Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 8 – INDUSTRIJA SREĆE

knjiga nedeljeINDUSTRIJA-SRECE (1)

Приказ књиге Индустрија среће Вилијама Дејвиса

Ђорђе Домазет, професор математике у Митровачкој гимназији

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

 

ХРОНОЛОГИЈА УПОТРЕБЕ СРЕЋЕ

 Пажљиво нас припремајући за истрчавање на терен научног сагледавања једног изузетно индивидуализованог феномена какав је срећа, британски социолог Вилијам Дејвис прави нацрт за слику позамашних димензија и пише предговор за историју трговине овим натприродним ресурсом, а уједно и своју књигу Индустрија среће. Одводећи читаоце који „нису робови својих мисли“ на Светски економски форум у Давос, он настоји да открије „како се благостање може претворити у нешто познатији облик капитала“ и како будућност и правац развоја планете зависи пре свега од тога колико ће човек успешно стрес, очајање и болест заменити опуштањем, здрављем и срећом. И тако реченице ове књиге постају потрага за наведеним благодетима у неком нама добро познатом, објективном и мерљивом смислу.

Систематични Вилијам Дејвис читаоцима отвара врата за бројна гледишта, не бисмо ли, како се изразио један учесник поменутог престижног скупа, успели да решимо проблем који смо сами себи направили. У том врзином колу смењују се економски и психолошки модели и теорије, надјачавајући и истовремено подстичићи једни друге. Питање да ли је исправан сваки поступак који усрећује становнштво у целини или он треба да буде окренут искључиво појединцу, већ у наредном питању уступа место новој дилеми. Већи степен апстрактности феномена и филозофског језика доводи нас по правилу у већу заблуду. У занимљиву игру аутор уводи мерне инструменте, који од осамнаестог века постају изузетно оружје у рукама научника. То донекле решава проблем мерљивости интензитета пријатних и непријатних осећања, али показатељи, као што су тело и његове манифестације, и са друге стране новац са истим одликама, и даље остају недокучива мистерија и мотив који води читаоца и све развијенију причу. Једну од централних улога на терену ове књиге узима новац, својом способношћу да истовремено обухвати и апстрактно и материјално. На врхунцу тог, за психоаналитичаре посебно занимљивог биполарног поремећаја, он за неке представља све, а за неке не представља ништа. Економисти улазе у утакмицу и тржиштем, као правичним средством за вагање показују еквивалентност обе стране. Не могу да, као професор математике, која је по Владимиру Тасићу један изузетан културолошки маркер, не приметим да у овој књизи и она има запажену улогу и своје истакнуто место у нападу, јер је у спрези са економијом јасно истакла централни проблем приче: „Да човек стекне највећу могућу количину онога што је пожељно, уз најмању могућу количину онога што је непожељно.“ Дрвена рачунска машина под именом Логички абакус, овде је механички модел за рационално размишљање по којем функционише наш ум. Воља је наше клатно, а њене осцилације прецизно региструју ценовници на тржишту. И тако човек постаје биће које непрекидно рачуна.

У стандардни нападачки двојац економије и математике с времена на време прикључи се и психологија, и онда он освежен добија нову креативност, убојитост и ефикасност. Човеков елан за куповину, претвара га понекад у „животињу која купује“ и у таквим околностима испитивање ставова јавног мњења и предвидивост купаца, постаје значајна „привредна грана“. Срећа је, како кажу неуронаучници, мишић који треба стално вежбати, она постаје облик капитала, а психолошку премису да новац доноси сразмерну количину среће, у зачараном кругу јединства супротности којима обилује ова књига, заменила је наглавачке окренута теза да одређена количина среће доноси одређену количину новца. Дејвис посебну пажњу посвећује чињеници да је данас физичку исцрпљеност, која је у прошлим вековима била основни раднички проблем, сменила ментална исцрпљеност и да проблем апатије на послу директно управља ефикасношћу рада. Парадоксално, што човек дуже ради постаје му све теже. Разговор надређених са запосленима би требао да промени менталитет радника који ће за исход имати повећање продуктивности.

Стручњаци у области медицине кажу да је стрес, за који нисмо ни знали да постоји до средине прошлог века, одређена врста реакције на превелики притисак. Здраво друштво почива на чињеници да сваки појединац чини све што може како би му се други дивили. А, нешто млађа од стреса, медицина рада, говори да су чак и недовољни притисак и досада такође у неким ситуацијама изузетно нездрави. Сви се у тој динамичној утакмици са продужецима слажу у чињеници да је све теже разграничити здравље и срећу од продуктивности.

Читава плејада младих голобрадих термина нашла је своју „сигурну кућу“ у овој књизи. Пут који иде од „хедониметара“, преко „науке о осмесима“, „скала депресије“, „упитника о болу“, „трзајних повреда врата“, „центара за тренирање и ђебади среће“, има много бочних и вертикалних стаза које се подједнако уливају и изливају из њега. И опет је део математике посвећен мерењима понуђен да нам, уместо да каже колико је нешто квалитетно и добро, покаже његов квантитет, односно колико тога има. Тиме се потврђује позната теза да су математичари радним даном формалисти, а викендом платонисти. Веровање у раст, посебно онај годишњи од неколико процената, постало је нова идеологија. Илузије створено новим економским теоријама стварају потпуно ново окружење. Такмичење и надигравање никада не престају, а друштвена контрола у виду све већег броја професија немењених зауздавању среће, постаје судија који резултат утакмице држи у својим рукама.

У неолибералној ери, каже Дејвис, веза између психичке максимизације и максимизације профита постаје све експлицитнија. Власт у друштву припада онима који су највештији у мерењу одлика појединаца и управљању њима. Друштвена оптимизација, плате по учинку, примање и пружање „поклона“, игра нашим алтруизмом, у којој се болни тренутак плаћања мора представити као нешто сасвим друго, увек садржи и један подмукли, горки елеменат. Друштвене мреже постају моћно оружје, а дечији егоцентризам компјутери доводе до усијања. Читајући ову књигу појединац постаје свестан чињенице да живи у лабораторији у којој се идеје не шире саме од себе, него је увек потребан неко ко ће их погурати и дати им крила.

У тој утопији среће, најрелативнијем од свих појмова, увек постоји нека нада, а (зло)употреба среће већ је обезбедила своје место у цивилизицијској баштини.

 

Ђорђе 2.

 

 

Александар Радовановић

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

Вилијам Дејвис, ко-директор Истраживачког центра за политичку економију у Лондону, који се бави истраживањем економских, политичких и социјалних утицаја. Економиста, истраживач, уметник. Како га другачије описати, када нам је дао дело које може бити део неопходне литературе за друштвено освешћивање.

Шта људско срце чини срећним? Да ли су технолози на правом путу, и да ли ћемо им заиста бити захвални онда када пронађу „хедониметар“, тј. справицу која ће нам говорити јесмо ли срећни? Справа која ће укључивати и средства за ефикасно подизање нивоа среће у нама (антидепресиви…). Хоће ли нас таква једна справа ослободити пиштањем да смо несрећни, или ће нас она заправо заробити?

Посматрањем среће из капиталистичког угла добили смо једно море нових занимања и саветодавних услуга без којих нисмо способни да будемо срећни. Како бисмо знали шта нам је потребно да не постоји гуру који ће нам то рећи, или нова реклама о луксузном аутомобилу или парфему пре почетка другог дневника? Паштета и минималац против хедонизма. Ипак је извор наше несреће тај што немамо најновије моделе било чега.

Индустрија среће се на маестралан начин који подразумева прецизност, стручност, иронију и хумор, бави нашим срцима на једној страни, а на другој капитализмом и неолиберализмом. Ово дело обилује историјским и статистичким подацима. За сваку своју изјаву, аутор има назив фирме, годину, имена људи – детаљно истраживање. Храбро се упустио у анализирање, како сам каже, „нове религије“, тј. савремене друштвене ситуације, која није настала одједном, већ је резултат темељних „научних“ истраживања. Аутор се такође бави питањем колико постоји етика у савременом животу (пословању); нпр. да ли је анкетирање безазлено скупљање података или иза тога стоји машинерија социолошких истраживања која се заснива опет на профиту. Такође, аутор се пита зашто се новац за производњу антидепресива не преусмери у друге сврхе, и да ли смо постали визуелно загађени немилосрдним бројем реклама.

Ако сте спремни да се упустите у авантуру истраживања и бољег разумевања друштвених ситуација, а да притом стално говорите: „Па то је заиста тако!“ и да сами у свом срцу тражите значење среће, ову књигу не смете пропустити.  Издавачка кућа Clio нас је још једном обогатила одличним делом које ће сада бити и део моје личне библиотеке.

Душан Стошић, дипломирани вајар

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

Књигу Индустрија среће Вилијама Дејвиса (превод Јелена Петровић, CLIO, 2017.) сам читао у великој мери узбуђен. Историјат и развој формулисања и утврђивања појма среће, људске среће, је приказан јасно и прати идеје,  школе и стратегије које су појам схватале и допуњавале. Политика, економија, профит, психологија, неуронауке, технолошки развој, савремена дигитална окружења и интеракције… и много тога још је обрађено је и приказано јасно у књизи подељеној у осам поглавља.

Научни приступ и мерења среће и емоција у савезу са манипулацијом истих, приказују узроке за појаву модерних поремећаја и проблема појединца и заједница у развијеном западном свету. Инсистирање на профиту, на материјалном, на мерењу, класификацијама, доводи до удаљавања од среће, док граби ка формирању света паметних градова, апликација за мерење, надзора, података, антидепресива. Аутор нам не приказује само дистопијску перспективу индустрије среће већ помиње неке идеје и пројекте који су алтернатива доминантном схватању и употреби.

Утисак је да се књига Индустрија среће обраћа свима који су on line, испровоцирани неолибералним демократским светоназором, под притиском сензационализма, и којима су досадиле бесконачне рекламе.

Ана Седларевић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Књига Индустрија среће: Како су нам државне управе и велике корпорације продале благостање, аутора Вилијама Дејвиса говори о срећи и покушајима да се ово осећање објасни, измери, да се нађе начин да се на неки начин контролише и, на крају, искористи у политичке и маркетиншке, односно корпоративне сврхе.

Кроз осам поглавља ове књиге аутор систематично описује развој занимања психологије и економије, а касније и политике, везана за осећања људи, као и развој различитих дисциплина које су настале из тих интересовања.

Почевши од првог поглавља, у коме аутор  описује саме почетке „науке о срећи“ где се по први пут осећања среће и бола покушавају научно објаснити и измерити, као и да они сви почивају на физиолошкој основи (стога се и њихов интезитет може објективно измерити), па све до последњег, осмог поглавља, где се , на неки начин, даје рекапитулација целе књиге, аутор на критички начин прати развој „науке о срећи“ кроз које се појам људског бића постепено губи, и уместо њега остаје само нека врста машине (неуронаучници) , односно животиња (бихевиористи) на чија се осећања и понашање може утицати.

Оно што посебно треба нагласити је и утицај економије који је тесно повезан са овим истраживањима. Капиталистичко друштво је оберучке прихватило ова истраживања. Велике корпорације су их финансирале и користиле њихове резултате да би повећале своју моћ и утицај. Уз помоћ реклама и разних „гуруа“ оне говоре шта ће нас усрећити.

Аутор књиге указује на растући број проблема који овај приступ изазива: од  отуђења, депресије и различитих менталних болести, па све до манипулације од стране економских и политичких елита.

Индустрија среће је књига која је стручно написана. Ауторов стил је критичан, прецизан, али истовремено поседује и извесну дозу хумора. Сам аутор се критички поставља према капиталистичком виђењу среће у нашем друштву и шта оно доноси. Слика коју он даје није пријатна, али је освешћујућа.

Јелена Бурнаћ, пензионер

Градска библиотека Карло Бјелицки, Сомбор

(усмени коментар) Индустрија среће… Американци…