Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 7- IZABEL

knjiga nedeljeIZABEL (2)

Прикази књиге Изабел Феридуна Заимоглуа

Ивана Стаменковић, професор филозофије

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

„Гласно је проклињала своју слабу вољу. Окружена је људима примитивних схватања. Око ње само сањалице детињих очију које губе ослонац. Које се понашају као да треба да буду део поретка. Кваре јој дан. Вређају је. Кажу: Предала си се. Кажу: Постала си неупотребљива и поврх свега поносно показујеш трагове истрошености.“

Заимоглу нам на оригиналан начин описује сурову свакодневницу маргиналних ликова, који често живе на рубу егзистенције, али не желе да у нашим очима буду жртве, јер је то њихов избор. Изабел предњачи у томе. Без имало патетике и на моменте јако бизарно, Заимоглу нам показује како изгледа када се унутрашњост – саткана од борбе између прошлости и садашњости, љубави и мржње, бола и страха, кајања и освете, очекивања и реалности – изврне на површину и кроз чврсту љуштуру покаже у свој својој лепоти и бизарности.

Вида Дамњановић, домаћица

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Књига се чита у даху. Прича о Изабел и Маркусу, повратнику из рата на Косову, преплиће њихове животе, стварност и скору прошлост.
Доста горак укус у устима оставља, док се сусрећете са сигурном кућом, прихватилиштем, насиљем, пожудом (што за новцем, што телесним задовољством, где новцем ово потоње једни плаћају, а други су приморани да би преживели).
Све се збива у Берлину, али то може бити и место у коме живите, само живећи своје животе не обраћамо довољно пажње на људе око себе (људе који обилазе наше контејнере и стоје испред тржног центра очекујући да им уделимо милост, одлазе у народну кухињу, а сада и све присутнији емигранти…)
Као што постоје разговори за дан и разговори за ноћ, тако за мене и штива постоје за пролеће и за јесен. Изабел свакако читајте у пролеће; враћа веру у буђење, чистоту живота и емоције.

Игор Чолак, директор градске телевизије Сремска Митровица

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Чини ми се да јунаци овог романа више нити виде нити траже смисао својих живота. Анархично, помало и шизофрено бауљају улицама и сталежима великог града нежелећи да га напусте.Помолао сам се уплашио пророчког аспекта овог занимљивог књижевног дела.

Јелена Павловић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Сукоби на Блиском истоку и актуелна мигрантска криза поново су ставили у фокус пажње књижевни жанр мигрантске књижевности, која у европском књижевном канону егзистира од осамдесетих година ХХ века. Међу истакнуте књижевнике овог жанра убраја се и немачки писац турског порекла Феридун Замиоглу, чији се роман Изабел у преводу на српски језик појавио 2017. године у издању издавачке куће Клио из Београда. Доласком новог таласа миграната поново је отворен проблем њиховог прихватања, њихове социјализације, као и све пожељније интеркултуралности, тј. разумевања и живе интеракције између различитих културних модела.

Главна јунакиња романа Изабел је немачки имигрант, девојка која се налази на маргини друштва, у својеврсном међупростору, пошто није репрезентативни представник ни своје етничке заједнице, нити припада немачкој култури. О њеном пореклу сазнајемо само да је по мајци унука Кавкасца, који је побегао од црвеноармејаца и да припада породици средње класе.

У роману се осећа неразумевање и генерацијски сукоб између ње и чланова њене породице, који теже да је врате у оквире традиционалног и конвенционалног начина живљења. Изабел је девојка која јасно завршава са једном етапом живота и улази у другу, нејасну и неизвесну. Пошто прекида везу и напушта стан свога момка, она постаје својеврсни градски номад који нема чврсто успостављене социјакне везе, већ се креће у једном међупростору, једној сивој зони коју чини берлински undergroung. Све њене социјалне везе су површне и на граници конфликта. Она корача кроз живот који се одупире јасним правилима и конвенцијама, без јасне представе о будућности. Њено време протиче у неизвесном животарењу (преживљавању).

Пред читаоцем се смењују слике запуштеног и опасног града у којем јунакиња посећује народну кухињу, скупља покварену храну, изношену одећу, проналази понижавајуће и бедно плаћене послове, који личност своде на посматрача и статисту. То је свет без социјалне емпатије, сиров, груб и агресиван, простор у којем се окупљају мигранти (Турци и Арапи), хомосексуалци, трансвестити, проститутке и бескућници. Једини тренуци среће за њу представљају снови у којима чита неку загонетну књигу, док је свако буђење враћа у кошмарну стварност.

Мајка сматра да је Изабел скренула са правог пута, саветује ћерку да прекине бесмислени живот у Берлину, да се добро уда и постане део заједнице. Следећи вековне традиције уговорених бракова, она организује сусрете са потенцијалним младожењама, образованим и добро ситуираним младићима, али ти сусрети у исто време изгледају и трагично и смешно, пошто је Изабел унапред одлучила да одбије сваког удварача.

Девојка упознаје и ступа у чудну и компликовану везу са бившим војником Маркусом, радником обезбеђења који носи ратну трауму са Косова. Пошто сазна за самоубиство своје најбоље пријатељице Жилијет, која је уједно и Маркусова бивша девојка, Изабел покушава да сазна судбину Жилијетиног и Маркусовог заједничког детета. Судбина бебе Изабелу и Маркуса доводи до Жилијетиног брата Патрика који је дете продао.

Када доживи психичко и физичко насиље од Патрика, Изабел проналази уточиште у сигурној женској кући, што је повод писцу да отвори компликовану тему насиља над женама и продаје деце. Једна од Изабелиних познаница из народне кухиње, скупљачица флаша Хелга, која је у младости и сама доживела трауму силовања од стране совјетског војника, убија Патрика, тако разрешава напетост и доноси освету у име свих жена које су претрпеле насиље.

Овај актуелан и провокативан роман о људима којима измиче позитивистичка и хедонистичка свакодневица живљења у суштини постаје роман о неприпадању. Луцидно постављајући проблем идентитета писац отвара широке хоризонте интерпретације и дефиниције овог појма. Под знак питања доводи појам идентитета који проистиче из осећања сигурности који подарује припадност одређеној друштвеној групи или заједници. То води ка једном новом, бољем и дубљем разумевању слободе која се опире хомогенизацији, показује да супротстављени светови и различите културе могу живети и сведочити једна о другој, док на нама остаје признање и поштовање таквих различитости.

 

 

 

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 6 – DNEVNIK GALIOTA

knjiga nedeljeDNEVNIK-GALIOTA

Приказ књиге Дневник галиота Имра Кертеса

Јелена Павловић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Ако је веровати Алберу Камију, да се сваки уметник укрцава у галију свога доба, онда је галија на коју се укрцао мађарски писац јеврејског порекла, и једини мађарски нобеловац Имре Кертес, саздана од последње три деценије двадесетог века.

Када се у издању издавачке куће Клио из Београда 2017. године, у преводу на српски језик појавио Дневни галиота, у рукама читаоца нашао се дневник врхунског интелектуалца који је спознао сав трагизам живота.

На начин једног филозофа, писац је промишљао свет који га окружује, као и своје место у свету.

Подељен на три поглавља:

- Испловљавање (на отворено море),

- Лута (међу хридинама и спрудовима),

- Диже руку (са кормила), увлачи (весла), обузима га срећа, Дневник хронолошки обухвата период од 1961. до 1991. године. У том периоду Кертес је стварао и своја најзначајнихја дела: Бесудбинство, Фијаско, Кадиш, Енглеске заставе…

Дневничке белешке састоје се од краћих фрагмената, афоризама, парадокса, цитата, и коментара прочитане лектире.

Кертес непрестано размишља док чита, пише, преводи, слуша музику, или шета Будимпештом. Да не знамо ништа о Кертесу, као о човеку и књижевнику, из дневничких белешки бисмо сазнали да је мрзео своје детињство, да је младост преживео као болест. Као син једног сатрвеног и уништеног народа, он је чезнуо за неозначеним гробом.

Пошто је као четрнаестогодишњи дечак спознао страхоту  „коначног решења јеврејског питања“, и прошао кроз пакао Аушвица и Бухенвалда, па потом четири деценије живео у комунистичкој Мађарској, он је с правом могао да заључи да је двадесети век стрељачки вод који је на дужности без предаха.

Писац је видео распад концентрационог логора у Бухенвалду 1945, успостављање комунизма четрдесетосме, његово расуло педесетшесте, рестаурацију педесетседме… Потом је доживео крајем осамдесетих и почетком деведесетих година: дуге редове, хаос, неповерење, атмосферу сличну оној из педесетшесте, када усред претеће анархије људима живот коначно изгледа стваран, после више од четрдесет година лажне извештачености.

Када размишља о тоталитаризму, Кертес показује да је суштина свега тоталитарног једнообразност, шизоидна апатија и код злочинца и код жртве. Искуство тоталитаризма је оборило појам личности.

Пошто је Аушвиц највећа траума европског човека још од распећа, о било чему да размишља, Кертес увек размишља о Аушвицу. После тог искуства,одређени закони понашања више не вреде.

Пошто попут Прима Левија никада не помишља на то да је Јеврејин, он јеврејство доживљава као негативитет, ограниченост, споља наметнуту детерминанту. Али посредством свога јеврејства, он је доживео универзални доживљај тоталитаризму изложеног људског бивствовања.

По Кертесу се нациста не постаје побуном, већ из конформизма. Храбро закључује да је тоталитаризам, као власт над масама, материјалним ресурсима и душама, црквени изум.

За писца не представља проблем што су нацисти убили шест милиона људи, већ зато што је било могуће убити шест милиона…

Истребљење човека, континуирано спровођено, претворило се у систем, постало је друштвено прихваћено, могуће га је било институционализовати. Када говори о животу у комунизму, човек му изгледа као сићушни створ којег власт, попут каквог миша, нагонски граби и опхрва на својим мукама, све снажније стеже, из пуке расејаности своје руке, док се сићушни створ не угуши.

Стање у Источној Немачкој (Берлин, Дрезден), по њему носи белег просечности. Не може да замисли да ту неко мисли, посматра људе који не верују у могућност људскости у односима између човека и човека, примећује недостатак солидарности, понижење, провинцијско родољубље беде. За Кертеса је право питање не шта је проузроковало пропаст комунизма, него шта га је уопште одржало.

Кафкин Замак је прецизна дијагноза источноевропског живота, а то је слика друштвено договореног слуганства. Горко подвлачи да источноевропски живот одгаја за смрт.

Пошто истакнуте уметнике власти третирају као злочинце, Кертес осећа задовољство што је странац у својој домовини, странац међу људима, странац у свету. (И све више се шири и продубљује јаз између мене и мене.)

У државно-тоталитарном социјализму, у борби вукова као победници излазе пацови.

За Кертеса је Европа укинута, претворена у вазалски континент, у војно складиште других сила, у зону полазних операција.

Пошто пише на мађарском језику, помирљиво закључује да мађарска култура никада неће имати своје место у оној култури која нешто значи, која је универзална, јер је мађарска култура тек субкултура, она и сама себе види као погрешно схваћену, погрешно тумачену културу.

Знатан део дневничких записа посвећен је животу; трагичној, бесмисленој, тужној, неразумљивој, болној суштини живота. Живот је парадокс, живот је противприродна појава (У животу нисам ваљда имао ниједан тренутак у којем сам овај живот у целини, у својој пуноћи, осетио као свој.)

Завирити у тајну бивствовања, човека може натерати да занеми, или да полуди. Постоји само отуђени, функционални човек који је свесно изабрао одустајање од стварности и егзистенције. (Човек живи, али не располаже својим животом.)

Иако изгледа као беспомоћни протагониста неке Бошове слике, Кертес је, како сам признаје, живео у знаку Годоа, тј. у непрекидном ишчекивању. За Кертеса је слобода оно чега нема. Тек када вредности постану важније од бивства, може се догодити нешто квалитетно ново у људској историји. Пошто човек не може да поревлада природу, не може ни да је спозна. Слаже се са Сиораном да је свака књига једно одложено самоубиство. Од самоубиства га је спасло и друштво које му је гарантовало наставак ропског живота и које га је ослободило свих илузија. И зато је по њему уметност важнија од живота. Иако је индивидуално бивствовање највећа заблуда или иронија универзума, подвиг је у колективном свету опстао као приватна личност.

И поред неизвесности и страха на коју ће га страну лађа живота одвести, у понор и ништавило, или у бесконачност, овај храбри галиот ипак прихвата ризик живљења. Јер проживети живот, онај који нам је запао, и проживети га тако да нам припадне у пуној мери, то је животни задатак, где год живели.

Бранислава Стефановић

 Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

 

Прочитано, признајем, делимично и уз доста прескакања „пасуса“ и уз напор да разумем и запамтим…врло конфузно за мене. Скакање са теме на тему, али се кроз сваку провлачи живот, како га и у којим условима живимо. Можда је проблем мог неразумевања Дневника то што не познајем опусе светских књижевника, филозофа, композитора, у толикој мери да бих разумела шта је писац цитирањем истих хтео да каже.

Када би требало да Дневник галиота препричам, једино што ми је у њему разумљиво су патња и тежња човека за бољим сутра до којег се тешко и скоро никако не долази.

Ово виђење Дневника галиота је, наравно, само из мог угла. Угла некомпетентног, просечног читача, али вам хвала на поверењу да бих могла бити и више од тога.

Душко Секулић, медицински техничар

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

 

Дневник галиота, књижевно дело мађарског нобеловца Имре Кертеса, представља не само хронолошки приказ путовања кроз бурни пишчев живот, већ и збирку филозофских размишљања којима се писац води, и којим нас (читаоце) води ка објашњењу појма тоталитаризма и свих појава које га прате. Ко би могао боље разумети ову сурову друштвену пошаст, него човек који је у младости преживео страхоте концентрационог логора у Аушвицу. Кертес нам на дубокоинтимни начин открива мржњу и презир коју у себи носи, и то да из ината, у појединим моментима, одржава себе у животу, али да те његове емоције нису довољно истрајне да би с њима могао било шта постићи.
Читајући белешке, којима галиот савладава животне буре, читалац израста у праведника (једнаког ономе који пише или ономе који воли), притом искрено уживајући у сопственом мазохизму. Трагајући за суштином бол је оно што нам служи као инспирација.
Без обзира на то у шта веровали, умрећемо. Ако ни у шта не верујемо, умрећемо још за живота.

Лора Гајгер

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

Велика је штета не прочитати ову књигу. Много правих питања и много добрих одговора. Књига за препоруку свима који могу да после прочитане књиге напишу мишљење о њој. Писац би рекао и: „Будем ли стрпљив према себи, чудо ће се догодити.“

 

 

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 5 – S VEROM U NEPOVERENJE

knjiga nedeljeS-VEROM-U-NEPOVERENJE

 

Прикази књиге С вером у неповерење Ивана Крастева

Милена Вукобратовић, агент осигурања

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

 

Штиво врхунског интелектуалца, не случајно убројаног међу 100 највећих живих мислилаца, на жалост, нама до сада непознатог, услед и овде присутног жалосног балканског синдрома да су врхунски умови увек пре препознати и признати далеко од сопствене земље.
Штиво које бриткошћу и суштинском анализом демократије не оставља читаоца равнодушним, али које не оставља места било каквом оптимизму: демократија је данас еволуирала у сопствену негацију упркос непостојању алтернативе.
Кроз историју људског друштва , у недостатку друштвених поредака, сви предходни су, до сада, рађали обрисе нових поредака у свом лаганом нестајању на историјској равни. Човечанство је очигледно данас суочено са свеприсутним незнањем како и куда даље. Међутим, творци данашњих одлука извесно и не желе ништа да мењају, а незадовољни њима далеко су од могућности да својим утицајем нешто промене.
Замишљена у старој Грчкој као владавина већине у друштву над мањином, демократија данас представља управо супротно искуство: бројчано занемарљива мањина људске популације тобожњим позивом на демократске вредности и уз сурово гажење људских и радничких права инструментима најсуровијег колонијализма израбљује огромну већину.
Под плаштом демократије, мултинационалне компаније владају светом, економском израбљивању нових колонија (у Европи ништа мање него у трећем свету), по правилу предходи ,,привлачење страних инвестиција,, путем домицилних парламентарних одлука, донетих свакако на демократком принципу, макар формално и наизглед демократском.
Демократски принцип владавине је, по скромном мишљењу читаоца, еволуирао у релативно слабо прикривену аутократију, присутну у већини западних земаља (којима ми, за сада извесно безуспешно, а можда и безразложно тежимо?) председнички системи владавине, са минорном улогом парламента, у којима још тек формално постоји демократски принцип у одлучивању.
Демократија је стара и уморна, поручује нам врсни аутор ове књиге, а није оставила наследницу. Људско друштво полако и готово сигурно клизи у прикривени робовласнички систем, револуције су све редом пропале и нема им назнака у будућности. Круг историје се понавља.

 

Ана Седларевић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

 Може ли демократија да опстане када не верујемо својим лидерима …

Књига  С вером у неповерење: Може ли демократија да опстане када не верујемо својим лидерима, аутора Ивана Крастева је питко штиво које нуди ауторову анализу кризе демократије. Иако на први поглед  даје одговоре на питања о разлозима опадања поверења грађана у рад јавних институција, неповерења бирача  и кризе демократије уопште, оно не даје одговоре на питања како те проблеме решити. Напротив, сам аутор истиче да ова књига није замишљена као приручник за решавање проблема. Иако, на први поглед, аутор даје објашњења зашто се криза десила, он такође у њима отвара сијасет нових питања која подстичу читаоца да још дубље анализира проблем и покуша сам да нађе одговор на њих.

Сама књига је подељена на четири дела. У Уводу се поставља главна тема – питање демократије без поверења, где се укратко образлажу разлози због којих је дошло до ње. На ведар и једноставан начин  приступајући теми, аутор се труди да пробуди радозналост читаоца занимљивим питањима и проблемима везаним за кризу демократије данас.

У остатку књиге он разлаже проблем на три дела и дубље анализира сваки од њих.

Први део говори о неповерењу бирача, „белим листићима“ и како је до тога дошло. Сам аутор покушава да сагледа и разуме разлоге због којих је дошло до тога да гласачи изгубе поверење у то да њихов глас  може да донесе промену.

У другом делу се говори о кризи демократије, о томе како се виђење демократије мењало, и још се мења. И, наравно, како је поверење у демократски систем еродирало током времена.

Трећи део се дотиче питања транспарентности и шта она значи у друштву и како утиче на њега.

Кроз целу књигу  аутор нам пружа своје виђење проблема, у виду слободних варијација на тему демократије и поверења, односно, неповерења. Као што је раније поменуто, сам тон књиге је лаган и необавезан, али истровремено потпуно окупира пажњу читаоца. Упркос томе, или можда и баш због тога, аутор на крајње ефектан начин излаже своје мисли о овом занимљивом и данас актуелном проблему.

Ана Антонин Гојковић, новинарка Сремских новина 

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

На невеликом броју страна изузетно минуциозно дијагностификована читава мрежа спутавајућих чињеница која узрокује садашње кризе демократије, глобално, али, као да је јасно осликано друштво у Србији.
Језички јасно са илустративним примерима, књига читаоцу просто „отвара очи“ на бројне замке које спотичу демократију у свету, али и осветљава лик и улогу најнепосреднијег учесника у демократском процесу – гласача или бирача. Очигледно је да у тој мрежи нико није невин, ни одсутни гласач, а ни изабраници „поникли“ из демократских гласова.
Крунско је у књизи што се не нуди готово решење – за све и свуда, мада глобално неповерење у демократију има и глобалне симптоме. Али, ако не демократија – шта друго? Има ли човечансво ефикаснију алтернативу за развој друштва, цивилизације?
Свако поглавље књиге подстиче на размишљање о уоченом узроку губитка поверења у демократију, у истинску моћ гласача-бирача, да мења у друштву оно што није добро за њега, појединца, али и шире заједнице. Немогуће је издвојити шта је од чега значајније или пресудније, шта утиче на квалитет демократије у неком друштву, али бих се, укратко, осврнула на тзв. „лидере“ у демократији, или, како аутор каже „харизматичне политичке вође“.
Прво, нису ли појмови „демократија“ и „харизматични политички вођа“ контрадикторни, суштински искључују једно друго, јер, увек је вођа управо то – за интерну масу гласача која, не промишљајући, слепо следи свог вођу. За демократско одлучивање предуслов је, мислим, бирач-гласач који разабира шта је иза маркентишких (предизборних) обећања вође. Кад ово кажем имам на уму успех групе грађана у Нишу која је, и без, експонираног вође, успела у више сегмената живота града да се избори за своја, демократска права (а почело је од „надуване“ цене централног грејања).
Зато настају „разочарања изборима који мењају владе, али не доносе другачије јавне политике“ – како каже аутор.
По мени, узрок је непридржавање обећаног током предизборне кампање – било странке, било вође.
Општеприхваћени принцип комедиографа Бранислава Нушића из „Госпође министарке“ – „..обећај Живка, шта те кошта..“ разорно делује и на мотивисаност бирача да учествују на изборима, а и на поверење према онима који су на тим изборима изабрани.
Девалвација јавно изговорене речи, очигледност да „ гледа у очи и лаже“ срозава демократију у којој бирач није сигуран за шта се, у ствари, опредељује. На ово се, додатно, надовезује озакоњено, подразумевајуће тзв. „лобирање“ (у стилу ко више плати, лепше ћу лагати о њему), што није ништа друго до срозавање лобиста на ниво плаћеног лајавца. Мерило њиховог ангажмана је висина уложене суме новца, а како је, глобално, ток новца врло проблематичан (што већа сума, тим скривенији ток), то и тај „адвертајзинг“ има много спорног у себи, а самим тим и тај „плод“ резултата, избора. А највећи губитак у свему томе је друштвени процес, звани демократија. То је, по мени, узрок што смо у Србији постали „жртве распрострањене културе неповерења“, како каже аутор. Али се Иван Крстев истовремено и пита може ли демократија да опстане без поверења!
Међу узроцима разочарања у (не)моћ демократије аутор истиче неповерење бирача у изборе, као „замке за будале“ (Ж.П.Сартр), „све дубљи јаз између онога што јавност жели, и онога што владе чине“.

Немогуће је препричати публикацију „С вером у неповерење“ Ивана Крастева, њу треба читати, и изнова ЧИТАТИ.Рубрике насловљене „Неповерење бирача“, „Замка за будале“, „Преображај демократије“, „Убедљива већина празних гласова“, „Средиште попушта“…….итд, осветљавају из разних углова проблем опстанка демократије као цивилизацијске тековине човечанства. Нема дилеме, та тековина је у кризи, али, чињеница је и да нема алтернативу. Не једном се потврдило, кад демократија прерасте у анархију, уводи се диктатура, а то, сигурно, није светлија будућност човечанства.

Оно што додатно данашњег бирача-гласача на путу ка демократском друштву може дезорјентисати је манипулисање њиме путем одређивања карактеристика личности путем Фејсбук профила. Као што је познато, Михаил Косински и Дејвид Стилвел су, применом психометрије, на лако доступним подацима са Фејсбука успели „да на основу анализе 70 нечијих лајкова више знају о тој личности него већина њених пријатеља, после 150 лајкова, више од родитеља, а после 300 лајкова више од брачног партнера (Слободан Бубњевић, додатак „Политике“, субота, 31. 3. 2018).
Реч је о најновијој, снажној технологији манипулације како мрачном страном човечијег карактера, тако и подацима какве кријемо и сами од себе.
Истовремено, то је моћно средство за злоупотребу (манипулисање) гласача-бирача, а тиме и демократије.
Али, то, ипак, није разлог за одустајање. Како И. Крастев на крају констатује „у сржи демократске политике јесте спремност да се остане, и мења стварност“.
Хвала Ивану Крастеву на овој изврсној публикацији, као и Издавачкој кући „Клио“ из Београда што су читаоцима, у преводу на српски језик, подарили бисер филозофско-социолошког разматрања феномена (не)поверења у демократију XX, па и XXI века.

 

 

 

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 4 – PUT U SARAJEVO

knjiga nedeljePUT-U-SARAJEVO

Прикази књиге Пут у Сарајево Џона Рола

Проф. др Михаел Антоловић, Педагошки факултет, Сомбор

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Заснивајући своју аргументацију на огромној ерудицији, британски историчар Џон Рол је у својим огледима сабраним унутар корица књиге Пут у Сарајево (Београд: КЛИО, 2017) убедљиво документовао тенденциозност дела новије историографије (напосе Кристофера Кларка) када је реч о узроцима Првог светског рата, показавши да она свесно занемарује изворе који сведоче о намерама немачког државног врха о „посезању за светском моћи“. Имајући у виду скроман број историјских радова посвећених Првом светском рату који су преведени на српски језик, сматрамо да напор преводиоца Вељка Станића те издавачке куће КЛИО заслужује сваку похвалу. Ово тим пре будући да превођење радова водећих светских историчара представља нужан услов за развој српске историографије и њено унапређивање, како у тематском тако и у теоријском-методолошком погледу. Коначно, непрестани дијалог различитих историографских традиција води унапређењу историјске културе у целини, што би морао бити циљ не само српске већ и сваке модерне историографије.

Недељко Терзић, писац, новинар у пензији

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

 

Енглески историчар Џон Рол, предани, савесни истраживач, документарни археолог, веома слојевито, поуздано чињенично, од прве до последње странице своје студије романтично назване Пут у Сарајево разоткрива чињенице о предусловима Првог светског – Великог рата. Око две историјске личности, аустријског надвојводе Франца Фердинанда и њему наспрамног Гаврила Принципа, знало се само такорећи из сервиране историографије, међутим било је толико много утицајних ликова и толико много ненајављених догађаја које нам, као на длану, пружа Џон Рол поуздано, нескривено и занимљиво. Односно, као да је попут искусног археолога скинуо све наслаге са дубоко закопане истине.

Један од ликова без ког овај временски део историје не може ни да се замисли је кајзер (цар) Вилхелм II од Немачке. Био је последњи цар Немачке и последњи краљ Пруске, владао је пуних тридесет година, фрустрирана личност због физичких и менталних недостатака, његово време назива се бизарним, а он лично се очитава као специјалиста за историјске теорије завере, те га Џон Рол сматра конструктором Великог рата и разобличава га у својој књизи. Књига је сплет осам поглавља из којих се јасно види какав је врхунски „мутивода“ био кајзер који се „дивио“ победама Румуније, Бугарске, Србије и Црне Горе и Грчке 1912. године над Турцима и у исто време већ паковао планове како да их увуче у нове ратне сукобе, тако да му је атентат у Сарајеву дошао „као наручен“. А можда је отуд и био – наручен? Мале државе и мали народи нису се честито ни одморили од претходних ратова, а већ бивају жртвовани у наредним већ испланираним. Део кајзерове стратегије је и у реченици: „Мањим државама боље је да буду на нашој страни, јер ће последице рата бити сурове према онима који су против нас.“ Фрустрирани ковач зла, препотентни владар Вилхелм II, био је „даровит“ сценариста животних судбина малих народа и велики редитељ сплетова околности ратних веза и размимоилажења, превара и подметања међу великим силама, заговорник стварања велике Немачке или „доброћудне“ Европе, као данашња Унија.

Читати или не читати књигу Џона Рола Пут у Сарајево? Читати – обавезно, поглавље по поглавље. Пре сваког следећег поглавља прелистати претходно – корисно је.

 

за клио1Mitrovicaза клиоMitrovicaНЕДЕЉКОMitrovica

 

Ивица Трајковић

Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

Пут у Сарајево аутора Џона Рола плод је педесетогодишњег научног рада и посвећености проучавању модерне немачке историје, а посебно Вилхелма II, његовог двора и политичког и војног окружења. Ова књига сумира идеје и закључке до којих је професор Рол дошао током своје богате каријере. Књига говори о личности немачког кајзера, као и о улози коју је имао у управљању царском Немачком у годинама пре Првог светског рата. Аутор анализира немачке ратне циљеве у контексту историје међународних односа у кретању ка рату у годинама пре 1914.

Есеји одабрани у овој књизи по први пут излазе заједно, и то у избору самог аутора. За читаоце у Србији посебно је занимљив однос званичног Берлина према Краљевини Србији, у светлу односа с Аустоугарском, Русијом и Османским царством.

Аутор критички гледа на историјски ревизионизам, који умањује и релативизује улогу немачке и аустроугарске политике. Сматрам да је тема књиге веома актуелна, нарочито у годинама када се обележава 100 година избијања, трајања и завршетка Првог светског рата.

Док сам читао књигу, доминантни су ми били следећи утисци:

- велико искуство, озбиљност и труд аутора;

- приписивање жеље за влашћу и доминацијом над другима божјој вољи, као одлике оних који владају и који сматрају да је њихова нација изнад других;

-место наше напаћене Страдије и њена судбина условљена вољом великих сила, током историје и данас.

Владимир Стефановић, дипломирани филозоф

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац

У години обележавања јубилеја, стогодишњице завршетка Великог рата (тек касније у историјским уџбеницима названог Први светски рат), поново се покрећу многобројна питања везана за овај колосалан историјски догађај, највећи дотад оружани сукоб у историји човечанства и увертира у оно што ће се касније испоставити као веома насилно столеће.
Много тога је речено и писано о Првом светском рату (1914-1918), али морална обавеза академског позива историчаре обавезује на увек нова преиспитивања. Стога и британски историчар Џон Рол у својој књизи Пут у Сарајево ( Клио, 2016), на себе преузима обавезу да из једног новог угла и једне нове оптике сагледа догађаје који су претходили ратној катаклизми. Како је велики део свог научно истраживачког рада посветио изучавању личности и дела последњег немачког цара Вилхелма II (1859-1941), то се и у овој књизи аутор неизбежно осврће на догађаје и поступке које је немачки војни и политички врх, на челу са својим сувереном, чинио у годинама које су претходиле сарајевском атентату, нарочито у периоду између 1912-1914. Бацајући ново светло на улогу коју је Немачка одиграла у припреми и планирању Првог светског рата, а све поткрепљено значајном и обимном документацијом, Рол иде директно против историјског ревизионизма који настоји да минимализује одговорност Аустроугарске и Немачке за почетак Првог светског рата. Маниром позитивистичке традиције, карактеристичним за кембриџску школу, Рол се у својој истраживакој методологији првенствено фокусира на архивску грађу и примарне изворе. У књизи су они наведени у великом броју и представљају плод вишегодишњег мукотрпног, студиозног и стрпљивог рада. Између осталог, као један од најзначајнијих извора наводи се предратни дневник адмирала фон Милера, шефа Кајзеровог Поморског кабинета а затим и Кајзерове преписке са члановима тадашњег владајућег естаблишмента- министрима, генералима али и члановима других европских владарских породица. Такође, не треба занемарити ни значај који аутор приписује Кајзеровим чувеним „маргиналијама“-успутним забелешкама које је овај правио по ободима писама и другим документима. И оне представљају значајан архивски извор.
Дуго је у научним круговима одговорност за Велики рат сваљивана искључиво на српске власти и сарајевске атентаторе, на подривачку политику Србије према Аустроугарској и тежњу да поједине делове двојне монархије отцепи и напослетку припоји себи. Прошло је доста времена док је тај једнострани приступ почео да јењава (иако је и данас присутан), а књига Џона Рола свакако је значајан допринос кораку даље ка објективистичком сагледавању те бурне епохе. Пратећи живот Кајзера Вилхелма II као и генезу и развој немачког царства још од друге половине XIX века, аутор се труди да нам предочи шири синопсис политичке и друштвене атмосфере у царевини, као и њене односе са европским и светским силама почетком XX века. Узимајући у обзир значајне регионалне догађаје тих година (Прва и Друга мароканска криза, Анексиона криза, Балкански ратови), Рол нам показује да је у шареноликом и замршеном миљеу тих политичких дешавања сваки имао удела у узроковању великог светског сукоба који је уследио. Стављајући акценат на немачку политику експанзионизма ка истоку, као и намеру њене млађе сестре, Аустрије, да уништи Србију која је постала реметилачки фактор на Балкану, Рол показује да би се у те две амбиције могао потражити истински узрок Првог светског рата (ако је већ видовдански атентат био повод).
У поткрепљивању своје тврдње о значајној улози Немачке у започињању рата он наводи значајан датум, 08.12.1912, дан „ратног већа“. Тада је Кајзер на хитно саветовање позвао своје војно руководство, адмирала фон Тирпица и начелника генералштаба фон Молткеа, разматрајући идеју да се рат Србији објави још тада. Такође, као врло значајан извор тврдњи о брижљивом планирању Немачке да започне рат, Рол наводи и објаву немачких ратних циљева у септембру 1914. од стране тадашњег канцелара Бетман-Холвега.
Ролов исцрпан и детаљан рад упућивао га је на ишчитавање непрегледне архивске грађе везане за друштвену атмосферу, историјске прилике па чак и осврт на психолошке профиле кључних фигура тог периода. Одлуке које су те личности доносиле и поступци које су предузимале у кључним моментима свакако су били узроковани самим њиховим карактерима и међуродбинским односима. Рол не заобилази ни тај аспект целокупне приче (тзв. психоисторија) што само додатно утврђује његову репутацију озбиљног истраживача.
Иако невелико обимом ( стотину и педесет страна подељених у осам поглавља), академско штиво Џона Рола, Пут у Сарајево пружа занимљив увид у профил једне од најзначајних личности немачке историје, као и његове поступке и одлуке које су донеле Немачкој први велики пораз у XX столећу. Такође, последњи део књиге посвећен је животу Кајзера у егзилу (живео је у Холандији од 1918 па све до своје смрти, 1941.), осврћући се на његове тадашње политичке ставове, верску задојеност и жудњу за обновом и поновним уздизањем немачког Рајха . Кајзер је све до краја инсистирао на својој антисемитској реторици наводећи Јевреје као светске манипулаторе и главне кривце за пропаст немачког народа. Свакако се у његовој мржњи према Јеврејима већ могла наслутити злокобна антиципација нацистичке идеологије и оног што ће доћи са њом. Стога нимало не чуди што је Вилхелм са одушевљењем прихватио долазак Хитлера на власт видевши у њему свог достојног наследника и неког ко ће до краја остварити оне циљеве за које се и он сам залагао. Манири и речи свакако недостојни једног племића. Ипак, његов живот и дело, како и показује ова књига, нарочито од доласка на власт, 1888. године па до ратног пораза и абдикације 1918, нераскидиво су повезани са историјом Немачке и не могу се посматрати ван тог контекста. На крају, чак је и период у животу Немачке за време његове владавине добио назив-вилхелминска епоха.

Надежда Марјановић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

 

Пут у Сарајево доноси размишљање о империјализму великих сила који мора имати границе, империјализму узрокованом нестабилношћу, неодлучношћу и жељом за управљањем целим светом. Велика нестабилност, несигурност, немогућност владања собом и својом земљом узрок су сукоба способности и могућности, који увек доноси рат. Империјалистичке силе крећу у рат са надом да ће завладати светом и савладати све своје несигурности, правдајући покретање рата туђом несигурношћу,  жељом других да  изазову хаос.

Империјалистичке силе имају потребу да спрече своју фикцију замишљеног хаоса, који може изазвати једна мала земља као што је Србија. Проблем није у Србији коју треба дисциплиновати, већ у тежњи освајача да склони све препреке на свом путу ка империјалистичким тежњама. У тим тежњама треба наметнути своје системе вредности и уништити постојећи, стварајући осећај код освајача да припада вишој раси. Рађањем осећања више расе јавља се потреба доминације, жеља за владањем другима, изигравањем светског полицајца који увек уводи ред у свету и успоставља мир.

Са циљем увођења реда, они својим империјалистичким тежњама стварају хаос. Тиме потврђују тезу да они људи који не владају собом не могу бити способни да владају другима. Изазивање хаоса, жељу за доминацијом и експлоатацијом света правдају својом супериорношћу. Своје грешке и неодговорност желе да пренесу на другог, оправдавајући себе да су све радили за добробит човечанства.

У империјалистичким тежњама увек се желе дисциплиновати мали народи, који желе да очувају свој национални идентитет и слободу. Сваки империјализам мора имати границе, јер то је једини услов успостављања мира у свету. Мир у свету доноси благостање народа, очување националног идентитета, слободу и цивилизацијски напредак.

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 3 – SARAJEVSKI ATENTAT


knjiga nedeljeSARAJEVSKI-ATENTAT (1)

 

Прикази књиге Сарајевски атентат Жоржа Перека

 

Ева Панић, пензионер

Градска библиотека Карло Бјелицки, Сомбор

Када чујем речи “сарајевски атентат”, поред многих других прича сетим се и оне о мом деди по оцу. Овај трагични догађај који је предходио Првом светском рату, биће само први у низу оних који ће у наредним годинама донети толико патње милионима људи.

Мој деда је у Великом рату заробљен и као ратни заробљеник одведен у логор на територији данашње Румуније. Једва је преживео глад и смрзавање. Оболео је од пегавог тифуса и заувек изгубио косу на глави. Имао је двадесет година.

Колико патње….

Живот Жоржа Перека је такође патња сама. Син Пољских Јевреја, родитеље је изгубио у раном детињству за време Другог светског рата. Одрастао је код рођака, да би му се живот, због тешке болести, окончао већ са 45 година.

1957. године долази у тадашњу Југославију, где има добре пријатеље (познанства са sрпским уметницима, који живе у Паризу), тражећи лека својој депресији.

Држим у руци Сарајевски атентат. Не знајући ништа о књизи, очекујем неку врсту историјске фикције. Уместо тога схватам да читам љубавни роман ( да ли је то заиста?) који се одиграва у Београду и Сарајеву, или ,,мали курс из метафизике и морала,, (цитат из књиге), трилер или ( Лаклоове ) Опасне везе наших дана? Не верујем да је ово потоње дело случајно поменуто у књизи.

Па где се ту онда налази Атентат у Сарајеву?

Нашао је ту ипак своје место. Наиме, уз ,“главну“ причу, у паралелном току романа читамо прво званични, подробан извештај о самом току атентата, а затим записник са суђења припадницима Младе Босне. Жеља аутора је да се уверимо колико је суђење било непоштено, намештено и пристрасно, те тако Сарајевски атентат за аутора добија значење метафоре трагања за истином (историјском и интимном). Јер шта је заправо истина, шта су прави мотиви људских поступака, пита се аутор у току целог приповедања.

Одговора има и нема, као што свака медаља има две стране.

Стигла сам до краја књиге, али питања и одговори остају. Мислим да је то писац управо и желео.

sarajevski atentatSOMBOR

Јелена Павловић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Када су крајем 50-их година ХХ века питали Жан Пол Сартра о новој генерацији младих, он је рекао да они спадају у равнодушне и да нико не зна шта ће ти млади постати. Генерација која је одустала од вредности и уверења својих очева, суочена са тешкоћама проналажења себе у свету који се убрзано мења.

Чини се да о једном таквом јунаку који је у потрези за смислом сопствене егзистенције пише и француски писац Жорж Перек у роману Сарајевски атентат. Овај роман написан давне 1957. године, појавио се пред српском читалачком публиком 2017. године у издању издавачке куће Clio  из Београда.

Главни јунак овог кратког романа, који у поднаслову носи назив Приповест, делимично је пишчев алтер его. Тек на почетку своје књижевне каријере, млади Жорж Перек, баш као и његов књижевни јунак дружећи се са југословенском уметничком колонијом у Паризу, упознаје угледног српског историчара уметности, као и његову младу љубавницу у коју се заљубљује и, дошавши у Београд, безуспешно покушава да је освоји. Јунак романа, млади Француз, о чијем занимању као и интелектуалном и духовном развоју не сазнајемо ништа, у Паризу упознаје професора Бранка из Сарајева, а потом под необичним околностима (пошто види њену фотографију у Бранковом стану), бива заинтересован и за његову љубавницу Милу из Београда. Од тог тренутка ова „неодређена“ девојка постаје предмет његове жеље, али не из искрене заљубљености, већ као средство којим би се поразио Бранко. (На крају крајева, увек се сетим Бранка, никада Миле.)

И док се Перекова љубавна прича девојчиним одбијањем завршава, дотле необична прича његовог јунака добија сасвим неочекивани обрт. У жељи да настави своју интелектуалну игру Француз долази у Београд, наставља да заводи Милу, заинтригиран њеним двосмисленим поступцима и порукама. Лепа и нежна Мила, сазрела под духовним утицајем свога љубавника (заволела Шесту симфонију и Толстоја) је жена чији је однос према мушкарцима заснован у исто време на привлачности и одбијању, на страху од пролазних веза и склоности ка самоћи. Њена привлачност за главног јунака је управо у измицању покушаја да је тачно одреди. Он са извесне дистанце признаје да се не ради о правој љубави, јер не може да се сети осећања која гаји према њој. Боравак у Београду и сусрети са Милом, прекидани Бранковим изненадним доласцима из Сарајева, одвијају се на граници жеље за победом, као и жеље за одрастањем (размишља о одласку у Скопље, Дубровник, Вишеград). Тако се јунаково уверење мења од потпуне сигурности у своју победу, до уверења да је игра изгубљена. (Више него икада личио сам себи на Сирана.)

У својој лицемерној и дволичној игри Француз помало подсећа на ученика перфидног Лаклоовог виконта де Валмона.

Како јунак сумња и преиспитује мотиве свог понашања, тако му истина непрестано измиче. Може се само наслутити нека врста духовне кризе и егзистенцијалне празнине испољена кроз бесциљна лутања и предавања боемском животу, као и жеља за самопотврђивањем. Лутања Паризом и Београдом одишу митологијом новог таласа. То је један неодређени Париз чијим ће улицама у потрази за смислом сопствене егзистенције лутати и меланхолични Модијанови јунаци.

Уметнички и боемски делови Београда (Топличин венац, Калемегдан, Безистан, Скадарлија) су позорница по којој се јунак убрзано креће и равнодушно се предајући пороцима, бесциљно троши драгоцено време. Пошто признаје да би желео да верује у оно о чему приповеда јунак, ствара извесну дистанцу између себе и своје приче и тако она постаје реалност по себи у коју се може веровати или сумњати (Све је остало мутно, неразговетно.)

Иако је у јунаковим очима ружан, агресиван и склон мазохизму (Попај који жели да буде Исус Христ), Бранко више показује емотивност, искрену љубав према Мили (жртвује каријеру због ње), неосветољубивост, као и упорност да се своје љубави лако не одрекне. Бранко види јунака као једног од оних Француза који су у стању да употребе сва средства свога духа да би освојили неку жену, иако је не воле, из жеље, разврата и похоте.

Пошто успева да освоји Милу, јунак губи интересовање за њу и поново се окреће своме супарнику. Одлази у Сарајево да га убеди да коначно одустане од Миле.

У мрежу бива ухваћена и Бранкова супруга, „бледа“ Ана. Француз користи њено понижење, покушава да изазове њену љубомору и да је подстакне да изврши злочин из страсти (убије Бранка). Пошто и Мила долази у Сарајево, јунак организује сусрет у хотелу „Европа“, али до убиства ипак не долази и прича се нагло прекида његовим одласком из Југославије.

Припремајући позорницу за убиство у Сарајеву, писац уводи као паралелни ток и причу о познатом атентату извршеном на Видовдан 1914. године, када је од руке Младобосанца Гаврила Принципа убијен аустроугарски престолонаследник, надвојвода Франц Фердинанд, и на тај начин спаја личну причу са великом драмом светске историје. Какве је последице Сарајевски атентат имао на српску, европску и светску историју опште је познато, а какве би последице сарајевска драма имала на личност јунака може се само претпоставити. (Јер у Сарајеву се догађа да се ствари не одвијају увек онако како бисмо желели и да и најмањи поступци имају узнемирујуће последице.)

Пошто је и сам студирао историју, писац је проучавајући литературу, записнике са суђења и изјаве атентатора, изложио добро познате чињенице и околности догађаја. Он закључује да атентат није настао под утицајем великосрпске пропаганде, већ искрене жеље младих људи да освоје националну и социјалну слободу. Атентат је за њега „не обичан догађај, не гнусни злочин, него трагичан догађај, усхићујући догађај“. Оваква интерпретација добија на значају ако се зна да смо у годинама обележавања стогодишњице Првог светског рата имали и нова тумачења овог догађаја, која су не ретко тражила српску одговорност и кривицу.

Када се постави питање јунакове кривице, видимо да јунак не жали ни за чим, да не осуђује себе и да се не осећа кривим у очима других. На тај начин писац оставља својеврсну интерпретативну слободу читаоцу. Где је граница људске слободе и какав је изазов прећи дозвољену границу? Да ли је нужно испитивање те границе да би индивидуа постала личност? И да ли је деструкција први корак ка креацији?

Весна Перић, професор француског језика и дипломирани романиста

Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

 

Док је педесетих година XX века Париз наставио да својом лепотом, културом, уметношћу и боемским начином живота окупља уметнике, писце и филозофе из целог света, једном Французу, још непознатом и непризнатом писцу, одлазак из града светлости у Београд и дружење са београдском уметничком елитом тог доба био је излазак из ћорсокака у који га је довела стваралачка криза. Боравак у граду где се сусрећу Исток и Запад, традиција и модерно, помогао му је да ослободи потиснуту списатељску енергију и да брзо и лако, по повратку у Париз, напише Сарајевски атентат, књигу која ће светлост дана и у Француској видети много деценија касније.

Овај кратки роман је жанровски тешко одредити јер је истовремено љубавни, историјски, криминалистички трилер али и мали водич кроз Београд, београдске кафане и ресторане, омиљена стецишта уметника. Кроз љубавну причу, у којој се преплићу аутобиографски елементи са фикцијом, Перек нам открива своја размишљања о људској души и недокучивости људског бића чије се тајне, баш као и тајне хаотичног света у коме се истина и привид често не разликују, не могу увек докучити. Ако сте помислили да ћете у Перековом роману још једном чути већ толико пута испричану лекцију о атентату на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, варате се. Переково тумачење се знатно разликује од клише интерпретација младобосанског атентата као српске завере. По његовом мишљењу та „завера“ је „… један од ретких подухвата у којима су појединци, иако слабашни и бедни, могли да се уздигну до величанственог. Не обичан догађај, не гнусни злочин, него трагичан догађај, усхићујући догађај.“

Немогуће је, док читате књигу, да се не запитате зашто је писац у љубавну причу убацио и причу о атентату који је покренуо лавину чије су последице биле стравичне. Између догађаја из живота наратора и оног историјског јасно изражене везе нема. Заједничка им је једино позорница расплета, Сарајево. И није она насумице изабрана јер, како сам писац каже, само у том граду, „у коме се ствари не одвијају увек како бисмо желели а најмањи поступци имају узнемирујуће последице“, човек може лако доћи на идеју да се убиством отараси некога. Могући одговор је да је писац желео да, као што је оспоравао српски утицај на атентат, оспори уплитање приповедача у судбине троје људи и тиме умањи његову одговорност за злочин испланиран како би он „данас велики други био сутра велики први“. Да ли се победа претворила у пораз или пораз у победу, аутор овог кратког приказа оставиће вама да то сами процените.

 

 

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 2 – BEKSTVA LIDE BAROVE

knjiga nedeljeBEKSTVA-Lide-Barove (1)Приказ књиге Бекства Лиде Барове Јозефа Шкворецког

Јованка Котлаја, пензионер

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Књига се чита у једном даху. Живот глумице Лиде Барове описан у овом роману не оставља читаоца равнодушним. Младалачки елан, жеља за славом дају јој снагу да издржи сва искушења која јој живот сервира. Ничим изазване недаће не користи као осветничко оружје, и на крају исплива из свега. Жиг који ју  је обележио заувек, ипак није умањио квалитет њене богате глумачке каријере.

lida barovaSOMBOR

Мирјана Стојановић Славић

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац

Деси се тако да чврсто и од срца обећам несто а онда ми живот завали шамарчину  и од обећања не остане ништа. Само што сам почела да читам Бекства Лиде Барове, син је доживео други инфаркт срца за непуне две године и све сем њега је постало неважно. Књигу сам коначно прочитала. Добила сам оно што сам очекивала, ни много ни мало. Можда ипак мало више.

По природи сам веома радознала особа ни једна тема ми није страна. О Другом светском рату сам прочитала ваљда све романе до којих сам могла да дођем. Дуго година сам била верни читалац Филмског света. Све ово ми је на неки начин приближило Бекства Лиде Барове. Као жени, мало ми је чудна њена љубав према Гебелсу. Може ли нешто почети страхом и одбојношћу, а претворити се у „оно право“?  По Лиди изгледа да је могло. Колико је та љубав, тај однос заиста био искрен и дубок, само је она знала. Као да је нека сенка прекривала и њена и његова осећања. Сасвим ми је разумљиво њено „плаћање греха“ по заврсетку рата. Чак се усуђујем да кажем да њене муке у односу на неке друге сличне женске судбине можда и нису биле тако језиве. Преживела је све то и успела да ради целог живота оно сто је једино заиста волела, да буде глумица.

 

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 1 – IZBORNA VRTOGLAVICA

knjiga nedelje

IZBORNA-VRTOGLAVICA

Приказ књиге Изборна вртоглавица Жака Сегеле

Марија Вујичић, студент

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац 

            Жак Сегела је своју каријеру започео као новинар, касније 1970. године појавио се као суоснивач агенције за комуникацију РСЦГ, која је затим доживела и преименовање. Водио је више рекламних кампања за фирме, али и изборних. Написао је више књига у којима настоји да прикаже шта чини један свет политике.

            Аутор књиге Изборна вртоглавица настојао је да предочи своја учешћа у изборним кампањама, али пре свега је хтео да акценат стави на појединости које су итекако занимљиве. Жак Сегела, новинар пре свега, ову своју творевину је започео и довео  концу на веома симболичан начин. Наиме, прво поглавље носи назив „Јуче и данас“ док се књига завршава насловом  који представља и питање „ А сутра“.

            У уводном делу мемоара, Сегела се базирао на сусрет и сарадњу са човеком  који је очито волео Балзака и Золу,  јер се састанак збио у библиотеци предсеника Франсоа Митерана, али ту се појављују и имена Рикардо Лагос, Ехуд Барак, Лионел Жоспен и многи други са којима је Жак сарађивао. У овој књизи, поред првог, уводног дела, постоји још десет делова у којима су садржане све ретроспективе прошлих изборних кампања, али они нису само пуко нагомилавање чињеница, већ приказ који увек заинтригира читаоца да настави са читањем, иако се можда не разуме толико у политику и ставове која она са собом доноси. Пре свега, важно је истаћи и то да ово дело садржи доста занимљивих цитата, који су свакако за читаоца битни, јер и читајући из доколице, људи желе да сазнају нешто ново. Сећања победничких кампања које су вођене у Француској, широм Европе, у Израелу и Чилеу. Из дијалога са разним политичарима сазнаје се да је сама кампања која стане у једну рекламу, разговор на телвизији јако захтеван процес, иза које стоји много људи. Почев од слогана па до најситнијих детаља које чине избори. Треба истаћи и чињеницу да Сегела није само износио и набрајао шта политичари чине да би саставили пропаганду у којима је и сам био учесник, већ и разна интересовања људи из света политике. Њихови животи се у многоме не разликују од живота осталих грађана. Сазнаје се доста занимљивих ствари у вези са онима који су на власти. Читаоци ће упознати свет политичког маркетинга а предност ове књиге је та што у ком год времену буде читана, увек ће бити актуелна. 

Жикица Димитријевић

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

ЈУЧЕ И ДАНАС

У слабо развијеним демократијама, политички маркетинг се посматра са дозом незаитересованости и апатије, што не дозвољава да се демократија развија и увелико је успорава.

Читајући књигу Изборна вртоглавица Жака Сегела, маркетиншког мага и стручњака за изборне слогане и рекламу, схватио сам колика је непознаница и важност маркетинга у изборним кампањама. Његова књига дубоко и филозофски поставља изборне аксиоме и правила. Не може се упамтити све, јер се књига чита оловком, али је једна ствар на мене оставила посебан утисак – Избори се не добијају, већ се избори губе.

Само је питање времена, стања, слободе, младих људи, који су будућност, када ће неки нови клинац, пренети глас народа и викнути – Цар је го !

П.С.

Можда је Андерсен у својој бајци „Царево ново одело“ и формулисао први изборни слоган.

СУТРА

У ери нових видова комуникације и технолошко – електронског развоја, треба пронаћи и нови вид рекламе. Закључује Сегела, али нам даје формулацију лица „Победника“ за неке будуће изборе, као невидљивог, а препознатљивог. По ономе што је формулисао то ће бити сам Бог.

 

Милица Црнојачки Максимовић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Жак Сегела има леп и лак стил писања, који привлачи пажњу читаоцу, што и није необично ако се узме у обзир да се бавио маркетингом.

У књизи Изтборна вртоглавица, Сегела је покушао да људима приближи унутрашњи изглед, тј. како политичке кампање и избори за председника делују кандидатима и њиховом ужем кругу. То је успешно и обавио у својој књизи.

Једна од ретких књига која говори о политици, а да није на самом почетку заморна читаоцу.

Наравно, као и већина књига има своје недостатке и грешке.

Прво што се запажа, а да смета читаоцу је што се у књизи превише често користе ређе коришћене речи у вокабулару просечног читаоца. Није узето у обзир да ће књигу можда читати мање образовани људи и да ће одустати од књиге, јер неће разумети пуно израза шта значе.

Друга негативна замерка, која мени лично смета је што Сегела иако пише о сопственим догађајима, тј. аутобиографски, сувише себе уздиже током целе књиге.

Нема сумње да је он битан у целој причи, али у свом писању ствара утисак да је он битнији од сваког кандидата за кога је он радио.

Није више ни битно да ли је кандидат изабран или не, у целој причи Сегела је битан.

Да ли је?

Наравно да не.

Сем тога долази и до мањих проблема због превода са француског на српски.

У књизи је дочарао разноликост људи и држава које је посетио.

Показује колико су људи јединствени, а опет тако слични.

Код  свих људи за које је радио, били јаки или слаби, уочава се једна заједничка ствар. Све их је водио страх.

Било да су уплашени  да не доживе пораз, страх за своју земљу и народ, или пак нешто друго, страх је све време био присутан.

Чак је причи делом давао лепоту. Лепоту због тога што нису одустали због страха, већ су се борили, чак и јаче. Што  показује снагу вође.

Сегела истиче да  већина политичара не познаје довољно свој народ.

Познаје.

Али је питање да ли је довољно снажан да пружи народу то што је потребно, или само покушава да се провуче у очима народа.

Није више проблем ни у политичарима, ни у политичком маркетингу.

Свима је јасно да је народ већински одустао од старих или нових идеала, пао је у апатију.

Сада се председник и странка бирају да би људи добили посао, здравствено, и преживели.

Не да би постали срећнији и поносни на свог новог вођу.

Тако да верујем да ће књига бити више читана од популације преко тридесет година, који се још сећају ко су људи о којима је писац писао, као и шта је политика некада била.

У сваком случају, све похвале за искрен приказ политике, као и шта је политички маркетинг  у свему томе…

Милан Степановић

Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

 

Занимљива књига за читаоце, чак и за оне којима политичка збивања нису блиска материја, пре свега из разлога што помаже да се сагледају одређена правила политичког маркетинга и начин употребе средстава дипломатије и комуникације у циљу придобијања пажње потенцијалних гласача.

Када се кроз примере из књиге упознамо са различитом праксом креирања политичке кампање, увиђамо да се у основи све своди на исту врсту популистичког деловања и да онај ко добро води кампању истовремено диктира правила понашања и на тај начин ствара предност у односу на остале конкуренте. Без обзира на временске периоде и да ли се ради о изборним процесима у далеким јужноамеричким земљама, или у нама блискијим, балканском поднебљу и европским колевкама демократије, изгледа да се све своди на исто: онај ко зна да манипулише са медијима и јавним мњењем, са великом сигурношћу је предодређен на успех.  При томе, политички маркетинг се, како нас то практично уверава аутор ове књиге, не може посматрати искључиво као извор манипулације и демагогије, што сам и сам био склон да уобичајено тврдим, већ је то очигледно посебна научна дисциплина са својим јасно детерминисаним  правилима. Умеће аутора да за сваку прилику изабере прави начин вођења кампање и предложи је кориснику услуга, међу којима се сусрећемо са многим актуелним значајним политичким личностима, је више од обичне способности, и даје нова сазнања, како о самим тим личностима, тако и о начину функционисања читавог сложеног система једне политичке кампање.

Све у свему, за мене је ово једна интересантна књига, чак много више занимљивија него што сам то и очекивао пре њеног читања, унапред негативно предодређен према тематици политичког маркетинга, којег нам је у нашој свакодневици вероватно свима помало и преко главе.

Моје искрене препоруке!

 

Knjiga nedelje u bibliotekama

Dragi prijatelji,

Sećate li se slogana Ko čita pobeđuje!?

Opet pobeđujemo.

Dosadu, neznanje, inertnost, apatiju, gubitništvo, laž, hiperpotrošnju ….

Razgovoramo sa pobednicima. Čitaju, misle i govore vaši prijatelji, komšije, poznanici, učitelji i đaci ….

Knjiga nedelje znači knjiga nedeljno!

Gde ?

Narodna biblioteka “Vuk Karadžić”, Kragujevac

Biblioteka “Bora Stanković”, Vranje

Matična biblioteka “Ljubomir Nenadović”, Valjevo

Biblioteka “Grigorije Vozarović”, Sremska Mitrovica

Biblioteka Negotin

Gradska biblioteka “Karlo Bjelicki”, Sombor 

Tamo se nalaze bibliotekari i knjige koje volite i cenite!

knjiga nedelje

Telo i društvo: Muškarci, žene i seksualno odricanje u ranom hrišćanstvu

Religija i tolerancija, Časopis za empirijsko proučavanje religije, 13/24 (2015): 383-388

O knjizi Telo i društvo Pitera Brauna

TELO-I-DRUSTVO

Nakon skoro trideset godina od kada je prvi put objavljena 1988. godine, pred srpskog čitaoca, našla se po svemu revolucionarna studija Piter Brauna (Peter Brown) posvećena istoriji ranog hrišćanstva, koja je posmatrana kroz prizmu seksualnosti. Pisac proučava praksu trajnog seksualnog odricanja, kroz tri tematske celine, koje hronološki prate ranohrišćanski pokret, počev od apostola Pavla, tj. od tridesetih i četrdesetih godina prvog veka, pa do nešto posle smrti Svetog Avgustina 430. godine. Prva tematska celina knjige donosi analizu ranohrišćanskih izvora počev od Svetog Pavla do Antonija Velikog; druga donosi prikaz asketizma i društva u Istočnom carstvu; dok treća razmatra stvaranje latinske tradicije.

Braun oživljava svet Mediterana kasne antike, ne samo preko analize odnosa između tela i društva, nego i preko prikaza velikana religijske misli, bilo onih koji su bili ortodoksni, heterodoksni ili neortodoksni. Na stranicama njegove studije, srećemo poglavlja posvećena Markionu, Tatijanu, Valentinu, Klimentu Aleksandrijskom, Origenu, Porfiriju, Metodiju, Kiprijanu, Maniju, Jevsevju Kesarijskom, pustinjskim ocima, Grigoriju Niskom, Jovanu Zlatoustom, Ambroziju, Jeronimu i Blaženim Avgustinu. Svi oni prikazani su kao poluge koje koje su svojom snagom iznedrile ono što danas prepoznajemo kao hrišćansku religiju.

Jedna od centralnih tema ove studije odnosi se na tenziju koja postoji između drevnog grada antike, koji vapi za brojnim potomstvom, porodicom, i kontinuitetom koji obezbeđuje brak, i hrišćanstva, kao nove religije koja je inicirala opšti preokret u ustaljenom poretku stvari. Jedan od tih preokreta odnosio se na apstinenciju, odnosno seksualno odricanje, koje je predstavljalo poricanje i prevazilaženje društva koje je do tada postojalo. Ujedno, preko fenomena seksualnog odricanja, Braun pokazuje da je hrišćanstvo kao sistem u sebi sadržavalo naizgled nepremostivu kontradiktornost i paradoks, budući da je sa jedne strane, imitiranje anđeoskog sveta putem seksualnog odricanja, zavisilo od rađanja dece odnosno priliva novih asketa.

Braun prikazuje kulturalnu i socijalnu istoriju perioda kasne antike, virtuozno koristeći svoje literarni dar kao i brojne metode društvenih nauka. Tako, na primer, preko demografske analize, on ukazuje na veliki postotak smrtnosti među ženskom populacijom poznoantičkog grada. Žene su bile najčešća žrtva prineta na oltar gladi za populacijom i kontinuitetom. One su masovno umirale na porođajima, budući da su bile primorane da u proseku donesu petoro dece na svet kako bi broj populacije ostao na istom nivou. Braun dalje posebno ukazuje na centralnu ulogu žena u asketskom pokretu, bilo da se radilo o onima koje su same bile askete i koje su svojim primerom bile uzor muškarcima u njihovom odnosu prema paganskom svetu i njegovim iskušenjima, bilo da se radilo o imućnim zaštitnicama, koje su finansijski podržavale hrišćanske zajednice.

Sa jedne strane, Braunova studija dozvoljava poređenje latinskih i grčkih pisaca, dok sa druge, ona dozvoljava poređenje hrišćanskih, jevrejskih i paganskih izvora. Takođe, Braun poredi fenomene američkog protestantizma iz devetnaestog veka, sa onima u periodu kasne antike, kao kada enkratite poredi sa američkim šejkerima, ili kada govori o onome što se u prevodu naziva pregorelim oblastima države Nju Jork, da bi ukazao na masovnu evangelizaciju i stvaranje mileranistički obojenih hrišćanskih zajednica u zaleđu istočnog Sredozemlja, tokom drugog i trećeg veka.

Kompleksnost ove studije, stručno baratanje masivnim telom patrističke literature, korišćenje mrtvih i živih jezika, veoma lako mogu da budu zanemareni kod čitalaca, koji štivo Pitera Brauna, zbog zanimljivosti teme i knjižnjvnog umeća pisca, čitaju kao dobar roman. Međutim, potrebno je naglasiti, da je pred nama delo koje je svojim značajem definisalo i usmerilo dalja istraživanja koja se bave pitanjem seksualnosti i ranog hrišćanstva, i da od trenutka kada je ugledalo svetlost dana, ovo delo predstavlja nezaobilaznu bibliografsku jedinicu istraživanja u pomenutom studijskom polju.

Da bi studiju Pitera Brauna na neki način postavili u kontekst i ocenili, smatramo da je pre svega potrebno razmotriti dva centralna teoretska termina koji se nalaze u samom njenom naslovu – telo i seksualno odricanje.

Mišel Fuko (Michel Foucault), u svom prvom tomu Istorije seksualnosti, koji nosi podnaslov Volja za znanjem, pokrenuo je istraživanje, koje je vremenski ograničio na period od viktorijanskog do modernog doba. U ovom delu, Fuko dovodi u pitanje opšte prihvaćenu tezu, da se evropski čovek preko takozvane seksualne revolucije, oslobodio represije koja svoje poreklo nalazi u sedamnaestom veku. Dalje, Fuko postavlja tezu po kojoj rano moderno doba i uspon kapitalizma, nisu intenzivirali seksualnu represiju, nego diskurs o seksu, te da je volja za znanjem, proizvela konstruisanje nauke o seksualnosti. Tokom istraživanja, Fuko je uvideo da je za razumevanje seksualnosti, kao i za ispravno čitanje Frojda, potrebno istorijski pomeriti granicu koju je inicijalno postavio viktorijanskom erom. Iz ovog razloga, svoja druga dva toma o istoriji seksualnosti, Fuko posvećuje antici, nameravajući da istraživanje proširi i na period ranog hrišćanstva, što nažalost nije ostvareno, budući da je preminuo 1984. godine.

Istovremeno, slično interesovanju Fukoa, u njegovom prvom tomu Istorije seksualnosti, i Piter Braun, analizira upravo ono što je i naslovio u delu čiji prikaz ovde donosimo. Studija Telo i društvo postulira odnos grada i seksualnosti, pokazujući na koji način je grad kasne antike polagao pravo na tela odnosno seksualnost svojih žitelja. Iako Fuko u prvom tomu Istorije seksualnosti, razmatra sisteme moći viktorijanskog doba i njihov uticaj na seksualnost populacije, dok se Piter Braun ograničava na grad kasne antike, oba autora smatraju da se religijski subjekt najbolje može proučiti kao spoj tela i društva.

Pored Mišela Fukoa, na čiji uticaj i prijateljstvo se Braun često poziva, studije Karoline Bajnem (Caroline Bynum) i Arnalda Momiljana (Arnaldo Momigliano), kao i antropološka istraživanja Edvarda Evans-Pričard (Edward Evan Evans-Pritchard) i Meri Daglas (Mary Douglas), predstavljaju idejne talase koji su iznedrili tezu Pitera Brauna o razmatranju odnosa tela i društva. U isto vreme, pored Brauna, i drugi istoričari kasne antike odnosno teolozi nisu odoleli ovom telesnom (iza)zovu, koji je posebno evidentan osamdesetih godina prošlog veka. Zajedno sa Braunom, o telu polemišu i o telu pišu npr. Ilejn Pejgels (Elaine Pagels) i Ejlin Rusel (Aline Rousselle).

U studijama religije, postalo je jasno da hrišćanstvo kao i judaizam, da se ograničimo samo na ove religijske tradicije, predstavljaju one religije koje su duboko utelotvorene u telo onih koji ih upražnjavaju, više nego što su teolozi to hteli da priznaju. Telo, kao kritički termin, vidno je potisnuo termin kao što je misticizam, što samo po sebi ukazuje u kom pravcu se kreću moderne studije religije. Možemo dalje pretpostaviti da ova svojevrsna moderna opsednutost telom delom predstavlja proizvod konzumerske prirode savremenog društva, revolucionarnih otkrića iz oblasti medicine i genetskog inženjeringa, pandemije side, i tako dalje.

Evidentno je da su pokušaji da se definiše ono što nazivamo telo brojni, i da su definicije koje su proizveli često suprotstavljene jedna drugoj. U materijalističkoj filozofiji, telo je sve ono što nije mozak.  Zapadna medicina postulira telo kao stvar-mašinu, čiji delovi mogu sada da se beru za transplataciju. U feminističkoj analizi pornografije i kulturalne manipulacije, telo predstavlja ženu koju muškaraci nastoje da kontrolišu. Za antropologa M. Daglas, telo predstavlja kako metaforu za stvarnost tako i jedan simbolički sistem. frojdovskim i fukoovskim jezikom seksualnosti, telo je pre poprište zabranjenih ili dozvoljenih zadovoljstava, nego manje više nesvestan medijum svakolike ljudske egzistencije. U popularnim časopisima, koji govore o ispravnoj ishrani ili fitnesu, telo predstavlja neku vrstu pobunjene ploti, koju je potrebno kontrolisati i usmeravati.

Pored toga što poseduje mogućnost da oseća, telo odražava svoju vidljivu sliku u vremenu i prostoru, i može se transformisati u znak. Ako se simbol shvati kao posebna vrsta znaka, onda možemo reći da telo simbolizuje most koji povezuje prirodu i kulturu. Kao znak ili simbol, telo može biti ambivalentan entitet, sa stanovišta međukulturalne polemike, tako da poseduje potencijal da u sebi utelotvori (inkorporira) ili otelotvori (otkrije) vrednosti kulture i njene stavove koji preko tela delaju. Ljudsko telo predstavlja prirodni sistem simbola. Ipak, potrebno je imati u vidu da se telo ne može iskusiti u svom prirodnom stanju, budući da je ova prirodnost tela uvek posredovana preko određenog društva. Više od ovoga, telo pojedinca je modelovano na način koji je analogan modelu društvenog tela, i ne može postojati nezavisno od njega.

Pored toga što telo predstavlja znak, simbol, metaforu, poseduje ličnu istoriju, ukalupljuje se u sistem pola/roda i pokazuje svoju seksualnu prirodu, telo može biti shvaćeno kao nešto što se može pobuniti, izgubiti kontrolu, i koje može biti opasno i nečisto. Ovde dolazimo do drugog termina koji nas interesuje, i koji Piter Braun koristi u naslovu svoje studije – seksualno odricanje. Više od ovoga, Braunova studija predstavlja prikaz istorije seksualnog odricanja.

Ovaj termin, predstavlja drugo ime za kompleksan verski fenomen, koji podrazumeva celibat ili bezbračnost i koji se javlja kao jedna od asketskih praksi, kao tehnika discipline i kontrole tela, koja dela na polju seksualnih poriva. Odluka pojedinca da se upusti u seksualne odnose ne pretstavlja samo pojedinačnu ili zajedničku akciju, nego je u isto vreme i društveno određen i definisan čin, budući da se seksualni odnosi odvijaju unutar društvenog konteksta. Drugim rečima, iako telo kao i seksualni poriv predstavljaju (prirodnu) datost, oni takođe predstavljaju nešto što je društveno konstruisano. Ovo isto važi i za celibat kao asketsku praksu. U različitim kulturama, celibat poseduje različito značenje. On može biti prinudan ili dobrovoljan, stalan ili privremen. Može se javiti kao antidruštven u odnosu na šire društvo, ali može obezbediti novi društveni status i nanovo konstruisati identitet onih koji su celibatni. Celibat može predstavljati praksu koja izdvaja i udaljuje pojedinca od stanja koje se smatra za nečisto, put ka ritualnoj čistoći i svetosti, ali može biti percepiran i kao nešto nečisto i neprirodno. Bez obzira da li određena kultura podržava ili osuđuje celibat, ova praksa nam pruža uvid u etos određene kulture, govori nam o njenim vrednostima, odnosima koji u njoj vladaju između polova, verskim ulogama, kao i o odnosu onoga ko celibat upražnjava sa duhovnim svetom.

Religija, u većini, ako ne i u svim kulturama, predstavlja primarni sistem koji služi kako u konstrukciji rodnih uloga, tako i u tumačenju polnih subjekata u tim i takvim rodnim ulogama. Većina kultura, preko rodne politike koja sprovodi svoju moć, postulira prirodne razlike među polovima kao nešto dato. U kojoj meri je rano hrišćanstvo bilo jedno od retkih kultura u kojoj politika koju je sprovodio rod, nije funkcionisala tako da stvori takozvani prirodan pol, predstavlja pitanje koje se nazire u studiji Pitera Brauna, i koje je kasnije radikalizovano u istraživanjima koja su se javila kao odgovor na ovu studiju. Braun nagoveštava tezu da je upravo celibat predstavljao kategoriju koja je oslobađala kako od stega antičkog grada tako i od kategorija onoga što se pretpostavljalo kao prirodan pol. Ovo je od posebnog značaja za žensku religioznost, budući da je u ranohrišćanskom pokretu ženama bilo moguće da se preko celibata postave kao ravnopravne muškarcima, što se nije desilo u judaizmu, na primer. Bez obzira, Braun nije opterećen složenošću kategorija kao što su pol i rod, što donekle njegovu studiju čini zastarelom u svetlu postavki DŽudit Batler (Judit Butler), Monik Vitig (Monique Wittig), Lusi Irigarej (Luce Origaray), i posebno Daniela Bojarina (Daniel Boyarin), koji svojom studijom Izrailj po telu: Čitanje seksa u talmudkoj kulturi, dopunjuje praznine Braunovog dela u pogledu judaizma i njegovog odnosa prema hrišćanstvu.

Brauna zanima istorija hrišćanstva u prva četiri veka, tako da se nazire teza da je četvrti vek, odnosno period kasne antike, bio vek kada je hrišćanstvo dobilo odlike onoga što karakteristiše religiju. Raznorodnost hrišćanskog iskustva pre konačnog obračunavanja sa heterodoksijom, i upliva u srednji vek, na neki način predstavlja romantičnu sliku demokratičnosti hrišćanskog iskustva, i polifonije ranog hrišćanstva, koji se ponekad sa nostalgijom evociraju. Ovde Braun otkriva svoje protestantske korene, budući neopterećen favorizovanjem one struje ranohrišćanskog pokreta koja će se uobličiti u ortodoksiju. Međutim, kao što navodi i sam pisac, ova raznorodnost prva četiri veka hrišćanstva, samo pokazuje koliko je rana Crkva udaljena od nas. Međutim, bez obzira na vremensku udaljenost i tihu jezu sumornog poznoseptembarskog dana, kako donosi Braun citirajući Kavafija (str. 14), kada opisuje osećanja modernog čitaoca koji se susreće sa bizarnim opisima izvora koji ravnodušno donose listu akcija preuzetih u nastojanju da se seksualnost prevaziđe, Braunova studija, ipak ukazuje na sličnost hrišćanskog sveta kasne antike, i sveta u kojem mi danas živimo. Svedoci smo da se nalazimo u dobu koje ponovno problematizuje kategorije vezane za telo i seksualnost. Takođe gradska kultura metropola zapadnog sveta u mnogome podseća na sofisticirani urbani život poznoantičkog grada. Tiha jeza o kojoj Braun govori, takođe nas obuzme, kada u daljoj analogiji, pretpostavimo da naše doba, kao i doba kasne antike, predstavlja prag preko kojeg se ulazi u neko novo srednjovekovlje.

Više o knjizi Telo i društvo

Dr Nebojša Tumara

 

 

Množenje svetova: Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti

Sa predstavljanja knjige, Zadužbina Ilije M. Kolarca, 18. januar 2016.

O knjizi Množenje svetova Miodraga Sibinovića

MNOZENJE-SVETOVA- (1)Zaslužni beogradski rusista i slavista prof. dr Miodrag Sibinović obradovao je svoje čitaoce novom, znalački napisanom knjigom eseja Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti. Knjigu je s jeseni 2015. godine objavio renomirani beogradski izdavač „Clio“, kojem – posebno u ova izdavačkim projektima nenaklonjena vremena – valja odati priznanje na pravoj oceni najnovije Sibinovićeve knjige, kao i na njenoj izvrsnoj grafičkoj opremi.

Knjigu Množenje svetova čini šest eseja, raznorodnih kako po tematskom fokusu i širini njegovog obuhvata, tako i po pristupu, pa i obimu. Ipak – samo na prvi pogled paradoksalno – knjiga jeste celina, i to vrlo dinamična i, usuđujemo se da primetimo, intrigantna i dopadljiva. Tu će se naći zgusnuta činjenička građa o rusko- odnosno istočnoslovensko-srpskim kulturnim i književnim prožimanja, i to u luku od čitavog milenijuma – od njihovih početaka do prvih decenija XX veka; sažeta teorijska refleksija o književnom procesu i njegovim stranim impulsima; o procesu prevođenja i prevodu kao kreativnom činu; kulturološka studija o statusu prevoda kod nas na početku ovoga veka; sumarni pregled prisustva ruskih autora u srpskoj prevodnoj književnosti od kraja XX do danas i, naposletku, sumorna opaska o onome što se događa s kulturom i književnošću našeg vremena, prevodilaštvu napose, u savremenoj hijerarhiji vrednosti.

O žanrovskoj definiciji knjige moglo bi se možda diskutovati. Nekom bi se učinilo da je najbliža onome što su Poljaci, govoreći o spisima XVII veka i njihovim u XX veku oživljenim, postmodernim refleksima u esejistici, nazvali silva rerum, „šuma stvari“. Neko bi je nazvao možda traktatom u onom humanističkom maniru, a njenoga autora polihistorom. Neko bi opet mogao govoriti o njoj kao o učenoj knjizi u duhu veka prosvećenosti, čiji autor njome nastoji da objasni svoje vreme, da pouči i pripremi čitaoca za život u njemu. I svi bi, u ovoj ili onoj meri, načelno bili u pravu, jer svi ti žanrovski obrasci trpe, neretko i podrazumevaju, raznolikost, odnosno nejednorodnost sastavaka takvih dela.

Pa ipak, svaki od ogleda koji čine knjigu Množenje svetova zapravo funkcioniše kao glava u jednom razuđenom narativu – razuđenom u smislu različitog stepena opštosti, odnosno dijahronog ili sinhronog stanovišta, nikako pak u smislu heterogenosti i inkoherentnosti. Iako se može steći utisak da knjiga nije namenjena linearnom čitanju – jer njene celine moguće je, doista, čitati i na preskok – autorova teza i nadasve njegova metodičnost u praćenju osnovne ideje pojmiće se tek u lektiri „od korice do korice“.

A ključni pojam čitavoga ovog dela jeste prevod, tačnije – književni prevod, i njegova civilizacijska (i civilizatorska!) funkcija, odnosno njegov umetnički, autorski karakter.

Ovakvu knjigu mogao je stvoriti i uvezati u celinu samo veoma iskusan naučnik, književni stvaralac i prevodilac – iskreno, analitično i… zabrinuto. A iskustvo u poslovima kojima se profesor Sibinović bavi već više decenija, nažalost, ne znači i optimizam, štaviše – iskustvo i optimizam kao da su u obrnutoj srazmeri.

*

Funkciju prve glave Sibinovićeve knjige preuzeo je ekstenzivan ogled (od svojih četrdesetak strana) pod naslovom „Opšti pogled na preplitanje srpske i ruske književnosti i kulture do Prvog svetskog rata“. Iako operiše mnoštvom činjenica, uz oslonac na čitavu biblioteku klasične i nove naučne literature, esej se čita kao lako i nepretenciozno kazivanje o srpsko-ruskim interakcijama u dalekim vremenima i epohama, uopšteno, s vešto doziranim činjeničkim tvorivom. Tu će se čitalac uveriti u ogromnu snagu prvih prevoda na slovenski jezik i njihovo zračenje kroz vekove – plod stvaralačkog podviga i nadahnuća solunske braće, svetih Ćirila i Metodija. Jednostavnim jezikom široj (premda ipak obrazovanoj) publici nenametljivo su objašnjena ona osnovna znanja iz slovenske filologije koja svaki slavista-rusista uči na početnim godinama: prvi i drugi južnoslovenski uticaj na rusku pismenost i kulturu, odnosno ono što studenti srbistike prepoznaju kao istočnoslovenske uticaje na srpsku pismenost, književnost i kulturu. Tu progovara književni istoričar i istoričar kulture, znalac i pedagog, vodeći čitaoca kroz vekove i „more vozdvizajemoje“ istorijskog procesa slovenskog Istoka i Juga. I, što nije uvek svojstveno autorima koji se bave srpsko-ruskim vezama u daljoj prošlosti, Sibinović se strogo pazi generalizovanja: uvek radije koristi atribut „istočnoslovenski“, nego da „ruski“ nekritički proširi na druge istočnoslovenske etnicitete i kulturne identitete – beloruski i ukrajinski.

Jedini put kada se pogled iz „ptičje perspektive“ usredsređuje na detalj u prvoj glavi Množenja svetova jeste prvi pesnički prevod s ruskog u novoj srpskoj književnosti, zlatna srpsko-ruska kopča: Lomonosovljev „Razgovor s Anakreonom“ u prepevu Jovana Došenovića iz 1809. godine. Međutim, i kada detaljno analizira Došenovićev prevod, i to ne samo, npr., u leksičko-semantičkoj, denotativnoj, već i u stilističkoj, metričko-ritmičkoj ravni, autor ne zaboravlja da istakne osnovnu prevodiočevu intenciju – da „svesno inicira razvoj umetničke poezije u užem smislu na srpskom narodnom jeziku“ (str. 39), pružajući svojim prevodima uzore srpskim stvaraocima.

Tako postepeno, korak po korak, činjenicu po činjenicu, Sibinović dolazi do druge važne celine, druge glave, pod naslovom „Dinamika sprege nacionalne autohtone i prevodne književnosti“. Ovde autor skreće pažnju na „udeo prevodne književnosti u osnovnoj književnoj kulturi ne samo ukupne nacionalne populacije, nego njen udeo u opštoj književnoj kulturi pisaca koji pišu našu domaću, autohtonu književnost“ (str. 49). Zalažući se u osnovi za poredbeno proučavanje autohtone i prevodne književnosti i idući tragom Zorana Konstantinovića (ima se u vidu knjiga Komparativno viđenje srpske književnosti, 1993), Sibinović kao dva antipodna istorijska, odnosno istoriografska modela srpske književnosti posmatra Jovana Skerlića (s njegovim pozitivističkim istrajavanjem na stranim uticajima) i Jovana Deretića (koji ističe napetost „između autohtonog i receptivnog, domaćeg i stranog, nacionalnog i internacionalnog“, str. 50). Iako daje za pravo Deretiću i njegovom „integralističkom“ modelu, Sibinović, s jakim razlogom zakletog komparatiste, postavlja nekoliko ključnih pitanja i na njih odgovara, uglas s Konstantinovićem, da se „samosvojnost naše književnosti potvrdi upravo iz bogatstva njenih dodira sa drugim literaturama“ (str. 54, citat iz knjige Z. Konstantinovića).

I autor se ovim pitanjima bavi opet da bi nastavio svoju apologiju književnog prevoda i njegove uloge u autohtonom književnoistorijskom procesu. Posebno je zanimljiv pasaž o Pasternakovoj pesmi „Hamlet“ iz Doktora Živaga, ruskoj narodnoj poslovici koja je ušla u njenu poentu, i istovetnom stihu u originalnoj pesmi Branka Miljkovića (str. 57–58).

U ovom eseju Sibinović raspravlja o (prokletom) pitanju „prevodivosti“ u poeziji i zalaže se, umesto „lova na greške“, za nepristrasnu procenu da li je prevedena pesma odista poezija na jeziku prevoda i ima li svoje mesto u pesničkoj tradiciji književnosti u koju je, kako bi stari rekli, „presađena“. Tako, uz osvrt na različite primere shvatanja i neshvatanja vrednosti pojedinih pesničkih prevoda, pisac dolazi do konstatacije da valjan, punokrvan pesnički prevod ipak ne može dati prevodilac koji i sam ne bi imao pesnički dar.

A ovo će, krajnje logično, odvesti ka sledećoj, trećoj, po mnogo čemu centralnoj glavi knjige Množenje svetova koja nosi naslov „Prevod kao specifična vrsta književne kreacije“. U svojim znamenitim knjigama o teoriji prevođenja Original i prevod (1979), Novi original (1990) i Novi život originala (2009) Sibinović je neprestano, uvek i u svakoj prilici, isticao kreativni karakter prevodilačkog čina, svakog, a pogotovo književnog. Ovo je, dakle, prilika da to u punoj meri i potvrdi. Glava treća je prava, i to ne čak ni mala translatološka monografija, takoreći knjiga u knjizi. Čine je dva autonomna problemska i duboko analitična rada – „Zmajev i Bertolinov prevod LJermontovljeve poeme Demon“, odnosno „Prevodiočeva fusnota: srpsko ruho romana Tatjane Tolstoj Kis“, oba prethodno već objavljivana, i to u rasponu od nekoliko decenija.

U radu, a zapravo radovima o srpskim prevodima Ljermontovljevog Demona izlaganje – dotle dinamično i uglavnom generalizovano – usporava se i preusmerava na učenu raspravu o genezi i realizaciji ove poeme u viđenju Jovana Jovanovića Zmaja i bezmalo vek kasnijem Nikole Bertolina. Tu književni istoričar i komparatista spokojno iznosi svoju opsežnu i detaljnu argumentaciju za vrednovanje prevodilačkog rada dvojice prevodilaca-stvaralaca. Današnja nauka o književnosti, čini se, sve manje ima vremena za ovako svestrano, pažljivo i slojevito istraživanje i poređenje tekstova u dimenzijama smisla i stiha, značenja i zvučanja Ljermontovljevog originala i srpskih prevodnih konkretizacija. Izvedeni zaključci i vrednosni sudovi takođe su oprezni, jer ne mogu se istim aršinom meriti, pa tako i kritikovati odluke i prevodilačke strategije jednog romantičara XIX i stvaraoca XX veka: pravila zaključivanja nametnuo je faktor vremena u kojem je srpski pesnički jezik, jezik srpske poezije, značajno evoluirao, a sa njim i ona sama tvoreći čitavu pesničku tradiciju bar triju naraštaja srpskih pesnika.

„Prevodiočeva fusnota…“, s druge strane, iako ništa manje analitična, donosi napetost i nemir, pa i dinamiku jednog drugačijeg reda. Ona pruža svojevrsnu „prevodilačku autobiografiju“, izvode iz „dnevnika prevođenja“, ili, kako pisac veli, „prevodiočevu ispovest“ (str. 162), a zapravo začuđenost prevodioca-stvaraoca pred postmodernističkim tekstom – romanom Kis Tatjane Tolstoj. U njemu autor eseja, prevodilac i tumač, pronalazi bezbroj smisaonih ravni i čitav vatromet razuzdane igre s kodovima ruske kulture koje je u obavezi da u pristupačnom obliku, sa što manje rasipanja, donese do srpskog čitaoca.

Sve do tog trenutka izloženo i proanalizirano u knjizi Množenje svetova spada u široku lepezu plemenitog i oplemenjujućeg u dodirima kultura, kako na makro- (istorijske i stilske formacije, sistemski kulturni odnosi), tako i na mikro-planu (ličnosti, stvaraoci, prevodi), ono, dakle, istinsko blago lepote i stvaranja koje u natprostornim dimenzijama omogućava svetovima da se odista množe. Osovina te lepeze biće da su, po Sibinoviću, umetnost prevođenja i njeni adepti.

Ali i u egzistenciji naroda preko kojih gazi „tranzicija“ – tranzicija iz nečega ni u šta, iz svega u svašta – sve je manje lepote i plemenitosti, a sve više rugobe i tegobe pukog, animalnog preživljavanja. O tome rečito, pogdekad drastično iskreno govori četvrta glava nazvana „Prevod u podivljaloj srpskoj kulturi na početku XXI veka“ – esej o stranputicama naše (tranzicione) kulture koje ostavljaju duboke brazgotine ne samo na kulturnom biću naroda, razarajući njegovu s mukom građenu aksiološku piramidu, već i na njegovom etičkom, pa i kolektivnom psihološkom liku. Ponovo je, premda sada u sasvim drugačijem ključu, u bizarnom, ali nemilosrdno realnom obasjanju, književni prevod i umetnik-prevodilac. Znao je autor, i to istakao u predgovoru, da je to spuštanje otmenog i elitarnog u „kaljugu svakodnevice“, ali odlučio se da digne svoj glas istine radi, otrežnjenja radi.

Tranzicija, kako nam to pokazuje niz opštepoznatih činjenica i primera iz novoiždžikljale izdavačke džungle, nije, nažalost, puko „kolo sreće“ sa svojom dijalektikom smene „dobrih“ i „loših“ vremena, već mlin koji sve pretvara u sivilo, takoreći „guščiji taban“. Osporavanja kreativnog i autorskog u prevodičevom radu, odnosno statusa artefakta umetničkom prevodu, bilo je u prošlosti, i to mnogo. Međutim, u doba današnje varvarizacije naše kulture, njene „podivljalosti“ i zakorovljenosti, kada je neukost postala vrednosni etalon, naivno bi bilo očekivati ikakvo poboljšanje odnosa prema prevodiocu i njegovom delu. I pisac to ilustruje skandaloznim primerima plagiranja i piraterije – od prepisivanja prevoda i potpisivanja fiktivnih prevodilaca, do (sve češćeg) izostavljanja prevodiočevog imena… Pri tome se plagijatori-neznalice brane, recimo, argumentom da se „Jesenjin ne može ponovo izmisliti“, te da tobože prevodi nužno moraju biti istovetni (up. str. 168–171)!

Da blatnjava bujica, ipak, može u svom toku nositi katkad i čitava ostrva dobrog i lepog, vrednog i uzvišenog, pokazuje peta glava – ogled „Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti na razmeđi XX i XXI veka“. Mnogo više uprkos, a neuporedivo manje zahvaljujući prilikama, jedan broj renomiranih današnjih izdavača zadržava nedvosmisleno pozitivan stav prema dobroj knjizi i pravoj intelektualnoj vrednosti. I tako, nesumnjivo na sopstvenu štetu, hrani časnu manjinu našeg čitalištva. Egzaktan pregled prevoda iz ruske književnosti od kraja devedestih godina prošlog veka naovamo – dakle, na uzorku od dobrih dvadesetak godina – pokazuje da vanvremenske, univerzalne kulturne vrednosti u rusko-srpskim prožimanjima ipak mogu zaobići barijere predrasuda kad je reč o našem popularnom sterotipu Rusije. Autor, s pravom, primećuje da je u društvenim promenama poslednjih decenija „zbog poznatih istorijskih okolnosti u različitim manipulacijama […] često figurirala Rusija. Karakteristično je da se pri tom naša i pozitivna i negativna konkretizacija Rusije vršila uglavnom u okvirima koncepcija i formulacija naših i ruskih slovenofila iz pretprošlog, XIX veka“ (str. 177). Kao protivtežu autor podseća na srećnija, uveliko, nažalost, zaboravljena vremena (od početka šezdesetih do osamdesetih godina XX veka), „kada je u srpskoj književnosti, u prevodilačkoj afirmaciji velikih pesnika i prozaista ruske avangarde i tadašnjih ruskih disidenata – zapravo učvršćivano ne samo odbacivanje socrealističkog dogmatizma, nego se i posredno vršila odbrana srpskih umetnika svrstavanih u protagoniste tzv. crnog talasa“ (str. 177).

Ako je posle ovog pregleda uistinu impozantnog prinosa u našem književnom prevodilaštvu s ruskog čitalac Sibinovićeve knjige odahnuo – misleći da đavo (ipak) nije tako crn – ponovo će zastati pred sutonom u koji mu prozor otvara završni esej „Muzika i krastavci“, sutonom koji relativizuje čak i pravu boju đavolovu. Šlagvort za naslov ovoga odeljka dala je piscu opet Tatjana Tolstoj koja u jednom intervjuu, dotičući se pitanja „magiji reči“ uvrežene u ruskoj kulturi i nacionalnom mentalitetu, spominje egzemplarnu anegdotu o seljaku koji je u kolima slušao audio-kasetu sa starom ruskom romansom „Za mene proleće neće doći“. Na zapažanje kako je to lepo, seljak je odgovorio da tu kasetu pušta svojim krastavcima – da bolje uspevaju, jer „oni to vole“… Za savremenu rusku spisateljicu to je samo pragmatičan primer te „magije reči“, ali primećuje: „Samo što bih se ja, da sam krastavac, kad bih čula tako tužnu prognozu – da proleće nije za mene – rasplakala, uvenula bih i ne bih porasla. A seljak je, svakako, želeo da budem zelena, jaka i s bubuljicama“… (str. 215).

Zaključujući ovaj svoj esej, a njime i celu knjigu, pisac konstatuje: „Spolja gledano, i u današnje vreme ’podivljale’ kulture još uvek funkcionišu neke dubinske poluge koje čuvaju pređašnji značajan udeo ruske literature u srpskoj prevodnoj književnosti…“ Pa ipak, ako se sve i dalje bude zasnivalo samo na entuzijazmu – i prevodilaca, i izdavača – postavlja se pitanje dokle će to moći da traje. Pošto „na današnjem nivou ljudske civilizacije ni štap ni kanap nisu od neke koristi“ (a „poodavno su već prevaziđeni i kasetofoni“) u vazduhu ostaje da visi retorsko pitanje: „Kako dalje da pestujemo krastavce?“ (str. 218).

*

Da li je, dakle, knjiga Miodraga Sibinovića Množenje svetova – da se vratimo na refleksiju o njenim žanrovskim obeležjima i koherentnosti – skladna, smislena celina? Da. To je u svakom svom segmentu integralna knjiga-esej o prevođenju, prevodu, kulturi i njenom konzumentu, knjiga-upozorenje na bridu antiutopije, ali i knjiga o „lepoj bolesti“, kako je potrebu za književnim stvaranjem nazvao jedan poljski pesnik.

A da li sumorni prizori iz poslednjih poglavlja knjige treba da nas obeshrabre? Ne, nikako – usuđujemo se da nastavimo onuda kuda slutimo da smera autorovo retorsko pitanje – činićemo ono što moramo, slušaćemo muziku koju nam pušta onaj svemogući muzički urednik, zrićemo i rasti, pa makar naposletku završili – u salati!

Petar Bunjak

Više o knjizi Množenje svetova