Pravljene da traju

Da li ste primetili da su popularne knjige lake? Ne samo u smislu onoga što nude već bukvalno. Uzmete knjigu u ruke, a ona – laka. Korice meke, tanke, a papir najjeftiniji – reciklirani – lak papir za laku literaturu. Lako stane u torbicu, slova krupna da se lako čita. Stranice lete same od sebe. Nekoliko tura malo dužom gradskom linijom, i? Knjiga pročitana! Takve knjige se ne drže, ni na policama, a ni u glavi… A šta biva sa glavom koja se hrani lakom knjigom?

Izdavačka kuća Clio u ediciji „Ars“ posvećenoj umetnosti objavljuje netipične knjige – na solidnom papiru i tvrdim koricama. To su knjige koje su pravljene da traju i na polici i u glavama onih koji ih čitaju. Čitaju se kako su pisane i štampane, polako, na miru, posvećeno. U ediciji „Ars“ ima knjiga iz različitih oblasti, no kako je moja uža oblast pozorište predstaviću vam knjige koje se bave teatrom. Preporučujem da čitanje počnete od Aristotela ili vampira zapadnog pozorišta Florans Dipon u prevodu Mirjane Miočinović. Ova briljantna knjiga govori o ogromnom uticaju Aristotela na savremeno evropsko pozorište i kako se dugotrajnih i temeljnih uticaja teško možemo osloboditi, čak i kada radimo na tome. Stari uticaji izlaze na površinu u novom obliku čak i kod onih koji odlučno odbacuju svaku vezu sa Aristotelom. Kada pročitate ovu knjigu i razmislite o tome ko i kako utiče na vas u pozorištu (a i šire), preporučujem vam da pročitate Poetiku moderne drame Žan-Pjera Sarazaka, takođe u prevodu Mirjane Miočinović. Sarazak razbija (i kod nas!) uvreženi stereotip da je savremena drama u krizi i otkriva bogatstvo formi savremenog pisanja i njegovu duboku ukorenjenost u način modernog mišljenja koje izlazi iz okvira linearne naracije i zadatih obrazaca. Ko pročita i tu knjigu neće oboleti od malovaroške bolesti da novo odbacuje sa glupavim prezirom ili ga nekritički obožava. Jednostavno, razumeće šta iz čega proizlazi u savremenom dramskom teatru i šta su istinski pomaci, a šta je čorbine-čorbe-čorba.

E kad i to pročitate, onda morate da uzmete u ruke knjigu Dragana Klaića Početi iznova. Dragan Klaić je izvanredan teatrolog koji nas je prerano napustio, a ova knjiga je zbirka njegovih promišljanja o problemu organizovanja savremenog pozorišta. Iz ove knjige ćete saznati, ako već odranije niste znali, kako je nastao koncept evropskog institucionalnog pozorišta, zašto se on u doba neoliberalnog kapitalizma našao u krizi, zašto se sve manje novca izdvaja za umetnost (to nije samo srpski trend!), koje su umetničke i organizacione opcije u ponudi, šta je realno, a šta je poželjno. Morate da pročitate i knjigu Balet i moderna igra Suzan Au. Prva trećina knjige posvećena je razvoju klasičnog baleta od dvorske igre do Labudovog jezera. Poslednje poglavlje posvećeno je brzinskom pregledu ključnih umetnika s kraja XX veka. Glavni deo knjige govori o onome što mnogi od nas ne razumeju, a to je kako je od klasičnog baleta nastao moderan ples, zašto je on važan za razvoj moderne misli i kako se ukrštao i sa drugim umetnostima. U našoj široj kulturnoj javnosti u poslednje tri decenije se izgubila nit sa tradicijom moderne, a s tim u vezi i novim tokovima savremene evropske misli, i to nam se višestruko obilo (i obija) o glavu. Zato se stalno mora isticati da je modernost logičan odgovor na vrednosti uspostavljene u XIX veku, te da je svaki pokušaj vraćanja na stare obrasce ne samo infantilan nego i potencijalno opasan.

Ovaj brzi prikaz Cliovih izdanja, završavam osvrtom na najnovije izdanje – Tragedija inicijacije ili nepostojani princ Ivana Medenice. Autor je u ovoj knjizi sabrao svoje eseje o šest drama (Euripidov Hipolit, Šekspirov Hamlet, Molijerov Mizantrop, Miseov Lorencaćo, Šilerov Don Karlos i Bihnerov Leons i Lena), povezujući ih tezom da one govore o princu (junaku) koji se nalazi u situaciji inicijacije tj. hoće li stupiti u svet odraslih ili će odabrati smrt, bekstvo… Nekome se može učiniti da je ovo apartna tema, ali pomislite, nije li to naša kapitalna tema – nespremnost da se suočimo sa izborom? Ova knjiga daće vam ideju o tome kako možete čitati (i gledati) poznate komade i stvoriće u vama želju da gledate u pozorištu neke manje poznate komade. Takođe, suočiće vas sa činjenicom koliko je dostupnost kvalitetne literature apsolutno neophodna za razvoj savremenog, odgovornog i kreativnog mišljenja, te zašto nedostatak iste pozorište, mišljenje i sam život čini trivijalnim i opasno lakim za svakovrsnu manipulaciju.

Zato nemojte čitati laku literaturu! Dolazi vreme teških izbora.

Marina Milivojević-Mađarev

(Preuzeto iz nedeljnika Vreme br. 1364)

MAGIJA PESNIČKOG PREVODA: POVODOM PREVODA POEZIJE I „MNOŽENJA SVETOVA“ MIODRAGA SIBINOVIĆA

Krajem 2015. godine izašla je iz štampe knjiga Miodraga Sibinovića Množenje svetova (Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti) u izdanju renomiranog izdavača „Clio“ koji nije žalio sredstva kada je u pitanju oprema knjige i njen dizajn.

U knjizi je Miodrag Sibinović dosledno i s nervom istraživača koji ne robuje šematizovanim predstavama o literaturi i uvek je bio na tragu filigranskog, iznijansiranog uspostavljanja odnosa između duhovnih vrednosti. Njegov istraživački opus proizvod je besprekornog poznavanja književnih pojava i književnosti uopšte. Intenzivno je istraživao fenomen književnih prožimanja polazeći sa komplementarnih stanovišta koja u sebi sublimišu mnogostruko zasnovane stvaralačke ideje značajnih ruskih i srpskih pesnika uvek imajući na umu prilikom prevođenja kompozicionu dovršenost i celovitost poetskih ostvarenja. Sibinović je, u stvari, vodio računa da sačuva značenjske otvorenosti, polisemičnost. 

Upravo knjiga Množenje svetova na najbolji način ovaploćuje takvu stvaralačku ambiciju. Namerno kažemo stvaralačku, a ne prevodilačku. Naprosto, Sibinovićevi prevodi su više od toga jer su realizovani od tekstova koji u sebi nose složene i često oprečne pesničke strategije. Čitanje ove obimne knjige od ocenjivača zahteva ne samo ulazak u prevodilačku laboratoriju profesora Sibinovića, ne samo usredsređivanje na formalne prevodilačke aspekte, već i na bitna pitanja tzv. pesničkog postupka. Suočen sa determinisanim poretkom koji proizilazi iz originala i prevoda, a u nemogućnosti da do kraja prevod prilagodi vlastitom dominantnom emotivnom načelu, kako to pesnici čine pišući svoje pesme, Sibinović je kao prevodilac uvek, kako bi pesnik rekao, tamo „gde se misao rve“, udaljen od sebe da bi se približio drugome. On zalazi u tuđe disanje natčulnom snagom kakvom raspolažu retki prevodioci.

Gonjen stvaralačkim nemirom ponekad ne može da odoli sopstvenom pesničkom daru, jer Sibinović je i sam pesnik, pa oštre rubove poezije koju prevodi ponekad zaobli simbolizovanjem i blagim preoblikovanjem pesničkih sadržaja pomoću metafora. On na taj način prevod, u stvari, na osoben način približava originalu. Budući da je želja za samospoznajom izvorni poriv pesnika kao i njihova zapita- nost pred nestvarnostima, neizrecivostima i strastima sveta iza kojih se poput oblaka valjaju onirička viđenja koja oblikuju stavove, odnosno osobenosti, stvarajući tako svoju poetiku u koju prevodilac, ako uđe goloruk, drvenim čekićem kuje žeženo gvožđe. To bazično pitanje prevodilačkog posla Sibinović objašnjava i svojim prevo- dima aktuelizuje, što često može da posluži kao uzor mnogim prevodiocima. Gotovo je bez izuzetka uspevao da u prevodu očuva i prenese dominantan ton pesama. Tako, ako je poezija pesnika organizovana na dramskom načelu stalnog podsticajnog sukoba opozitnih principa, on je to na najbolji način prenosio u svoj prevod. U tome je umetnost kojom se bavi Sibinović i može se razumeti eruptivna, a opet stišana energija prevodioca. To su okolnosti u kojima se dešava njegova saučesnička drama kako na misaonom tako i na emotivnom planu.

Prevodilac Sibinović je redovno artikulisan sa ukusom zagonetke koju svaka dobra pesma u sebi nosi. Poetsko traganje za smislom najteže je prevesti. Naravno, ovde smisao, pošto je reč o poeziji, nije u prvom planu. Na primer, ako je ljubavna pesma to nije stas niti senzualne usne dragane, već hemija koja zaiskri u očima, koju treba uloviti i kao središte metaforičkog rasprskavanja preneti u prevod. U takvim situacijama Sibinović je neponovljiv saučesnik u stvaranju pesme. Tako se, u stvari, rađaju njegovi poznati prepevi.

On ne priznaje spekulativna i isprazna iskustva, zato je i sklon strogim ocenama. Sibinović ne citira slučajno Nabokova koji je svojevremeno napisao da „svaka fusnota u prevodu književnog dela nije ništa drugo do svedočanstvo prevodiočevog poraza“. Uostalom, svaki umetnik je takav: sumnja u svoje delo i često pati zbog toga. Sibinovićevi prevodi izazivaju kod njega, može se zaključiti, ista osećanja. Pesnik je u stalnom očajničkom nastojanju da se izdigne i oplemeni, pretvori u fantazmogoričnu sliku svega čega se dotakne.

Prevodilac Sibinović upravo ono što je za mnoge prevodioce neuhvatljivo dovodi u održivu i prihvatljivu celinu bez nabora i neravnina sa ritmičkim i refleksivnim ekvivalentom. Osim idejnog i tematskog on najčešće uspeva da u prevodu očuva i stilsko-izražajni plan. U opserviranju antonimičnih odnosa stvarnog i onostranog koji se u poeziji prepliću i ne isključuju, Sibinović ulazi u biće pesme preko raznorodnih formalnih rešenja i prevodilačkih postupaka. Knjiga Množenje svetova izaziva interesovanje kod čitalačke publike jer i sam naslov ima svoju metaforičku zagonetnost, o tekstu i da ne govorimo. Danas živimo u teškim i čudnim vremenima pa nije slučajno što se i ovi redovi nalaze u Sibinovićevoj knjizi: Nedavno sam, vraćajući se kući, u trolejbusu radoznalo listao podebelu knjigu pesama koju sam pre petnaestak minuta dobio na poklon od autora. Iznenada osetih da me uporno gleda mlađi punačak gospodin koji sedi kraj mene. On uhvati moj pogled i uz osmeh izvinjenja iznenadi me delikatnim pitanjem: „Vidim da ste ozbiljan čovek, recite mi, molim vas, kako možete da čitate pesme?“ Nespreman za takav razgovor na ovom mestu našalih se: „Moram pošto mi je to profesionalna deformacija.“ Utom trolejbus se zaustavi. Moj sused me, uz učtiv, možda malo i uz podrugljiv smešak, pozdravi i siđe. Nisam se baš lepo osećao. Ali uteši me kad videh da je sišao na stanici kod Gradske bolnice. Sigurno mu nešto fali. Doduše oduvek je bilo pametnih i načitanih ljudi koji nemaju sluha za poeziju. Možda je sada ta kategorija čitalaca samo, zbog nečega, postala glasnija?

Mutno vreme ima svoje paradokse. Ovo što tišti Sibinovića u eri rigidnog neoliberalnog koncepta društva gde je sve roba pa i knjige, u eri opšte komercijalizacije, gde je u osnovu sistemskih vrednosti ugrađena i „manipulacija svešću“ kako bi rekao Sergej Kara Murza. Knjižare nam sve više liče na prodavnice kuvara i ljubića sa čijih se korica trijumfalno smeše razgolićene TV voditeljke i starlete. Svejedno, Sibinović navodi 20 i više imena značajnih ruskih pisaca koji su u ovom periodu prevedeni i objavljeni kod nas. Međutim, teško je naći knjižaru u Beogradu sa nekom od tih knjiga u izlogu. Onako kako je proterana ćirilica iz našeg vidokruga, slična je sudbina i sa poezijom. I za jedno i za drugo krivi smo sami. U Sibinovićevoj knjizi poezija nije samo refleksija, samo muzika, nije samo filosofija, psihologizovana slika, još manje impuls koji dolazi iz dubina folklornog nasleđa, kao što nije samo ovozemaljski ili astralni milje. Poezija je uvek nešto više sa čime se prevodilac hvata u koštac. U stvari, ako sam prevodilac ne oseća isto što i pesnik, odnosno preko prevoda ne traga za vlastitim unutarnjim pomirenjem, onda će i njegov prevod biti sterilan. To je onaj duboki nemir za čije savladavanje pomaže dobro poznavanje poetike. Bez poznavanja ornamentike, folklora, legendi, mitova, religije, pa i sameravanja dubljih konotacija civilizacijskih svetova, teško je tumačiti preplitanja koja literaturu čine onim što ona jeste.

Smisleno je pitanje kako prevoditi nešto ako se sama bit stvaralačke laboratorije pesnika do kraja ne razume? Grubo narušavanje poetskih principa pesnika: uvođenje kontrapunkta tamo gde ga nema, izopačavanje slike, uvođenja ili brisanja metrike i sl. razlikuje loš od Sibinovićevog prevoda. On je shvatio da oslobođena metafora ima svoju tajnu koja se da odgonetnuti tek ako se uhvati trenutak njenog oslobađanja, odnosno sameri sa neizrecivošću koja čini poeziju onim što ona jeste. Za tako nešto potrebno je više od knjiškog poznavanja problema, potreban je talenat. Kada je u pitanju prevodilačka umetnost profesora Miodraga Sibinovića pokazalo se da je imao i jedno i drugo.

Vukašin Kostić, Univerzitet u Nišu

Preuzeto iz godišnjaka, Slavistika (Beograd), knj. XX (2016), 737–739.

„Plamena tela“ – spaljivanje mrtvih u Srbiji: od paganskog rituala do moderne kremacije

Plamena TelaKnjiga Plamena tela je druga knjiga Aleksandre Pavićević (prva je bila Vreme bez smrti) koja se metodološki upisuje u antropologiju smrti, i pripada tanatološkim studijama. Ova monografija rezultat je dugogodišnjeg istraživačkog rada koji je Aleksandra Pavićević posvetila izučavanju smrti. Osim predanosti, rad autorke odlikuje i neka vrsta pasije koju, čini mi se, dele istraživači smrti. Ovakav pristup temi smrti i brojnim temama koje su za etnološke i antropološke analize smrti vezane, zapravo leži u uzbudljivosti i širini same teme. Najpre, smrt je nešto što nas, u egzistencijalnom smislu, sve zaokuplja – iako neizostavni deo života, teško je pojmljiva. Drugo, sam koncept smrti, kao i rituali koji se za smrt vezuju, neizbežno su upisani u različite ideologije, pa možemo, sa jedne strane govoriti o posmrtnim ideologijama, koje se odnose na ideje i verovanja o onome što dolazi ili ne dolazi nakon smrti. Pored posmrtnih ideologija, možemo govoriti o ideologijama smrti u širem smislu koje obuhvataju različite koncepte smrti mimo samog posmrtnog rituala, recimo u svakodnevici, u popularnoj kulturi, medijima, potrošnji i sl. Dakle, iako smrt predstavlja kraj života, antropologija smrti je izuzetno uzbudljivo i živo disciplinarno usmerenje koje zapravo izučava društveni život i različite ideologije. U tom smislu i brojne ritualne prakse, koje se kroz istoriju ili na različitim geografskim područjima poklapaju, često imaju potpuno različita značenja.

Upravo u tom smislu, knjiga Plamena tela proučava praksu kremacije, tj. spaljivanja mrtvih u Srbiji, i to smeštanjem ovog istraživanja u širi, evropski kontekst kraja XVIII i XIX veka, u kome autorka prepoznaje slabljenje institucionalne religije i jačanje romantičarskih ideja, naglašavajući kao ključane – razvoj prirodnih nauka, teoriju evolucije i uopšte razvijanje vere u beskonačni progres. Pored toga autorka se bavi i menjanjem odnosa prema telu pokojnika koji je, u kontekstu stalnih društvenih promena, doveo i do promene odnosa prema živom telu.

Značajne teme su i otpori kremaciji, koji su bili najsnažniji u crkvi. Protivljenja ovom načinu sahranjivanja ipak su popuštala (pre svega u različitim Protestantskim i u Katoličkoj crkvi, dok su Pravoslavne crkve najduže čuvale svoja stanovišta) i to shodno kremacionističkim tvrdnjama da se ove ideje ne kose sa hrišćanskom verom.

Centralni deo knjige je posvećen razvoju i proširivanju ideja kremacionista u Srbiji, a kasnije i u Jugoslaviji. I kao što je čitavo ovo istraživanje umetnula u kulturni, istorijski i naučni kontekst Evrope  XIX veka, tako autorka daje sliku epohe i srpske kulture u koju ove ideje stižu i razvijaju se.

Jedna od metodoloških osobenosti ove analize je i specifičan vid autoetnografije. Naime, sam uvod knjige posvećen je porodičnoj etnografiji nemalog broja članova porodice koji su se odlučili za kremaciju. A knjiga, tj. krug ovog istraživačkog rada zatvara se kada autorka  iznosi sopstveni – negativan stav o praksi spaljivanja tela. Dakle, iako Aleksandra Pavićević ne sledi standardni autoetnografski metod koji podrazumeva istraživačko određivanje vlastite pozicije na samom početku, ona to čini, eksplicitno, tek na kraju. Pored toga, kroz uspostavljanje veze sa kremiranim pokojnicima iz porodice, autorka naime ukazuje na nit koja je povezuje sa precima i koja u autorkinom slučaju, predstavlja ne samo smenu generacija, već i promenu ideja.

Za oslikavanje ideja i atmosfere Srbije XIX veka naročito je zanimljivo poglavlje u kome je predstavljeno srpsko romantičarsko pesništvo XIX veka. Čitavo potpoglavlje u ovom delu analize posvećeno je dvema pesmama Jovana Jovanovića Zmaja u kojima se on bavi promovisanjem kremacije. Inače, tužna činjenica vezana za život ovog lekara i pesnika koji je napisao neke od najlepših dečijih pesama, jeste da su mu umrli žena i petoro dece. Nakon toga on je objavio zbirku Đulići uveoci, u kojoj se nalaze dve pesme koje se odnose na kremaciju. U prvoj pesmi, nabijenoj emocijama, piše o nepodnošljivoj ideji truljenja i bacanja zemlje na kovčeg izgubljene drage, zbog čega se odlučuje za kremaciju. Druga pesma, koja je manje emotivna i više programska, predstavlja manifest pokreta kremacionista  (pesma br. 17).

Osim što se u spomenutom poglavlju pozabavila pesništvom, poetsko je u knjizi Aleksandre Pavićević prisutno na još jedan način. Iako se radi o naučnoj monografiji koja ispunjava sve zahteve akademskog pisanja, stil Aleksandre Pavićević je povremeno poetski, pa čak i humoristički, što ovaj vredan antropološki rad čini uzbudljivim i lepšim za čitanje.

autor: dr Lada Stevanović

U okrilju muze Klio

polis Polis ulazi u dvadesetu godinu svog trajanja. Tokom protekle dve decenije nastojali smo da steknemo profilisanu publiku koja ima poverenja u naše izdavačke kriterijume. Zato je dijalog sa čitaocima, kao i sa stručnom i univerzitetskom javnošću bio naš primarni zadatak. Shvatili smo ga kao  uključivanje foruma čitalaca u različite vidove promocije novih izdanja u ovoj biblioteci i njihovo učestvovanje u našim projektima u formi tribina, okruglih stolova i debata. Pre svega,  bio je to neprekinuti način provere onoga što smo radili.

Iz ovogodišnjih postignuća biblioteke Polis – počev od posebnog izdanja Svakodnevnog života u srednjem veku na engleskom jeziku (Marko Popović, Smilja Marjanović-Dušanić, Danica Popović), i prevoda Istorije privatnog života Marka Popovića, Miroslava Timotijevića i Milana Ristovića na ukrajinski (Tempora, Kijev) – pominjemo i izdanja koja nastavljaju prilog izdavačke kuće Klio velikom jubileju stogodišnjice Prvog svetskog rata. Kapitalnom izdanju Srbi 1903-1914: Istorija ideja  (priredio Miloš Ković) , dodajemo zbirku eseja danas verovatno najboljeg poznavaoca ovog perioda, engleskog istoričara DŽona Rola pod nazivom Put u Sarajevo čiji je izbor posebno sačinjen za srpsku čitalačku publiku.

Posebno ističemo suvereni pregled Istorija kapitalizma nemačkog istoričara Jirgena Koke, koji predstavlja kritički prikaz nastanka i stanja za sada jedinog planetarnog ekononskog režima. U ovoj knjizi Koka objašnjava ne samo nastanak i širenje kapitalizma u modernom dobu  počev od 19 veka. već i njegovu globalnu ekspanziju u 20 veku. Značaj ovog dela može se sagledati i u tome što autor, inače jedan od vodećih poznavalaca ove teme, ne posmatra samo procese razmene (trgovine) i industrijalizacije nego istovremeno i trajne promene radne i životne sredine koju je doneo kapitalistički sistem.

ISTORIJA-ARAPSKIH-NARODAIpak, izdvojićemo nesumnjivo globalno najprovokativniju, a u našim predlozima za čitanje vodeću temu. Reč je o znamenitom delu Istorija arapskih naroda Alberta Huranija.  Ono predstavlja celovit pogled na istoriju Arapa koji seže u prošlost sve do formativnog perioda islama, prateći njihov povesni razvitak do naših dana. Uzorna naučnička akribija, znalačke interpretacije i sasvim nesvakidašnja erudicija utkane su u stranice ove obimne studije, koja se bez previše razmišljanja može nazvati krunom plodonosne karijere jednog od vodećih istoričara Bliskog istoka minulog stoleća. Njena vrednost ne leži samo u sveobuhvatnosti, već i u inovativnom pristupu tematici; drugim rečima, autor je pokazao sposobnost da sakupi obilje materijala i da ga organizuje u koherentan narativ, ali i da ga sistematizuje tako da u prvi plan dođe suštinsko prožimanje kulturnih, verskih, ekonomskih i, u najširem smislu, društvenih činilaca, na osnovu kojih se može pratiti i bolje shvatiti razvoj arapsko-muslimanskih zajednica kroz vekove. Metodološki raskorak u odnosu na sinteze „staroga kova“ jeste to što će učiniti ovu knjigu izazovnom i podsticajnom za studente i upućenije čitaoce, s tim da dinamika Huranijeve pripovesti i njegov nenametljivi stil mogu privući i pažnju šire čitalačke publike.

Pojava Istorije arapskih naroda na srpskom jeziku bremenita je naročitom simbolikom. Ove godine, naime, Katedra za orijentalistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu obeležava 90. godišnjicu postojanja i rada ‒ u čast tog velikog jubileja, izdavačka kuća Klio će početkom decembra objaviti zbornik prigodnih tekstova posvećenih stvaralaštvu koje tretira najšire shvaćeni pojam „Orijenta“ sa verske, istoriografske, kulturološko-antropološke i književne tačke gledišta. Štaviše, sveobuhvatno delo Alberta Huranija poslužiće kao osnova i podsticaj za prevođenje drugih naslova koji se bave različitim aspektima duge i turbulentne prošlosti arapske ekumene, što deluje osobito značajno u svetlosti dramatičnih zbivanja na tom prostoru poslednjih godina. Po svojim intelektualnim dometima, jasno formulisanim idejama i prijemčivom stilskom uobličenju, Istorija arapskih naroda predstavlja idealan medij komunikacije između šire i stručne javnosti, zbog čega se može očekivati da će udahnuti novi život diskusiji o arapsko-muslimanskom svetu u ovoj sredini.

Izbor ove teme kao stožerne u našoj ovogodišnjoj produkciji otkriva osnovnu nit koja vodi izadavačku politiku istorijske biblioteke Polis. Svako naše novo izdanje ne iscrpljuje se prevodom i objavljivanjem jednog zanimljivog naslova. Naprotiv, život naših knjiga počinje kada se one nađu pred čitaocima, probude i pokrenu diskusiju, otvorene razgovore i razmene ideja. Zato je otvaranje teme vezane za arapski svet u ovom trenutku više nego provokativno – ono se postavlja kao jedno od ključnih pitanja za razumevanje današnjeg geopolitičkog trenutka. Promišljanje tema koje ova knjiga nameće sagovornicima je način da razumemo Huranijev svet, ne samo kao narativ o „drugosti“, već pre svega, kao način da se zapitamo o trenutku u kojem živimo.

Smilja Marjanović Dušanić
urednica edicije Polis

Diplome ili knjige

clio_diplomeČinjenica da je na našem štandu vladalo veće interesovanje za knjige nego za fakultetske, master i doktorske diplome ukazuje da je nešto krenulo naopako. Diplome smo prodavali po nižoj ceni od knjiga ali su se posetioci ipak odlučivali za Istoriju arapskih naroda, Geopolitiku televizijskih serija ili za Pegi Gugenhajm. Posumnjali smo da je favorit u ovogodišnjoj prodaji knjiga Granična ličnost i sva njena lica odigrala vaspitnu ulogu i da se narod dozvao pameti. A i onaj subverzivni spis Dragana Lakićevića Ideologia raspamećenoga uma naterao je mnoge političare da se zadržavaju kod nas na štandu. Delovalo je!
Sajam 2016 - Izdavac godineNavikli smo da kritikujemo i tražimo bolje uslove izlaganja i primamljivije razloge sajamskog okupljanja. Umorili smo se, kao i sajam sam, koji je zašao u sedmu deceniju. Stiglii smo do tačke u kojoj se svi slažu da je sve savršeno – kompromis caruje, um klade valja. Vidljiv je i porast onih koji plaćaju porez na glupost.
Svojim sloganom  ‘Optimizam krepi organizam’ predvideli smo da ćemo i sa ovog sajma izaći vedri i radosni, ako ni zbog čeg drugog a ono zbog mnoštva dobrih knjiga, uvek dragocenih susreta s dragim ljudima i rastućeg uzbuđenja što dolazi period rasta plata i penzija, a to znači i povećenu prodaju knjiga, pa ko zna možda i čitanja. Dakle samo sajam knjiga i EU nemaju alternativu o svemu ostalom možemo da razgovoramo.
Zoran Hamović
direktor i glavni urednik IP Clio

Surova matematika opstanka

Vreme, 27. oktobar 2016.

Razgovor sa Zoranom Hamovićem, direktorom i glavnim urednikom IP Clio

„KAO ŠTO SE U MEDIJSKOM PROSTORU USPOSTAVLJA ‘RADOJIČIN SMIRAJ’, TO JEST NEUTRALISANJE RAZLIČITOSTI I KRITIČKOG MIŠLJENJA, TAKO I IZDAVAŠTVO ‘SPONTANO I DEMOKRATSKI’ ZATVARA POSTPETOOKTOBARSKU EPOHU NEUTEMELJENOG OPTIMIZMA I PRILAGOĐAVA SE NOVOJ ATMOSFERI AGRESIVNOG OPTIMIZMA. U SLOBODNOM PREVODU – JEDNOUMLJA“

Zoran Hamović

Izvor: Vreme

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga se, osim novih naslova, vide i već godinama unazad stari problemi našeg izdavaštva. Ako izostavimo finansijsku krizu koja se podrazumeva i koja nije specifičnost izdavača i knjižara već predstavlja planetarni problem, preostaje nekoliko čini se nerešivih prepreka koje kao nakovanj koče produkciju knjige. U veri da tumačenje tih problema i po ko zna koji put pisanje o njima mogu da pomognu njihovom rešavanju, razgovaramo sa Zoranom Hamovićem, direktorom i glavnim i odgovornim urednikom izdavačke kuće Clio osnovane pre 26 godina, poznate po precizno profilisanim edicijama proze i raznovrsnih društvenih nauka i oblasti.

„VREME“: Možda je neumesno u vreme Sajma, dakle u vreme svetkovine knjige, kako se Sajam tradicionalno karakteriše, pominjati postojanje nerešivih problema, ali…

ZORAN HAMOVIĆ: Možda je to razlog što gotovo svi novinarski izveštaji sa ovogodišnjeg Sajma knjiga počinju sa nekoliko istih konstatacija: da ima mnogo novih knjiga, da je gužva veća nego prošle godine, da je ova manifestacija veliki praznik knjige, da je ove godine na toliko i toliko kvadratnih metra raspoređeno toliko i toliko izlagača, da ima raznovrsnih promocija knjiga i susreta s autorima… Nema kritički raspoloženih izlagača, utihnula je rasprava o tome da li je Sajam knjiga kulturna manifestacija ili najveća diskontna prodaja knjiga u Srbiji. Deluje kao da su se strasti smirile, različitosti smanjile, dakle deluje kao da je sve u najboljem redu. Mogli bismo da kažemo da je došao mir, ali preteći!

Događaji na Sajmu i događanje Sajma knjiga, znamo, uvek su bili odraz društvenih okolnosti i ogledalo političkih promena. Kao što se u medijskom prostoru uspostavlja „radojičin smiraj“, to jest neutralisanje različitosti i kritičkog mišljenja, tako i izdavaštvo „spontano i demokratski“ zatvara postpetooktobarsku epohu neutemeljenog optimizma i prilagođava se novoj atmosferi agresivnog optimizama. U slobodnom prevodu – jednoumlja.

Izvol’te, slobodno recite, na šta mislite? O monopolu tržišta je nebrojeno puta diskutovano i pisano, o nepoštovanju autorskih prava takođe…

Monopol se može bolje sagledati u knjižarskim lancima nego na velikim štandovima na Sajmu. Pre svega u zatvaranju vrata raznovrsnosti i umanjivanju prisustva ponude pojedinih izdavača. Time se, pre svega, umanjuje prostor za prodaju određenih izdanja, time se utiče na izdavače ali posredno i autore, i smanjuje se plasman određenih vrednosti. Izvesno je da se mogu navesti ekonomski motivi za ovu pojavu, i da je reč o legitimnom postupku onih u čijem su vlasništvu te knjižare. Taj proces homogenizovanja učvršćuje jednoumno poverenje i uspešno eksploatiše kupce koji više ne postavljaju pitanja. Njihova nekritičnost i neutemeljeno divljenje prema lakim žanrovima i zabavnom štivu postaju temelj uspeha monopolskih izdavača. I autori se prilagođavaju, ili da budemo precizniji idiotizuju. Kao Grand parada, mnoštvo je literarnih pretendenata koji oblikuju literarni proizvod na bazi književnosti, očekujući od izdavača da im obezbede slavu, veliku zaradu, nagrade i priznanja. Upotrebiti pisce, više nije pitanje. Učiniti ih površnijim, stvoriti od njih agente ekonomske mašine i literarne starlete, to je ono što zahteva surova matematika opstanka. Poetika i stručnost su u drugom planu. Knjiga je svedena na cenu a talenat usmeren na najbržu liniju. Sve može da prođe, sve se može pretvoriti u „vrednost“ i sve se može kupiti, uključujući i dnevnike blogerki…

Da, ali složićete se da ipak pre svega od pisca zavisi da li će se povinovati ekonomskoj mašini ili ne. Takođe, ne može se prenebregnuti činjenica da izdavači često baš zahvaljujući zaradi od objavljivanja dnevnika blogerki objavljuju kapitalna izdanja naše literature.

Kolateralna šteta od monopolske pozicije ogleda se u regrutovanju dobrih pisaca čijim se imenom i delom pokriva „estradna“ produkcija i pred licem obrazovanije javnosti pere poslovni obraz. U ovom slučaju, uloga dobrih pisaca, njihov stečeni ugled, jeste da daju legitimnost delovanju takvih izdavača, da budu garancija njihovog kvaliteta. Monopol dodatno učvršćuju i pojedini mediji koji pod pritiskom ekonomskih teškoća daju ne samo oglasni prostor već i urednički. Tako se mimikrijski događa serijsko učvršćivanje nekad nepoželjnih društvenih štetočina, a sada dobrodošlih „simpatičnih negativaca“ koji redovno plaćaju.

Utisak posetioca Sajma knjiga je da ga tamo ništa neće iznenaditi, da izlažu godinama isti izdavači koji se nalaze na istim mestima, da Sajam ima školski dan, promocije, izložbe… Da li je takva vrsta stabilnosti dobra ili nije po imidž Sajam knjiga?

Za unapređenje imidža Sajma knjiga kao prestižne međunarodne kulturne manifestacije veoma je značajna vizija Odbora Sajma o budućnosti ove manifestacije. Članove Odbora Sajma knjiga, koliko je meni poznato, imenuje Skupština grada Beograda. Primetićemo da je nekadašnji Savet postao Odbor Sajma knjiga. Ta promena nas može navesti na pomisao da se odustalo od stručnih saveta i programiranja sajamske manifestacije. Neprihvatljiv je stav da je Odbor Sajma knjiga samo tehnička podrška, odnosno domar koji se bavi iznajmljivanjem prostora i podrškom u gradnji štandova. Mnogo je važnija uloga Odbora u unapređenju izlagačkog koncepta i inoviranju sajamskih programa. Model Beogradskog sajma bi trebalo da dobije originalnost i drugačiju boju, ali svakako treba da koristi dobra i analizira loša iskustva Frankfurtskog, a posebno Torinskog, Solunskog, Lajpciškog ili Pulskog sajma. Pored poznate, i na mnogim sajmovima u svetu korišćene institucije počasnog gosta, Beogradskom sajmu bi bili potrebni originalnija legitimacija i autentičnost, posebni međunarodni programi privlačni za strane izlagače.

Posebno su važni regionalna saradnja i prisustvo izdavača iz eksjugoslovenskog prostora. Ne mislim samo o obnovi, već pre svega o uređenju tržišta. Pojave nelojalne konkurencije, odnosno prisustva istih naslova knjiga na srpskom, crnogorskom, bosanskohercegovačkom i hrvatskom tržištu, postaje sve prisutnija. Legalno ili nelegalno preuzimanje i prilagođavanje prevoda je već duže vreme prisutno i šteti svima, i izdavačima i prevodiocima, a kod stranih izdavača i agencija stvara nepoverenje. No ima i dobrih povoda za saradnju. Ukoliko u Beograd dođe autor iz Australije ili Amerike, pa čak i iz bližih evropskih destinacija, nije li to dobra prilika da ga upoznaju i čitaoci i izdavači?

Pre nekoliko godina, vašom inicijativom, doneta je pozitivna odluka da u areni i u prvom prstenu sajamske hale budu štandovi isključivo izdavača. Međutim, to nije bilo dovoljno da se izlagački prostor odvoji od prodajnog.

Podela prostora je podrazumevala da se tematski okupe izdavači i da se olakša komunikacija sa posetiocima. Istina je da je u areni, ali i u prstenu, predviđen prostor za one koji imaju najvišu reputaciju od srpskih izdavača, ali: menjani su ili nisu poštovani kriterijumi izlaganja, pa je atmosfera velikog diskonta i vašarskih čarolija postala više nego prisutna. Sve je svedeno na prodaju i tezge, a ne na uvid i predstavljanje godišnje produkcije.

Sajam knjiga, kakav god da je, predstavlja verovatno jedinstvenu priliku izdavačima da za kratko vreme zarade više nego što im uspeva prodajom u knjižarama. Sledeća takva prilika, ali ipak manja, jesu otkupi knjiga Ministarstva kulture i Sekretarijata grada.

Sajam je samo lansirna rampa za ono što se događa u javnim nabavkama i republičkom otkupu knjiga. I mislim da je po državu mnogo bitnije pitanje posledica tih otkupa od pitanja izdavačkih zarada, zato što se upravo na ovim standardnim oblicima pribavljanja bibliotečkih fondova vidi prst dobre ili loše politike. Krah institucionalnog sistema i opravdanih očekivanja nastaje kad se u državnu aparaturu usele ljudi bez kapaciteta, volje i odgovarajućeg znanja. Onda umesto da osporavaju monopolske pozicije, oni ih i svojim činjenjem ali i nečinjenjem jačaju. Ukoliko se otkupljuju parama poreskih obveznika biografije ili literarna dostignuća starleta, onda se ne može govoriti o odgovornoj i stručnoj aktivnosti Ministarstva. Još opasnije je ono što se nalazi pod šifrom „što narod traži“ i nije prihvatljivo za biblioteke. Takva vrsta brige državnih organa pothranjuje ideju da je sve dobro i prihvatljivo.

Sonja Ćirić

Zaokruženje jednog islamološkog projekta (IV)

Četvrti deo pogovora za knjigu Oksfordska istorija islama

OKSFORDSKA-ISTORIJA-ISLAMA-drugo-izdanjeTeško da može biti puka slučajnost to što se među prvim ekspertima pozvanim da objasne stravični fenomen globalnog islamističkog terorizma na ekranima Si-En-Ena, En-Bi-Sija, Bi-Bi-Sija i drugih najmoćnijih svetskih mreža masovnog informisanja pojavio niko drugi do poluzaboravljeni, „stari dobri“ Bernard Luis, bard tradicionalne, „esencijalstičke“ islamologije. A upravo na primeru „razobličavanja“ nekih Luisovih teza Edvard Said je krajem sedamdesetih godina dokazivao utemeljenost svoje kritike „orijentalizma“. Da Luisov „kambek“ nije bio samo efemerna posledica šoka posle terorističkog napada, već da je on i pre toga čina imao šta da kaže i, što je važnije, ponovo i nekoga da ga sasluša, svedoče objavljivanje i uspeh njegove knjige karakterističnog naslova Šta je to krenulo naopako? Zapadni uticaj i bliskoistočni odgovor? (What went wrong? Western impact and Middle Eastern response, NJujork, 1991)[1]. Najkraće rečeno, Luis postavlja jedno staro, po njemu suštinsko pitanje, koje su gotovo anatemisali pobornici „neesencijalističke“ islamologije, s nekoliko logički izvedenih potpitanja: Šta se to dogodilo s nekad velikom i naprednom islamskom civilizacijom? Zašto je ona u određenom istorijskom trenutku počela da zaostaje za zapadnom/hrišćanskom, i zašto se taj raskorak stalno povećavao? Nije li jedini izgledni put za muslimane da uzmu sopstvenu sudbinu u svoje ruke i sprovedu korenitu reformu, prvenstveno na mentalnom planu, sledeći (hrišćanski) model uspostavljanja i održavanja dosledne sekularnosti? U intervjuu italijanskom katoličkom dnevniku Avenire (Avvenire, 28. april 2002), Luisov „orijentalizam“ je još otvoreniji, jer on gornje pitanje obrnuto formuliše i, ujedno, komentariše: „Ne treba se pitati šta je krenulo naopako u islamu, već šta je to krenulo dobro na Zapadu, te je Zapad ostvario tako veliki skok unapred od renesanse naovamo?“

Da li je Oksfordska istorija islama, budući zaokruženi, sintetički islamološki izraz doktrinarnog nastojanja da se ovo ključno Luisovo (i ne samo njegovo) „orijentalističko“ pitanje, poput kakvog istočnog greha, potisne iz sfere naučnog bavljenja islamom, samim tim i zatvorena pred mogućnošću traganja za odgovorom na njega? Iako bi se moglo očekivati da bude, srećom nije, što je veoma važno za njeno zračenje u vremenu u kome je rečeno pitanje ponovo snažno aktualizovano, kako u naučnim krugovima, tako i u najširoj javnosti. Bez obzira na doslednost u pridržavanju osnovnih idejnih i vrednosnih smernica i koordinata islamološkog projekta u čijem je okviru ovo kolektivno delo realizovano, njegov autorski tim, s glavnim redaktorom na čelu, odviše autentično pripada nauci da bi joj do kraja mogao pretpostaviti (ideološku) misiju. Espozitovo zaključno poglavlje „Savremeni islam. Reformacija ili revolucija?“ nosi, u kontekstu date dileme, izuzetno značenje, a i vrednost. Podnaslovom i sâmo upitno intonirano, ono istovremeno zatvara i otvara knjigu, produktivno oplemenjujući njenu bogatu supstancu u perspektivi stalne upitanosti i sve novih i novih odgovora… Jer, jednog i jednostavnog odgovora ne može biti, ni „esencijalističkog“, ali ni, uslovno rečeno, „egzistencijalističkog“, odnosno civilizacijski relativističkog, a zapravo globalističkog. Ovo je nepogrešivo osetio i oksfordski profesor Džejms Piskatori, stručnjak za savremeni islam, a teorijske orijentacije, inače, bliske Espozitovoj, koji je odlučio da za uticajni američki časopis Forin Afers (Foreign Affairs, maj–jun 2002) objedinjeno i sučeljeno prikaže dve zapažene islamološke studije, već pominjanu Luisovu Šta je krenulo naopako? i Džihad. Ekspanzija i opadanje islamizma, francuskog naučnika Žila Kepela. Bliskost Kepelovoj tezi o iživljenosti radikalnog, revolucionarnog islamizma i o postislamističkoj dinamici unutar muslimanskih zajednica, na putu stvaranja neke varijante „islamske demokratije“, primetna je na više mesta u Oksfordskoj istoriji islama[2], ali Piskatori s podjednakim uvažavanjem govori o obema knjigama. Iako ne deli njegove glavne poglede, autor ovog pogovora reafirmiše Luisov pristup i odbija da ga olako proglasi „antimuslimanskim“, kako je to doskora uglavnom činjeno, što je nov kvalitet u ovoj fazi islamološkog disputa, proizveden, pored evolucije naučnog uviđanja, svakako i neumoljivim činjenicama života. U zaključku, ostajući privržen načelnom stavu o neophodnosti praćenja i rezultativnog uvažavanja unutrašnjeg razvoja muslimanskih društava, bez apsolutizovanja spolja zadatih šema, Piskatori prihvata da ni Luisova ni Kepelova hipoteza nisu nužno ni tačne ni netačne, već da odražavaju različite aspekte jedne složene i promenljive realnosti, što je, verovatno, i najtačnije.

One koji u kontinuitetu prate Espozitov rad i uspevaju da ostvare redovan uvid u impozantan niz njegovih samostalnih ili koautorskih islamoloških priloga, čitanje završnog poglavlja u Oksfordskoj istoriji islama sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Iako ugledni naučnik u njemu ne odstupa od svojih osnovnih, odranije poznatih stavova o islamu u savremenom svetu, primetna je znatno veća spremnost za iznošenje konstatacija i dilema koje im mogu relativizovati važenje, pa čak neke od njih dovesti i u pitanje. Njegov tekst tako donekle gubi na logičkoj i formalnoj konzistentnosti, ali neuporedivo više dobija na islamološkoj uverljivosti, a samim tim i suštinskoj, životnoj koherentnosti. A istinska nauka, čak i onda kad bi to, zarad nekog razloga „višeg“ reda, htela i delimično uspevala, ne može do kraja istrajati u previđanju ili potiskivanju nepoćudnih činjenica života. Kad bi se pojedina Espozitova zapažanja, tvrdnje i pitanja izdvojili iz zgusnutog konteksta zaključnog ogleda u Oksfordskoj istoriji islama i sagledali kao zasebne teze, dobio bi se veoma reprezentativan inventar islamološke i šire aktualnosti, „s one strane“ granica koje nameću razne škole mišljenja. Tu, pored ostalih, spada konstatacija da je razočaranje „neuspesima“ koje je muslimanima donelo sleđenje Zapada (i kao razvojnog modela i kao saveznika) proizvelo krizu identiteta i poriv da se on utemelji na domaćim, autentičnim vrednostima, kao i s njom povezano upozorenje da proces sekularizovanja zakonodavstva u pojedinim muslimanskim državama nije odražavao široke društvene promene, već više želje malog, sekularistički orijentisanog sloja stanovništva, što je zavaralo mnoge površnije posmatrače sa Zapada. Veoma je sveža i teorijski podsticajna Espozitova teza o izmenjenoj stratifikaciji muslimanskih društava, u kojima se obrazovala nova, dinamična elita, kao alternativa istovremeno tradicionalističkoj islamističkoj i pozapadnjačenoj svetovnjačkoj struji. Zanimljivo je predočen i različit odnos prema večnoj obaveznosti pojedinih sekundarnih „izvora islama“ kroz istorijat muslimanskih društava i pokušaja njihovog reformisanja, iz čega postaje jasno zašto je kritičko proučavanje hadisa ponovo u središtu pažnje savremene islamologije, iako je neko vreme smatrano bezmalo „antikvarskom“ specijalnošću.

Za izgledno razmatranje sadašnjosti i budućnosti islama i muslimana u svetu, kao i puteva kojima će se kretati i vidova koje će poprimiti njihov odnos s drugim civilizacijskim formacijama, a pre svih hrišćansko-sekularnom, ključne su, po svemu sudeći, dve teške relacije koje se Espozito ovoga puta ne usteže da izričito i adekvatno problematizuje. Reč je o odnosu između islama i demokratije, s jedne, i islama i savremenosti/modernosti, s druge strane. Na često postavljano pitanje o (in)kompatibilnosti islama i demokratije, Espozito ne daje decidiran odgovor, što bi iz više razloga i bilo nerealno očekivati, ali ga određenim napomenama smešta u realne okvire. Ukazujući da je za konzervativne fundamentaliste vahabističkog usmerenja demokratija nespojiva s islamom (kao doslednom teokratijom), Espozito sledi tok islamističkih pokušaja iznalaženja formule prihvatanja proceduralne dimenzije demokratije, radi delotvornog uključivanja u politički/parlamentarni život, uključujući i maštoviti Mevdudijev koncept „teodemokratije“, ali u ovom tekstu izričitije nego u nekima ranijim prilikama upozorava na suštinska ograničenja takve, taktičke „demokratizacije“. U vezi s formalno demokratski čistom, a nedemokratski osujećenom pobedom FIS-a na izborima u Alžiru 1992. godine, američki islamolog napominje da su alžirski islamisti istovremeno prihvatili učešće na izborima, kako bi se domogli vlasti, ali i sve vreme izjavljivali da im je vlast potrebna kako bi ukinuli demokratiju, tu bogohulnu judeo-hrišćansku tvorevinu. Razložnu tvrdnju popularnog verskog vođe Alija Belhađa da se pitanja prava i pravde ne mogu kvantifikovati, pa da, shodno tome, veći broj glasova ne mora nužno rezultirati većim moralnim dostojanstvom, ako se demokratija usvoji kao vrednost, a ne (samo) kao procedura, odnosno kao sadržina, a ne (samo) kao forma, moguće je primeniti i na islamističko fingiranje demokratije. To čini i Espozito, pa se pita koliko su savremeni islamistički pokreti, učesnici političkog života, spremni da tolerišu razlike kad jednom demokratski osvoje vlast, to jest kad su u većini. To i jeste, ili bi moralo biti, glavni kriterijum odista demokratske legitimacije svake vlasti, pa i one koja sebe naziva islamskom. Iskustva, bar zasad, ne upućuju na preveliki optimizam. Nije li, na primer, u novije vreme uticajni turski lider Redžep Tajip Erdogan u praksi dosledno primenio svoj javno deklarisani stav da „demokratija nije cilj, već sredstvo“?[3]

S odnosom prema (stvarnoj) demokratiji organski je povezan i ukupan islamski stav prema savremenom svetu koji karakterišu korenite i brze promene gotovo u svim oblastima života pojedinca, društva i države, kao i cele međunarodne zajednice. „Ključno pitanje je odnos tradicije prema modernosti i postmodernosti“, piše Espozito, a potom saopštava četvoročlanu tipologiju odziva na izazov promene u muslimanskim sredinama. Tipologija je dobro obrazložena, ali pitanje ostaje otvoreno, sve do poslednjeg pasusa Espozitovog zaključnog poglavlja Oksfordske istorije islama, gde autor nalazi za shodno da ga naglašeno ponovi. Muslimanska društva su iskusila posledice brzog menjanja sveta, a radi aktivnog i skladnog uključivanja u njegove dalje mene morala bi pronaći i dokazati unutrašnju snagu i sposobnost da se suštinski i stvaralački menjaju. Da bi naučno delo bilo istinski otvoreno, najprimerenije je zaključiti ga pitanjem, upitnikom, a ne tačkom. To nije znak slabosti, već snage. Snage da se stvari nazovu pravim imenom i da se postave pitanja na koja, i pored sve naučnosti, onaj ko ih postavlja nema odgovora. Oksfordska istorija islama ne samo da pruža obilje sređenih i pouzdanih podataka i saznanja o islamu i muslimanima, već odgovorno stupa u neizvestan, ali neminovan dijalog koji oni nastoje da povedu sa sobom i sa svetom. Ugledni muslimanski mislilac Zijaudin Sardar, čija je originalna studija Budućnost islamske civilizacije (1979), objavljena u vreme Islamske revolucije u Iranu, tada privukla veliku pažnju, oglasio se i posle 11. septembra, odvažnim ogledom „Preosmisliti islam“. U punom sazvučju s Espozitovom zaključnom dijagnozom, ali iznutra, Sardar mirno saopštava misli koje mnogi u islamskom svetu bez sumnje doživljavaju kao jeretičke: „Treba da počnemo s jednostavnom činjenicom da muslimani nemaju monopol na istinu, na pravo, na pravdu, niti pak na intelektualne i moralne reflekse koji promovišu te vrednosti. Kao i ostali deo čovečanstva, moramo da se borimo kako bismo ih ostvarili, koristeći se sopstvenim svetim predstavama i pojmovima kao sredstvima za razumevanje i preoblikovanje sveta… Put do svežeg, savremenog poimanja islama vodi kroz suočavanje s metafizičkim katastrofama i kretanje od redukcije ka sintezi“ („Rethinking Islam“, Islam Online, 11. 06. 2002)[4]. Činjenica da u biti istovetna pitanja u ovom trenutku velikih civilizacijskih iskušenja, ali i zrenja, postavljaju i jedan DŽon Espozito (sa saradnicima), i jedan Bernard Luis, i jedan Zijaudin Sardar, i… svakako ne samo oni, ohrabruje, bar saznanjem da smo ipak svi na istoj barci, nadajmo se ne nužno i Nojevoj. Do odgovora, pogotovo zajedničkog, još uvek je dug i neizvestan put.[5]

Ono što je izvesno jeste da nam, prevladaju li jednoumne i tvrdoglave isključivosti, u „otvaranju“ ili „zatvaranju“, svejedno, preostaju samo sukobi, džihad i krstaški rat, a na kraju svakako Potop. Za takav ishod čovečanstvu nauka nije ni potrebna. Bez nje je, međutim, ne može izbeći. „Sudar fundamentalizama“[6] vuče ka ivici provalije. Oksfordska istorija islama je čvrsto građena lađa čiji spremni mornari i iskusni krmanoš, uprkos svim iskušenjima, uključujući i ona što ishode iz manjkavosti propisane navigacione karte, pouzdano brode uzburkanom pučinom dobokih islamoloških voda. Čitaoca će ona štedro snabdeti potrebnim znanjima o islamu i prevesti ga do obale pravih, velikih pitanja. A onda, cum grano salis, moraće naravno sâm dalje, s knjigama i … ljudima.

Darko Tanasković

[1] Da inherentna teleologija američkog „nacionalnog interesa“ teško može podneti da se islamološko interpretacijsko klatno odviše i trajnije pomeri ka esencijalističkoj logici, pokazalo se ubrzo, a DŽ.Espozito se nije predavao. Brzo se oporavio od šoka izazvanog 11-im septembrom i krenuo u objašnjavanje (sada) široko zainteresovanoj publici osnovnih činjenica o islamu, a u cilju suprotstavljanja logično rastućoj islamofobiji u Americi i, uopšte, na Zapadu. Tako su se pojavile knjige Šta svako treba da zna o islamu (2002) i, u koautorstvu sa Dalijom Mogadeh, Galupovom izvršnom direktorkom za muslimanska pitanja,  Ko govori u ime islama. Šta milijardu muslimana stvarno misli (2007), kao i nekoliko kolektivnih publikacija.

[2] Primera radi, zaključna rečenica u poglavlju posvećenom „Zakonu i društvu“ ne samo da je potpuno „kepelovska“, već i pokazuje ka kakvim dalekosežnim (ali i diskutabilnim) zaključcima usvajanje njegovog analitičkog modela može voditi.

[3] Zanimljivo je da je Espozitov saizdavač zbornika Islamofobija – izazov pluralizma u XXI veku ( 2011) bio baš Ibrahim Kalin, glavni savetnik predsednika Erdogana i saradnik Centra emira al-Valida za muslimansko-hrišćansko razumevanje pri Univerzitetu u Džordžtaunu, osnovanog 1993. godine, a čiji je Espozito direktor.  I.Kalin je, pored ostalog, autor  ambiciozne i zamašne studije Ja,drugi i ostalo ( Ben, Ӧteki ve Ӧtesi), objavljene 2016. godine u Istanbulu. Prema autorovim rečima, osnovna namena (i namera) ove knjige jeste kritičko preispitivanje „tradicionalne ontologije“, zasnovane na binarnoj opoziciji „Ja – Drugi“, i ukazivanje na puteve prevazilaženja jaza između Zapada i Istoka, odnosno  svetova judeohrišćanske i islamske tradicije. Ovo je u punom sazvučju sa zaključcima i sugestijama koje Espozito formuliše u knjizi Budućnost islama (2010), a među kojima se izdvaja stav da će antagonizam između islamskog sveta i Zapada biti prevaziđen tek onda kad na Zapadu dođe do radikalne promene percepcije islama, a ne odvažnijeg reformisanja unutar islama ( koje je, prema njemu, u toku). Zapad bi morao da prihvati činjenicu da su „Avramovi potomci svi deo judeo-hrišćansko-islamske istorije i tradicije“. Očito je da u svojim novijim radovima i javnim istupima DŽ.Espozito, znatno izričitije nego u Oksfordskoj istoriji islama, zastupa tezu da je veća odgovornost za nepetosti i konflikte između muslimana i nemuslimana, prvenstveno onih za Zapada, ipak na ovim poslednjim, dok  o pojavama, procesima i zbivanjima na muslimanskoj strani govori većma relativistički,  s neuporedivo više blagonaklone sociološko-psihološke empatije.

[4] Zijaudin Sardar je, pored ostalog, 1999. godine objavio knjigu Orijentalizam, u kojoj iznosi niz kritičkih primedaba na čuvenu studiju istoga naslova, kojom je Edvard Said pre dve decenije pokrenuo protivrečnu, ali neslućeno razgranatu raspravu i podstakao disciplinarno i teorijski različito usmerena istraživanja načina i mogućnosti percepcije Drugoga.

[5] И сâм Џ.Еспозито у једном интервјуу наглашава да савремени студенти исламологије треба да читају и Бернарда Луиса и Едварда Саида (International Edicator, March-April, 2007).

[6] Видети Tariq Ali, The Clash of Fundamentalisms: Crusades, Jihads and Modernity, Лондон 2002.

Zaokruženje jednog islamološkog projekta (III)

Treći deo pogovora za knjigu Oksfordska istorija islama

allah

Izvor: pixabay.com

U Oksfordskoj istoriji islama ne zaslužuju svi odeljci i pododeljci, niti svi stavovi koje autori zastupaju, pohvalu (samo) zato što su majstorski napisani i neosporivi, već ima i takvih koji kvalitetom i ozbiljnošću podstiču na razmišljanje, baš zato što će poneki čitalac doći u iskušenje da se s njima ne složi. Upravo takvo bi, možda, moglo biti poglavlje o filozofiji i teologiji, koje nosi sve osobine prepoznatljivog misaonog habitusa svoga pisca, jednog od danas verovatno najuvaženijih proučavalaca islamske umnosti, Madžida Fahrija. Ispisano tečno, s izrazitim smislom za odvajanje bitnog od nebitnog i za uopštavanje, što je svakako i plod velikog iskustva, ovo poglavlje započinje očigledno programskom tvrdnjom da je „islamska teologija (kelam) u znatnoj meri sporedni proizvod (što bi se kod nas kolokvijalno reklo – nusprodukt) islamske filozofije“. Rečenice kojima se odeljak završava u neku su ruku podjednako programski epilog dijalektike tog filozofsko-teološkog međuodnosa, tj. međuzavisnosti, onakvih kakvim ih M. Fahri vidi: „Kao sluškinja filozofije, teologija teži da ide njenim stopama: onde gde se obilno razvija filozofija, tendenciju da se tako razvija ima i teologija; onde gde se zabranjuje filozofija, postoji tendencija da se zabrani i teologija“. Mnogi će se, i to ne samo filozofski neupućeni čitalac, spontano zapitati: „Pa šta je onda tu filozofija, a šta teologija?“ U tome i jeste problem. Do koje mere je moguće relativizovati određene stabilizovane pojmovne konvencije, koje nisu samo terminološke, već kategorijalne? Zar nismo još od osnovne škole učili da je u srednjem veku filozofija bila sluškinja teologije? Nije sigurno da će svima i nakon pažljivog čitanja Fahrijevog odličnog teksta sve u ovom pogledu biti baš sasvim jasno ili da će se, ako misle da im je jasno „šta je pisac hteo da kaže“, moći s njim i složiti. U svakom slučaju, biće u prilici da mentalno dotaknu središnji problem izučavanja „islamske filozofije“ ili „filozofije u islamu“. A to nije malo.

U narednim poglavljima uravnoteženo je i istorično predstavljen položaj zimija („štićenika“), odnosno nemuslimana, pripadnika drugih monoteističkih religija, u islamu i u konkretnim muslimanskim zajednicama, što je tema o kojoj se, ne uvek iz naučnih pobuda, odavno lome naučna koplja. Takođe je lepo objašnjen fenomen „islamskog feudalizma“, još jedno teško mesto sličnih naučnih megdana. U vezi s tezom o objektivnoj sekularizovanosti velikih muslimanskih država, od Abasidskog do Osmanskog carstva, koju neki agilni savremeni islamolozi, sociolozi i politikolozi predlažu kao analitički instrument za prevazilaženje teorijskih i praktičnih teškoća u suočavanju s aktualnim raslojavanjem na tzv. „umereni“ i „fundamentalistički“ islam, korisno će poslužiti uverljiva konstatacija da su nosioci političke i verske vlasti u sređenim muslimanskim državama već prilično rano postali različiti ljudi, ali da je islam trajno ostao izvor legitimacije svekolike vlasti. Dakle, podela vlasti – da! Sekularizacija ante litteram – ne! Značaj ovog principijelno važnog razgraničenja u drugi plan pomera nelagodan utisak o ponešto idiličnoj i pojednostavljenoj slici toka procesa islamizacije na Balkanu, a pogotovo krajnje spornu tvrdnju da, iako su vladajuću osmansku elitu mahom sačinjavali turski, arapski i balkanski muslimani, Osmansko carstvo nije, u strogom smislu reči, predstavljalo vlast muslimana nad nemuslimanima! Zanimljivio je, takođe, da se, kao pravoslavne crkve čiji su sledbenici živeli u Osmanskom carstvu, nabrajaju Grčka, Rumunska, Slovenska (kurziv – D. T.), Bugarska i Arapska, a ne i Srpska, sem ukoliko aktualni kanonski spor između Srpske i Makedonske pravoslavne crkve nije naveo skrupuloznog autora inače jednog od najstimulativnijih poglavlja u knjizi da ih zajedno nazove Slovenskom.

sightseer

Izvor: pixabay.com

S obzirom na to da islamološki projekat, kome pripada i kao čije se zasvođenje Oksfordska istorija islama javlja, smera objektivizovanom predstavljanju islama i njegovih institucija iznutra, predočavanjem prevashodno unutarsistemskih odnosa i dinamike, razumljiva je krajnja uzdržanost autora tekstova u pogledu iznošenja vrednosnih sudova. Jer, budući da je orijentalistika, kako se jednom prilikom izrazio naš vrli počivši izučavalac zapadno-istočnih književnih dodira Ivan Šop, po definiciji komparativna nauka, vrednosni sudovi se u njoj mahom zasnivaju na uporednim evaluacijama. A zna se da je evropska nauka o Istoku, pa i islamologija, odavno pod lupom kritičke pažnje, pa i osporavanja, upravo zbog greha evropocentrizma, odnosno „orijentalizma“, od koga se, kao što smo videli, DŽ. Espozito i izričito ograđuje. Nema sumnje da je dosledno naučno izbegavanje vrednosnih sudova opravdano i korisno, pogotovo u jednoj oblasti koja je i u svetu i kod nas bila, a i danas je izrazito izložena tendencioznoj ideologizaciji i nenaučnoj, propagandnoj manipulaciji, neretko u službi sumnjive političke pragme. Osnovnu ideju nepristrasnog savremenog prilaza islamu sažeto je u predgovoru originalno koncipiranom Malom rečniku islama (Kleines Islam-Lexikon. Geschichte, Alltag, Kultur, Minhen, 2001) jednom rečenicom iskazao njegov urednik, nemački islamist Ralf Elger: „Cilj je da se razume život muslimana, a ne da se o njemu sudi.“ Pozitivni rezultati takvog opredeljenja nedvosmisleni su i u Oksfordskoj istoriji islama, koja je prava savremena summa islamologiae, a još će dragoceniji bez sumnje biti njeni učinci u otklanjanju raznih predubeđenja i razjašnjavanju poluistina o islamu i muslimanima u nas. Naravno, iz istih načelnih razloga, takav naučnički „neutralizam“ (koji kao izbor stava, videli smo, idejno nikako nije neutralan) neće do kraja zadovoljiti one čitaoce, a njih sigurno nije malo, koji od islamoloških izdanja pre svega očekuju tumačenja i putokaze u ravni dobrim delom poremećenih ili bar zamagljenih vrednosnih sistema, od moralnih, filozofskih i kulturnih, do socijalnih i političkih, ponajviše možda baš ovih poslednjih. A i takva su očekivanja, dakako, legitimna.

Razumljivo je da su se autori odeljaka ili delova odeljaka posvećenih događajima, pojavama i procesima bližim našem vremenu ili onima savremenim teže odricali iskazivanja tvrdnji i ocena s vrednosnom konotacijom. Reč je, naprosto, o „živoj“ materiji prema kojoj nije moguće uspostaviti uravnoteženu kritičku distancu, jer, pre svega, još uvek nije ostvaren preduslov vremenske, a zatim, u pitanju su znatnim delom fenomeni dužeg trajanja, s očiglednom i životnom aktualnošću. I dobro je što je tako, jer bi u suprotnom ovaj, uslovno rečeno „savremeniji“ segment knjige bio, doduše, mestimično manje diskutabilan, ali i neuporedivo siromašniji i manje otvoren za produktivan dijalog sa širim čitateljstvom, i unutar struke, a zarad budućnosti. Primera radi, smelo, ali i uverljivom argumentacijom potkrepljeno objašnjenje specifične sociokulturne mozaičnosti muslimanskih društava u Jugoistočnoj Aziji pruža mogućnost lakšeg razumevanja sadašnjih društvenih i političkih zbivanja u toj oblasti, a osobito interakcije religije i politike. Svakodnevna izloženost neznalačkoj aroganciji pojedinih samoproglašenih „eksperata“ za sve u vezi s islamom, što je i svetska i domaća pojava, uverava nas da nije moguće prenaglasiti važnost upozorenja da nema i ne može biti jednostavnih rešenja i lakih, jednoznačnih tumačenja složenih pojava. O tome da su sva naučna saznanja, posebno ona koja se odnose na novije i savremene teme, podložna stalnom preispitivanju, u svetlu novih podataka i uvida, ubedljivo svedoči, recimo teza da je marksizam (tj. marksistička indoktrinacaija i na njoj utemeljena politička praksa) presudno doprineo kretanju muslimanskih zajednica Srednje Azije ka većem stepenu etno-nacionalne homogenizacije, što je i uslovilo raspadanje SSSR linijom državnonacionalnih, a ne nekih panislamističkih ili plemenskih razgraničenja. Od suštinskog teorijskog značaja je i afirmisanje originalnih postavki sjajnog poznavaoca problematike islama u Kini i u Centralnoj Aziji, prerano preminulog američkog naučnika Džozefa Flečera. Na temelju produbljenih istraživanja, uključujući i terenska, onoga što bi se moglo nazvati dvosmernom interakcijom u koritu „srednjoazijsko-kineskog kulturnog kontinuuma“, tihi Flečer je dokazao da ni o kakvoj izolovanosti Kine, što je bilo opšte mesto tradicionalnog pristupa, ne može biti govora. Načinom na koji je u Oksfordsku istoriju islama ugrađen Flečerov kapitalni doprinos odato je najprimerenije priznanje ovom nesvakidašnjem podvižniku jedne „egzotične“ nauke, čijeg lika iz neposrednog kontakta i potpisnik ovih redova ima privilegiju da se seća.

girl

Izvor: pixabay.com

Treba, u ovom kratkom osvrtanju na samo neke od brojnih primera uspelih odeljaka, stranica i pasusa iz Oksfordske istorije islama, neizostavno pomenuti i odličnu analizu strukture i mehanizama funkcionisanja postkolonijalnih muslimanskih država, kao „nacionalizovanih“ replika ustrojstva kolonijalne države, čime se umnogome može objasniti njihovo docnije posrtanje, pa i relativni uspeh pokreta „fundamentalističke reislamizacije“ društva. Veoma je važno i to što je, za razliku od ranijih sličnih izdanja, u ovu knjigu uključeno i poglavlje o „globalizaciji islama“, odnosno „povratku muslimana na Zapad“, kako je autor priloga našao za shodno da definiše ono što se obično naziva „islamom na Zapadu“ ili, po Žilu Kepelu, „predgrađima islama“. Nauka je, tako, pokazala da je izašla iz svog akademskog zabrana i da ima sluha za ubrzani puls epohe. Huk istorijskih, a još više savremenih političkih kovitlaca i tektonskih gibanja nije, ipak, kao što rekosmo, mogao baš potpuno da mimoiđe ovu knjigu. Ponajviše se oseća na stranicama posvećenim oblastima i pojavama koje su pozornica ili subjekti otvorenog trvenja i varničenja između islamskih i neislamskih činilaca društvene i političke dinamike (Hantingtonovi „civilizacijski rasedi“, duž kojih izbijaju sukobi i ratovi – „fault-line wars“). Tako, recimo, u pisanju o Kini kao da se podrazumeva legitimnost, ili možda pre neizbežnost, muslimanskih separatističkih zahteva. Gotovo bi se stekao utisak da je reč o mehanizmu koji se pokreće na bazi „perpetuum mobile“. Na sličan način opisuje se, skoro kao prirodan, naročiti interes Turske za područje Srednje Azije i tamošnje novoformirane države posle raspada SSSR. Očigledno su premeštanje težišta geopolitičkog zanimanja glavnih centara svetske moći ka Centralnoj Aziji i Kini i partija koja se sada razigrava na „velikoj šahovskoj tabli“ donekle uspavali naučničku predostrožnost autora u pogledu uzdržavanja od sugerisanja vrednosnih sudova i mogućeg (poželjnog?) smera određenih procesa. Sve se to manje kaže, a više provlači kroz tekst, ali se i lakše zapaža baš zato što odudara od osnovne, objektivističke intonacije. Tako se, na primer, u poglavlju o islamskim pokretima u 18. i 19. veku, isuviše naglašava njihova autohtonost, kako se, valjda u skladu sa zabludama „orijentalizma“, ne bi slučajno zaključilo da su prvenstveno bili reakcija na izazov nadmoćnosti Zapada. A stvar je sasvim jasna i bez tolikog insistiranja. Isto važi i za brigu da se reformatorski pokreti u 18. veku, koji su se javili u više muslimanskih sredina, ne shvate kao deo jednog velikog kretanja, već kao plod lokalne društvene dinamike i idejne kristalizacije. Oseća se već pominjana odbojnost prema tradicionalnoj orijentalističkoj sklonosti da se islam („esencijalistički“) sagledava i tumači kao monolit i da se, na osnovu takvog pristupa, izvode uopšteni zaključci i daju paušalne ocene o jednom složenom, slojevitom i raznoobraznom civilizacijskom fenomenu. Takva kritička orijentacija je metodološki i heuristički sasvim opravdana i razložna, ali samo dotle dok podjednako uzima u obzir i, uslovno rečeno, esencijalnu, sveprožimajuću jedinstvenost, s jedne, i epohalnu, egzistencijalnu raznolikost islama, s druge strane. Dakle, i „Islam“ i „islame“! Jer, podjednako i istovremeno, realnost je i jedno i drugo.

Pored mestimičnog podleganja odviše revnosnoj doslednosti na liniji suprotstavljanja „prošloj mudrosti“, kao i diskretnog sugerisanja nekih vannaučnih predilekcija, o čemu se može i mora raspravljati na teorijskom nivou, a o čemu je u ovom osvrtu dosad jedino i bilo govora, valja ukazati i na neka, srećom retka pokliznuća u kojima nema ničeg teorijskog. Pri tom imamo u vidu, recimo, komotno ubrajanje Bosne i Hercegovine među „muslimanske države“ i uzimanje zdravo za gotovo jedne, jednostrane „istine“ o etničkom čišćenju u BiH 1992. godine, dok ni sudska, a kamoli naučna istina o tom skorašnjem tragičnom razdoblju još uvek nije mogla biti pouzdano uobličena i nepristrasno saopštena. Jer, ne treba zaboraviti, ovo nisu ni efemerne dnevne novine, ni publicističko štivo, već sređena riznica objektivizovanog znanja, kojoj će se s poverenjem obraćati više generacija znatiželjnika. Odgovornost autora morala bi, stoga, u svakoj pojedinosti biti na visini te transistorijske misije. Ona to, srećom, sem sasvim izuzetno, i jeste. Zaista se retko mogu uočiti neopreznosti na kakve je upravo ukazano, a među koje, reklo bi se, spada, na primer, i definisanje izraelskog državnog prisustva kao poslednjeg primera kolonijalnog odnosa na Bliskom istoku ili pak određivanje „nurdžuluka“ u Turskoj kao „apolitičkog pokreta“[1].

religion

Izvor: pixabay.com

Posmatrana u ravni kojom se vekovima kreće i meandrira uobličavanje predstave o islamu i muslimanima van islamskog sveta, a što od početka modernog doba donekle utiče i na muslimansku samospoznaju, Oksfordska istorija islama, kao što je već istaknuto, predstavlja zrelu sintezu jednog određenog islamološkog, pa i filozofskog pristupa. U odnosu na poglede takozvane tradicionalne orijentalistike, ocenjene kao odveć „esencijalističke“, tokom poslednjih decenija 20. veka afirmisala se škola mišljenja koja je insistirala na prevazilaženju stereotipnih modela kolonijalističkog „orijentalizma“, relativizovanju hristijanocentričnih/evropocentričnih „predrasuda“ i primeni analitičke metodologije savremenih društvenih nauka na razuđenu, raznoliku i dinamičnu stvarnost savremenog islamskog sveta, kako bi se stvorili preduslovi za harmoničnu globalizaciju, zasnovanu na vrednostima demokratoskog, „otvorenog društva“ zapadne provenijencije. Kao korelat „političke korektnosti“, i u unutrašnjoj vezi s njom, ustanovljena je inercija „naučne“, a u našem slučaju „islamološke korektnosti“, za koju je postajalo sve nepodnošljivije i puko činjenično konstatovanje određenih dubinskih i temeljnih, dakle „esencijalnih“, „kategorijalnih“ civilizacijskih nepodudarnosti i razlika, za čije je opstajanje i očigledna savremenost, a ne samo „orijentalistički“ interpretirana prošlost, takoreći svakodnevno pružala obilje dokaza. Pojava Hantingtonove studije o Sudaru civilizacija (1993, kao knjiga 1996), s burnom diskusijom koja je usledila, a koja bi se mogla uporediti sa suprotno usmerenim talasanjem pokrenutim svojevremeno (1978) Saidovim Orijentalizmom, najavila je ponovno jačanje, uslovno rečeno, „esencijalističkog“ diskursa u razmatranju međucivilizacijskih odnosa. Ovu sve prisutniju tendenciju analitičke „esencijalizacije“ dramatično je, do paroksizma, izoštrio, kao što to obično biva, jedan vannaučni podsticaj, spektakularni teroristički udar na dva tornja Svetskog trgovinskog centra u NJujorku, 11. septembra 2001. godine. Pojedinim uticajnim državnicima i političkim zvaničnicima Zapada, čija je uticajnost na sudbinu sveta daleko od predela akademske rasprave, sponatano su se otele izjave „krstaškog“ naboja, s pozivima da se beznadežno zaostali islamski svet silom privede „k poznaniju prava“, tj. obavezi poštovanja vrednosti „slobodnog sveta“. Retorički i političko-diplomatski je, naravno, ubrzo usledilo reteriranje i naknadno razjašnjavanje pozicija, s naglaskom na razlikovanju „islamističkog terorizma“, protiv koga je proglašen opšti rat do uništenja, od islama i muslimana uopšte, za koje je terorizam, navodno u njihovo ime, zapravo i najštetniji… Ovo razumljivo, i svakako dobrodošlo, razblaživanje i omamljivanje rastućeg antimuslimanskog raspoloženja oprobanom frazeologijom iz arsenala „postkolonijalističke“ ili, tačnije, „postmodernističke“ islamologije nije, međutim, moglo otkloniti osećanje da je nešto bitno počelo da se menja, tim pre što je reč o procesu koji je, kao što rekosmo, u vidu paralelnog epistemološkog toka, začet još mnogo pre fatalnog 11. septembra. Ovaj događaj učinio je samo da se pozicije jasno markiraju i da se bez ustezanja pusti umu, ali i srcu na volju. Veliki tržišni uspeh (milion prodatih primeraka!) gnevnog „prozivanja“ islama u knjizi poznate italijanske novinarke, publicistkinje i književnice Orijane Falači Bes i ponos (La rabbia e l’orgoglio, 2002) bio bi nezamisliv koju godinu ranije. Podjednako nezamislivo bilo bi i da ova intelektualka, poznata po izrazitom nonkonformizmu, ali i izvesnoj nežnosti prema muslimanima (roman Inšallah, intervju-portret Jasera Arafata…), ispiše ovakvu optužnicu, sve iako u poslednje vreme živi uglavnom u NJujorku. Francusko izdanje knjige, koju su oprezno odbile da štampaju neke ugledne izdavačke kuće (Galimar, Gras), izazvalo je podeljene reakcije i stiglo čak do suda, jer je traženo njegovo povlačenje iz prodaje, kao dela koje podstiče versku i rasnu mržnju. Do zabrane, srećom,  nije došlo, a od posebnog je značaja i to što su se, iako zgađeni knjigom, protiv zabrane izjasnili čak i osvedočeni liberalni „mondijalisti“ tipa Anrija Levija i Alena Finklkrauta, kojima tolerantnost prema neistomišljenicima ranije nije bila baš jača strana. Izgleda paradoksalno, ali možda je šok izazvan 11. septembrom mnoge dogmatski ukopane umove, i na strani „otvorenog“ i na strani „zatvorenog“ društva, uverio da je bolje dozvoliti polemiku, dok se vodi rečima i idejama, nego je gušiti podjednako isključivim „globalističkim“ i „antiglobalističkim“ ostrakizmom. U svakom slučaju, islam je ponovo izbio u sam vrh kontroverznih tema današnjice i predviđanja sutrašnjice, s tim što je spektar suprotstavljenih gledišta postao simetričniji, a samim tim i uravnoteženiji.

Darko Tanasković

Pročitajte i:
Zaokruženje jednog islamološkog projekta (I)
Zaokruženje jednog islamološkog projekta (II)



[1] Kao što je poznato, iz društvenog učenje Saida Nursija, redonačelnika ovog reformističkog pravca u savremenom turskom islamu ishode koncepcije Fethulaha Gulena, osnivača  moćnog pokreta/organizacije „Hizmet“, za koji se svakako ne može reći da je apolitičan. Uostalom, DŽ.Espozito je, zajedno s turskim kolegom Hakanom Javuzom priredio zbornik tekstova, naslovljen Turski islam i sekularna država: Gulenov pokret (2003), u kome se, pored ostalog, ocenjuje kako ovaj „ pokret obogaćuje modernost učešćem u demokratskim procesima i akcijama civilnog društva u nacionalnom i globalnom kontektu“. Trinaest godina kasnije, posle neuspelog vojnog puča u Turskoj (15.07.2016), gulenističko „učešće u demokratskim procesima i akcijama civilnog društva“ R.T. Erdogan, raniji Gulenov saborac protiv kemalizma, osudio je kao terorističko delovanje i zločinački, zaverenički atak na tursku republiku i demokratiju, zatraživši od SAD njegovo hitno izručenje.

Osoben pristup i doprinos Draisme proučavanju snova

Poslednji nastavak teksta Savremeni naučni pogled na snove Žarka Trebješanina

TKAC-SNOVA (1)Knjiga Tkač snova Dauvea Draisme ne nudi jednostavne i lake odgovore na teška pitanja koja postavlja istraživanje snova. Naprotiv, ona mnogo više sumnja i kritički preispituje postojeća tumačenja i odgovore koji se uzimaju kao nepobitna saznanja i opštepoznate istine. U ovoj knjizi o snovima više je dobro postavljenih, produktivnih i lucidnih pitanja nego apodiktičnih tvrdnji i definitivnih odgovora na zagonetke koje postavlja san. To je i razumljivo jer gotovo svaki, mukom stečeni odgovor u ovoj klizavoj i mutnoj oblasti, po pravilu, rađa po nekoliko novih, teških pitanja.

Dauve Draisma je veliki skeptik i racionalista u svom pristupu zagonetnim noćnim zbivanjima. On na svoj, otrežnjujući, racionalistički i često ironičan način razbija mnoge zablude o mističnim, proročanskim snovima. Dobar primer je san o strašilu nekog pecaroša koji je bio fasciniran ovim svojim „proročanskim snom“, jer je kasnije upravo na mestu u jezeru na kojem je sanjao strašilo našao leš utopljenika. Evo kako ovaj misteriozan san racionalno, analitički tumači Draisma. „Verovatno je dan pre sna prolazio pored mesta na kome se nalazio leš i preletevši ga pogledom nije ništa primetio. Međutim, nesvesno je ipak nešto registrovao i taj traumatični prizor se ponovo javio u njegovom snu, kao što je slučaj u košmarima vojnika koji su tokom rata oboleli od ratne neuroze. Tome ovakvi snovi i služe: traumatsko iskustvo se ponavlja, tako da strah postepeno nestaje. Međutim, zašto se u snu javlja strašilo? San je čuvar spavanja, stoga je priča u snu prilagođena: ’Nije ništa strašno, to nije stvarno leš, to je samo strašilo, nastavi da spavaš’.“

clock-1527690_640

Izvor: pixabay.com

Ova knjiga je dobro metodološki utemeljena i zasnovana je na skeptičkom i kritičkom pristupu ovoj delikatnoj i teško uhvatljivoj temi. Autor neguje brižljivo, kritičko razmatranje „nesumnjivih istina“, kao i metodološki stroge analize i lucidna preispitivanja zaključaka istraživanja. Dauve Draisma često veoma strpljivo i vešto raspliće mnoge zamršene niti u tkanju sna, kako bi došao do rešenja nekog specifičnog pitanja kao što je na primer pitanje proticanja vremena u snu. Zagonetku subjektivne procene vremena u snovima, gde često čitavu dugačku priču sanjamo za nekoliko sekundi, on osvetljava uzimajući za paradigmatičan primer snove buđenja. Ovi snovi objektivno izuzetno kratko traju, a često se duga priča sa uvodom i zapletom, koja čini san, završava onim što je u stvarnosti početak, inicijalni impuls – zvonjava budilnika! Ovaj paradoks objašnjava se time da inicijalna draž (zvono) aktivira već spremnu priču čiji je kraj upravo ono što je bio njen okidač. Frojd objašnjava ovaj paradoksalni doživljaj vremena time da je san poput vatrometa: priprema se satima, a onda se ispali u jednom trenutku.[1] Filozof Danijel Deneta smatrao je da se brzina kojom se odvija san možda može objasniti činjenicom da su u našem sećanju pohranjeni već gotovi scenariji. On se umesto Frojdovom metaforom koristi drugom, u to vreme (60-ih 20. veka.) aktuelnom metaforom, pa kaže da nadražaj buđenja (budilnik, zvono) aktivira odgovarajući scenario sna koji se „poput video-trake ubaci u neuronski stroj“.

Izuzetno pitka, uzbudljiva i zanimljiva knjiga sa brojnim ilustrativnim primerima snova značajnih ljudi, telepatskih, erotskih, strašnih, lepih i proročanskih snova. Gotovo svako poglavlje, a često i odeljak, u knjizi autor započinje nekom interesantnom, karakterističnom anegdotom, intrigantnim eksperimentom, rezultatima ankete, nekim od revolucionarnih otkrića u proučavanju snova, životnom pričom kakvog velikog istraživača snova, zagonetnim snom ili kriminalističkim slučajem kako bi nas zainteresovao i uveo u neki od važnih istraživačkih, metodoloških i teorijskih problema u proučavanju vrste, prirode i funkcije snova. A potom sledi ozbiljna naučna, teorijska i empirijska analiza datog problema, koja se završava čitavim nizom izazovnih pitanja i opreznih, trezvenih, katkad neočekivanih zaključaka. Čitalac ove neobične knjige o snovima uživaće kako u racionalnom, naučnom pristupu onome što je iracionalno i zagonetno, tako i u domišljatim hipotezama i teorijama, baš kao i u inventivno dizajniranim eksperimentima, koji bacaju novu svetlost na još uvek zatamnjenu oblast istraživanja snova i njihovog značenja.

Žarko Trebješanin

Iz pogovora za knjigu TKAČ SNOVA

Pročitajte i:
Kratka povest tumačenja snova: od šamana do Frojda, Junga i Froma
Strogo empirijski pristup istraživanju snova
Tipični snovi i njihovo tumačenje
Lepi, ružni i opominjući snovi: erotski, košmarni i proročanski


[1] S. Frojd, Tumačenje snova, Matica srpska, II, Novi Sad, 1984, str. 228.

Lepi, ružni i opominjući snovi: erotski, košmarni i proročanski

Četvrti deo teksta Savremeni naučni pogled na snove Žarka Trebješanina

chimera_dark_dreams_by_animalerrant-d3050v8

Izvor: animalerrant.deviantart.com

Samo naizgled snovima o golotinji slični su i erotski snovi, koji, međutim, čine potpuno drugu vrstu snova. Veruje se da erotski snovi imaju sasvim jasno značenje, da su u njihovoj osnovi providni motivi. To kao da potvrđuju i egzaktno utvrđene činjenice. Ispitivanja u laboratoriji pokazuju da svake noći muškarci imaju nekoliko puta delimičnu ili potpunu erekciju u ukupnom trajanju približno dva sata (u proseku na svakih sat i po imali bi erekciju od oko 25 minuta). Ali to ne mora da znači da tada imaju i erotske snove, kako bi se to moglo pomisliti, jer erekcija može biti fiziološka reakcija potpuno nezavisna od sna. Drevno narodno shvatanje simbolike u snovima kao da potvrđuje da erotski snovi nisu tako prozirni, odnosno da je njihovo značenje skriveno. Prema narodnom tumačenju iz sanovnika starih Grka, erotski snovi imaju značenje nezavisno od seksa, naime, oni nagoveštavaju materijalno bogatstvo, napredak u poslu i društveni uspeh. Frojd, takođe, smatra da otvorene, eksplicitne erotske scene u snu nemaju seksualno značenje, baš kao što obrnuti, naizgled nevini, neerotski snovi imaju skriveno seksualno značenje! Hrišćanska crkva je u erotskim snovima videla upliv demona ili prste Sotone, tako da dobar vernik mora preko dana svim silama da se opire sladostrasnim bludnim mislima, kako mu one inače ne bi dospele u san i izazvale košmar. Erotske snove mnogi gotovo izjednačavaju sa erotskim fantazijama, sa „snovima na javi“. Međutim, istraživanja pokazuju da su erotski snovi raznovrsniji u poređenju sa seksualnim fantazijama, odnosno da imaju mnogo širi dijapazon tema i scenarija, pošto svaki čovek ima svoju omiljenu fantaziju, svoj privatni erotski film ili svega njih nekoliko. Tako, recimo, na svoje zaprepašćenje i užas, heteroseksualni muškarci imaju nekada snove o homoseksualnim ili incestuoznim odnosima, ali krajnje retko ili nikad takve fantazije. Muškarci češće nego žene sanjaju da imaju seksualni odnos sa više osoba i sa nepoznatim osobama, a žene dva puta češće od muškaraca da imaju odnos sa slavnim osobama visokog statusa. Ove muško-ženske razlike uklapaju se dobro i u evolucionističke, biologističke, ali i u kulturološke, sociološke šeme objašnjenja.

Verovatno najzanimljiviju vrstu tajanstvenih „noćnih prikazanja“ predstavljaju proročanski snovi.[1] U njima se na direktan ili posredan, simbolički način predskazuje ono što će se dogoditi u budućnosti, a što može biti vrlo značajno za snevača. Jedan od najpoznatijih je san Abrahama Linkolna o „mrtvom predsedniku“. On je četiri dana pre atentata sanjao sebe samoga kako leži u sanduku u Istočnoj sobi Bele kuće, a vojnik mu kaže da su ubili predsednika. Linkoln je san koji je na njega ostavio snažan utisak ispričao ženi i nekolicini prijatelja i poznanika, među kojima je bio i njegov biograf. A uoči dana kada će ga ubiti sanjao je san koji mu se ponavljao: Bio je na nekom „neobičnom, neopisivom brodu, koji je velikom brzinom plovio ka nepoznatoj obali“. San su zabeležili generali kojima ga je tog dana ispričao. Te večeri ubijen je u pozorištu. Naizgled, ovaj san na neki nepoznat, mističan način neverovatno tačno i precizno predviđa tragičnu sudbinu predsednika. Analitički pažljivo i lucidno kritički Draisma preispituje sve okolnosti u kojima se san javio , kao i njegov sadržaj, i trezveno zaključuje da i nije posebno čudno i neobjašnjivo da neko kome stalno prete atentatom usni svoje mrtvo telo koje je izloženo a gde bi drugo nego u Istočnoj sobi, u kojoj su već bili izloženi ubijeni i pokojni predsednici! Još je Aristotel tvrdio da nema proročanskih snova, već da snevač može samo slučajno, po zakonu velikih brojeva, jednostavno da pogodi ishod nekog događaja u budućnosti.[2] A nekada snevač može da nasluti budućnost bez ikakvih natprirodnih sposobnosti, samo zbog toga što jasnije opaža neka jedva primetna telesna zbivanja, koja u budnom stanju nije u stanju da opazi. Zahvaljujući toj povećanoj osetljivosti on može da „predvidi“ da će se, recimo, razboleti.

ghost-1215489_640

Izvor: pixabay.com

Jung je smatrao da snovi, budući da su često orijentisani na budućnost, mogu i predskazati budućnost u tzv. proročanskim snovima. Jung nije voleo izraz „proročanski snovi“, jer u njima nema ničega natprirodnog ni „mističnog“, te ih je radije nazivao „prospektivnim snovima“ ili „snovima upozorenja“. Ovi snovi rezultat su prirodnog delovanja nesvesnog koje je usmereno na budućnost i prospektivne funkcije sna. Snovi su, dakle, proročanski isto toliko koliko je to i vremenska ili lekarska prognoza. Prospektivni snovi ponekad upozoravaju snevača na opasnosti koje ga vrebaju u budućnosti. Tako, recimo, jedan Jungov poznanik, čovek koji se upetljao u sumnjive poslove a bavio se i opasnim planinarenjem, sanjao je da s vrha planine pada u ponor. Uprkos Jungovim upozorenjima poznaniku da obrati pažnju pri planinarenju, san se obistinio posle šest meseci. Čovek je na stravičan način našao izlaz iz svojih nerešivih teškoća, smirenje za kojim je nesvesno čeznuo. U tome, kaže Jung, nema nikakve čarolije, njegova pogibija nije rezultat delovanja demonskih, natprirodnih sila, već prirodnih moći nesvesnog da bolje i dalje vidi od svesnog uma. Jung navodi i druge primere „proročanskih snova“ i zaključuje: „Tako, eto, snovi mogu katkad najaviti izvesne događaje znatno pre nego što će se oni zaista dogoditi. To nije nužno neko čudo, niti oblik predviđanja. Mnoge krize u našem životu imaju svoju dugu nesvesnu istoriju. Mi im idemo u susret korak po korak i nesvesni opasnosti što se gomilaju. Ali ono što svesno previđamo često prozre naše nesvesno i saopštava nam putem snova.“[3]

U novije vreme u laboratoriji za istraživanje snova proučavaju se telepatski snovi (koje Draisma pogrešno svrstava u proročanske). Tu su sedamdesetih godina 20. veka izvedena brojna eksperimentalna istraživanja telepatskih snova pomoću nasumičnog slanja crteža slikara (rezultat: pogađanje je statistički značajno, odnosno iznad nivoa slučajnosti u jednoj, a ispod nivoa u drugoj laboratoriji!). Neuspeh u replikaciji je bolna tačka parapsihologije, za koju kažu da je „skupina činjenica u potrazi za teorijom“. Ličnosti („ovce“ i „koze“) razlikuju se po tome da li veruju ili ne veruju u parapsihološke pojave. „Ovce“, pojedinci koji slabo razumeju verovatnoću, jesu „lakovernije, podložnije sugestiji i lakše ih je hipnotisati, imaju lošije ocene i iskustva koja se javljaju i kod osoba koje boluju od šizofrenije ili bipolarnog poremećaja“. Zbog nerazumevanja slučajnosti, „ovce“ mnogo češće „vide značenje u stvarima koje se još uvek mogu pripisati verovatnoći i slučajnosti“.

apocalypse-483425_640

Izvor: pixabay.com

Osim proročanskih snova, možda najveću pažnju naučnika i laika privlače najupečatljiviji i ujedno najodbojniji, najneprijatniji – košmarni snovi. Prema Ernestu Džounsu, a i po narodnom shvataju ukorenjenom u mitovima, predanjima i legendama, košmarni snovi, noćne more, imaju tri kardinalne osobine: izražen strah, zatim snažan pritisak na grudima „koji na uznemiravajući način otežava disanje“, a to izaziva utisak gušenja, i, najzad, osećanje „bespomoćne oduzetosti“ praćeno paničnim strahom. Po Frojdu, snovi straha jesu posebna vrsta snova, u kojima se nešto toliko užasno, grozno dešava nama samima ili nama dragim osobama, da to izaziva veoma snažno osećanje straha, koje često prekida i san i spavanje.[4] Pošto je ova vrsta snova vrlo neprijatna i dovodi do buđenja, ona na prvi pogled protivreči tumačenju snova po kojem je san čuvar spavanja i predstavlja (maskirano) ispunjenje (nesvesne) želje. To, međutim, ne opovrgava ulogu sna koju Frojd poredi sa zadatkom noćnog čuvara koji nastoji da do nas koji spavamo ne dospe nikakva larma spolja, ali ako je u naš stan, uprkos čuvanju, uspeo da uđe provalnik, onda će nas taj isti čuvar probuditi kako bismo zajedno izbacili uljeza. Tako i san pokušava da očuva spavanje ne dopuštajući da se naše neprihvatljive želje u otvorenom vidu u njemu pojave. Ali, ako uprkos cenzuri ove suzbijene težnje provale u san, javlja se strah i spavanje se prekida. Prema tome, za snove straha važi formula po kojoj su oni otvoreno, neprikriveno ispunjenje jedne potisnute želje.[5] Tako npr. san da je voljena osoba ubijena, praćen osećanjem užasa, zapravo predstavlja imaginarno ostvarenje snevačeve duboko potisnute agresivne želje. Savremeni Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje (DSM), na Frojdovom tragu, košmar definiše kao „san čiji zastrašujući sadržaj budi snevača i koji se dobro pamti“. O košmarnim snovima straha, koji ostavljaju težak, sablasni utisak, u svojim Znakovima pored puta Andrić beleži: „Kratki snovi, ali strašni i odvratni, kao da su svirepo probrani – to je ono što me po nekoliko puta budi u toku jedne noći i što je čini tako neizdržljivo teškom.“ Košmari se, baš kao i lucidni snovi, javljaju po pravilu pred zoru, tokom REM faze, kada zastrašujućim slikama opsedaju um koji se nalazi pred buđenjem, zbog čega se obično i dobro pamte. Oni se najčešće javljaju kod dece, posebno na uzrastu od pet do deset godina. Snovi straha često se javljaju i u sklopu posttraumatskog stresnog sindroma u skladu sa tipom traume (opsesivno se ponavljaju užasni snovi o požaru, saobraćajnoj nesreći, silovanju, eksploziji, borbi na frontu). Košmari se razlikuju od epohe do epohe. U ovim jezivim snovima snevač iz ranijeg doba će sresti veštice, đavole, zmajeve, čudovišta, zmijurine, džinove, demone, karakondžule, vukodlake, more, vampire i druge zastrašujuće likove iz priča iz njegovog doba. A u današnje vreme to su likovi iz horor-filmova: marsovci, frankenštajni, zombiji, klonirani ljudi i vanzemaljci.

U knjizi se istražuje i da li više sanjamo u boji ili crno-belo, od čega to zavisi, koliki je uticaj filma na obojenost snova, koje su boje dominantne u snovima (kako je to povezano sa imenovanjem boja), čitav niz sličnih problema itd. Postavlja se i pitanje: Šta sanjaju slepi ljudi, a odgovor na njega nalazi u brižljivom empirijskom istraživanju slepih od rođenja i onih koji su oslepeli posle svoje sedme (pete) godine. Kod ovih drugih, oslepelih posle sedme godine, javljaju se slike, vizuelne predstave, ali njih nema kod onih koji su ostali slepi pre pete godine (kod njih su najčešće auditivne i kinestetičke predstave). Novo svetlo na snove slepih od rođenja pruža i produbljeni i ekstenzivni psihološki intervju koji je Draisma uradio sa jednim piscem, osobom koja je slepa od rođenja, a koja je veoma lucidna, obrazovana, nadarena za introspekciju i s tananim osećanjem za jezički izraz. Zanimljivo je da se i kod slepih od rođenja u snu javljaju brzi pokreti očnih jabučica u REM fazi.

Lucid dreams

Izvor: invivomagazin.sk

Autor posvećuje dosta pažnje lucidnim snovima, tematski različitim, ali u kojima smo uvek svesni da sanjamo, imamo očuvanu sposobnost introspekcije i delimično možemo da upravljamo radnjom sna. Karakteristike lucidnih snova: „Opšti karakter: izuzetno prijatni, najčešće o lebdenju ili letenju. Vremenski period: uvek između pet i osam ujutro. Telesno stanje: izvrsno. Svest o stvarnosti: gotovo potpuna. Sećanje na san nakon buđenja: jasno. Zastupljenost: dosta često. Naknadno dejstvo: izuzetan osećaj blagostanja, ponekad upozoravajući karakter“, beleži Van Eden u svom Dnevniku snova. Ovi snovi su izuzetno jasni, bistri, kristalno čisti, logični, realistični, a imaju isceljujuće, blagotvorno dejstvo. Lucidni snovi su često povezani sa snovima o letenju i proročanskim snovima. S obzirom na to da snevač u lucidnom snu ima utisak da je on sâm režiser, autor i glavni glumac sna, to kod njega stvara osećanje samopouzdanja i sreće, slično kao u snu o letenju.

Žarko Trebješanin

Odlomak iz pogovora za knjigu TKAČ SNOVA

Pročitajte i:

Kratka povest tumačenja snova: od šamana do Frojda, Junga i Froma

Strogo empirijski pristup istraživanju snova

Tipični snovi i njihovo tumačenje

 


[1] Proročanski i telepatski snovi spadaju u parapsihološke, natprirodne pojave, za koje su bili zainteresovani i koje su istraživali mnogi veliki psiholozi: Gustav Fehner, Vilhelm Vunt, Vilijam Džejms, Alfred Bine, Sigmund Frojd, Karl Gustav Jung.

[2] Veliki grčki filozof poziva se ovde na poslovicu: „Ako mnoge strele odapneš, jedna ili dve pogodiće cilj“ (Aristotel, O proricanju po snu, Polja /tematski broj: San/, 274, 1981).

[3] Jung, K. G., Čovek i njegovi simboli, Narodna knjiga, Beograd, 1996, str. 51

[4] S. Frojd, Tumačenje snova, Matica srpska, II, Novi Sad, 1984, str. 234‒235.

[5] S. Frojd, O snu, Odabrana dela S. Frojda, knj. 7, Novi Sad, 1984, str. 339.