Pisac romana Prve brazde, govori za crnogorske Vijesti. Sa piscem je razgovarao Vujica Ognjenović.

Tanka linija: politika i psihoanaliza

Kulturni dodatak, Politika, 19. januar 2019.

Ljubomir Erić i Aleksandar Dimitrijević, priređivači petog izdanja udžbenika „Psihoterapija” (Klio), sastali su se krajem decembra 2018. u prostorijama ove izdavačke kuće i razgovarali o mestu svoje knjige u razvoju psihoterapije u Srbiji. Prenosimo deo ovog razgovora KUD_1901_01-10_-2-2 (1)-1

NA AUKCIJAMA I DELA KOJA SU UKRALI NACISTI

Kulturni dodatak, Politika, 12. januar 2019.

Ketrin Hikli, autorka knjige Minhensko skriveno umetničko blago, Hitlerov trgovac i njegovo tajno nasleđe,  u izdanju „Klija“ i prevodu s engleskog Ksenije Todorović, dokumentovana je priča o Hildebrandu Gurlitu, poznavaocu i umetničkom kolekcionaru, koji je svoj dar i obrazovanje stavio u službu Trećeg rajha, postavši najvažniji Hitlerov umetnički diler… Čitajte na   KUD_1201_01-10_-3-3

Приказ књиге Сарајевски омнибус Велибора Чолића

Наташа Недимовић, професор књижевности у Митровачкој гимназији

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Прва занимљива чињеница у вези са романом Сарајевски омнибус Велибора Чолића јесте податак да је роман написан на француском језику, а затим преведен на српски. О овом феномену говори и рецензент романа, Мухарем Баздуљ, наводећи примере Џозефа Конрада, Набокова, а такође низу можемо додати и савременог писца Казуа Ишигура.  Поставља се питање да ли Чолић тиме прави дистанцу од актуелних догађања, која су га и довела у Француску, и успева објективније да сагледа територију Босне и Херцеговине као места дешавања радње свога романа. Сам писац истиче да је његов текст плод маште са историјским личностима, у којем могу да се пронађу цитати познатих писаца као што су Волтер, Хорхе Луис Борхес, Иво Андрић, Рилке, и други.

Роман се састоји из пет делова, као пет засебних прича, и Додатка, у којем нам писац даје судбину свога деде по мајци, Николе Барбарића. Место дешавања радње је, као што се претпоставља, Сарајево, са извесним премештањем радње до Италије, Беча, Београда, … Време је доста шири појам. У појединим поглављима, писац иде далеко у прошлост, све до 1541. године када је изграђен први дрвени мост у Сарајеву, преко централног датума за овај роман 28. 6. 1914, и атентата на Франца Фердинанда, затим преко Другог светског рата, долази до 1992. године, и бомбардовања Сарајева. Дакле, иако је евидентна мозаичка композиција романа, у овом делу се уочава хронолошко развијање догађаја, али фабула је врло разбијена, и на моменте се читаоцу може учинити да губи основну нит. Ипак, како читање одмиче, пред нашим очима као да се склапају делови слагалице. Слично Ћоркановом ходу по ивици моста, или игри неког циркуског плесача на жици, писац нас као свезнајући приповедач суптилно води кроз роман између фикције и историје. Цело дело је конципирано на контрасту између градње и рушења, што су по Андрићу „два лица људске судбине“. Роман као да нема главног лика, свако поглавље нам открива ново име, измишљено или стварно, које је на овај или онај начин у додиру са Сарајевом. Овде нам се и грађевине јављају у виду ликова романа, ту су Латинска ћуприја, Вијећница, затим се у једном поглављу јавља књига (Сарајевска Хагада) као главни лик.

На крају ипак можемо рећи да је у овом књижевном делу главни лик Сарајево, како писац каже „град свих граница“. Писац нам отвара низ тема и питања, од градње, рушења и у стварном и у фигуративном смислу, затим питање вере на босанском тлу, пријатељства између рабина, хоџе, католичког и православног свештеника, закључујући да је „вера лепа, није важно из које књиге учимо наше молитве“. Разматра се питање почетка Првог светског рата, и свих ратова уопште, где сазнајемо да се „крв краљева не пролива тек тако. Она увек тражи другу крв, рат или револуцију.“

Реченица Велибора Чолића је стилски уобличена, јасна, питка, блиска андрићевском стилу, као и народном приповедању, где се чак приближава фантастици народне бајке. Ако сте волели да читате Андрића, Баздуља, Николу Маловића, и народне бајке, пронаћи ћете помало од њих у овом роману.

Приказ књиге Античко позориште Гвида Падуана

Нада Симић, историчар у Историјском архиву Срем у Сремској Митровици

Библиотека Глогорије Возаровић, Сремска Митровица

Античка цивилизација своје културно извориште баштини од старих Грка. Један од најважнијих, ако не и најважнији елемент те цивилизације,везан је за трагедије и комедије. Ова два жанра аутор књиге, Гвидо Падуано, анализирао је кроз дела најпознатијих античких писаца.

Креативност античког духа на пољу позоришне уметности аутор повезује са религијским наслеђем средоземних цивилизација и организацијом друштва у том пероду. Компаративно анализирајући однос индивидуалног и колективног, слободе и детерминисаности, аутор открива различите нивое емотивних слојева и реакција код грчких и римских уметника. Он истовремен закључује да су питања која су поставили први позоришни писци и данас живи део савремене друштвене и уметничке свести и обликовања данашње колективне и индивидуалне духовности.
Захваљујем се Библиотеци Глигорије Возаровић, посебно Ружици Станковић и Издавачком предузећу КЛИО на овом драгоценом поклону.

Приказ књиге Млеко и угаљ Ралфа Ротмана

Татјана Миливојчевић, васпитачица

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Роман Млеко и угаљ немачког писца Ралфа Ротмана представља својеврсни дневник једне тужне младости. Писац читаоца води кроз своју прозу у првом лицу, кратком и снажном реченицом са осетном потребом да се емоционално дистанцира, што код читаоца изазива контрадикторну потребу да разуме и доживи тешку судбину несрећне рударске породице шездесетих година. Са јасним и ефектним описима, животним дијалозима ослобођеним устезања, писац слика ликове и догађаје. Захваљујући лично проживљеном рударком животу (писац је и сам био дете рудара), писац вешто на читаоца преноси атмосферу суморних судбина малих људи, са свим њиховим надањима и стремљенима, осујећеним суровом реалношћу.

Млеко и угаљ прати судбину четворочлане породице настањене у рударском градићу у Немачкој у руској области. Отац рудар, вредан и пожртвован, ропски прихвата своју тешку судбину жалећи за годинама проведеним на селу. Мајка, жељна провода, љубави и лагоднијег живота, утеху проналази у љубавним излетима са италијаном Ђином, у алкохолу, игранкама и цигаретама. Синови, један епилептичар, други сањар, свако у свом свету подносе очево одсуство и мајчину небригу.

Мотив тешке људске судбине се провлачи кроз цео роман да би на крају кулминирао у једној реченици будистичког свештеника: „Боно је ништа, апсолутно ништа. Прашина, која долази у посету.”

Иако обојена песимизмом, атмосфера романа даје још једну снажну поруку читаоцу, а то је да је човек ипак сам свој вођа, џелат и избавитељ.

◊

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Све почиње и завршава се сећањем. Главни лик Симон, око кога се прича развија, сведочи несвакидашњим, новим и наизглед узбудљивим авантурама, али и оним мање лепим, суровим, сиромашним и прљавим. Понесен дахом младости, који га уводи у свет неправде и горчине, мањка искрених и чистих осећања, а више присутне животне агоније и животињске необуздане страсти, утиче на то да се прилагоди ситуацијама које изграђују трновиту реалност, типичну за шездесете године прошлог века. Његов неукротиви и агресивни пријатељ Павел, надахнут је дечачким идејама и константним бегом од брига и хаоса који сам ствара, док га напослетку тако нешто и не прогута, те заувек нестане.

Болесни чланови породице живе неиспуњеним животима; несрећан и уморан отац рудар, огорчен брат чији „душевни“ напади изазивају конфузију и трауме, и мајка, срж породице, са жељом да се откачи од свакодневице која је гуши и да срећу пронађе у другом човеку, можда другом начину живота.

Сви ови јунаци живе у времену са жељом да им што пре пролети. А опет их носталгија узастопно прати, подсећајући их на младост која им измиче:

„Види клинаца“, рече госпођа Карвендел. „Врло су шик. Да ми је још једном да будем млада, једра, јоооој!“

Овај климну главом..:“Све бих другачије радио“.

И све на крају остане прашина, све је наизглед могло бити другачије или није требало. Неизбежна су питања која се тичу егзистенцијалне кризе, смисла живота, страшне смрти и вечитог избављења.

Павел кресну шибицом, глава јој се поломи и запањена пролете ваздухом. „јеси ли икада размишљао о крају? Мислим о смрти, на пример о самоубиству? Како би у ствари хтео да умреш?“

„Питај ме нешто лепше“, промрмљах. „Напросто, ако бог да. А ти?“

Он запали свећу. „Па шта ја знам. Не знам ни како бих да живим.“

„Шта ту има да се зна? Живот тече сам од себе.“

„Ма немој? То баш личи на тебе. Погледај моје старце. Или твоје. Ако је то живот, онда лаку ноћ…“

Приказ књиге Естетика телевизије и нових медија Станка Црнобрње

Синиша Пуач, професор књижевности у Медицинској школи у Сремској Митровици

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

ТВ пионир наших простора у научном смислу, професор Станко Црнобрња написао је, како сам истиче у уводу своје Естетике телевизије и нових медија, књигу о „најзначајнијем планетарном феномену савременог живота“. Питања која су у њој и њоме постављена, јесу ипак она стара естетичка питања. Ипак, телевизија и нови медији својом појавом представљају јединствено средство за обраду, комбиновање, продукцију, дистрибуцију и коришћење мултимедијалног материјала и зато је о њиховом поимању као уметничком средству и делу теже дати недвосмислен одговор.

До сада је постало јасно да је реч о новом универзуму који се ствара, доживљава и шири несагледивом брзином. Он укључује у себе и нове облике комуницирања, па чак и информацијског понашања, како се у књизи не једном наводи, па стога његове могућности, облици и утицај траже адекватну научну кодификацију, на шта ова књига упозорава. Она доноси терминолошки репертоар те нове естетике у коме је конвергенција један од кључних појмова, а она дигитална глина професора Владимира Петрића на коју аутор подсећа, инспиративна метафора за нове, али дигиталне вајаре.
Дакле, полазећи од кантовске естетике, питамо се о појму, улози, сврси, средствима и врстама уметности, о односу уметник-дело-прималац који варира кроз време и са овом књигом долазимо до одлучујућег утицаја повратне спреге, до интерактивности као премисе телевизијске уметности. Ова је књига међаш у домаћем издаваштву ове врсте, она прави естетички мост који од опште естетике, преко медијске естетике првих ТВ генерација, води до постмедијске естетике Јангблада и Мановича и даље. Будући да је телевизија у Србији дигитална од пре три године, ова теоријска књига је и врло актуелан савезник у раду свима који желе да разумеју овај феномен и да на његовом пољу делују.

Кад, како и где телевизијско искуство прераста у уметност и води уметничком доживљају, питамо се заједно са професором и научницима чију он естетичку мисао преноси и долазимо до тога да је принцип селекције доминантан над принципом креације данас, да је уметник онај који и дизајнира медиј, заправо састављен од више медија којима управља истовремено, служећи се и техничким могућностима тоталног памћења. Данас, уметник је еволуирао у управљача машином. Телевизор је све више мултимедијални уређај, па и телевизију више не гледамо, већ користимо.

Колико у тој свеопштој реализацији, постваривању стварног помоћу медија остаје за људско осећање, саосећање и солидарност, можемо се запитати, а колико се комуникација да претворити у уметност комуникације, пита се и сам аутор, и да ли се ово ново уметничко искуство сада помера ка телесном и тоталном доживљају?
Књига и својом формом укључује нове облике и облаке асоцијација, линкове у фуснотама, ризоматично појављивање изданака из теорија значајних медијских теоретичара на прелазу миленијума, али и у широј друштвено-економско-политичкој пракси, па се читалац може скоковито, дијагонално, са повратком на најзначајнија имена и целом књигом служити као отвореним медијем. Стил у којем је писана омогућава ипак управљено хронолошко, јасно и прегледно кретање кроз материју, а одмерена употреба статистике доприноси зорности изнетих праваца мишљења и делања на плану телевизије данас.

Ако укупно време праћења телевизије у просечном животном веку износи седам година на пример, какав то оставља утицај на све човекове године, под којим условима телевизија уметнички делује, можемо да пратимо заједно са професором Црнобрњом у будућности, ми читаоци. То би нам свакако помогло да сачувамо и уметност и њен универзални хуманизујући потенцијал, преко потребан човечанству данас и одувек.

Све похвале и препоруке за ову књигу читаоцима новог доба!

Приказ књиге Гламур Стивена Гандла и Клина Кастелија

Предраг Ковачевић, професор књижевности у Техничкој школи у Сремској Митровици

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Аутори студије Гламур Стивен Гандл и Клино Кастели храбро су се упустили у покушај објашњења појма гламур са историјског и социолошког аспекта и истог као визуелног.
Ову причу прате од дефинисања појма кроз историју до дањашњих дана, до доба пластике, како га називају. Несумњиво је ријеч о значајном подухвату, али и недоследном у композицијском смислу. Поједини дијелови су сувише развучени, сувише има наративности у објашњавању симболике.
Гламур се везује за појам аристократије, њену моћ и репродукцију у друштвене сврхе.
По мишљењу аутора гламур почиње са високим нивоом механизације, са физичком прихватљивошћу капитализма и буржоаског менталитета. Сјај и моћ (дискретни шарм буржоазије, што би рекао Буњуел) буржоазије, новац – то је покретач гламура. Може бити. Али, шта је са другим епохама? Рим, Вавилон? Можда би студија била сувише оптерећена историјом? Можда би било сувише компликовано и опширно?
Овако, аутори су се одлучили за Париз и Лондон крајем XVIII вијека, на заводљиву раскош дворова и позоришта, на доба када је постало шик показати богатство, доба када једна класа покушава да опонаша другу, кад већ то не може да буде. Тад настаје сукоб култура и менталитета који, искрено, траје и данас.
Суштина гламура је тежња ка задовољењу фантазија, имагинативни хедонизам који се обликовао око куповине, око потрошачког свијета. Роби је потребан дух, јер производња на велико је одузела суштинске вриједности, а тај дух је гламур.
Родни аспект гламура је женски, жене елите су идеал укуса и моде. И дан данас је тако, питање је само шта је елита. Поготово код нас.
Аутори су, сувише лако чини ми се, отишли у социолошкој студији пратећи умјетност и њен утицај на гламур. Поготово у Холивуду, као фабрици снова, утицају филмских звијезда на обичног малог човјека.
Луксуз и сексуалност, кад немаштина влада животима људи.
Данас је то начин живота захваљујући моћи интернета, утицају дигиталних технологија, мобилних телефона. Но, о овом моменту аутори нису прозборили ни ријеч, чак ни у дијелу када су се фокусирали на визуелни језик гламура. Сувише простора су посветили утицају истока на моду, па самим тим и на гламур, сувише простора је дато бојама и њиховом симболичком значењу, објашњавању симболике и естетике боја.
Гламур је еволуирао од невидљиве привлачности до потрошачког друштва које га гута.
Све у свему, концептуално несразмјерна студија сувише оптерећена непотребном симболиком, варијацијом појединих тема (град, медији …).
Оно што је читаоцу занимљиво, поготово читаоцу из Србије, јесте имагинативна паралела. Како то изгледа код нас? У том случају фасцинантно је и забавно. Колико смо лоша копија, како гламур у Србији лако скрене у кич и примитивизам коме нема краја, мада о томе (кич) ни аутори нису проговорили ни ријеч.
Студија је интересантна, а још је интересантнија ако наметнемо ту паралелу и останемо шокирани. Књига је изузетна, мада концепцијски недоследна.

◊

Ана Седларевић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Гламур, књига настала из сарадње Стивена Грандла и Килина Кастелија, говори о феномену гламура, како се развијао и шта он значи данас. Комбинујући историјске податке и објашњења визуелног језика гламура , као и његову употребу у свету индустрије, аутори дају исцрпну анализу феномена који данас утиче на све сфере живота.

Сама књига је подељена на два дела. У првом делу је описан развој феномена гламура од свога постанка до данас, док се други део бави визуелним језиком гламура.

Књига почиње покушајем дефинисања саме речи гламур, њеног порекла и значења које је увек имало везе са сјајем, илузијом и обманом.  Затим нас аутор, Стивен Грандл, води на путовање кроз историју развоја гламура од средине 19. века, када је термин настао, па све до данас. На овом путовању упознајемо многе који су утицали на развој слике гламура каквог га данас познајемо, од писаца и песника (сер Валтера Скота, Бодлера, Лорда Бајрона…), сликара (Сарџента, Болдинија…), преко куртизана, представника demi-monde-а, забављачица,  глумица, Холивуда  па све до бројних модних креатора и масовних медија.

Други део књиге се бави визуелном страном гламура, кроз који нас воде оба аутора. У њему сазнајемо о снажној симболици боја (црвене, беле, плаве…) и различитих материјала (злата, сребра…), и како је она утицала на слику онога што се сматра гламурозним и модерним. Други део књиге такође прати развој и трансформацију порука и значења кроз које су различити елементи гламура прошли.

Али постоји један елемент гламура који се скоро нимало није променио, а то је тренд претварања свега у материјалне ствари, и који је постао још израженији са развојем потрошачког друштва. Слика и спектакл имају већу вредност од реалности у данашњем друштву, и то је велика заслуга гламура.

Гламур је занимљива  књига, лака за читање. Њен стил је једноставан и лаган. Истовремено, то је књига која ће вас натерати да се замислите и после које ћете гледати другим очима на свет око вас.

 Прикази књиге Неми пијаниста Паоле Каприоло

Манда Пришинг, пензионер

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Књига се чита лако и са уживањем.
Асоцира ме на једну давну анегдоту са сомборске психијатрије:
Једна отпуштена пацијентица, пише новогодишњу честитку особљу одељења где се лечила и жели им срећну Нову годину, свако добро и ДА СВИ ОЗДРАВЕ.
Сви смо ми, пацијенти, лекари и сви други, болесни душевно а нарочито духовно. Мање – више. Због онога што смо преживели, онога што живимо, или од страха од онога што још може да буде.
Написано тако поетски, саосећајно, продубљено! А као трактат о музици!

◊

Татјана Миливојчевић

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Радња романа Неми пијаниста одвија се у Енглеској, у малом граду на обали мора. Тамнопута болничарка Надин на плажи проналази онесвешћеног, дезорјентисаног младића од двадесетак година. Уз помоћ лекара и још два болничара одводи га у психијатријску болницу у којој и сама ради. Младић се опоравља, али не говори. Након што је на парчету папира нацртао клавир, почиње свакодневно да свира у зимској башти болнице. Његова музика је безвремена, а он сам, као да не свира, већ ствара музику и као да он не управља нотама, већ ноте господаре њим.

Писац је роман писао у форми кратких поглавља. Стил  је јасан, сажет и аутор дубоко продире у психологију личности. Вешто плови скалом тананих тонова душе које зналачки описује. Ликови романа су пацијенти психијатријске клинике, а свако од њих има своју причу. Мотиви које код њих срећемо су: мајчинство, заточеништво, убиство, љубав, смрт, лудило, отуђеност. Неколико поглавља је написано у виду писама оних, који су током свог живота срели и упознали Немог пијанисту. Свако ко је једном чуо његово свирање на клавиру није остао равнодушан, чак ни они, који нису били љубитељи класичне музике. Кулминацију драме чини Розенталово самоубиство смрзавањем, а расплет одлазак тајанственог младића из психијатријске клинике на обалу мора, где је све и почело, чиме се  радња заокружује.

Током свог боравка на клиници међу „становницима раја” како је пацијенте назвао писац, Неми пијаниста је развио необичну везу са старим Розенталом, бившим логорашем. Розентал је исцељујуће моћи музике први пут осетио док је боравио у логору, а његово тумачење исте се може узети као порука овог романа: „Захваљујући тој музици, на тренутак смо успели да не будемо оно што су они хтели, оно у шта су нас претворили.”

Музика говори својим универзалним језиком и све речи су сувишне. Имајући то у виду писац и није могао другачије, већ да лик врхунског музичара прикаже немим.