне 1957. године, појавио се пред српском читалачком публиком 2017. године у издању издавачке куће Clio  из Београда.

Главни јунак овог кратког романа, који у поднаслову носи назив Приповест, делимично је пишчев алтер его. Тек на почетку своје књижевне каријере, млади Жорж Перек, баш као и његов књижевни јунак дружећи се са југословенском уметничком колонијом у Паризу, упознаје угледног српског историчара уметности, као и његову младу љубавницу у коју се заљубљује и, дошавши у Београд, безуспешно покушава да је освоји. Јунак романа, млади Француз, о чијем занимању као и интелектуалном и духовном развоју не сазнајемо ништа, у Паризу упознаје професора Бранка из Сарајева, а потом под необичним околностима (пошто види њену фотографију у Бранковом стану), бива заинтересован и за његову љубавницу Милу из Београда. Од тог тренутка ова „неодређена“ девојка постаје предмет његове жеље, али не из искрене заљубљености, већ као средство којим би се поразио Бранко. (На крају крајева, увек се сетим Бранка, никада Миле.)

И док се Перекова љубавна прича девојчиним одбијањем завршава, дотле необична прича његовог јунака добија сасвим неочекивани обрт. У жељи да настави своју интелектуалну игру Француз долази у Београд, наставља да заводи Милу, заинтригиран њеним двосмисленим поступцима и порукама. Лепа и нежна Мила, сазрела под духовним утицајем свога љубавника (заволела Шесту симфонију и Толстоја) је жена чији је однос према мушкарцима заснован у исто време на привлачности и одбијању, на страху од пролазних веза и склоности ка самоћи. Њена привлачност за главног јунака је управо у измицању покушаја да је тачно одреди. Он са извесне дистанце признаје да се не ради о правој љубави, јер не може да се сети осећања која гаји према њој. Боравак у Београду и сусрети са Милом, прекидани Бранковим изненадним доласцима из Сарајева, одвијају се на граници жеље за победом, као и жеље за одрастањем (размишља о одласку у Скопље, Дубровник, Вишеград). Тако се јунаково уверење мења од потпуне сигурности у своју победу, до уверења да је игра изгубљена. (Више него икада личио сам себи на Сирана.)

У својој лицемерној и дволичној игри Француз помало подсећа на ученика перфидног Лаклоовог виконта де Валмона.

Како јунак сумња и преиспитује мотиве свог понашања, тако му истина непрестано измиче. Може се само наслутити нека врста духовне кризе и егзистенцијалне празнине испољена кроз бесциљна лутања и предавања боемском животу, као и жеља за самопотврђивањем. Лутања Паризом и Београдом одишу митологијом новог таласа. То је један неодређени Париз чијим ће улицама у потрази за смислом сопствене егзистенције лутати и меланхолични Модијанови јунаци.

Уметнички и боемски делови Београда (Топличин венац, Калемегдан, Безистан, Скадарлија) су позорница по којој се јунак убрзано креће и равнодушно се предајући пороцима, бесциљно троши драгоцено време. Пошто признаје да би желео да верује у оно о чему приповеда јунак, ствара извесну дистанцу између себе и своје приче и тако она постаје реалност по себи у коју се може веровати или сумњати (Све је остало мутно, неразговетно.)

Иако је у јунаковим очима ружан, агресиван и склон мазохизму (Попај који жели да буде Исус Христ), Бранко више показује емотивност, искрену љубав према Мили (жртвује каријеру због ње), неосветољубивост, као и упорност да се своје љубави лако не одрекне. Бранко види јунака као једног од оних Француза који су у стању да употребе сва средства свога духа да би освојили неку жену, иако је не воле, из жеље, разврата и похоте.

Пошто успева да освоји Милу, јунак губи интересовање за њу и поново се окреће своме супарнику. Одлази у Сарајево да га убеди да коначно одустане од Миле.

У мрежу бива ухваћена и Бранкова супруга, „бледа“ Ана. Француз користи њено понижење, покушава да изазове њену љубомору и да је подстакне да изврши злочин из страсти (убије Бранка). Пошто и Мила долази у Сарајево, јунак организује сусрет у хотелу „Европа“, али до убиства ипак не долази и прича се нагло прекида његовим одласком из Југославије.

Припремајући позорницу за убиство у Сарајеву, писац уводи као паралелни ток и причу о познатом атентату извршеном на Видовдан 1914. године, када је од руке Младобосанца Гаврила Принципа убијен аустроугарски престолонаследник, надвојвода Франц Фердинанд, и на тај начин спаја личну причу са великом драмом светске историје. Какве је последице Сарајевски атентат имао на српску, европску и светску историју опште је познато, а какве би последице сарајевска драма имала на личност јунака може се само претпоставити. (Јер у Сарајеву се догађа да се ствари не одвијају увек онако како бисмо желели и да и најмањи поступци имају узнемирујуће последице.)

Пошто је и сам студирао историју, писац је проучавајући литературу, записнике са суђења и изјаве атентатора, изложио добро познате чињенице и околности догађаја. Он закључује да атентат није настао под утицајем великосрпске пропаганде, већ искрене жеље младих људи да освоје националну и социјалну слободу. Атентат је за њега „не обичан догађај, не гнусни злочин, него трагичан догађај, усхићујући догађај“. Оваква интерпретација добија на значају ако се зна да смо у годинама обележавања стогодишњице Првог светског рата имали и нова тумачења овог догађаја, која су не ретко тражила српску одговорност и кривицу.

Када се постави питање јунакове кривице, видимо да јунак не жали ни за чим, да не осуђује себе и да се не осећа кривим у очима других. На тај начин писац оставља својеврсну интерпретативну слободу читаоцу. Где је граница људске слободе и какав је изазов прећи дозвољену границу? Да ли је нужно испитивање те границе да би индивидуа постала личност? И да ли је деструкција први корак ка креацији?

Весна Перић, професор француског језика и дипломирани романиста

Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

 

Док је педесетих година XX века Париз наставио да својом лепотом, културом, уметношћу и боемским начином живота окупља уметнике, писце и филозофе из целог света, једном Французу, још непознатом и непризнатом писцу, одлазак из града светлости у Београд и дружење са београдском уметничком елитом тог доба био је излазак из ћорсокака у који га је довела стваралачка криза. Боравак у граду где се сусрећу Исток и Запад, традиција и модерно, помогао му је да ослободи потиснуту списатељску енергију и да брзо и лако, по повратку у Париз, напише Сарајевски атентат, књигу која ће светлост дана и у Француској видети много деценија касније.

Овај кратки роман је жанровски тешко одредити јер је истовремено љубавни, историјски, криминалистички трилер али и мали водич кроз Београд, београдске кафане и ресторане, омиљена стецишта уметника. Кроз љубавну причу, у којој се преплићу аутобиографски елементи са фикцијом, Перек нам открива своја размишљања о људској души и недокучивости људског бића чије се тајне, баш као и тајне хаотичног света у коме се истина и привид често не разликују, не могу увек докучити. Ако сте помислили да ћете у Перековом роману још једном чути већ толико пута испричану лекцију о атентату на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, варате се. Переково тумачење се знатно разликује од клише интерпретација младобосанског атентата као српске завере. По његовом мишљењу та „завера“ је „… један од ретких подухвата у којима су појединци, иако слабашни и бедни, могли да се уздигну до величанственог. Не обичан догађај, не гнусни злочин, него трагичан догађај, усхићујући догађај.“

Немогуће је, док читате књигу, да се не запитате зашто је писац у љубавну причу убацио и причу о атентату који је покренуо лавину чије су последице биле стравичне. Између догађаја из живота наратора и оног историјског јасно изражене везе нема. Заједничка им је једино позорница расплета, Сарајево. И није она насумице изабрана јер, како сам писац каже, само у том граду, „у коме се ствари не одвијају увек како бисмо желели а најмањи поступци имају узнемирујуће последице“, човек може лако доћи на идеју да се убиством отараси некога. Могући одговор је да је писац желео да, као што је оспоравао српски утицај на атентат, оспори уплитање приповедача у судбине троје људи и тиме умањи његову одговорност за злочин испланиран како би он „данас велики други био сутра велики први“. Да ли се победа претворила у пораз или пораз у победу, аутор овог кратког приказа оставиће вама да то сами процените.

 

 

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 2 – BEKSTVA LIDE BAROVE

knjiga nedeljeBEKSTVA-Lide-Barove (1)Приказ књиге Бекства Лиде Барове Јозефа Шкворецког

Јованка Котлаја, пензионер

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Књига се чита у једном даху. Живот глумице Лиде Барове описан у овом роману не оставља читаоца равнодушним. Младалачки елан, жеља за славом дају јој снагу да издржи сва искушења која јој живот сервира. Ничим изазване недаће не користи као осветничко оружје, и на крају исплива из свега. Жиг који ју  је обележио заувек, ипак није умањио квалитет њене богате глумачке каријере.

lida barovaSOMBOR

Мирјана Стојановић Славић

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац

Деси се тако да чврсто и од срца обећам несто а онда ми живот завали шамарчину  и од обећања не остане ништа. Само што сам почела да читам Бекства Лиде Барове, син је доживео други инфаркт срца за непуне две године и све сем њега је постало неважно. Књигу сам коначно прочитала. Добила сам оно што сам очекивала, ни много ни мало. Можда ипак мало више.

По природи сам веома радознала особа ни једна тема ми није страна. О Другом светском рату сам прочитала ваљда све романе до којих сам могла да дођем. Дуго година сам била верни читалац Филмског света. Све ово ми је на неки начин приближило Бекства Лиде Барове. Као жени, мало ми је чудна њена љубав према Гебелсу. Може ли нешто почети страхом и одбојношћу, а претворити се у „оно право“?  По Лиди изгледа да је могло. Колико је та љубав, тај однос заиста био искрен и дубок, само је она знала. Као да је нека сенка прекривала и њена и његова осећања. Сасвим ми је разумљиво њено „плаћање греха“ по заврсетку рата. Чак се усуђујем да кажем да њене муке у односу на неке друге сличне женске судбине можда и нису биле тако језиве. Преживела је све то и успела да ради целог живота оно сто је једино заиста волела, да буде глумица.

 

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 1 – IZBORNA VRTOGLAVICA

knjiga nedelje

IZBORNA-VRTOGLAVICA

Приказ књиге Изборна вртоглавица Жака Сегеле

Марија Вујичић, студент

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац 

            Жак Сегела је своју каријеру започео као новинар, касније 1970. године појавио се као суоснивач агенције за комуникацију РСЦГ, која је затим доживела и преименовање. Водио је више рекламних кампања за фирме, али и изборних. Написао је више књига у којима настоји да прикаже шта чини један свет политике.

            Аутор књиге Изборна вртоглавица настојао је да предочи своја учешћа у изборним кампањама, али пре свега је хтео да акценат стави на појединости које су итекако занимљиве. Жак Сегела, новинар пре свега, ову своју творевину је започео и довео  концу на веома симболичан начин. Наиме, прво поглавље носи назив „Јуче и данас“ док се књига завршава насловом  који представља и питање „ А сутра“.

            У уводном делу мемоара, Сегела се базирао на сусрет и сарадњу са човеком  који је очито волео Балзака и Золу,  јер се састанак збио у библиотеци предсеника Франсоа Митерана, али ту се појављују и имена Рикардо Лагос, Ехуд Барак, Лионел Жоспен и многи други са којима је Жак сарађивао. У овој књизи, поред првог, уводног дела, постоји још десет делова у којима су садржане све ретроспективе прошлих изборних кампања, али они нису само пуко нагомилавање чињеница, већ приказ који увек заинтригира читаоца да настави са читањем, иако се можда не разуме толико у политику и ставове која она са собом доноси. Пре свега, важно је истаћи и то да ово дело садржи доста занимљивих цитата, који су свакако за читаоца битни, јер и читајући из доколице, људи желе да сазнају нешто ново. Сећања победничких кампања које су вођене у Француској, широм Европе, у Израелу и Чилеу. Из дијалога са разним политичарима сазнаје се да је сама кампања која стане у једну рекламу, разговор на телвизији јако захтеван процес, иза које стоји много људи. Почев од слогана па до најситнијих детаља које чине избори. Треба истаћи и чињеницу да Сегела није само износио и набрајао шта политичари чине да би саставили пропаганду у којима је и сам био учесник, већ и разна интересовања људи из света политике. Њихови животи се у многоме не разликују од живота осталих грађана. Сазнаје се доста занимљивих ствари у вези са онима који су на власти. Читаоци ће упознати свет политичког маркетинга а предност ове књиге је та што у ком год времену буде читана, увек ће бити актуелна. 

Жикица Димитријевић

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

ЈУЧЕ И ДАНАС

У слабо развијеним демократијама, политички маркетинг се посматра са дозом незаитересованости и апатије, што не дозвољава да се демократија развија и увелико је успорава.

Читајући књигу Изборна вртоглавица Жака Сегела, маркетиншког мага и стручњака за изборне слогане и рекламу, схватио сам колика је непознаница и важност маркетинга у изборним кампањама. Његова књига дубоко и филозофски поставља изборне аксиоме и правила. Не може се упамтити све, јер се књига чита оловком, али је једна ствар на мене оставила посебан утисак – Избори се не добијају, већ се избори губе.

Само је питање времена, стања, слободе, младих људи, који су будућност, када ће неки нови клинац, пренети глас народа и викнути – Цар је го !

П.С.

Можда је Андерсен у својој бајци „Царево ново одело“ и формулисао први изборни слоган.

СУТРА

У ери нових видова комуникације и технолошко – електронског развоја, треба пронаћи и нови вид рекламе. Закључује Сегела, али нам даје формулацију лица „Победника“ за неке будуће изборе, као невидљивог, а препознатљивог. По ономе што је формулисао то ће бити сам Бог.

 

Милица Црнојачки Максимовић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Жак Сегела има леп и лак стил писања, који привлачи пажњу читаоцу, што и није необично ако се узме у обзир да се бавио маркетингом.

У књизи Изтборна вртоглавица, Сегела је покушао да људима приближи унутрашњи изглед, тј. како политичке кампање и избори за председника делују кандидатима и њиховом ужем кругу. То је успешно и обавио у својој књизи.

Једна од ретких књига која говори о политици, а да није на самом почетку заморна читаоцу.

Наравно, као и већина књига има своје недостатке и грешке.

Прво што се запажа, а да смета читаоцу је што се у књизи превише често користе ређе коришћене речи у вокабулару просечног читаоца. Није узето у обзир да ће књигу можда читати мање образовани људи и да ће одустати од књиге, јер неће разумети пуно израза шта значе.

Друга негативна замерка, која мени лично смета је што Сегела иако пише о сопственим догађајима, тј. аутобиографски, сувише себе уздиже током целе књиге.

Нема сумње да је он битан у целој причи, али у свом писању ствара утисак да је он битнији од сваког кандидата за кога је он радио.

Није више ни битно да ли је кандидат изабран или не, у целој причи Сегела је битан.

Да ли је?

Наравно да не.

Сем тога долази и до мањих проблема због превода са француског на српски.

У књизи је дочарао разноликост људи и држава које је посетио.

Показује колико су људи јединствени, а опет тако слични.

Код  свих људи за које је радио, били јаки или слаби, уочава се једна заједничка ствар. Све их је водио страх.

Било да су уплашени  да не доживе пораз, страх за своју земљу и народ, или пак нешто друго, страх је све време био присутан.

Чак је причи делом давао лепоту. Лепоту због тога што нису одустали због страха, већ су се борили, чак и јаче. Што  показује снагу вође.

Сегела истиче да  већина политичара не познаје довољно свој народ.

Познаје.

Али је питање да ли је довољно снажан да пружи народу то што је потребно, или само покушава да се провуче у очима народа.

Није више проблем ни у политичарима, ни у политичком маркетингу.

Свима је јасно да је народ већински одустао од старих или нових идеала, пао је у апатију.

Сада се председник и странка бирају да би људи добили посао, здравствено, и преживели.

Не да би постали срећнији и поносни на свог новог вођу.

Тако да верујем да ће књига бити више читана од популације преко тридесет година, који се још сећају ко су људи о којима је писац писао, као и шта је политика некада била.

У сваком случају, све похвале за искрен приказ политике, као и шта је политички маркетинг  у свему томе…

Милан Степановић

Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

 

Занимљива књига за читаоце, чак и за оне којима политичка збивања нису блиска материја, пре свега из разлога што помаже да се сагледају одређена правила политичког маркетинга и начин употребе средстава дипломатије и комуникације у циљу придобијања пажње потенцијалних гласача.

Када се кроз примере из књиге упознамо са различитом праксом креирања политичке кампање, увиђамо да се у основи све своди на исту врсту популистичког деловања и да онај ко добро води кампању истовремено диктира правила понашања и на тај начин ствара предност у односу на остале конкуренте. Без обзира на временске периоде и да ли се ради о изборним процесима у далеким јужноамеричким земљама, или у нама блискијим, балканском поднебљу и европским колевкама демократије, изгледа да се све своди на исто: онај ко зна да манипулише са медијима и јавним мњењем, са великом сигурношћу је предодређен на успех.  При томе, политички маркетинг се, како нас то практично уверава аутор ове књиге, не може посматрати искључиво као извор манипулације и демагогије, што сам и сам био склон да уобичајено тврдим, већ је то очигледно посебна научна дисциплина са својим јасно детерминисаним  правилима. Умеће аутора да за сваку прилику изабере прави начин вођења кампање и предложи је кориснику услуга, међу којима се сусрећемо са многим актуелним значајним политичким личностима, је више од обичне способности, и даје нова сазнања, како о самим тим личностима, тако и о начину функционисања читавог сложеног система једне политичке кампање.

Све у свему, за мене је ово једна интересантна књига, чак много више занимљивија него што сам то и очекивао пре њеног читања, унапред негативно предодређен према тематици политичког маркетинга, којег нам је у нашој свакодневици вероватно свима помало и преко главе.

Моје искрене препоруке!

 

Knjiga nedelje u bibliotekama

Dragi prijatelji,

Sećate li se slogana Ko čita pobeđuje!?

Opet pobeđujemo.

Dosadu, neznanje, inertnost, apatiju, gubitništvo, laž, hiperpotrošnju ….

Razgovoramo sa pobednicima. Čitaju, misle i govore vaši prijatelji, komšije, poznanici, učitelji i đaci ….

Knjiga nedelje znači knjiga nedeljno!

Gde ?

Narodna biblioteka “Vuk Karadžić”, Kragujevac

Biblioteka “Bora Stanković”, Vranje

Matična biblioteka “Ljubomir Nenadović”, Valjevo

Biblioteka “Grigorije Vozarović”, Sremska Mitrovica

Biblioteka Negotin

Gradska biblioteka “Karlo Bjelicki”, Sombor 

Tamo se nalaze bibliotekari i knjige koje volite i cenite!

knjiga nedelje

Pravljene da traju

Da li ste primetili da su popularne knjige lake? Ne samo u smislu onoga što nude već bukvalno. Uzmete knjigu u ruke, a ona – laka. Korice meke, tanke, a papir najjeftiniji – reciklirani – lak papir za laku literaturu. Lako stane u torbicu, slova krupna da se lako čita. Stranice lete same od sebe. Nekoliko tura malo dužom gradskom linijom, i? Knjiga pročitana! Takve knjige se ne drže, ni na policama, a ni u glavi… A šta biva sa glavom koja se hrani lakom knjigom?

Izdavačka kuća Clio u ediciji „Ars“ posvećenoj umetnosti objavljuje netipične knjige – na solidnom papiru i tvrdim koricama. To su knjige koje su pravljene da traju i na polici i u glavama onih koji ih čitaju. Čitaju se kako su pisane i štampane, polako, na miru, posvećeno. U ediciji „Ars“ ima knjiga iz različitih oblasti, no kako je moja uža oblast pozorište predstaviću vam knjige koje se bave teatrom. Preporučujem da čitanje počnete od Aristotela ili vampira zapadnog pozorišta Florans Dipon u prevodu Mirjane Miočinović. Ova briljantna knjiga govori o ogromnom uticaju Aristotela na savremeno evropsko pozorište i kako se dugotrajnih i temeljnih uticaja teško možemo osloboditi, čak i kada radimo na tome. Stari uticaji izlaze na površinu u novom obliku čak i kod onih koji odlučno odbacuju svaku vezu sa Aristotelom. Kada pročitate ovu knjigu i razmislite o tome ko i kako utiče na vas u pozorištu (a i šire), preporučujem vam da pročitate Poetiku moderne drame Žan-Pjera Sarazaka, takođe u prevodu Mirjane Miočinović. Sarazak razbija (i kod nas!) uvreženi stereotip da je savremena drama u krizi i otkriva bogatstvo formi savremenog pisanja i njegovu duboku ukorenjenost u način modernog mišljenja koje izlazi iz okvira linearne naracije i zadatih obrazaca. Ko pročita i tu knjigu neće oboleti od malovaroške bolesti da novo odbacuje sa glupavim prezirom ili ga nekritički obožava. Jednostavno, razumeće šta iz čega proizlazi u savremenom dramskom teatru i šta su istinski pomaci, a šta je čorbine-čorbe-čorba.

E kad i to pročitate, onda morate da uzmete u ruke knjigu Dragana Klaića Početi iznova. Dragan Klaić je izvanredan teatrolog koji nas je prerano napustio, a ova knjiga je zbirka njegovih promišljanja o problemu organizovanja savremenog pozorišta. Iz ove knjige ćete saznati, ako već odranije niste znali, kako je nastao koncept evropskog institucionalnog pozorišta, zašto se on u doba neoliberalnog kapitalizma našao u krizi, zašto se sve manje novca izdvaja za umetnost (to nije samo srpski trend!), koje su umetničke i organizacione opcije u ponudi, šta je realno, a šta je poželjno. Morate da pročitate i knjigu Balet i moderna igra Suzan Au. Prva trećina knjige posvećena je razvoju klasičnog baleta od dvorske igre do Labudovog jezera. Poslednje poglavlje posvećeno je brzinskom pregledu ključnih umetnika s kraja XX veka. Glavni deo knjige govori o onome što mnogi od nas ne razumeju, a to je kako je od klasičnog baleta nastao moderan ples, zašto je on važan za razvoj moderne misli i kako se ukrštao i sa drugim umetnostima. U našoj široj kulturnoj javnosti u poslednje tri decenije se izgubila nit sa tradicijom moderne, a s tim u vezi i novim tokovima savremene evropske misli, i to nam se višestruko obilo (i obija) o glavu. Zato se stalno mora isticati da je modernost logičan odgovor na vrednosti uspostavljene u XIX veku, te da je svaki pokušaj vraćanja na stare obrasce ne samo infantilan nego i potencijalno opasan.

Ovaj brzi prikaz Cliovih izdanja, završavam osvrtom na najnovije izdanje – Tragedija inicijacije ili nepostojani princ Ivana Medenice. Autor je u ovoj knjizi sabrao svoje eseje o šest drama (Euripidov Hipolit, Šekspirov Hamlet, Molijerov Mizantrop, Miseov Lorencaćo, Šilerov Don Karlos i Bihnerov Leons i Lena), povezujući ih tezom da one govore o princu (junaku) koji se nalazi u situaciji inicijacije tj. hoće li stupiti u svet odraslih ili će odabrati smrt, bekstvo… Nekome se može učiniti da je ovo apartna tema, ali pomislite, nije li to naša kapitalna tema – nespremnost da se suočimo sa izborom? Ova knjiga daće vam ideju o tome kako možete čitati (i gledati) poznate komade i stvoriće u vama želju da gledate u pozorištu neke manje poznate komade. Takođe, suočiće vas sa činjenicom koliko je dostupnost kvalitetne literature apsolutno neophodna za razvoj savremenog, odgovornog i kreativnog mišljenja, te zašto nedostatak iste pozorište, mišljenje i sam život čini trivijalnim i opasno lakim za svakovrsnu manipulaciju.

Zato nemojte čitati laku literaturu! Dolazi vreme teških izbora.

Marina Milivojević-Mađarev

(Preuzeto iz nedeljnika Vreme br. 1364)

MAGIJA PESNIČKOG PREVODA: POVODOM PREVODA POEZIJE I „MNOŽENJA SVETOVA“ MIODRAGA SIBINOVIĆA

Krajem 2015. godine izašla je iz štampe knjiga Miodraga Sibinovića Množenje svetova (Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti) u izdanju renomiranog izdavača „Clio“ koji nije žalio sredstva kada je u pitanju oprema knjige i njen dizajn.

U knjizi je Miodrag Sibinović dosledno i s nervom istraživača koji ne robuje šematizovanim predstavama o literaturi i uvek je bio na tragu filigranskog, iznijansiranog uspostavljanja odnosa između duhovnih vrednosti. Njegov istraživački opus proizvod je besprekornog poznavanja književnih pojava i književnosti uopšte. Intenzivno je istraživao fenomen književnih prožimanja polazeći sa komplementarnih stanovišta koja u sebi sublimišu mnogostruko zasnovane stvaralačke ideje značajnih ruskih i srpskih pesnika uvek imajući na umu prilikom prevođenja kompozicionu dovršenost i celovitost poetskih ostvarenja. Sibinović je, u stvari, vodio računa da sačuva značenjske otvorenosti, polisemičnost. 

Upravo knjiga Množenje svetova na najbolji način ovaploćuje takvu stvaralačku ambiciju. Namerno kažemo stvaralačku, a ne prevodilačku. Naprosto, Sibinovićevi prevodi su više od toga jer su realizovani od tekstova koji u sebi nose složene i često oprečne pesničke strategije. Čitanje ove obimne knjige od ocenjivača zahteva ne samo ulazak u prevodilačku laboratoriju profesora Sibinovića, ne samo usredsređivanje na formalne prevodilačke aspekte, već i na bitna pitanja tzv. pesničkog postupka. Suočen sa determinisanim poretkom koji proizilazi iz originala i prevoda, a u nemogućnosti da do kraja prevod prilagodi vlastitom dominantnom emotivnom načelu, kako to pesnici čine pišući svoje pesme, Sibinović je kao prevodilac uvek, kako bi pesnik rekao, tamo „gde se misao rve“, udaljen od sebe da bi se približio drugome. On zalazi u tuđe disanje natčulnom snagom kakvom raspolažu retki prevodioci.

Gonjen stvaralačkim nemirom ponekad ne može da odoli sopstvenom pesničkom daru, jer Sibinović je i sam pesnik, pa oštre rubove poezije koju prevodi ponekad zaobli simbolizovanjem i blagim preoblikovanjem pesničkih sadržaja pomoću metafora. On na taj način prevod, u stvari, na osoben način približava originalu. Budući da je želja za samospoznajom izvorni poriv pesnika kao i njihova zapita- nost pred nestvarnostima, neizrecivostima i strastima sveta iza kojih se poput oblaka valjaju onirička viđenja koja oblikuju stavove, odnosno osobenosti, stvarajući tako svoju poetiku u koju prevodilac, ako uđe goloruk, drvenim čekićem kuje žeženo gvožđe. To bazično pitanje prevodilačkog posla Sibinović objašnjava i svojim prevo- dima aktuelizuje, što često može da posluži kao uzor mnogim prevodiocima. Gotovo je bez izuzetka uspevao da u prevodu očuva i prenese dominantan ton pesama. Tako, ako je poezija pesnika organizovana na dramskom načelu stalnog podsticajnog sukoba opozitnih principa, on je to na najbolji način prenosio u svoj prevod. U tome je umetnost kojom se bavi Sibinović i može se razumeti eruptivna, a opet stišana energija prevodioca. To su okolnosti u kojima se dešava njegova saučesnička drama kako na misaonom tako i na emotivnom planu.

Prevodilac Sibinović je redovno artikulisan sa ukusom zagonetke koju svaka dobra pesma u sebi nosi. Poetsko traganje za smislom najteže je prevesti. Naravno, ovde smisao, pošto je reč o poeziji, nije u prvom planu. Na primer, ako je ljubavna pesma to nije stas niti senzualne usne dragane, već hemija koja zaiskri u očima, koju treba uloviti i kao središte metaforičkog rasprskavanja preneti u prevod. U takvim situacijama Sibinović je neponovljiv saučesnik u stvaranju pesme. Tako se, u stvari, rađaju njegovi poznati prepevi.

On ne priznaje spekulativna i isprazna iskustva, zato je i sklon strogim ocenama. Sibinović ne citira slučajno Nabokova koji je svojevremeno napisao da „svaka fusnota u prevodu književnog dela nije ništa drugo do svedočanstvo prevodiočevog poraza“. Uostalom, svaki umetnik je takav: sumnja u svoje delo i često pati zbog toga. Sibinovićevi prevodi izazivaju kod njega, može se zaključiti, ista osećanja. Pesnik je u stalnom očajničkom nastojanju da se izdigne i oplemeni, pretvori u fantazmogoričnu sliku svega čega se dotakne.

Prevodilac Sibinović upravo ono što je za mnoge prevodioce neuhvatljivo dovodi u održivu i prihvatljivu celinu bez nabora i neravnina sa ritmičkim i refleksivnim ekvivalentom. Osim idejnog i tematskog on najčešće uspeva da u prevodu očuva i stilsko-izražajni plan. U opserviranju antonimičnih odnosa stvarnog i onostranog koji se u poeziji prepliću i ne isključuju, Sibinović ulazi u biće pesme preko raznorodnih formalnih rešenja i prevodilačkih postupaka. Knjiga Množenje svetova izaziva interesovanje kod čitalačke publike jer i sam naslov ima svoju metaforičku zagonetnost, o tekstu i da ne govorimo. Danas živimo u teškim i čudnim vremenima pa nije slučajno što se i ovi redovi nalaze u Sibinovićevoj knjizi: Nedavno sam, vraćajući se kući, u trolejbusu radoznalo listao podebelu knjigu pesama koju sam pre petnaestak minuta dobio na poklon od autora. Iznenada osetih da me uporno gleda mlađi punačak gospodin koji sedi kraj mene. On uhvati moj pogled i uz osmeh izvinjenja iznenadi me delikatnim pitanjem: „Vidim da ste ozbiljan čovek, recite mi, molim vas, kako možete da čitate pesme?“ Nespreman za takav razgovor na ovom mestu našalih se: „Moram pošto mi je to profesionalna deformacija.“ Utom trolejbus se zaustavi. Moj sused me, uz učtiv, možda malo i uz podrugljiv smešak, pozdravi i siđe. Nisam se baš lepo osećao. Ali uteši me kad videh da je sišao na stanici kod Gradske bolnice. Sigurno mu nešto fali. Doduše oduvek je bilo pametnih i načitanih ljudi koji nemaju sluha za poeziju. Možda je sada ta kategorija čitalaca samo, zbog nečega, postala glasnija?

Mutno vreme ima svoje paradokse. Ovo što tišti Sibinovića u eri rigidnog neoliberalnog koncepta društva gde je sve roba pa i knjige, u eri opšte komercijalizacije, gde je u osnovu sistemskih vrednosti ugrađena i „manipulacija svešću“ kako bi rekao Sergej Kara Murza. Knjižare nam sve više liče na prodavnice kuvara i ljubića sa čijih se korica trijumfalno smeše razgolićene TV voditeljke i starlete. Svejedno, Sibinović navodi 20 i više imena značajnih ruskih pisaca koji su u ovom periodu prevedeni i objavljeni kod nas. Međutim, teško je naći knjižaru u Beogradu sa nekom od tih knjiga u izlogu. Onako kako je proterana ćirilica iz našeg vidokruga, slična je sudbina i sa poezijom. I za jedno i za drugo krivi smo sami. U Sibinovićevoj knjizi poezija nije samo refleksija, samo muzika, nije samo filosofija, psihologizovana slika, još manje impuls koji dolazi iz dubina folklornog nasleđa, kao što nije samo ovozemaljski ili astralni milje. Poezija je uvek nešto više sa čime se prevodilac hvata u koštac. U stvari, ako sam prevodilac ne oseća isto što i pesnik, odnosno preko prevoda ne traga za vlastitim unutarnjim pomirenjem, onda će i njegov prevod biti sterilan. To je onaj duboki nemir za čije savladavanje pomaže dobro poznavanje poetike. Bez poznavanja ornamentike, folklora, legendi, mitova, religije, pa i sameravanja dubljih konotacija civilizacijskih svetova, teško je tumačiti preplitanja koja literaturu čine onim što ona jeste.

Smisleno je pitanje kako prevoditi nešto ako se sama bit stvaralačke laboratorije pesnika do kraja ne razume? Grubo narušavanje poetskih principa pesnika: uvođenje kontrapunkta tamo gde ga nema, izopačavanje slike, uvođenja ili brisanja metrike i sl. razlikuje loš od Sibinovićevog prevoda. On je shvatio da oslobođena metafora ima svoju tajnu koja se da odgonetnuti tek ako se uhvati trenutak njenog oslobađanja, odnosno sameri sa neizrecivošću koja čini poeziju onim što ona jeste. Za tako nešto potrebno je više od knjiškog poznavanja problema, potreban je talenat. Kada je u pitanju prevodilačka umetnost profesora Miodraga Sibinovića pokazalo se da je imao i jedno i drugo.

Vukašin Kostić, Univerzitet u Nišu

Preuzeto iz godišnjaka, Slavistika (Beograd), knj. XX (2016), 737–739.