Knjiga nedelje u bibliotekama… vol.22 – MLEKO I UGALJ

knjiga nedeljeMLEKO-I-UGALJ

 

 

Приказ књиге Млеко и угаљ Ралфа Ротмана

Татјана Миливојчевић, васпитачица

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Роман Млеко и угаљ немачког писца Ралфа Ротмана представља својеврсни дневник једне тужне младости. Писац читаоца води кроз своју прозу у првом лицу, кратком и снажном реченицом са осетном потребом да се емоционално дистанцира, што код читаоца изазива контрадикторну потребу да разуме и доживи тешку судбину несрећне рударске породице шездесетих година. Са јасним и ефектним описима, животним дијалозима ослобођеним устезања, писац слика ликове и догађаје. Захваљујући лично проживљеном рударком животу (писац је и сам био дете рудара), писац вешто на читаоца преноси атмосферу суморних судбина малих људи, са свим њиховим надањима и стремљенима, осујећеним суровом реалношћу.

Млеко и угаљ прати судбину четворочлане породице настањене у рударском градићу у Немачкој у руској области. Отац рудар, вредан и пожртвован, ропски прихвата своју тешку судбину жалећи за годинама проведеним на селу. Мајка, жељна провода, љубави и лагоднијег живота, утеху проналази у љубавним излетима са италијаном Ђином, у алкохолу, игранкама и цигаретама. Синови, један епилептичар, други сањар, свако у свом свету подносе очево одсуство и мајчину небригу.

Мотив тешке људске судбине се провлачи кроз цео роман да би на крају кулминирао у једној реченици будистичког свештеника: „Боно је ништа, апсолутно ништа. Прашина, која долази у посету.”

Иако обојена песимизмом, атмосфера романа даје још једну снажну поруку читаоцу, а то је да је човек ипак сам свој вођа, џелат и избавитељ.

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Све почиње и завршава се сећањем. Главни лик Симон, око кога се прича развија, сведочи несвакидашњим, новим и наизглед узбудљивим авантурама, али и оним мање лепим, суровим, сиромашним и прљавим. Понесен дахом младости, који га уводи у свет неправде и горчине, мањка искрених и чистих осећања, а више присутне животне агоније и животињске необуздане страсти, утиче на то да се прилагоди ситуацијама које изграђују трновиту реалност, типичну за шездесете године прошлог века. Његов неукротиви и агресивни пријатељ Павел, надахнут је дечачким идејама и константним бегом од брига и хаоса који сам ствара, док га напослетку тако нешто и не прогута, те заувек нестане.

Болесни чланови породице живе неиспуњеним животима; несрећан и уморан отац рудар, огорчен брат чији „душевни“ напади изазивају конфузију и трауме, и мајка, срж породице, са жељом да се откачи од свакодневице која је гуши и да срећу пронађе у другом човеку, можда другом начину живота.

Сви ови јунаци живе у времену са жељом да им што пре пролети. А опет их носталгија узастопно прати, подсећајући их на младост која им измиче:

„Види клинаца“, рече госпођа Карвендел. „Врло су шик. Да ми је још једном да будем млада, једра, јоооој!“

Овај климну главом..:“Све бих другачије радио“.

И све на крају остане прашина, све је наизглед могло бити другачије или није требало. Неизбежна су питања која се тичу егзистенцијалне кризе, смисла живота, страшне смрти и вечитог избављења.

Павел кресну шибицом, глава јој се поломи и запањена пролете ваздухом. „јеси ли икада размишљао о крају? Мислим о смрти, на пример о самоубиству? Како би у ствари хтео да умреш?“

„Питај ме нешто лепше“, промрмљах. „Напросто, ако бог да. А ти?“

Он запали свећу. „Па шта ја знам. Не знам ни како бих да живим.“

„Шта ту има да се зна? Живот тече сам од себе.“

„Ма немој? То баш личи на тебе. Погледај моје старце. Или твоје. Ако је то живот, онда лаку ноћ…“

 

 

Knjiga nedelje u bibliotekama… vol.21 – ESTETIKA TELEVIZIJE I NOVIH MEDIJA

knjiga nedeljeESTETIKA-TELEVIZIJE-I-NOVIH-MEDIJA

 

Приказ књиге Естетика телевизије и нових медија Станка Црнобрње

Синиша Пуач, професор књижевности у Медицинској школи у Сремској Митровици

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

ТВ пионир наших простора у научном смислу, професор Станко Црнобрња написао је, како сам истиче у уводу своје Естетике телевизије и нових медија, књигу о „најзначајнијем планетарном феномену савременог живота“. Питања која су у њој и њоме постављена, јесу ипак она стара естетичка питања. Ипак, телевизија и нови медији својом појавом представљају јединствено средство за обраду, комбиновање, продукцију, дистрибуцију и коришћење мултимедијалног материјала и зато је о њиховом поимању као уметничком средству и делу теже дати недвосмислен одговор.

До сада је постало јасно да је реч о новом универзуму који се ствара, доживљава и шири несагледивом брзином. Он укључује у себе и нове облике комуницирања, па чак и информацијског понашања, како се у књизи не једном наводи, па стога његове могућности, облици и утицај траже адекватну научну кодификацију, на шта ова књига упозорава. Она доноси терминолошки репертоар те нове естетике у коме је конвергенција један од кључних појмова, а она дигитална глина професора Владимира Петрића на коју аутор подсећа, инспиративна метафора за нове, али дигиталне вајаре.
Дакле, полазећи од кантовске естетике, питамо се о појму, улози, сврси, средствима и врстама уметности, о односу уметник-дело-прималац који варира кроз време и са овом књигом долазимо до одлучујућег утицаја повратне спреге, до интерактивности као премисе телевизијске уметности. Ова је књига међаш у домаћем издаваштву ове врсте, она прави естетички мост који од опште естетике, преко медијске естетике првих ТВ генерација, води до постмедијске естетике Јангблада и Мановича и даље. Будући да је телевизија у Србији дигитална од пре три године, ова теоријска књига је и врло актуелан савезник у раду свима који желе да разумеју овај феномен и да на његовом пољу делују.

Кад, како и где телевизијско искуство прераста у уметност и води уметничком доживљају, питамо се заједно са професором и научницима чију он естетичку мисао преноси и долазимо до тога да је принцип селекције доминантан над принципом креације данас, да је уметник онај који и дизајнира медиј, заправо састављен од више медија којима управља истовремено, служећи се и техничким могућностима тоталног памћења. Данас, уметник је еволуирао у управљача машином. Телевизор је све више мултимедијални уређај, па и телевизију више не гледамо, већ користимо.

Колико у тој свеопштој реализацији, постваривању стварног помоћу медија остаје за људско осећање, саосећање и солидарност, можемо се запитати, а колико се комуникација да претворити у уметност комуникације, пита се и сам аутор, и да ли се ово ново уметничко искуство сада помера ка телесном и тоталном доживљају?
Књига и својом формом укључује нове облике и облаке асоцијација, линкове у фуснотама, ризоматично појављивање изданака из теорија значајних медијских теоретичара на прелазу миленијума, али и у широј друштвено-економско-политичкој пракси, па се читалац може скоковито, дијагонално, са повратком на најзначајнија имена и целом књигом служити као отвореним медијем. Стил у којем је писана омогућава ипак управљено хронолошко, јасно и прегледно кретање кроз материју, а одмерена употреба статистике доприноси зорности изнетих праваца мишљења и делања на плану телевизије данас.

Ако укупно време праћења телевизије у просечном животном веку износи седам година на пример, какав то оставља утицај на све човекове године, под којим условима телевизија уметнички делује, можемо да пратимо заједно са професором Црнобрњом у будућности, ми читаоци. То би нам свакако помогло да сачувамо и уметност и њен универзални хуманизујући потенцијал, преко потребан човечанству данас и одувек.

Све похвале и препоруке за ову књигу читаоцима новог доба!

 

Knjiga nedelje u bibliotekama… vol.20 – GLAMUR

knjiga nedeljeGLAMUR

 

 

Приказ књиге Гламур Стивена Гандла и Клина Кастелија

Предраг Ковачевић, професор књижевности у Техничкој школи у Сремској Митровици

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Аутори студије Гламур Стивен Гандл и Клино Кастели храбро су се упустили у покушај објашњења појма гламур са историјског и социолошког аспекта и истог као визуелног.
Ову причу прате од дефинисања појма кроз историју до дањашњих дана, до доба пластике, како га називају. Несумњиво је ријеч о значајном подухвату, али и недоследном у композицијском смислу. Поједини дијелови су сувише развучени, сувише има наративности у објашњавању симболике.
Гламур се везује за појам аристократије, њену моћ и репродукцију у друштвене сврхе.
По мишљењу аутора гламур почиње са високим нивоом механизације, са физичком прихватљивошћу капитализма и буржоаског менталитета. Сјај и моћ (дискретни шарм буржоазије, што би рекао Буњуел) буржоазије, новац – то је покретач гламура. Може бити. Али, шта је са другим епохама? Рим, Вавилон? Можда би студија била сувише оптерећена историјом? Можда би било сувише компликовано и опширно?
Овако, аутори су се одлучили за Париз и Лондон крајем XVIII вијека, на заводљиву раскош дворова и позоришта, на доба када је постало шик показати богатство, доба када једна класа покушава да опонаша другу, кад већ то не може да буде. Тад настаје сукоб култура и менталитета који, искрено, траје и данас.
Суштина гламура је тежња ка задовољењу фантазија, имагинативни хедонизам који се обликовао око куповине, око потрошачког свијета. Роби је потребан дух, јер производња на велико је одузела суштинске вриједности, а тај дух је гламур.
Родни аспект гламура је женски, жене елите су идеал укуса и моде. И дан данас је тако, питање је само шта је елита. Поготово код нас.
Аутори су, сувише лако чини ми се, отишли у социолошкој студији пратећи умјетност и њен утицај на гламур. Поготово у Холивуду, као фабрици снова, утицају филмских звијезда на обичног малог човјека.
Луксуз и сексуалност, кад немаштина влада животима људи.
Данас је то начин живота захваљујући моћи интернета, утицају дигиталних технологија, мобилних телефона. Но, о овом моменту аутори нису прозборили ни ријеч, чак ни у дијелу када су се фокусирали на визуелни језик гламура. Сувише простора су посветили утицају истока на моду, па самим тим и на гламур, сувише простора је дато бојама и њиховом симболичком значењу, објашњавању симболике и естетике боја.
Гламур је еволуирао од невидљиве привлачности до потрошачког друштва које га гута.
Све у свему, концептуално несразмјерна студија сувише оптерећена непотребном симболиком, варијацијом појединих тема (град, медији …).
Оно што је читаоцу занимљиво, поготово читаоцу из Србије, јесте имагинативна паралела. Како то изгледа код нас? У том случају фасцинантно је и забавно. Колико смо лоша копија, како гламур у Србији лако скрене у кич и примитивизам коме нема краја, мада о томе (кич) ни аутори нису проговорили ни ријеч.
Студија је интересантна, а још је интересантнија ако наметнемо ту паралелу и останемо шокирани. Књига је изузетна, мада концепцијски недоследна.

Ана Седларевић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Гламур, књига настала из сарадње Стивена Грандла и Килина Кастелија, говори о феномену гламура, како се развијао и шта он значи данас. Комбинујући историјске податке и објашњења визуелног језика гламура , као и његову употребу у свету индустрије, аутори дају исцрпну анализу феномена који данас утиче на све сфере живота.

Сама књига је подељена на два дела. У првом делу је описан развој феномена гламура од свога постанка до данас, док се други део бави визуелним језиком гламура.

Књига почиње покушајем дефинисања саме речи гламур, њеног порекла и значења које је увек имало везе са сјајем, илузијом и обманом.  Затим нас аутор, Стивен Грандл, води на путовање кроз историју развоја гламура од средине 19. века, када је термин настао, па све до данас. На овом путовању упознајемо многе који су утицали на развој слике гламура каквог га данас познајемо, од писаца и песника (сер Валтера Скота, Бодлера, Лорда Бајрона…), сликара (Сарџента, Болдинија…), преко куртизана, представника demi-monde-а, забављачица,  глумица, Холивуда  па све до бројних модних креатора и масовних медија.

Други део књиге се бави визуелном страном гламура, кроз који нас воде оба аутора. У њему сазнајемо о снажној симболици боја (црвене, беле, плаве…) и различитих материјала (злата, сребра…), и како је она утицала на слику онога што се сматра гламурозним и модерним. Други део књиге такође прати развој и трансформацију порука и значења кроз које су различити елементи гламура прошли.

Али постоји један елемент гламура који се скоро нимало није променио, а то је тренд претварања свега у материјалне ствари, и који је постао још израженији са развојем потрошачког друштва. Слика и спектакл имају већу вредност од реалности у данашњем друштву, и то је велика заслуга гламура.

Гламур је занимљива  књига, лака за читање. Њен стил је једноставан и лаган. Истовремено, то је књига која ће вас натерати да се замислите и после које ћете гледати другим очима на свет око вас.

 

 

Knjiga nedelje u bibliotekama… vol.19 – NEMI PIJANISTA

knjiga nedeljeNEMI-PIJANISTA

 Прикази књиге Неми пијаниста Паоле Каприоло

Манда Пришинг, пензионер

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Књига се чита лако и са уживањем.
Асоцира ме на једну давну анегдоту са сомборске психијатрије:
Једна отпуштена пацијентица, пише новогодишњу честитку особљу одељења где се лечила и жели им срећну Нову годину, свако добро и ДА СВИ ОЗДРАВЕ.
Сви смо ми, пацијенти, лекари и сви други, болесни душевно а нарочито духовно. Мање – више. Због онога што смо преживели, онога што живимо, или од страха од онога што још може да буде.
Написано тако поетски, саосећајно, продубљено! А као трактат о музици!

Татјана Миливојчевић

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Радња романа Неми пијаниста одвија се у Енглеској, у малом граду на обали мора. Тамнопута болничарка Надин на плажи проналази онесвешћеног, дезорјентисаног младића од двадесетак година. Уз помоћ лекара и још два болничара одводи га у психијатријску болницу у којој и сама ради. Младић се опоравља, али не говори. Након што је на парчету папира нацртао клавир, почиње свакодневно да свира у зимској башти болнице. Његова музика је безвремена, а он сам, као да не свира, већ ствара музику и као да он не управља нотама, већ ноте господаре њим.

Писац је роман писао у форми кратких поглавља. Стил  је јасан, сажет и аутор дубоко продире у психологију личности. Вешто плови скалом тананих тонова душе које зналачки описује. Ликови романа су пацијенти психијатријске клинике, а свако од њих има своју причу. Мотиви које код њих срећемо су: мајчинство, заточеништво, убиство, љубав, смрт, лудило, отуђеност. Неколико поглавља је написано у виду писама оних, који су током свог живота срели и упознали Немог пијанисту. Свако ко је једном чуо његово свирање на клавиру није остао равнодушан, чак ни они, који нису били љубитељи класичне музике. Кулминацију драме чини Розенталово самоубиство смрзавањем, а расплет одлазак тајанственог младића из психијатријске клинике на обалу мора, где је све и почело, чиме се  радња заокружује.

Током свог боравка на клиници међу „становницима раја” како је пацијенте назвао писац, Неми пијаниста је развио необичну везу са старим Розенталом, бившим логорашем. Розентал је исцељујуће моћи музике први пут осетио док је боравио у логору, а његово тумачење исте се може узети као порука овог романа: „Захваљујући тој музици, на тренутак смо успели да не будемо оно што су они хтели, оно у шта су нас претворили.”

Музика говори својим универзалним језиком и све речи су сувишне. Имајући то у виду писац и није могао другачије, већ да лик врхунског музичара прикаже немим.

Knjiga nedelje u bibliotekama… vol.18 – ODNOSI SA JAVNOŠĆU I KOMUNIKACIJA U LOKALNOJ UPRAVI I JAVNIM SLUŽBAMA

knjiga nedeljeODNOSI-SA-JAVNOSCU-I-KOMUNIKACIJA-U-LOKALNOJ-UPRAVI-I-JAVNIM-SLUZBAMA

 

 

Приказ књиге Односи с јавношћу и комуникација у локалној управи и јавним службама Џона Брауна, Пет Годин и Венди Моран

 

Бранко Матић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Једна од најмање резвијених активности локалних самоуправа и њихових јавних служби у Србији јесте управо она о којој говори наведена књига – односи с јавношћу и комуникација. Ову врло сложену тему, недовољно познату код нас, аутори су обрадили врло детаљно и свеобухватно. Књига формата Б5 (24 cm), на 364 стране садржи 14 поглавља и 4 додатка, у којима је на врло промишљен и приступачан начин приказано све што чини модерну корпоративну комуникацију, какву треба да обављају локална управа и њене службе.
У 1. поглављу је представљен проблем – комуникација локалних власти и објашњен њен појам, развој и законски оквири. Одмах потом се у поглављима 2.- Тим за комуникацију и 3. – Стратегија комуникације, указује да послови односа с јавношћу морају да буду стратегијски посматрани и обављани тимски. Показано је како треба формирати и водити тај тим, као и како развити комуникациону стратегију локалне управе.
Затим се у наредна три поглавља детаљно објашњавају комуникације: са грађанима (4.), са корисницима услуга (5.) и са запосленима (6.). Дата су објашњења за све аспекте ових комуникација, као и наведени многи примери локалних управа у разним енглеским градовима, који могу бити примењени и код нас.
У 7. поглављу је обрађено, у овом тренутку, једно од најактуелнијих питања код нас – партнерство и комуникација са локалним, регионалним и партнерима на националном нивоу.
Посебно поглавље (9) је посвећено комуникацији са медијима, где је нагласак стављен на електронске медије, а пре свих на локалну телевизију. Описане су карактеристике комуникације на тај начин и посебно указано на улогу новинара, са којима треба изградити односе засноване на поверењу.
Приказане су у посебном, 10. поглављу и комуникације у дигиталном свету и објашњено њихово “померање од алата ка методи“.
Два поглавља 7. и 12. – односе се на коришћење комуникације за поправку имиџа локалне средине кроз бренд и промоцију места, што директно може да допринесе побољшању економског положаја локалне управе и грађана.
Читаво 11. поглавље посвећено је врло важним комуникацијама у кризним ситуацијама, при чему је посебна пажња посвећена превентивном деловању – процени ризика и планирању у ванредним околностима.
У свим поглављима дате су бројне студије случаја, кроз које се читалац упознаје са реалном праксом односа с јавношћу и комуникација.
Поред тога, прва три додатка садрже примере докумената у вези односа с јавношћу – правилника и кодекса који могу бити узор за доношење сопствених верзија.
У последњем додатку дат је осврт на резултате истраживања будућности односа с јавношћу.
Књига је одлично графички опремљена тако да се читалац лако сналази са основним текстом, бројним подацима, графиконима и табелама.
Због свега наведеног ова књига може бити врло користан приручник нашим локалним самоуправама, али и врло корисна студентима који изучавају односе с јавношћу и комуникације.

Knjiga nedelje u bibliotekama… vol.16 – JEFTINO

 

knjiga nedeljeJEFTINO

 

Приказ књиге Јефтино Давида Босхарта

Мирослава Маринковић

Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

Књигу Јефтино треба прочитати јер, поред тога што ће Вас забринути њен садржај, она ће Вас и опоменути. У времену губитка вредности аутор нас, аргументовано, упозорава да се вратимо љубави, породици, деци, природи.
Обазривост у руковању новцем опада, јер људима постаје мото „Узми док можеш“. Мото који скраћује живот, а нарочито, квалитет живота. Ради брзог и лаког стицања новца заборавља се на част и морал, побожност остаје у траговима, у тренуцима егзистенцијалних криза. Новац постаје наша игра и култ. Знање појефтињује, јер постоји тенденција да сви знају исто и говоре исто. Смањује се могућност да се знањем оствари предност.
Аутор књиге тренд јефтиноће не оцењује олако као негативан (препушта одлуку нама да ли је јефтино добро или лоше), али нас тера да се замислимо, да развијемо имунитет на манипулацију сваке врсте.
Ова књига је потврда оним људима, који мисле својом главом и нису добар мамац за рекламе, да су на правом путу.

Knjiga nedelje u bibliotekama… vol.15 – SEZONA SEOBE NA SEVER

knjiga nedelje

SEZONA-SEOBE-NA-SEVER-III-izdanje

Приказ књиге Сезона сеобе на север Тајиба Салиха

Јелена Недић, професор књижевности

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Радња сели читаоца час на обале Нила, час на улице Лондона, а при том га, попут реке која својом струјом носи, вуче ка последњој страници без предаха. Свако ко се нађе негде између два света остаје туђин у оба – или плута насред реке на удару струја, или пада на њено дно, јер ни једној обали истински не припада. Занимљива прича, увек актуелна тема, питко и сликовито.

Жикица Димитријевић, песник

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

Сведоци смо великих миграција и сеоба читавих народа са истока на запад, као последица ратова за енергију. Тако је и у прошлом веку било сеоба и миграција после колонијалних „ослобађања“, тј. освајања.

Пример је Африка. Њене су државе биле колонијализоване и пре и после Првог светског рата. Земље, државе створене на тлу Црног континента, настале из својих племенских структура, са својом традицијом и обичајима, који се вековима не мењају.  Утицај колонијалних сила, доводи до сеоба на север. Оно што је за нас Запад то је за њих Север.

О томе у овој књизи говори и пише Тајиб Салих.

Тамо где Нил савија у лакат је село из кога потиче главни јунак, и приповедач у овој књизи. Корени који сежу у прошлост су дубоки. Тамо где волови ричу и магарци њачу, а бедуини живе у својим јаругама.

Судан је први осетио „чари“ сеоба и утицај европске цивилизације. Образовање које се стиче на северу и где се купује знање, тешко може по повратку да разбије старе муслиманске, дуговековне обичаје и племенских навике.

Све је вешто упаковано у двослојну причу, коју аутор саопштава читаоцу. Кроз остварене и неостварене љубави. Кроз робовски и потчињени однос жене и њеној борби на смрт за своја права.

Мустафа Саид, школован у Лондону, враћа се на Нил да нађе свој  мир и спокој. Тамо ветрови дувају и са севера и са југа. Враћа се у беду у којој живи његов народ, узводно и низводно поред Нила, али  срећно и задовољно. „Река је текла али је изгледала као да стоји“. Једино понекад поплави цела подручја и села и опомене на  живот и смрт. Тако и Мустафу односи мутна вода Нила. Његову супругу и двоје деце добија наратор, чије име не сазнајемо, као тутор, да их чува и брине о њима. Богати старци и племенске вође онда купују, потчињавају и добијају младе жене. Ова се није дала па је починила убиство и самоубиство. Наратор је са закашњењем схватио да је и он био заљубљен у њу. Али од „армије мрака“ није могао да спасе ни њу ни робовласника, а ни свој народ. Завладао је мук у селу.

На крају се наратор и поред смрти окреће животу, не питајући поред свега има ли живот смисла. Има још дужности и обавеза које мора обавити. Нил узима животе али је и извор живота.

Тајиб Салих  је, кажу, у самом врху арапске књижевности. Морам признати да нисам читао много арапских писаца, али сам сигуран да је са овим романом оставио дубок траг, како у арапској тако и светској књижевности. Да проширите своје видике и сазнања о арапском, афричком свету, о Црном континенту, препоручујем књигу Сезона сеоба на север  и све похвале издавачу који нам у томе свесрдно помаже.

Knjiga nedelje u bibliotekama… vol.14 – CAR ILI UPRAVITELJ

knjiga nedelje

CAR-ILI-UPRAVITELJ

Приказ књиге Цар или управитељ Тоње Кјусопулу

Горана Лемајић, професор историје

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

На самом крају своје државне историје Византинци су се нашли пред дилемом, да ли жртвовати свој духовни идентитет и покушати се одбранити од Османлија који су долазили са истока или жртвовати државу а сачувати духовност. Практичније државне власти биле су склоне уступцима али је највећи део елите, и читав народ, чврсто истрајавао у становишту да су идентитетске ствари нешто чиме се не може трговати. О тој интересантној дилеми ауторка Тоња Кјусопулу је написала изврсну књигу Цар или управитељ.

Војка Перовић

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Предмет изучавања студије Цар или управитељ, Тоње Кјусопулу је Византија у XV веку, владавина последњих Палеолога. Историјски оквир је широк, дат је у основним цртама, а фокус је на политичким носиоцима власти и начину на који су одлучивали и владали у тим врло несигурним временима.
Многобројни извори који се наводе у тексту осликавају турбулентно време пред пад Цариграда. Посебно су осликани значајни ликови архоната и других достојанственика у комплексној управи, затим успон богатих трговачких породица. Византија се свела на малу утврђену енклаву окружену Отоманском империјом, али цареви и аристократија су се и даље чврсто држали дворске етикеције. Стално је присутно и питање помоћи и задуживања код Млечана и Ђеновљана, и однос према унији. Цитиране су речи болесног цара Манојла II у Сфранцисовим Хроникама: „Царству није потребан цар, већ управитељ.“

Марија Јовановић

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац

У свом више од миленијума дугом постојању (што представља историјски раритет у трајању једне државне творевине), Византија је постала инспирација генерацијама историчара медивеалиста, како својом дуговечношћу тако и својим специфичним унутрашњим устројством. Као и свако царство кроз историју и Византија је имала своје рођење, развој, достизање врхунца своје моћи, а затим и деценије декаденције и коначне пропасти. Баш као и какав организам, ова пространа творевина која је обухватала југоисток Европе, делове Леванта и малоазијско полуострво, функционисала је захваљујући комплексном унутрашњем механизму и правилно успостављеној друштвеној хијерархији. Цар, тј. василевс, био је свемоћни и непогрешиви владар, онај неприкосновени ауторитет ком су били подређени сви други слојеви, како црквени тако и световни.

Настала као резидуум још веће творевине (Римског царства), Византија је од самог почетка настојала да се наметне као легитимни настављач свега оног што је Рим представљао током свог постојања. Зато су грађани Византије своју државу током целог века њеног постојања називали Ромејским царством, а никада Византијом. Тај назив уведен је доста касније, пошто је царство већ престало да постоји, и то по грчкој колонији Византион која се налазила надомак Цариграда а из које се, по предању, касније развила метропола на Босфору. Успостављена на три стуба -античкој култури, римском правном систему и хришћанству као званичној државној религији, Византија је представљала занимљив конгломерат прошлости и садашњости, пројекат који је требало да синкретистички уједини оно што, историјски гледано, на први поглед није било предвиђено да симултано егзистира. Ипак, ефикасност државне службе, администативна подела царства на самоуправне делове, као и верност њених поданика, омогућили су Византији дуготрајно владање источним Медитераном и културни, војни и политички утицај чији се трагови виде и данас.

У мноштву књига у којима су историчари покушавали да из разних перспектива сагледају феномен звани Византијско царство, појављује се и књига грчке историчарке Тоње Кјусопулу под називом Цар или управитељ (Сlio, 2014). Ово штиво је нарочито интересантно јер се ауторка у њему бави последњим деценијама постојања Византије, тј. првом половином 15. века, оним што би могло да се назове лабудовом песмом царевине која је обележила целокупни средњи век Европе. Ауторкино интересовање за историју Византије фокусира се првенствено на историографију и друштвену историју Византијског царства, а њена компетенција и позваност у овој области потврђена је чланством у Грчком комитету за византолошке студије.

У свом делу интригантног наслова Цар или управитељ, ауторка покушава да сагледа методологију функционисања некада моћног и пространог царства, које се у периоду прве половине 15. века свело на енклаву, полис такорећи, који је обухватао само територију Цариграда и неколико околних острва. Отуда и наслов књиге који као да читаоцу треба да сугерише дилему – да ли се у једној тако неславној позицији, територијално и људски вишеструко умањена, војно и политички осакаћена,  Византија и даље могла називати царством а њен владар царем? Или је то сада била једна потпуно другачија државна форма која, с обзиром на то да је фактички изгубила епитете једног царства, нема ни владара који би  могао бити цар у оном смислу у којем је то био у славним временима Византије, већ преузима једну сасвим другачију улогу и функцију?

Истраживачки заинтересована за сам пад Цариграда 29. маја 1453. године, тог „дана који никад није требао да сване“, Тоња Кјусопулу покушава да обухвати узроке и последице које је овај велики историјски догађај имао не само на каснију судбину Европе већ и развој целог света. Као Гркиња, тј. неко ко долази из културно-историјског миљеа државе чија територија је својевремено и сама била део Византије, Тоњи Кјусопулу је свакако лакше да се креће кроз историјске изворе везане за Византију, него што би то било неком западњачком истраживачу. Предност њеном истраживању дају и чињенице да је управо грчки језик био званични језик Византије, а већ поменуто хришћанство (православно) званична државна религија, баш као што је то случај и у данашњој Грчкој. Дакле, неколико значајних заједничких компоненти везују Византију и културни миље Грчке у ком је ауторка рођена и образована.

Пружајући синоптичку слику грађе византијског друштва ауторка настоји да покаже како је у тим последњим временима Византијско царство функционисало по модификованим принципима секуларизоване државе-града, једном државном моделу који је у ранијим фазама Византијског царства био непознат. Покушавајући да обори предрасуду о Византији као ригидној творевини и монолитној државној структури, која је током своје вишевековне епохе функционисала на темељу непроменљивих, окошталих принципа, ауторка показује да је тако дуготрајно постојање (какво је имала Византија) могло да буде остварено само ако се поред принципијелности знало и прилагођавати новим околностима. Једино је комбинација оба ова манира могла омогућити Византији тако дуготрајно постојање. Управо је посезање за једном таквом врстом адаптације и тема књиге Тоње Кјусопулу.

Анализирајући друштвену и политичко-административну структуру Византијског царства у последњим деценијама њеног постојања, ауторка дочарава атмосферу која би могла да се назове очајничким потезима неминовно умирућег, али атмосфере која је истовремено и распад једне државне структуре која је постала свесна новог духа времена, као да и у том времену нема места за њу каква је до тад постојала. С тим у вези, посегло се за драстичним поједностављивањем гломазног државног апарата и једне сасвим нове поделе власти од стране цара, а која је требало да обезбеди једноставније и ефикасније функционисање царства. На пример, ублажује се дотад неприкосновени стожер на ком је царство почивало (утицај духовне власти), не би ли се уместо тога посветовила власт и државни апарат, а све у циљу каквог-таквог одржања царевине на Босфору. То доводи до напетости између световне и духовне елите царства, на шта се ауторка такође осврће у свом раду.

Ослањајући се на обимну документарну грађу, ауторка посматра економски и друштвени развој целог Медитерана (што ће рећи и Запада), јер је Византија свакако била део те велике целине и као таква неодвојива од историјског, политичког и економског контекста читавог Средоземља. Такође, у књизи се ауторка осврће и на утицај тог истог Запада на владавину последњих Палеолога, утицају који је био снажан и важан с обзиром да су Палеолози били неприкосновени поборници уније двеју цркава. Приказујући друштвену хијерархију царства у тим, последњим временима његовим, ауторка акценат ставља на незаобилазне политичке интриге које су, у слабљењу политичко-административног апарата и царског утицаја, све више разједале византијско друштво. Дељење на кланове и сукоби моћних аристократа са међусобно другачијим интересима (уз уплив цркве), све је то чинило један културни, политички и друштвени миље Византије у сумрак њеног постојања.

Упознајући нас са плејадом значајних личности Византије тог доба, као и приказом друштвене и политичке анатомије царства, Тоња Кјусопулу нам дарује једно занимљиво штиво које ће љубитељима историје Византије, као и озбиљним историчарима истраживачима, дати нов увид у атмосферу завршних година некада моћног царства на југоистоку Европе. Штиво које је свакако вредно читалачке пажње.

 

Knjiga nedelje u bibliotekama… vol.13 – DISKURS NOVIH TEHNOLOGIJA

knjiga nedeljeDISKURS-NOVIH-TEHNOLOGIJA (1)

Приказ књиге Дискурс нових технологија Александра Луја Тодоровића

Светлана Ђаковић, новинар

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Александар Луј Тодоровић, инжењер електротехнике, провео је преко четрдесет година у различитим областима радија и телевизије. Током деведесетих година прошлог века био је директор и декан Међународне академије за радио и телевизију у Монтреу, Швајцарска. Предаје на редовним и докторским студијама на универзитетима у Подгорици, на Цетињу и у Београду.

Технологија је одувек била једна од најзначајнијих одредница људског друштва. Свака технологија, па и ове најновије које нас данас окружују, најпре мењају област своје непосредне примене.

Ширење дискурса нових технологија је процес којим не управља неки моћни мега центар, већ то личи на случај преврнуте чаше вина: знамо тачно ко је чашу напунио и ко ју је преврнуо, али не можемо унапред знати, па ни управљати начином и путевима којима ће се винска мрља ширити, тако да бисмо могли рећи да је господар нових технологија наша цивилизација која одувек подстиче њихово настајање и онда се мења под дејством њиховог неизбежног дискурса. Неопходно је пратити пут који води између две крајности, пут рационалног прихватања свега оног доброг што нове технологије доносе човечанству уз опрез да се колико је год могуће избегну њихове евентуалне штетне последице. Другим речима, морамо свесрдно прихватити точак као огромно достигнуће и савршену револуционарну технологију, али истовремено пазити да нам се нога не нађе на његовом путу.  Ова књига поставља једноставно питање: како нове технологије утичу на нас и на свет у којем живимо. Чини се да је једноставно, али није. Човекова креативност води свет напред, али га приморава да напредује ходајући по ивици ножа.

После полазних поставки, дигиталног света, технологије и друштва, књига се бави односом дигиталне технологије и културе (да ли постоји и киберкултура, да ли култура и како прати напредак технологије), генетике и биоинжењеринга, долази и питање, а шта даље ?

Уроњени у високотехнолошко друштво данашњице не смемо занемарити најбитније технологије које га покрећу, морамо их упознати и разумети како бисмо били у стању да њима владамо да не би оне нама управљале.

-ö-ÿ-í-Ü-ú-á-í

мр Бранко Матић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Питање будућности заокупљало је свет одувек. Једна од првих књига на ту тему Оглед о начелу развоја становништва Томаса Малтуса донела је негативне ставове о њој и изазивала расправе до данас. Много година касније, крајем седамдесетих година доста се писало о будућности. Најпре су Медоуз и остали у истоименој књизи упозорили на Границе раста, јер је први извештај Римског клуба озбиљно указивао на блиске границе потрошње појединих сировина и хране. Одмах затим Месаревић и Пестел, и поред унапређеног модела долазе до сличних закључака и у књизи Човјечанство на раскршћу, позивају на избор, куда и како даље.
Те негативне погледе на будућност оповргавали су у исто време Американци Херман Кан, Вилијам Браун, Леон Мартел и у књизи Слиједећих 200 година прихватили констатације да постоје границе раста и да је Човечанство на раскршћу, али су понудили оптимистичке одговоре на проблем будућности.
На почетку двадесет првог века, Стојиљковић Станко, у књизи Мозак на чипу се пита: Хоће ли машине искоренити људе? Истовремено и даје бројне одговоре, а предвиђање будућности постаје врло занимљиво. Разматра разне промене до којих мора доћи, а као главни фактор будућности наговештава малу силицијумску плочицу, познатију као дигитални чип или микропроцесор.
У слично време, издавачка кућа Клио и Александар Луј Тодоровић доносе потпуно нови поглед на будућност и у књизи Дискурс нових технологија разматрају улогу и значај више нових технологија, а за неке од њих указује се да ће бити пресудне за опстанак човечанства, у будућности. Даље аутор разматра Дигиталне технологије и Генетику и биоинжењеринг, технологије које су по њему најважније за опстанак човечанства у будућности. Врло озбиљно указује да без њих будућност није могућа и разматра њихов утицај на друштво и културу.
Кроз бројне наслове Тодоровић пише о настанку компјутера, њиховом развоју и све већем утицају на људе и начин њиховог живота, нарочито од појаве масовног коришћења Интернета. У завршном шестом поглављу Тодоровић се пита: А шта даље? и нуди одговоре. Будућност ће донети: нове енергетске технологије, нанотехнологије, криогенетику, даљи развој васионских технологија, али и Фотонику – опритичке и светлосне технологије.
Књига може бити врло корисна људима који се питају како ће изгледати живот људи у будућност. За даља сопствена истраживања читаоцу је понуђена бројна литература, као и индекс појмова заступљених у изузетно савременој књизи Дискурс нових технологија.

Живко Васић, дипл. машински инжењер

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац

Људи су већ живели под различитим небесима, небесима која су насељавали богови, звезде и закони њиховог кретања, који су сви заједно утицали на животе људи на нашој планети. Сада је то небо дигитализовано, просјактано информацијама. Над нама је сада дигитално небо, а у нама виртуална животна уметност.

Кроз шест поглавља писац нас лагано уводи у свет нових технологија. Прича се развија из великог знања, логичког просуђивања и закључивања утемељеног на рационалном промишљању. У првој глави се објашњава шта је технологија, шта је страх од технологије и које су то нове технологије. У наредним поглављима тежиште се ставља на дихиталну технологију и генетику и генетски инжењеринг. Све то је објашњено кроз повезаност тих технологија са свим аспектима живота и самим животом. Дат је приказ утицаја дигиталне технологије на личност, друштво и друштвене односе, економију, културу итд. Генетика и биоинжењеринг је друга област у којој ће се наука убрзано развијати. Ту је и одговор на питање: Шта даље? Па се ту даје приказ развоја нове енергетске технологије, нанотехнологије, криогенике, васионске технологије и фотонике.

Нема никакве дилеме да свет мора ићи путем развоја науке, технике и технологије. Свесни смо људске несавршености и зато знамо да ће тај развој често „ићи ивицом“.  Надајмо се да човечанство никад неће склизнути преко те ивице у понор.  Морамо водити живот тако да буде испуњен животом и љубављу, а не страховима и мржњом. Ако будемо успели да остваримо унутрашњу хармонију у себи, хармонију са целим човечанством, са биосфером и космосом – са богом, онда можемо бити сигурни да ће нове технологије обликовати и наше сопство. Тако ћемо доћи до старог начела: „Обликујући нешто, обликујемо себе“.

Ко не овлада новим технологијама, технологије ће овладати њима. Ова књига нас учи да не дођемо у позицију да нама овладају нове технологије и са њима нечији врло тврди, моћни интереси.