Лондонски Ричмонд данас је кварт образоване средње класе са типичним породичним кућама подељеним по вертикали, негованим травњацима и мостићима који воде на другу обалу Темзе ка срцу Лондона који је удаљен око 40 минута вожње подземном железницом. Да није лепо углачане плаве табле на фасади куће Вирџиније и Леонарда Вулфа мало ко би знао да је овде био њихов дом и уточиште. Ту је остварено оно о чему је писала у чувеном есеју Сопствена соба, да свака жена која жели да пише мора имати известан годишњи приход и собу за рад. Вирџинија Вулф осетила је тренутак када је било могуће да се жене у већем броју окрену писању, тренутак одређен колико сталешки толико и стратешки јер је материјални положај жене коначно некима омогућио и драгоцено слободно време и оно је могло бити потрошено на креативни рад.Тако је уместо бесконачних кућних послова  иза којих је вековима остајала празнина жени пружена могућност да остави траг за собом.Књига Александре Лемасон одлучно негира могућност да је Вирџинија Вулф била сифражеткиња или феминистикиња, напротив, каже ауторка, сувише је ценила себе да би доказивање сматрала потребним и сувише је добро познавала друштво у коме живи и његове хипокризије да би такве напоре сматрала довољним.

Уместо тога, одлучила је да се повуче у тадашње  предграђе на пријатно растојање од града чије је пулсирање тако живо описала у чувеном роману Госпођа Даловеј. Александра Лемасон у својој надахнутој студији о њеном животу и људима који су окруживали пише да готово ништа није радила сама, живећи у браку у коме је  била супруга девојчица заштићена својом стварном или преувеличаном менталном слабошћу која ју је пратила од детињства до трагичног краја који је потврдио њену различитост. Шта је написала у опроштајном писму  и да ли је неправедно током свих година од њене смрти прати глас ментално болесне особе која се увек ослањала на друге открива изузетна  студија француске ауторке после које ћете читати Вирџинију Вулф на други начин или открити њена дела која су готово у целини преведена на српски. Ако сте гледали филм Сати сазнаћете због чега јунакиња коју игра Џулијен Мур толико воли Госпођу Даловеј, односно шта је то што Вирџинију Вулф чини модерном књижевницом за сва времена. Александра Лемасон успела је да уђе под кожу једне сјајне жене која је током живота оптуживана за све осим за генијалност.