Igra skrivanja i razotkrivanja

rade markovicGoran Marković, Male tajne

________________________________________

Cenjeni gospodine Stankoviću,
pišem vam nakon što sam, u jednom dahu i tokom jednog popodneva, pročitala vašu knjigu Male tajne. Nisam mogla da se oduprem i ne potražim prave ličnosti iza modifikovanih imena vaših junaka – upravo ono što ste u uvodnoj reči naznačili kao najmanje važno, ali igra razotkrivanja identiteta uvek čini da se čitalac oseća visprenijim, da ne kažem pametnijim. Istina, nisam imala stoprocentni uspeh, ali nisam ni insistirala. Svaki malo bolji poznavalac pozorišnih arhiva lako bi među sačuvanim programima i plakatima mogao da pročita prava imena vaših junaka, čak i ako ih po liku iz mladosti više ne prepoznaje.

Pišem vam zato jer je moj odnos prema vašoj knjizi donekle ličan; dvadesetak godina kasnije od vas, i ja sam odrastala u pozorištu na Crvenom krstu i upamtila mnoge priče iz vremena teških i slavnih početaka ovog ansambla. Naravno, vaša knjiga daleko je od glomaznih i skupih monografija što izlaze u godinama jubileja i u koje se ulaže mnogo novca, a uglavnom malo duše. Ona je zbir ličnih sećanja, vaših i onih s kojima na sreću još možete da razgovarate i da se zajedno prisećate umetnika pred kojima se zavesa zauvek spustila. Dopada mi se što priča počinje poslednjih godina pred Drugi svetski rat, na zalasku nekog našeg, nacionalnogbelle epoque, koga se s nostalgijom sećaju i oni koji tada nisu bili rođeni. Ali to kolektivno, višegeneracijsko sećanje, ublažava gorčinu prolaznosti za koju na početku jednog poglavlja kažete: …sve je prolazno, osim prolaznosti same.Dežurni stilski čistunci možda bi vam zamerili što je jezik vašeg izlaganja ponekad sličan usmenom pripovedanju u krugu prijatelja, ponekad, naročito na prvim stranicama, podseti na stil nepravedno zaboravljene gospođe Milice Jakovljević, ali to se stilski uklapa u vreme o kome govorite, a ponekad, kao u priči o bekstvu glumca iz logora na Starom sajmištu, ne možete da odolite trileru. Blagonakloni smatraju da je previše čist i izbrušen stil po pravilu lišen iskrenosti, a iskrenost je, iako danas često prezrena, jedna od glavnih vrlina vaše umetnosti, i na filmu i u književnosti. Zato, kroz vaš tekst ne može da ne izbija ljubav prema glumcima o kojima pišete. A i kako ih ne voleti, čak i iz fotelje pozorišnog gledaoca?
Gospodina Dušana, npr, koga se najradije sećam iz vremena kada je igrao Joakima Vujića u čuvenoj predstavi s početka osamdesetih, Joakim. Glumac-intelektualac, glumac-profesor, glumac-gospodin koji je u svakoj ulozi zračio promišljenošću i finoćom. Ili, kao kompozitora Salijerija u Mađelijevoj verziji Amadeusa, gde je bio uzdržan, perfidan i otmen.
Gospođe Ankice u ulozi Megi i legendarnog crnog kombinezona se, naravno, ne sećam, ali njena senzualnost o kojoj govorite s godinama je prerasla u mudrost i duhovitost, osobine koje najčešće i idu zajedno. Drago mi je da ste uz nju pomenuli i našu voljenu gospođu Tatjanu, nežnu rusku dušu čiji je glumački život počeo prvom predstavom pozorišta na Crvenom krstu: Mladost otaca, i završio se dugovečnim, poetskim komadom Harold i Mod, u kome je ona do kraja igrala, u stvari sebe samu. Zajedno, bile su divne u Arseniku i starim čipkama, predstavi-lekciji o umetnosti glume, života i prihvatanja prolaznosti.
Ne treba vam zamerati što niste odoleli ličnoj priči, jer, čim knjiga nosi naslov Male tajne, jasno je da je satkana od ličnih uspomena. Činjenica da su one neraskidivo vezane s istorijom jedne glumačke trupe i kasnije jednog pozorišta, tipičan je spoj privilegije i prokletstva bez koga umetnosti ne bi ni bilo.

Ne ulazeći u neprikosnovenost vašeg prava autora da činjenice slažete, a likove imenujete po svom nahođenju, ipak mi bi žao što prvu srpsku balerinu ostaviste pod ruševinama vaskršnjeg bombardovanja Beograda 1944. Kao da filmski reditelj u vama nije mogao da odoli ovako efektnom kraju jedne tajne ljubavne priče. U stvarnosti, znamo svi, umrla je u izgnanstvu u Njujorku, bolesna i napuštena od svih, razočarana… Možda će u nekom nastavku priča o malim glumačkim tajnama biti mesta i za one koji nisu imali sreću da ostanu na svome i pored svojih, čiju je umetničku dušu ranio gotovo podjednakom silinom i odlazak na Goli otok i putovanje u jednom pravcu prema nekoj udaljenoj obali emigranata.
Ispričali ste duhovitu i sentimentalnu priču o tome da nije lako biti glumačko dete ni danas, a kamoli u prvim poratnim godinama, u doba revolucija kada je sreća zaista nestalna kao Mesec.Predstava koju ste uradili prema knjizi, u beogradskom pozorištu Madlenianum dopunila je tekst pozorišnim sredstvima, lepotom muzike pre svega, uostalom knjizi o pozorištu i glumcima i jeste mesto na sceni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


četiri + = 8

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>