Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 4 – PUT U SARAJEVO

knjiga nedeljePUT-U-SARAJEVO

Прикази књиге Пут у Сарајево Џона Рола

Проф. др Михаел Антоловић, Педагошки факултет, Сомбор

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Заснивајући своју аргументацију на огромној ерудицији, британски историчар Џон Рол је у својим огледима сабраним унутар корица књиге Пут у Сарајево (Београд: КЛИО, 2017) убедљиво документовао тенденциозност дела новије историографије (напосе Кристофера Кларка) када је реч о узроцима Првог светског рата, показавши да она свесно занемарује изворе који сведоче о намерама немачког државног врха о „посезању за светском моћи“. Имајући у виду скроман број историјских радова посвећених Првом светском рату који су преведени на српски језик, сматрамо да напор преводиоца Вељка Станића те издавачке куће КЛИО заслужује сваку похвалу. Ово тим пре будући да превођење радова водећих светских историчара представља нужан услов за развој српске историографије и њено унапређивање, како у тематском тако и у теоријском-методолошком погледу. Коначно, непрестани дијалог различитих историографских традиција води унапређењу историјске културе у целини, што би морао бити циљ не само српске већ и сваке модерне историографије.

Недељко Терзић, писац, новинар у пензији

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

 

Енглески историчар Џон Рол, предани, савесни истраживач, документарни археолог, веома слојевито, поуздано чињенично, од прве до последње странице своје студије романтично назване Пут у Сарајево разоткрива чињенице о предусловима Првог светског – Великог рата. Око две историјске личности, аустријског надвојводе Франца Фердинанда и њему наспрамног Гаврила Принципа, знало се само такорећи из сервиране историографије, међутим било је толико много утицајних ликова и толико много ненајављених догађаја које нам, као на длану, пружа Џон Рол поуздано, нескривено и занимљиво. Односно, као да је попут искусног археолога скинуо све наслаге са дубоко закопане истине.

Један од ликова без ког овај временски део историје не може ни да се замисли је кајзер (цар) Вилхелм II од Немачке. Био је последњи цар Немачке и последњи краљ Пруске, владао је пуних тридесет година, фрустрирана личност због физичких и менталних недостатака, његово време назива се бизарним, а он лично се очитава као специјалиста за историјске теорије завере, те га Џон Рол сматра конструктором Великог рата и разобличава га у својој књизи. Књига је сплет осам поглавља из којих се јасно види какав је врхунски „мутивода“ био кајзер који се „дивио“ победама Румуније, Бугарске, Србије и Црне Горе и Грчке 1912. године над Турцима и у исто време већ паковао планове како да их увуче у нове ратне сукобе, тако да му је атентат у Сарајеву дошао „као наручен“. А можда је отуд и био – наручен? Мале државе и мали народи нису се честито ни одморили од претходних ратова, а већ бивају жртвовани у наредним већ испланираним. Део кајзерове стратегије је и у реченици: „Мањим државама боље је да буду на нашој страни, јер ће последице рата бити сурове према онима који су против нас.“ Фрустрирани ковач зла, препотентни владар Вилхелм II, био је „даровит“ сценариста животних судбина малих народа и велики редитељ сплетова околности ратних веза и размимоилажења, превара и подметања међу великим силама, заговорник стварања велике Немачке или „доброћудне“ Европе, као данашња Унија.

Читати или не читати књигу Џона Рола Пут у Сарајево? Читати – обавезно, поглавље по поглавље. Пре сваког следећег поглавља прелистати претходно – корисно је.

 

за клио1Mitrovicaза клиоMitrovicaНЕДЕЉКОMitrovica

 

Ивица Трајковић

Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

Пут у Сарајево аутора Џона Рола плод је педесетогодишњег научног рада и посвећености проучавању модерне немачке историје, а посебно Вилхелма II, његовог двора и политичког и војног окружења. Ова књига сумира идеје и закључке до којих је професор Рол дошао током своје богате каријере. Књига говори о личности немачког кајзера, као и о улози коју је имао у управљању царском Немачком у годинама пре Првог светског рата. Аутор анализира немачке ратне циљеве у контексту историје међународних односа у кретању ка рату у годинама пре 1914.

Есеји одабрани у овој књизи по први пут излазе заједно, и то у избору самог аутора. За читаоце у Србији посебно је занимљив однос званичног Берлина према Краљевини Србији, у светлу односа с Аустоугарском, Русијом и Османским царством.

Аутор критички гледа на историјски ревизионизам, који умањује и релативизује улогу немачке и аустроугарске политике. Сматрам да је тема књиге веома актуелна, нарочито у годинама када се обележава 100 година избијања, трајања и завршетка Првог светског рата.

Док сам читао књигу, доминантни су ми били следећи утисци:

- велико искуство, озбиљност и труд аутора;

- приписивање жеље за влашћу и доминацијом над другима божјој вољи, као одлике оних који владају и који сматрају да је њихова нација изнад других;

-место наше напаћене Страдије и њена судбина условљена вољом великих сила, током историје и данас.

Владимир Стефановић, дипломирани филозоф

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац

У години обележавања јубилеја, стогодишњице завршетка Великог рата (тек касније у историјским уџбеницима названог Први светски рат), поново се покрећу многобројна питања везана за овај колосалан историјски догађај, највећи дотад оружани сукоб у историји човечанства и увертира у оно што ће се касније испоставити као веома насилно столеће.
Много тога је речено и писано о Првом светском рату (1914-1918), али морална обавеза академског позива историчаре обавезује на увек нова преиспитивања. Стога и британски историчар Џон Рол у својој књизи Пут у Сарајево ( Клио, 2016), на себе преузима обавезу да из једног новог угла и једне нове оптике сагледа догађаје који су претходили ратној катаклизми. Како је велики део свог научно истраживачког рада посветио изучавању личности и дела последњег немачког цара Вилхелма II (1859-1941), то се и у овој књизи аутор неизбежно осврће на догађаје и поступке које је немачки војни и политички врх, на челу са својим сувереном, чинио у годинама које су претходиле сарајевском атентату, нарочито у периоду између 1912-1914. Бацајући ново светло на улогу коју је Немачка одиграла у припреми и планирању Првог светског рата, а све поткрепљено значајном и обимном документацијом, Рол иде директно против историјског ревизионизма који настоји да минимализује одговорност Аустроугарске и Немачке за почетак Првог светског рата. Маниром позитивистичке традиције, карактеристичним за кембриџску школу, Рол се у својој истраживакој методологији првенствено фокусира на архивску грађу и примарне изворе. У књизи су они наведени у великом броју и представљају плод вишегодишњег мукотрпног, студиозног и стрпљивог рада. Између осталог, као један од најзначајнијих извора наводи се предратни дневник адмирала фон Милера, шефа Кајзеровог Поморског кабинета а затим и Кајзерове преписке са члановима тадашњег владајућег естаблишмента- министрима, генералима али и члановима других европских владарских породица. Такође, не треба занемарити ни значај који аутор приписује Кајзеровим чувеним „маргиналијама“-успутним забелешкама које је овај правио по ободима писама и другим документима. И оне представљају значајан архивски извор.
Дуго је у научним круговима одговорност за Велики рат сваљивана искључиво на српске власти и сарајевске атентаторе, на подривачку политику Србије према Аустроугарској и тежњу да поједине делове двојне монархије отцепи и напослетку припоји себи. Прошло је доста времена док је тај једнострани приступ почео да јењава (иако је и данас присутан), а књига Џона Рола свакако је значајан допринос кораку даље ка објективистичком сагледавању те бурне епохе. Пратећи живот Кајзера Вилхелма II као и генезу и развој немачког царства још од друге половине XIX века, аутор се труди да нам предочи шири синопсис политичке и друштвене атмосфере у царевини, као и њене односе са европским и светским силама почетком XX века. Узимајући у обзир значајне регионалне догађаје тих година (Прва и Друга мароканска криза, Анексиона криза, Балкански ратови), Рол нам показује да је у шареноликом и замршеном миљеу тих политичких дешавања сваки имао удела у узроковању великог светског сукоба који је уследио. Стављајући акценат на немачку политику експанзионизма ка истоку, као и намеру њене млађе сестре, Аустрије, да уништи Србију која је постала реметилачки фактор на Балкану, Рол показује да би се у те две амбиције могао потражити истински узрок Првог светског рата (ако је већ видовдански атентат био повод).
У поткрепљивању своје тврдње о значајној улози Немачке у започињању рата он наводи значајан датум, 08.12.1912, дан „ратног већа“. Тада је Кајзер на хитно саветовање позвао своје војно руководство, адмирала фон Тирпица и начелника генералштаба фон Молткеа, разматрајући идеју да се рат Србији објави још тада. Такође, као врло значајан извор тврдњи о брижљивом планирању Немачке да започне рат, Рол наводи и објаву немачких ратних циљева у септембру 1914. од стране тадашњег канцелара Бетман-Холвега.
Ролов исцрпан и детаљан рад упућивао га је на ишчитавање непрегледне архивске грађе везане за друштвену атмосферу, историјске прилике па чак и осврт на психолошке профиле кључних фигура тог периода. Одлуке које су те личности доносиле и поступци које су предузимале у кључним моментима свакако су били узроковани самим њиховим карактерима и међуродбинским односима. Рол не заобилази ни тај аспект целокупне приче (тзв. психоисторија) што само додатно утврђује његову репутацију озбиљног истраживача.
Иако невелико обимом ( стотину и педесет страна подељених у осам поглавља), академско штиво Џона Рола, Пут у Сарајево пружа занимљив увид у профил једне од најзначајних личности немачке историје, као и његове поступке и одлуке које су донеле Немачкој први велики пораз у XX столећу. Такође, последњи део књиге посвећен је животу Кајзера у егзилу (живео је у Холандији од 1918 па све до своје смрти, 1941.), осврћући се на његове тадашње политичке ставове, верску задојеност и жудњу за обновом и поновним уздизањем немачког Рајха . Кајзер је све до краја инсистирао на својој антисемитској реторици наводећи Јевреје као светске манипулаторе и главне кривце за пропаст немачког народа. Свакако се у његовој мржњи према Јеврејима већ могла наслутити злокобна антиципација нацистичке идеологије и оног што ће доћи са њом. Стога нимало не чуди што је Вилхелм са одушевљењем прихватио долазак Хитлера на власт видевши у њему свог достојног наследника и неког ко ће до краја остварити оне циљеве за које се и он сам залагао. Манири и речи свакако недостојни једног племића. Ипак, његов живот и дело, како и показује ова књига, нарочито од доласка на власт, 1888. године па до ратног пораза и абдикације 1918, нераскидиво су повезани са историјом Немачке и не могу се посматрати ван тог контекста. На крају, чак је и период у животу Немачке за време његове владавине добио назив-вилхелминска епоха.

Надежда Марјановић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

 

Пут у Сарајево доноси размишљање о империјализму великих сила који мора имати границе, империјализму узрокованом нестабилношћу, неодлучношћу и жељом за управљањем целим светом. Велика нестабилност, несигурност, немогућност владања собом и својом земљом узрок су сукоба способности и могућности, који увек доноси рат. Империјалистичке силе крећу у рат са надом да ће завладати светом и савладати све своје несигурности, правдајући покретање рата туђом несигурношћу,  жељом других да  изазову хаос.

Империјалистичке силе имају потребу да спрече своју фикцију замишљеног хаоса, који може изазвати једна мала земља као што је Србија. Проблем није у Србији коју треба дисциплиновати, већ у тежњи освајача да склони све препреке на свом путу ка империјалистичким тежњама. У тим тежњама треба наметнути своје системе вредности и уништити постојећи, стварајући осећај код освајача да припада вишој раси. Рађањем осећања више расе јавља се потреба доминације, жеља за владањем другима, изигравањем светског полицајца који увек уводи ред у свету и успоставља мир.

Са циљем увођења реда, они својим империјалистичким тежњама стварају хаос. Тиме потврђују тезу да они људи који не владају собом не могу бити способни да владају другима. Изазивање хаоса, жељу за доминацијом и експлоатацијом света правдају својом супериорношћу. Своје грешке и неодговорност желе да пренесу на другог, оправдавајући себе да су све радили за добробит човечанства.

У империјалистичким тежњама увек се желе дисциплиновати мали народи, који желе да очувају свој национални идентитет и слободу. Сваки империјализам мора имати границе, јер то је једини услов успостављања мира у свету. Мир у свету доноси благостање народа, очување националног идентитета, слободу и цивилизацијски напредак.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


2 × šest =

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>