Novi lik moderne drame

SCENA – Časopis za pozorišnu umetnost, 1-2 / 2016 (januar – jun)

Prikaz knjige POETIKA MODERNE DRAME

POETIKA-MODERNE-DRAMEPrevod knjige Poetika moderne drame Žan-Pjera Sarazaka je nastavak prevodilačkoi-straživačkog rada teatrološkinje i prevoditeljke Mirjane Miočinović. Prethodna etapa ovog rada bio je prevod knjige Aristotel ili vampir zapadnog pozorišta Florans Dipon. Ove dve knjige povezuje pojam mitos koji se na srpski prevodi kao mit i/ili priča. Mitos u značenju mit se konkretno vezuje za narodna predanja koja utvrđuju identitet jednog naroda i kao takva reč mit je nepodesna za analizu dramskog dela. S druge strane, problem sa rečju “priča” je taj što je postala kolokvijalna i što je izgubila preciznost grčke reči mitos kojom Aristotel označava sklop događaja, odnosno podražavanje radnje kao bazične osobine tragedije. U knjizi Aristotel ili vampir zapadnog pozorišta Florans Dipon utvrđuje u kojoj meri je mitos bio određujući za istoriju i razvoj evropske drame i pozorišta. U Poetici moderne drame možete pročitati kako je došlo do potpune dekonstrukcije mitosa i sa njim dramske forme, zašto je to bilo neminovno i zašto ta dekonstrukcija nije kraj drame, već nova razvojna faza koja je u saglasju sa promenom ideje o ljudskom biću u 20. i 21. veku.

Pri početku knjige Žan-Pjer Sarazak piše da je priča u aristotelovskom smislu “Sistem u kojem je hronološka veza između činjenica, između radnji, bila strogo uslovljena uzročnim odnosom koji je povezivao radnje, koji je unosio rastuću nestabilnost u jednu apriori stabilnu situaciju, pojačavao sukob do krajnjih granica, izazivao katastrofu i preokret sudbine, čemu bi Hegel dodao dolazak ‘konačnog smirenja’.” (21). Ovakvo poimanje drame se, naravno, umnogome oslanja na Aristotelovo delo O pesničkoj umetnosti, ali u suštini govori o tzv. građanskoj drami. Građanska drama je odraz građanskog društva i građanskog pojma ličnosti koja je sagledavana kao celovita. U vreme kada su počeli da se dovodi u pitanje način na koji je ustrojeno društvo i ideja ličnosti kao koherentne celine (a to je bilo krajem 19. i početkom 20. veka), pisci su krenuli da rastaču forme građanske drame. Žan-Pjer Sarazak, navodeći veliki broj drama kao primer, pažljivo prati puteve i načine ovog rastakanja.

Analizu počinje navođenjem Pirandelovih estetskih i filozofskih razloga za razbijanje forme dobro skrojenog komada. Nova forma komada proizilazi iz težnje za svojevrsnom rekonstrukcijom radi otkrivanja suštine iza svakodnevnog građanskog života. Pisci poput Strindberga dovode u pitanje celovitost i veličinu komada pa se javljaju komadi ogromne dužine i bez vidljivog kraja. Moderna drama postaje delo bez početka, kraja ili sredine. Takođe, celovita priča gubi primat i javlja se čitav niz novih oblika: dramski roman, dramska stanica, epska hornika… Priča može postati i predmetom montaže kako bi se kroz premetanje delova tragalo za novim, skrivenim značenjem. Primat nad radnjom uzima situacija. Zaustavljanje radnje, bazične vrednosti dobro skrojenog komada, nemaju za cilj poništavanje drame, već da je učine vibrantnijom i vidljivijom. Statičnost situacije kod Beketa ima za cilj da prikaže radnju u najsitnijim pojedinostima. Takođe, drama može postati čitava sazdana od stalnog vraćanja u prošlost, od introspekcije, retrospekcije, optacije, ponovne montaže… Beketov komad Kraj partije postaje metafora za čitav niz komada koji su sasvim skoncentrisani na poslednju etapu puta i praveći bilans, ona je slika života onakvog kakav je bio.

photo-1468866576576-de8a9bf61f92Posebnu transformaciju doživljava karakter. Kod Aristotela karakteri su bili drugi po važnosti za sklop tragedije (odmah nakon radnje), dok u građanskoj drami karater postaje primaran – središte individualizma. Na početku 20. veka u delima Strindberga i Pirandela pa i Čehova vidimo cepanje ovog jezgra. Cepanje počinje ukidanjem “saglasnosti lika sa samim sobom”. On je nepoznat samom sebi i menja se kako se menjaju odnosi među likovima. U stalnoj borbi sa samim sobom, lik postaje čovek bez svojstava – bez karaktera, identiteta, čak i volje, da bi kod Joneska individue postale međusobno zamenljive i savršeno anonimne.

Posebnu trasformaciju doživljavaju dijalog i didaskalije. Dijalog se transformiše u veliki monolog ili izjavu. Didaskalije se jako proširuju i postaju samostalni tekst koji je značajan za poetiku nove drame, ali se neretko teško može izvesti na sceni i zahteva da bude izgovoren umesto prikazan. Proširivanjem dijaloga u monolog, didaskalije u repliku, drama se približava poemi kod mnogih pisaca, među kojima je i Sara Kejn. Novi tretman teksta dovodi do pojave nove figure koju Žan Pjer-Sarazak naziva Rapsod koji je hipostaziran u didaskala, a neretko je autobiografski lik.

Svi ovi postupci zajedno vode put novog rađanja drame kroz igru i kao igre. U ovoj tački rasprave Žan-Pjer Sarazak polemiše sa Hans-Tisom Lemanom za koga kaže da svako udaljavanje od dramskog vidi kao napuštanje dramskog zbog postdramskog i Florans Dipon koja evropsku dramu vidi kao suprotnost igri koja u evropski teatar stiže preko komedije del arte i drugih narodskih žanorava. Ideja da ne prisustvujemo kraju, već rađanju nove drame deluje ohrabrujuće za sve one koji su počeli ozbiljno da sumnjaju. Stoga, ovaj izuzetan bedeker kroz poetiku moderne drame treba da ima u svojoj biblioteci svaki savremeni dramaturg, reditelj i glumac.

 Marina Milivojević Mađarev

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


8 − = tri

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>