Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 3 – SARAJEVSKI ATENTAT


knjiga nedeljeSARAJEVSKI-ATENTAT (1)

 

Прикази књиге Сарајевски атентат Жоржа Перека

 

Ева Панић, пензионер

Градска библиотека Карло Бјелицки, Сомбор

Када чујем речи “сарајевски атентат”, поред многих других прича сетим се и оне о мом деди по оцу. Овај трагични догађај који је предходио Првом светском рату, биће само први у низу оних који ће у наредним годинама донети толико патње милионима људи.

Мој деда је у Великом рату заробљен и као ратни заробљеник одведен у логор на територији данашње Румуније. Једва је преживео глад и смрзавање. Оболео је од пегавог тифуса и заувек изгубио косу на глави. Имао је двадесет година.

Колико патње….

Живот Жоржа Перека је такође патња сама. Син Пољских Јевреја, родитеље је изгубио у раном детињству за време Другог светског рата. Одрастао је код рођака, да би му се живот, због тешке болести, окончао већ са 45 година.

1957. године долази у тадашњу Југославију, где има добре пријатеље (познанства са sрпским уметницима, који живе у Паризу), тражећи лека својој депресији.

Држим у руци Сарајевски атентат. Не знајући ништа о књизи, очекујем неку врсту историјске фикције. Уместо тога схватам да читам љубавни роман ( да ли је то заиста?) који се одиграва у Београду и Сарајеву, или ,,мали курс из метафизике и морала,, (цитат из књиге), трилер или ( Лаклоове ) Опасне везе наших дана? Не верујем да је ово потоње дело случајно поменуто у књизи.

Па где се ту онда налази Атентат у Сарајеву?

Нашао је ту ипак своје место. Наиме, уз ,“главну“ причу, у паралелном току романа читамо прво званични, подробан извештај о самом току атентата, а затим записник са суђења припадницима Младе Босне. Жеља аутора је да се уверимо колико је суђење било непоштено, намештено и пристрасно, те тако Сарајевски атентат за аутора добија значење метафоре трагања за истином (историјском и интимном). Јер шта је заправо истина, шта су прави мотиви људских поступака, пита се аутор у току целог приповедања.

Одговора има и нема, као што свака медаља има две стране.

Стигла сам до краја књиге, али питања и одговори остају. Мислим да је то писац управо и желео.

sarajevski atentatSOMBOR

Јелена Павловић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Када су крајем 50-их година ХХ века питали Жан Пол Сартра о новој генерацији младих, он је рекао да они спадају у равнодушне и да нико не зна шта ће ти млади постати. Генерација која је одустала од вредности и уверења својих очева, суочена са тешкоћама проналажења себе у свету који се убрзано мења.

Чини се да о једном таквом јунаку који је у потрези за смислом сопствене егзистенције пише и француски писац Жорж Перек у роману Сарајевски атентат. Овај роман написан давне 1957. године, појавио се пред српском читалачком публиком 2017. године у издању издавачке куће Clio  из Београда.

Главни јунак овог кратког романа, који у поднаслову носи назив Приповест, делимично је пишчев алтер его. Тек на почетку своје књижевне каријере, млади Жорж Перек, баш као и његов књижевни јунак дружећи се са југословенском уметничком колонијом у Паризу, упознаје угледног српског историчара уметности, као и његову младу љубавницу у коју се заљубљује и, дошавши у Београд, безуспешно покушава да је освоји. Јунак романа, млади Француз, о чијем занимању као и интелектуалном и духовном развоју не сазнајемо ништа, у Паризу упознаје професора Бранка из Сарајева, а потом под необичним околностима (пошто види њену фотографију у Бранковом стану), бива заинтересован и за његову љубавницу Милу из Београда. Од тог тренутка ова „неодређена“ девојка постаје предмет његове жеље, али не из искрене заљубљености, већ као средство којим би се поразио Бранко. (На крају крајева, увек се сетим Бранка, никада Миле.)

И док се Перекова љубавна прича девојчиним одбијањем завршава, дотле необична прича његовог јунака добија сасвим неочекивани обрт. У жељи да настави своју интелектуалну игру Француз долази у Београд, наставља да заводи Милу, заинтригиран њеним двосмисленим поступцима и порукама. Лепа и нежна Мила, сазрела под духовним утицајем свога љубавника (заволела Шесту симфонију и Толстоја) је жена чији је однос према мушкарцима заснован у исто време на привлачности и одбијању, на страху од пролазних веза и склоности ка самоћи. Њена привлачност за главног јунака је управо у измицању покушаја да је тачно одреди. Он са извесне дистанце признаје да се не ради о правој љубави, јер не може да се сети осећања која гаји према њој. Боравак у Београду и сусрети са Милом, прекидани Бранковим изненадним доласцима из Сарајева, одвијају се на граници жеље за победом, као и жеље за одрастањем (размишља о одласку у Скопље, Дубровник, Вишеград). Тако се јунаково уверење мења од потпуне сигурности у своју победу, до уверења да је игра изгубљена. (Више него икада личио сам себи на Сирана.)

У својој лицемерној и дволичној игри Француз помало подсећа на ученика перфидног Лаклоовог виконта де Валмона.

Како јунак сумња и преиспитује мотиве свог понашања, тако му истина непрестано измиче. Може се само наслутити нека врста духовне кризе и егзистенцијалне празнине испољена кроз бесциљна лутања и предавања боемском животу, као и жеља за самопотврђивањем. Лутања Паризом и Београдом одишу митологијом новог таласа. То је један неодређени Париз чијим ће улицама у потрази за смислом сопствене егзистенције лутати и меланхолични Модијанови јунаци.

Уметнички и боемски делови Београда (Топличин венац, Калемегдан, Безистан, Скадарлија) су позорница по којој се јунак убрзано креће и равнодушно се предајући пороцима, бесциљно троши драгоцено време. Пошто признаје да би желео да верује у оно о чему приповеда јунак, ствара извесну дистанцу између себе и своје приче и тако она постаје реалност по себи у коју се може веровати или сумњати (Све је остало мутно, неразговетно.)

Иако је у јунаковим очима ружан, агресиван и склон мазохизму (Попај који жели да буде Исус Христ), Бранко више показује емотивност, искрену љубав према Мили (жртвује каријеру због ње), неосветољубивост, као и упорност да се своје љубави лако не одрекне. Бранко види јунака као једног од оних Француза који су у стању да употребе сва средства свога духа да би освојили неку жену, иако је не воле, из жеље, разврата и похоте.

Пошто успева да освоји Милу, јунак губи интересовање за њу и поново се окреће своме супарнику. Одлази у Сарајево да га убеди да коначно одустане од Миле.

У мрежу бива ухваћена и Бранкова супруга, „бледа“ Ана. Француз користи њено понижење, покушава да изазове њену љубомору и да је подстакне да изврши злочин из страсти (убије Бранка). Пошто и Мила долази у Сарајево, јунак организује сусрет у хотелу „Европа“, али до убиства ипак не долази и прича се нагло прекида његовим одласком из Југославије.

Припремајући позорницу за убиство у Сарајеву, писац уводи као паралелни ток и причу о познатом атентату извршеном на Видовдан 1914. године, када је од руке Младобосанца Гаврила Принципа убијен аустроугарски престолонаследник, надвојвода Франц Фердинанд, и на тај начин спаја личну причу са великом драмом светске историје. Какве је последице Сарајевски атентат имао на српску, европску и светску историју опште је познато, а какве би последице сарајевска драма имала на личност јунака може се само претпоставити. (Јер у Сарајеву се догађа да се ствари не одвијају увек онако како бисмо желели и да и најмањи поступци имају узнемирујуће последице.)

Пошто је и сам студирао историју, писац је проучавајући литературу, записнике са суђења и изјаве атентатора, изложио добро познате чињенице и околности догађаја. Он закључује да атентат није настао под утицајем великосрпске пропаганде, већ искрене жеље младих људи да освоје националну и социјалну слободу. Атентат је за њега „не обичан догађај, не гнусни злочин, него трагичан догађај, усхићујући догађај“. Оваква интерпретација добија на значају ако се зна да смо у годинама обележавања стогодишњице Првог светског рата имали и нова тумачења овог догађаја, која су не ретко тражила српску одговорност и кривицу.

Када се постави питање јунакове кривице, видимо да јунак не жали ни за чим, да не осуђује себе и да се не осећа кривим у очима других. На тај начин писац оставља својеврсну интерпретативну слободу читаоцу. Где је граница људске слободе и какав је изазов прећи дозвољену границу? Да ли је нужно испитивање те границе да би индивидуа постала личност? И да ли је деструкција први корак ка креацији?

Весна Перић, професор француског језика и дипломирани романиста

Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

 

Док је педесетих година XX века Париз наставио да својом лепотом, културом, уметношћу и боемским начином живота окупља уметнике, писце и филозофе из целог света, једном Французу, још непознатом и непризнатом писцу, одлазак из града светлости у Београд и дружење са београдском уметничком елитом тог доба био је излазак из ћорсокака у који га је довела стваралачка криза. Боравак у граду где се сусрећу Исток и Запад, традиција и модерно, помогао му је да ослободи потиснуту списатељску енергију и да брзо и лако, по повратку у Париз, напише Сарајевски атентат, књигу која ће светлост дана и у Француској видети много деценија касније.

Овај кратки роман је жанровски тешко одредити јер је истовремено љубавни, историјски, криминалистички трилер али и мали водич кроз Београд, београдске кафане и ресторане, омиљена стецишта уметника. Кроз љубавну причу, у којој се преплићу аутобиографски елементи са фикцијом, Перек нам открива своја размишљања о људској души и недокучивости људског бића чије се тајне, баш као и тајне хаотичног света у коме се истина и привид често не разликују, не могу увек докучити. Ако сте помислили да ћете у Перековом роману још једном чути већ толико пута испричану лекцију о атентату на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, варате се. Переково тумачење се знатно разликује од клише интерпретација младобосанског атентата као српске завере. По његовом мишљењу та „завера“ је „… један од ретких подухвата у којима су појединци, иако слабашни и бедни, могли да се уздигну до величанственог. Не обичан догађај, не гнусни злочин, него трагичан догађај, усхићујући догађај.“

Немогуће је, док читате књигу, да се не запитате зашто је писац у љубавну причу убацио и причу о атентату који је покренуо лавину чије су последице биле стравичне. Између догађаја из живота наратора и оног историјског јасно изражене везе нема. Заједничка им је једино позорница расплета, Сарајево. И није она насумице изабрана јер, како сам писац каже, само у том граду, „у коме се ствари не одвијају увек како бисмо желели а најмањи поступци имају узнемирујуће последице“, човек може лако доћи на идеју да се убиством отараси некога. Могући одговор је да је писац желео да, као што је оспоравао српски утицај на атентат, оспори уплитање приповедача у судбине троје људи и тиме умањи његову одговорност за злочин испланиран како би он „данас велики други био сутра велики први“. Да ли се победа претворила у пораз или пораз у победу, аутор овог кратког приказа оставиће вама да то сами процените.

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


− 2 = nula

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>