Arhive kategorija: Opšte

Mit o dobrom Nemcu u Srbiji ’41. – IZMIŠLJOTINA

Objavljeno od strane

Mondo, 12. jul 2016.

U Srbiji postoji mit o dobrom nemačkom vojniku Jozefu Šulcu koji je 1941. godine odbio da strelja partizane, pa je zato i sam streljan. Čista izmišljotina, ispostavilo se.

skorceni

Foto: Bundesarchiv, Bild 101I-680-8283A-30A / Faupel / CC-BY-SA 3.0

Ovom legendom pozabavili su se i Norvežani, a svoje nalaze objavili su na sajtu Ambasade Norveške u Srbiji.

Pre nekoliko godina poznati norveški umetnik Vebjorn Sand čuo priču o nemačkom vojniku Jozefu Šulcu, navodi se na sajtu.

Šulc je navodno 20. jula 1941. godine u selu u blizini Smederevske Palanke umesto da učestvuje u streljanju 16 srpskih partizana skinuo šlem, znacku i pušku i krenuo ka plastu sena gde je streljan zajedno sa srpskim partizanima.

Šulcovo navodno herojstvo je godinama služilo Vebjornu kao inspiracija i koristio je ovu priču kao motiv u svom slikanju.

Vremenom je Sand uspostavio kontakt sa Dagom Solhjelom, drugim Norvežaninom koji je takođe bio zainteresovan za Šulcovu pricu.

Solhjel je značajan deo svog života posvetio istraživanju o Šulcu. Tako je došao do knjige nemačkog autora Mihaela Martensa o tome šta se zaista dogodilo tih julskih dana 1941. godine.

U-POTRAZI-ZA-JUNAKOMZaključak Martensove knjige je bio da je priča o Jozefu Šulcu najverovatnije mitologizovana i da ima previše nelogičnosti i premalo dokaza da bi se sa sigurnošću moglo reći da je Šulc streljan zbog odbijanja da ubije partizane.

Naprotiv, spekuliše se da su ga možda ubili baš srpski partizani.

Martens naglašava da to ne znači da je Šulc zlikovac, nego da je jednostavno bio običan mobilizovan vojnik u vreme zla, a da je legenda o njemu, iako najverovatnije neistinita, lepa i inspirativna priča.

Zato se Sandov i Solhjelov entuzijazam nije smanjio nakon novih otkrića. Naprotiv, bili su odlučni da posete Srbiju i vide mesto streljanja partizana, kao i razne spomenike i ulice u Šulcovu čast.

Solhjel se nažalost razboleo i nije mogao da dođe, ali su zato Sand, njegovi nećaci i perspektivni filmski stvaraoci Hakon i Gudmund, te prevoditeljka iz norveške ambasade putovali po srcu Šumadije kako bi svojim očima videli mesto nastanka legende.

Posetu su snimali sa namerom da koriste materijal za dokumentarni film.

U Smederevskoj Palanci su ih svi srdačno dočekali. Među domaćinima su bili direktor Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci Stevan Martinović i direktor Istorijskog arhiva Smederevske Palanke Aleksandar Nikolić.

Ispostavilo se da je norveško Ministarstvo spoljnih poslova finansijski podržalo renoviranje fasade Narodnog muzeja, a Martinović je rekao da taj muzej ne zaboravlja svoje prijatelje. I nisu ih zaboravili, dočekali su Norvežane s dokumentima, slikama, ekspertima i istoričarima ali i rakijom.

Tim iz Norveške je, osim Palanke, posetio i Gornji Milanovac, gde su po dolasku u selo Lokva u okolini tog grada, saznali da je Mina Kovačević, žena koja je posvetila dobar deo svog života legendi o Šulcu, umrla pre dve godine, navodi se na sajtu.

Komšije su ugostile Norvežane u svom domu i pričali im o Mini i njenom radu u vezi sa Šulcom i dali im knjige Mininih pesmama.

Mina Kovačević je Šulcu podigla i spomenik u vlastitom dvorištu.

Norvežani su zaključili da je, iako je istinost priče o Šulcu možda upitna, ideja koja je mitologizovana u osnovi humana. I mit u tom smislu ima pozitivnu ulogu i funkciju – da pokaže da u svakom zlu ima poneko dobro.

O mitu o Šulcu pisao je i Muharem Bazdulj u nedeljniku „Vreme“.

Više o knjizi U POTRAZI ZA JUNAKOM

 

O KNJIGAMA SE NE RAZGOVARA

Objavljeno od strane

Ilustrovana politika, 10. maj 2016.

Dok pripremamo nove posete gradovima u Srbiji, podsetite se gde, sa kim i o čemu smo razgovarali tokom aprila.

Nova Varoš 1Inspirisani romanom „Ugrađivanje straha“ portugalskog pisca Ruija Zinka, agresijom predizbornih akcija ovdašnjih političara i zbunjenošću ljubitelja knjige onim što im se nudi putem medija i na trafikama, grupa pisaca i izdavača osmislila je kulturni pokret „Biranje pod moranje“ u okviru kojeg obilaze biblioteke i domove kulture u celoj zemlji. Na tribinama i gosti i domaćini objašnjavaju kako biraju pisce i njihova dela, a ne izostaju ni oštre polemike.

Od Bečeja i Vrbasa, preko Nove Varoši i Prijepolja do Pirota, Knjaževca i dalje – mali književni karavan putuje i pronosi ideju o tome zašto je važno misliti svojom glavom, slušajući pritom glas čitalačkog naroda o tome šta im je potrebno, šta vole, a šta ih muči.

– U svim vremenima književnost je imala moć da menja ljude oko sebe, a pre dvadeset i pet godina upustio sam se u izdavački posao, s osećajem da se kao čitalac gubim u vremenu kojem ne pripadam, u kojem čitaoci dobrih knjiga nestaju, a to je ovo vreme industrije pisanja – kaže Zoran Hamović, glavni urednik izdavačkog preduzeća „Klio“ i pokretač čitave akcije.

Ko nas usmerava i uči kako da plivamo u tom okeanu knjiga, kako biramo i kako upravljamo svojim životima, teme su kojima se Hamović bavi četvrt veka:

– Kada danas uđete u knjižaru, kao da ste se našli u poslastičarnici u kojoj se agresivno nude proizvodi sa najviše šećera, prodavci vam ne daju vreme ni da razmislite. Naši urednici se trude da velike svetove pisane na malim jezicima otkriju što većem broju ljudi i zato smo pokrenuli i ovu antipotrošačku kampanju sa ciljem da lično dođemo do naših, sadašnjih i budućih, čitalaca.

Nova Varoš 5U Novoj Varoši dočekuje nas mala, ali snalažljiva i uigrana ekipa Biblioteke „Jovan Tomić“, smeštene u belom zdanju zanimljive istorije. „Zgrada je završena 1909. sa namerom da bude opštinska uprava za Osmanlije, ali su oni u njoj bili manje od tri godine, dok ih nismo oterali“, objašnjava knjižničar Vladimir Dulanović, koji nas dočekuje sa koleginicama Radmilom Bijelić i Gordanom Markićević, kao i Nikolom Bijelićem, saradnikom i prijateljem ove Biblioteke, inače profesorom francuske književnosti.

Dok se hvale podacima o pet stotina članova i trideset pet hiljada knjiga, naši domaćini kao da se uvijeno i žale – kažu da su „nažalost, najčitaniji ljubavni romani koje pišu novinarke televizijskih šund emisija“, a od ozbiljne literature poslednjih meseci izdvaja se po čitanosti jedino „Sonata“ Aleksandra Gatalice. Znači, bilo je pravo vreme za akciju „Biranje pod moranje“!

Tridesetak posetilaca večernje književne debate prilično je popunilo biblioteku i, što je još važnije – bili su raspoloženi da slušaju, pitaju i komentarišu, s tim što je bilo primetno odsustvo profesora književnosti iz ovog grada, mada su uredno bili pozvani. Sutradan sam prisustvovao odgovoru jedne profesorke srpskog jezika, na pitanje zašto nije došla. „Mrzelo me je“, reče ona. Takav stav bio je jedan od razloga zbog kojih su se Hamović i pisci Muharem Bazdulj i Vule Žurić zaputili na jugozapad Srbije.

– Žalosno – prokomentarisao je Žurić jer o knjigama se retko razgovara, čak i u bibliotekama, baš kao što ni u aktuelnoj predizbornoj kampanji u kojoj nijedan kandidat baš nijednom nije spomenuo kulturu.

Vule je govorio o knjigama koje njega uvek iznova inspirišu, poput „Zavere budala“ Džona Kenedija Tula („pisac se ubio u 32. godini zbog depresije pošto ga je trideset izdavača odbilo za taj roman, pa je posle toga njegova majka objavila rukopis“), „Platforme“ Mišela Ulebeka ili „Bez daha“ Dimitrisa Sotakisa.

– Nemojte biti rezervisani prema knjigama ili autorima za koje nikada niste čuli poručio je pisac publici, dok je njegov kolega Muharem više govorio o svetskim delima iz 19. veka koja su menjala svet poput „Olivera Tvista“ ili „Čiča Tomine kolibe“.

Razvila se zanimljiva diskusija o književnoj kritici, prema kojoj je Hamović skeptičan („postoji samo književni pi-ar, ali ne i kritika“), o upotrebi, pa i nepoštovanju ćirilice, što je jedan od posetilaca prebacio i gostima rekavši da su sve knjige o kojima se te večeri govorilo štampane na latinici.

– Za mene je ćirilica svečano, a latinica radno pismo, „Klio“ ih poštuje podjednako, štampa knjige na oba, a patriotizam negujemo kvalitetom onoga što objavljujemo – objasnio je Hamović. – Ćirilica treba da se koristi u školama i državnoj administraciji, ali svakako ne bih mogao da tvrdim da bi isključiva upotreba ćirilice povećala pismenost našeg naroda.

Gotovo niko nije primetio da sati prolaze, jer su književne diskusije u malom gradu podno planine Zlatar postajale sve užarenije. Kakva nam je školska lektira? Bazdulj smatra da je redosled onoga što se deci nudi pogrešan, jer bi mlađi razredi trebalo prvo da čitaju ono što je njima bliže, poput „Proklete avlije“ Iva Andrića ili „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića, a da kasnije dolaze „Ep o Gilgamešu“, Danteov „Pakao“, Alber Kami sa svojim „Strancem“ i drugi svetski klasici. „Ako nekome sa petnaest godina ogadite čitanje tako što ćete ga terati da čita ono što ne razume, tu pomoći više nema“, zaključio je pisac.

Suprotnu stranu zauzeo je Žurić smatrajući da deca baš treba prvo da znaju da je bio neki Homer ili Dante i da su oni napisali nešto važno, „a da je na profesorima da ta dela približe đacima i pokažu im koliko tu strasti ima“. Šteta što jedan učenik nije bolje artikulisao svoje pitanje, već je nekoliko pitanja, od cenzure do političkih uticaja na književne nagrade, zamumuljio u jedno, pa su govornici takođe zamumuljili i zbrzali svoje odgovore, možda se nadajući da će i sami jednog dana dobiti kontroverznu NIN-ovu nagradu.

Zato su bili mnogo konkretniji kada se iz publike povela diskusija o precenjenosti nekih autora, a na tapet su odmah stavljena dva – Paolo Koeljo i Milorad Pavić. Bazdulj se složio za oba:

– Sve što je posle „Hazarskog rečnika“ Pavić pisao bilo je derivativno i ne tako dobro, a razlozi za uspeh te knjige nisu bili isti u Srbiji i svetu. Ovde je u to vreme bila aktuelna alegorija o Srbima kao Hazarima, narodu koji nestaje, dok je roman osvojio svet formalnom inovacijom, uvođenjem paralelnih svetova.

Za Koelja se i Žurić složio da je to čak ispod i loše literature, ali da je Pavić pisao mnoge vredne knjige, i za srpsku kulturu značajne, još pre „Hazarskog rečnika“, a da je posle tog romana počeo da glumi književnu zvezdu, „što u Rusiji i jeste bio“.

Prijepolje 2U Prijepolju goste su dočekale dve energične žene, sadašnja i bivša direktorka Biblioteke „Vuk Karadžić“, crnokosa Sadija Hodžić i plavokosa Hadija Kriještorac, koja je na čelu ustanove bila od 1989. do 2003. godine. Zadivljujuće je kako su hodnike Doma kulture objedinile, pregradile i dogradile tako da ima jednu celinu i izdvaja se od ostatka zdanja u kome se šire galerija, bioskop i muzička škola. Uredile su i poseban ulaz sa divnom baštom…ma sve je tu da oko četiri i po hiljade aktivnih članova budu zadovoljni. Uradile su i više od toga: napravile prvi bibliobus u Srbiji koji obilazi petnaestak sela u krugu od dvadeset kilometara, a u dogovoru sa lekarima otvorili su i čitaonicu u lokalnoj psihijatrijskoj bolnici, namenjenu terapiji.

Od knjiga ne možemo oči da odvojimo, posebno Žurić i još više Bazdulj koji ih uzima sa polica i mahnito prelistava.

– Nemojte da mi ukradete knjigu – upozorava ga Hadija, koja nas vodi kroz Biblioteku.

– A ja baš to volim da radim – hladno će Bazdulj.

– Tako mi i izgledate – uporna je Hadija da „odbrani“ ovo sveto mesto koje lokalni političari smatraju bespotrebnim troškom u gradskom budžetu.

– Ali neću od vas da ukradem – završava Muharem uz osmeh ovaj dijalog dobrodošlice.

U sali je bilo tek dvadesetak ljudi, iako se Biblioteka nalazi u samom centru grada, na ušću Mileševe u Lim. Nezainteresovanost Prijepoljana za druženje uz knjigu i pametne razgovore nije uticala na dobru atmosferu u kojoj su domaćini Hamovića uporedili sa „vrednim mravom na polju borbe za bolji položaj knjige u društvu“, našto su se pisci odmah prepoznali: „A mi smo cvrčci“!

– Postali smo žrtve medijskog nasilja, deo čitalačkog stada, kojima drugi govore šta je vredno i dobro. Drugačije može da bude samo ukoliko preuzmemo odgovornost za svoj izbor knjiga, prijatelja, političara – zaključio je Hamović gledajući tri srednjoškolke kako beže sa tribine.

Srđan Jokanović

Izazovi proširenih multimedija

Objavljeno od strane

Za sve one koje je zaintrigiralo predavanje Aleksandra Luja Todorovića na drugoj sesiji foruma Mediji u Srbiji u digitalnom dobu, prenosimo tekst u celin.

City_through_screenMladi više veruju reklamama na društvenim mrežama nego onim koje se emituju preko televizije.

Uopšte uzev kod mladih su društvene mreže mnogo popularnije nego televizija. Ako gledaju televiziju oni se istovremeno bave nizom drugih delatnosti od kojih su najčešće pretraživanje po internetu, korišćenje društvenih mreža i razmena poruka.

Preko 75% mladih prati televizijske sadržaje preko interneta.

Mogli bismo nabrajati još mnogo toga što nove generacije rade sa televizijom, ali ono što je ovde suštinski važno jeste da bez obzira na sve promene u stvaranju, distribuciji i potrošnji pokretnih slika, pokretne slike ostaju i dalje hipnotički privlačne kao što su oduvek bile. Međutim, tokom poslednjih desetak godina u tom domenu je došlo do niza ključnih promena koje su do neprepoznatljivosti  izmenile lice tog medijskog idola.

Tehnologija, kulturni i društveni obrasci uvek su se uporedo razvijali. Drugim rečima, uvek je postojala veoma jaka dvosmerna komunikacija i razmena između umetnosti, kulture i masovnih medija s jedne i svih drugih kreativnih industrija s druge strane. To je i jedan od razloga što su bazična istraživanja oduvek imala snažan uticaj na oblast masovnih medija. Tehnološki razvoj nije samo doprinosio većoj efikasnosti, racionalnosti i produktivnosti masovnih medija već je tokom istorije bitno uticao i na sam oblik, prezentaciju ali i sadržaj medija i time izazivao neke od najznačajnijih prelomnih tačaka u njihovoj istoriji.

Prema tome, promene koje danas u medijima izaziva sinergija tehnoloških promena nisu neuobičajena pojava. Pre pedeset godina slične revolucionarne promene u tehnologiji dovele su do sličnih promena u medijskoj slici toga doba. Tu pojavu je sjajno zapazio i obradio Džin Jangblad u svojoj ključnoj knjizi „Prošireni film“,  u kojoj tvrdi da je tokom šezdesetih godina prošlog veka film i ceo kompleks audiovizuelnih medija, drugim rečima svet pokretnih slika, dosegao tačku kada su osnove na kojima je počivao počele popuštati; tada su se granice medija pokretnih slika počele raspadati iz čega je proizašla jedna nova vizuelna stvarnost. To je bio trenutak kada su se pojavile videosfera i intermediji.

Danas smo došli do još jedne prelomne tačke. U međuvremenu su intermediji prerasli u multimedije koji su sada dosegli svoju Seldonovu kriznu tačku i mi već jasno vidimo da pod dejstvom novih tehnologija ceo taj kompleks stvaranja, obrade i distribucije sadržaja prolazi kroz proces korenitih izmena. Granice koje su dosada razdvajale pojedine medije sve više i više blede i nestaju i uskoro će, po svoj prilici, potpuno nestati ostavljajući na sceni jedinstvene proširene multimedije. Ovi, tehnološki određeni prošireni multimediji, više nemaju mnogo zajedničkog sa sa terminom „multimedija“ kako ga određuju rečnici i enciklopedije:

„koji kombinuje tekst, grafiku, film, video i muziku tako da deluju kao celina“

„koji koriste, uključuju i obuhvataju više različitih medija“

Pod „proširenim multimedijima“ mi svakako podrazumevamo i ono što nam govore pomenute rečničke definicije, ali taj izraz se mnogo više odnosi na nove načine proizvodnje, obrade i distribucije proizvoda medijskih industrija koje se polako stapaju u jednu jedinstvenu i moćnu celinu. Vidimo da se ova dva određenja, rečničko i ono koje odgovara novoj stvarnosti, poprilično razlikuju, što je verovatno rezultat činjenice da, kako kaže jedan od junaka Kluzoovog filma Špijuni, „živimo u jednom opasno dinamičnom svetu u kome reči nemaju isto značenje kao u rečnicima“.

Nema nikakve sumnje da ovaj novi svet zahteva nove pristupe i nova rešenja za razvoj onoga što nazivamo medijska pismenost. Ti novi pristupi moraju uzeti u obzir da su razvoj digitalne tehnologije i potrebe i zahtevi kapitala učinili da sve brže nestaju granice koje dele masovne medije. Svi mediji sada generišu obrađuju, memorišu i distribuiraju iste nizove jedinica i nula koje čine digitalni signal, tako da teme i sadržaji mogu brzo i bez zapreka da putuju od jedne do druge oblasti koje smo nekada smatarali odvojenim medijima. Oni prelaze sa filma na televiziju, sa televizije na video igre, da bi se eventualno pretvorili u popularne papirne ili elektronske knjige, ili, možda, kreću nekim drugim redosledima, ali se neminovno šire po celoj oblasti proširenih multimedija. Danas je sve teže odrediti gde se završava film i počinje televizija, gde prestaje štampana reč i počinje elektronski generisani tekst.

Nema sumnje da je digitalna tehnologija dovela do jednog niza pojava koje bismo mogli sažeti u jedan izraz – usitnjavanje medijskog pejzaža. Ovo usitnjavanje se ogleda u dve osnovne pojave  – u umnožavanju medijskih izlaza i u posledičnoj fragmentaciji auditorijuma. Poslednje godine dvadesetog veka zatrpale su medijsku scenu nebrojenim kanalima distribucije sadržaja koji su bukvalno preplavili potrošača, zabavom u svim mogućim oblicima. Ja ovde namerno ističem zabavu jer se po svemu čini da je iz novog pejzaža proširenih multimedija potpuno izbačen princip trijade informacija, zabave i obrazovanja, koga je još dvadesetih godina prošlog veka postavio prvi generalni direktor BBC-a, Džon Rejt. Obrazovanje je potpuno nestalo, informacije su se pretvorile u jedan čudni hibrid koji Englezi nazivaju „infotainment“  - „infozabava“, tako da je zabava ostala sama da srećno vlada uz podršku svepristunih reklama.

Multiple screensTaj svet multimedijskog obilja doveo je do fragmentacije gledališta što predstavlja ozbiljnu pretnju za opstanak medijskih industrija. Kao što dobro znamo medijske industrije mogu opstati samo ako obezbede određenu kritičnu masu korisnika. Drugim rečima, svaka medijska industrija da bi opstala mora da okupi publiku koja je svojim brojem i svojim psihografskim odlikama dovoljno privlačna određenim oglašivačima da obezbedi njihovu spremnost da kupuju oglasno vreme i prostor. Sa usitnjenim gledalištem taj zadatak je izuzetno težak. Suočene sa tim problemom i opasnošću od finansijske propasti, medijske industrije su zaključile da je jedina racionalna strategija preživljavanja usvajanje novih poslovnih modela i upućivanje zahteva novim tehnologijama da ponude rešenja koja bi omogućila multimedijalizaciju njihovog izlaza.

Na poslovnom planu to je značilo objediniti što više do tada različitih medija pod jednu kapu. Jedan od vodećih holivudskih studija, Vorner Bros, spojio se sa novinskim carstvom Tajma a zatim kupio najvećeg internet provajdera AOL postajući na taj način jedan od prvih multimedijalnih konglomerata. Aksel Špringer je kupio televizijski informativni kanal N24 i povezao ga sa svojim dnevnim listom Di Velt. Isti taj poslovni pristup ukazuje da je istovremeno posedovanje velikog broja različitih distribucionih kanala veoma dobra pozicija, ali i da je proizvoditi posebne programe za sve te kanale finansijski teško održivo. Prema tome, od tehnologije se očekivalo da nađe način da se postojeći sadržinski resursi prerađuju tako da se mogu plasirati na svim tim kanalima. To je značilo ukinuti granice koje su do tada razdvajale medije i proizvoditi ubuduće samo proširene multimedije.

Međutim, te nove tehnologije, te nove tehnološke alatke neminovno utiču ne samo na izgled već i na sadržaj i na suštinu proizvedenih sadržaja. Tako se sa proširenim multimedijima pojavila i nova, univerzalnija gramatika i sintaksa koja je postupno zamenila gramatike i sintakse dotada posebnih medija. Tako su video igre postale izuzetno realistične, toliko da ih je ponekad teško razdvojiti od akcionih filmova; istovremeno zapleti koiji se koriste na filmu i televiziji sve više liče na scenarija video igara sličnih ozloglašenom Lovu na čoveka. Ako pogledamo na internetu stranicu nekih dnevnih novina i uporedimo je sa stranicom neke televizije vidimo da im se razlikuju samo zaglavlja. Sve ostalo je isto, veliki naslovi, pisani tekstovi, video spotovi, zvučni inserti, link prema arhivi. Obe na isti način plasiraju oglase firmi koje su detaljno skenirale navike pripadnike publike tih medija.

Uz sve ovo ne bismo smeli izgubiti iz vida bitne promene u gledalačkim navikama. Gi Debor je još davno definisao našu civlizaciju  kao „društvo spektakla“ , kao „društvo čiji je glavni proizvod spektakl.“ Dva veka ranije, jedna od istaknutih ličnosti francuske revolucije, Luj Portije je rekao da je „čovek rođen da bude gledalac“. Međutim, posmatranje, praćenje spektakla oduvek je bilo društveni čin par excellence. To je bio slučaj u klasičnoj Grčkoj kada se stanovništvo celog polisa okupljalo da u pozorištu doživi katarzičko iskustvo. To je bio slučaj u srednjem veku kada se celo selo udruživalo da bi odigralo misterije ili se grad slivao na glavnom trgu da bi pratio Palio. To je bio slučaj i u devetnaestom veku kada je Šarl Garnije sagradio parisku operu tako da su joj holovi i veliko stepenište bili  raskošniji i upečatljiviji od operske sale. To je ostao slučaj i sa sportskim priredbama koje privlače hiljade ljudi na tribine stadiona. Pojava modernih medija nije izmenila situaciju. Čekanje u redu pred blagajnom bioskopa, praćenje filma u zamračenoj sali punoj srodnih duša, komentarisanje viđenog pri izlasku iz sale, sve su to bili bitni sastojci „odlaska u bioskop“. Kada se pojavila televizija ekrani su bili veoma mali, ali taj mali ekran je privlačio celu podrodicu, a veoma često i prijatelje i susede. Praćenje televizije bilo je društveni čin. Međutim, kako je vreme prolazilo TV ekrani su postajali sve veći, sve do današnjih ogromnih LED, LCD i plazma ekrana. Međutim, rast ekrana doveo je do jedne čudne pojave, do jedne neobične zakonitosti. Statistike pokazuju da se pri svakom povećanju veličine ekrana od nekih 10 cm skup  koji sedi pred njim umanjuje za po jednog člana koji odlazi da prati pokretne slike na nekom drugom ekranu. Konačno smo došli do situacije da po jedan usamljeni gledalac sedi pred jednim ogromnim ekranom i da se ta slika ponavlja od jednog domaćinstva do drugog.

Istovremeno sa tim procesom atomizacije gledališta teče i proces multimedijalizacije potrošnje pokretnih slika. Proizvodi masovnih medija sve više se prate na „nomadski“ način“. Nove generacije su stalno u pokretu te zamenjuju usamljenost sobe ispunjene ekranima samoćom praćenja pokretnih slika na njihovim džepnim tehno prostorima – raznim kombinacijama ekrana, elektronike i bežične veze. Po rečima Kevina Vestkota iz Deloita „Ovi pokretni neprekidno priključeni korisnici inspirišu kulturne promene u oblasti potrošnje sadržaja. Te promene bitno utiču na pristupe koje kompanije koriste da bi se povezale sa potrošačima i što duže ih zadržale.  Ove promene razaraju tradicionalne poslovne modele, ali u isto vreme nude tehnologiji i proizvođačima sadržaja priliku da se prilagode i nastave da se razvijaju prema potrebama naredne generacije.“

Pored toga tehnološke promene su dovele do još jedne nove pojave. Distribucija videa po želji preko interneta dovela je do nove pojave koju su Amerikanci nazvali binge viewing, što bi se moglo prevesti kao „gledalačko prežderavanje“. Naime, najnovije ankete Deloita su pokazale da 70% američkih gledalaca naj taj način prati televizijske serije gledajući u proseku pet epizoda zaredom, ili na isti način gleda pet filmova. Pritom, 31% takvih gledalaca to radi bar jednom nedeljno. Međutim, multimedijalizacija praćenja sadržaja se ne zaustavlja na tome. Ispitivanja su pokazala da ljudi ipak još uvek vole da „gledaju televiziju na televiziji“, kako kaže Fil Lejven, ali su ista ta ispitivanja pokazala da su gledaoci  postali multimedijski zavisnici jer 85% njih istovremeno sa gledanjem velikog ekrana televizora gleda i manji ekran lap topa, pametnog telefona ili tableta. Na tom  drugom ekranu oni razmenjuju poruke, pretražuju internet ili rade nešto slično.

SubwayNema potrebe isticati da su distributeri sadržaja i oglašivači u prvom trenutku bili neprijatno inznenađeni ovakvim nalazima. Međutim, oni su veoma brzo shvatili da nema svrhe boriti se protiv drugog ekrana već da ga treba „osvojiti“. Razvijen je čitav niz novih rešenja koja se u suštini svode na pokušaje da se drugi ekran ispuni sadržajima koji su povezani sa onima koji se prikazuju na glavnom ekranu i ponudi niz mogućnosti za interaktivnu komunikaciju. Pritom su otkrili da drugi ekran pruža sjajnu priliku da se detaljnije ispitaju osobine i navike korisnika, kako bi mu se preko dva ekrana slale još usmerenije i neodoljivije oglasne poruke. Osim toga, drugi ekran je pružio mogućnost da se stvori neka vrsta surogata za nestali društveni čin praćenja spektakla. Naime, ovaj sistem omogućava usamljenom gledaocu pokretnih slika i drugih multimedijalnih sadržaja da iskoristi ponuđene linkove i na taj način postane član jedne eksluzivne „društvene mreže“ okupljene oko sadržaja koji se prikazuje na glavnom ekranu, u suštini da se uroni u jedan surogat društvenog okruženja u kome svi usamljeni potrošači medijskih sadržaja zamenjuju komunikaciju interakcijom i pokušavaju da pobegnu iz tužne stvarnosti utapajući se u beskrajne virtuelne svetove proširenih multimedija. No, moguće je da to i nije baš tako nova situacija. Naime, 1967. godine Gi Debor je kao moto svoje knjige Društvo spektakla stavio citat Ludviga Fojerbaha iz 1841. godine:

„Današnje doba rađe prihvata znak od označenog, kopiju od originala, predstavu od  stvarnosti, privid od suštine.“

Medijska pismenost, kao i svaka pismenost ogleda se u sposbnosti razumevanja i tumačenja „pročitanog“. Međutim, kako tumačiti proširene multimedije. Koje repere, koje teorijske pristupe koristiti. Dugotrajna istorija pojedinačnih masovnih medija, od Gutenberga do Ruperta Mardoka omogućila je nastanak brojinih izuzetno važnih teorijskih dela i „čitalačkih alatki“. Tako je, na primer, svojevremeno Maršal Makluan delio medije na „vruće „ i „hladne“ prema obimu učešća koje zahtevaju od korisnika. On je uspostavio neku vrstu skale na kojoj je poređao medije od vruće štampe do hladne televizije.

Ako pokušamo da primenimo taj pristup na proširene multimedije odmah ćemo se suočiti sa ozbiljnim problemom. S jedne strane, po definiciji, multimediji se obraćaju svim čulima, oni podrazumevaju čitanje, dekodovanje vizuelnih znakova, slušanje zvukova, jednom rečju oni preplavljuju korisnika talasima čulnih senzacija koje od njega ne zahtevaju gotovo nikakvo učešće. Prema tome, mogli bismo reći da je to veoma vruć medij. Međutim, prošireni multimediji su po definciji interaktivni što znači da se očekuje veoma aktivno učešće korisnika, pa bismo bili u iskušenju da ih svrstamo u kategoriju hladnih medija. Čini se da Makluanova lucidna analiza ne odgovara novoj situaciji i da je potrebno sprovesti nova istraživanja koja bi nam ponudila nove, podjednako revolucionarne i kvalitetne teorije i nove kategorizacije. Pored toga, potrebno je imati u vidu još jedno polje istraživanja. Naime, iako se čini da su postojeće metode istraživanja semiotičkog značenja tekstualnih, zvučnih i vizuelnih komponenti proširenih multimedija sasvim dovoljne i odgovarajuće, postavlja se pitanje neće li njihovi međusobni odnosi stvoriti neke nove složene intertekstove gde će veze i mitovi jednog teksta uticati na druge koji se sa njim nalaze u istom vremenu i prostoru.

Nova sloboda praćenja pokretnih slika na bilo kom mestu, u bilo koje vreme i na bilo kom uređaju, što Entoni Karuzo definiše kao novu renesansu, predstavlja po mnogo čemu jedan veliki izazov. Pored neophodnosti teorijskog promišljanja cele ove nove situacije, neophodno je razviti sasvim nove metode proizvodnje, obrade i distribucije sadržaja. Novi svet proširenih multimedija treba proizvesti i distribuirati novom svetu multimedijske potrošnje tih proizvoda. Sve to postavlja niz tehničkih problema za koje postoje neka, ali još uvek ne i najoptimalnija rešenja. Međutim, mnogo je delikatnije pitanje ovladavanja novom pismenošću neophodnom da se na pravi način i u punoj meri dekoduju poruke koje prošireni multimediji nude. Suočen sa pola milijarde piksela, sa bukvalno svim bojama vidljivog spektra, sa bitno proširenom dinamikom slike, šizofreno raspolućen između dva ekrana, suočen sa dožvljajem skoro virtuelne stvarnosti koju mu nudi na oči priljubljeni pametni telefon ili žižna tačka zakrivljenog ekrana skoro dvometarske dijagonale, usamljeni potrošač, koji nema na šta da se osloni osim na nejaku podršku koju mu pruža neki virtuelni surogat društvenog okruženja, postaje lak plen za sve vrste medijskih diskursa.

Ovo su samo neka od pitanja koja se danas postavljaju pred nama i koja urgentno traže odgovore.

Aleksandar Luj Todorović

Ja sam devojka: lekcije feminizma 70-ih za 21. vek

Objavljeno od strane

U susret poseti Endija Radoka, australijkog profesora i autor knjige Mladi i mediji, prenosimo vam njegov tekst sa The Conversation.

Ja_sam_devojka imgPre dve godine australijski kanal ABC2 emitovao je film Ja sam devojka  (I am a Girl). Dokumentarac Rebeke Beri (Rebecca Barry) predstavlja nam šest mladih žena širom sveta. One dolaze iz Kambodže, Kameruna, Avganistana, Papua Nove Gvineje, Sjedinjenih američkih država i Australije.

Film predstavlja devojke poput Kimzi, šetrnaestogodišnje prostitutke iz Kambodže koja izdržava svoju celu porodicu i Kejti, studentkinju iz srednje klase kako se priprema za ispite. Njihovi životi se možda razlikuju. ali one dele zajednički problem: žive u svetu u kom je opasno biti devojka.

Pretpostavka filma je da tehnološki i društveni razvoj nisu doveli do ravnopravnosti polova. Previše je devojaka koje su ubijene, napadnute i eksploatisane zbog svog pola. Njihova otpornost i dovitljivost samo naglašava potrebu za sistematskom intervencijom.

Ironično, upravo hrabrost i britki um običnih devojaka maskiraju  iscrpljujući problem rodne nejednakosti. Ako želite da razmišljate o devojkama, medijima i stvarnosti, razmišljajte o Malali Jusufazi, a ne o Majli Sajrus.

Delo Rebeke Beri odražava proučavanje medija kojim su se feministkinje bavile sedamdesetih godina prošlog veka.

U to vreme, zajednica pod nazivom Grupa za ženske studije Univerziteta u Birmingemu zastupala je stanovište da svaki pokušaj razumevanja načina na koji su devojke predstavljene u medijima mora početi od njihovog društvenog i fizičkog iskustva. Tvrdile su da se debate u vezi sa prizorima na televiziji, bilo da su oni ugnjetavajući ili oslobađajući, moraju povezati sa jednostavnim političkim činjenicama: na primer, da je u posleratnom periodu politika društva zahtevala od žena da ostanu kod kuće i rađaju decu.

Drugim rečima, ideološke borbe nisu se vodile samo na ekranu: one su bile ispisivane na ženskim telima.

Da li se situacija popravlja za devojke?

Teoretičarka kulture Anđela Mekrobi ovde je knjučna figura. Poslednjih godina ona tvrdi da vreme samo produbilo suštinske probleme u vezi sa medijima. Tokom sedamedesetih mediji su devojkam nudili malo toga ka čemu bi težile: ili su bile nevidljive, ili žrtve, ili fizičke radnice.

Danas je neosporno da stvari stoje gore, zato što spolja izgledaju bolje. Danas su ekrani prepuni devojaka koje mogu da rade šta god požele. Stvarni svet je pun devojaka koje to ne mogu, zato što na svojim ramenima nose teret ekonomske i društvene eksploatacije.

Prema Mekrobijevoj, kada razmišljamo o devojkama koje se pojavljuju u medijima i onim koje srećemo u stvranom svetu, treba da imamo na umu dve stvari.

Prvo, to što su one pametne i odsečne ne rešava ništa. Drugo, upravo zato što ovo važi za većinu devojaka u većini delova sveta, od ključne je važnosti uvideti da moć rodne nejednakosti leži upravo u tome što se ona prilagođava različitim okolnostima.

A to i jeste poenta filma Ja sam devojka.

Nema baš mnogo razlike između Kimzi, kambodžanske prostitutke, i Kejti, australijske studentkinje koja se bori sa depresijom u svetu nemogućih zahteva. Dokumentarac ne samo da otkriva pogledu mesta koja ne liče na ona u kojima gledaoci žive. Takođe nas poziva da razmotrimo šta ovi svetovi dele. Možda je to njegova najjača odlika.

Svet je pun borbenih devojaka koje znaju u kakvom vremenu žive. Problem je u tome što to menja situaciju manje nego što možemo da zamislimo.

Genijalnost filma „Ja sam devojka“ nije samo u tome što nam prikazuje svet koji ne vidimo. Takođe na nov način osvetljava i medije onog sveta koji vidimo.

Endi Radok

Više o knjizi Mladi i mediji

Nezvani majstori za ugrađivanje straha

Objavljeno od strane

Politika, Kulturni dodatak, 5. mart 2016.

O predizbornoj čitalačkoj konvenciji Biranje pod moranje i knjizi Ugrađivanje straha

UGRADjIVANJE-STRAHAKao što keramičari ugrađuju pločice u kuhinju i kupatilo, kao što električari uvode trofaznu struju, tako nam ovih dana nezvani gosti instaliraju ideju o strahu. Čitanjem se ona može odbaciti. 

„Ponekad više uživamo u ugrađivanju straha , kada smo u potpunom mraku, kada ništa ne vidimo i ne smemo da rizikujemo…ako želite da zaplašite ljude draga gospođo…sasvim je dovoljno da ugasite svetlo…čemu policija i tenkovi na ulicama ako možete samo da ugasite svetlo…da ugasite svetlo i šapućete…izgradite od svih zidova pravu obalu žamora i onda pustite glasinu…“ U romanu portugalskog književnika Ruija Zinka „Ugrađivanje straha“ dva glavna lika ulaze u stan „žene“, da bi instalirali strah . Ubrzano, strogo po „uputstvu“ obavljaju visoko specijalizovan, multi medijalni, društveno korisni posao i  usput samozadovoljno  objašnjavaju domaćici iz čega se on sastoji. Dok je jedan posvećen tehničkim detaljima, drugi je specijalizovan za psihičke trikove, kako bi domaćicu ubedio u neophodnost instalacije. Ugrađivanje je uspelo: teror i užas zavladali su kućom , žena je na ivici nervnog rastrojstva.

Zinkova knjiga u ediciji Gral, izdavačke kuće „Klio“( u prevodu Hristine Vasić Tomaše ) predstavljena je kao prva u okviru neobične šestodnevne debate u beogradskoj galeriji Nju moment  „Biranje pod moranje“, ekskluzivne i po tome što u njoj nisu učestvovali političari, već umetnici, prevodioci, pisci, kritičari ,čitaoci, novinari , bibliotekari  okupljeni oko edicije Gral . Svi oni su pozvani da na kraju „predizborne čitalačke konvencije“ glasaju za knjigu koju najviše vole.  U izboru su uz Ruija Zinka iz Portugalije bili francuski pisac Žan D“Omerson, Grčki autor Lefteris Kuljerakis, Orli Kastel Blum, italijanska spisateljica Romana Petri, i Belgijanac Dimitri Verhulst čijom je knjigom „Zaludnost življenja“ završena predizborna faza.

Umetnička igra sa očiglednom aluzijom na aktuelnu političku izbornu kampanju imala je za cilj kako nam je to potvrdio i glavni urednik izdavačke kuće Klio Zoran Hamović, da se zaustavi zombifikacija čitalaca , i da im se pruži prilika da biraju svesno-bar knjigu koju će čitati.  Slogan ove nove neformalne Čitalačke partije je neobično primamljiv za današnje vreme, kad se čini da više nema pravog izbora: Pronađite svoju knjigu, čitajte svog pisca, imajte svoje mišljenje, živite svoj život!.

I kako je prošla predizborna čitalačka konvencija u centru Beograda? Iz večeri u veče, slušali su se odlomci iz dela autora različitih poetika i generacija, umetnika sa različitih geografskih širina, poteklih iz različitih društvenih uređenja, a razgovaralo se o bliskosti i sličnostima, o prožimanju različitih grana umetnosti, ulozi pisca i odgovornosti čitaoca.

Na kraju, u subotu 27. februara , kasno uveče, prešlo se na tajno glasanje. Pobedila je knjiga „Ugrađivanje straha“ . Ona je dobila 27 odsto glasova (Od sto odsto prebrojanih45 glasova ). Na izlasku sa glasačkog mesta neki od prisutnih glasača objasnili su unapred ovakav izbor. Oni su u vidu imali predstojeće vanredne izbore u Srbiji, pa su opredeljujući se za knjigu Ruija Zinka odlučili da se oslobode tih nezvanih instalatera koji kao u njegovom „Ugrađivanju straha“ idu od kuće do kuće, od građanina do građanina, ućutkuju gledaoce, čitaoce, slušaoce, mute misli, prete kataklizmama…

Ali po mišljenju Zorana Hamovića, opasnost se ovde više ogleda u zloslutnoj inerciji književnih liferanata nego u moći aktuelnih političara.

„Zapravo se nekontrolisanim ponavljanjem banalnosti razvija nekritičnost i neutemeljeno divljenje“, dodaje glavni urednik Klia.

Što se straha tiče , ambiciju da ga ugrade imaju vladajuće elite na svim stranama. Britanski premijer Dejvid Kameron upravo primenjuje metode iz takozvanog „Projekta strah“ pokušavajući da na svoju stranu privuče glasače pred referendum o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva  iz Evropske unije. Izađe li Britanija iz EU, preti tamošnji premijer, država odlazi na neizvestan put bez povratka. A jedan od njegovih omiljenih ministara potpomaže mu u širenju panike: „Više znamo o životu na Marsu, nego o tome šta nam sledi ako se nađemo van EU“. Protivnici zastrašivanja osuđuju Kamerona i zahtevaju da prestane sa „monstruoznom propagandnom mašinerijom“ .  Zastrašivanju naroda pribegla je i španska vladajuća desnica, kada je nova stranka Podemos naglo stekla ogromnu popularnost. Dođu li oni na vlast, pretili su, gotovo je sa španskom demokratijom. Pojedini lideri na vlasti čak su tvrdili da će se Iberijsko poluostrvo pretvoriti u novi Sovjetski savez.

Mediji su pred izbor levičara Džeremija Korbina za lidera najveće opozicione Laburističke stranke Ujedinjenog Kraljevstva čak iznosili orvelovska predviđanja, o zemlji u bankrotu, dok po londonskim ulicama ratuju pljačkaši, demonstranti i pobunjenici. Već više od godinu dana roman Mišela Uelbeka „Pokoravanje“, zastrašuje iztraumirane Francuze. Uelbekovu fikciju, da će na vlast u bliskoj budućnosti doći muslimanska partija, mnogi su shvatili bukvalno. Evropa će izgubiti svoju kulturu i identitet , preti mađarski premijer Viktor Orban.

„Ugrađivanje straha“ je najnovija od dvadesetak knjiga koje je napisao Rui Zink. Profesora književnosti na univerzitetu u Lisabonu, Portugalci cene kao velikog stilistu koji smatra da fikcija mora biti istinitija od stvarnosti. Njegovu najnoviju knjigu kritičari ocenjuju kao majstorsku persiflažu o turobnom raspoloženju koje dominira portugalskim društvom.

Čime se sve treba služiti da bi se građani zaplašili? Zinkovi odgovori su bezbrojni:

Kinezi nadiru, rat je užasan, kriza posle njega još strahotnija. Prete nam i unutrašnje opasnosti a među njima najopasniji su penzioneri koji svojim dugim životima onemogućavaju reforme, govori Zink.

 „Starci su beskorisni. Njihove penzije su apsurdni trošak, imaju bolesti kao golubovi…Treba ukloniti starce, to su neophodne reforme, racionalna mera, u suštini to je čak dobro i za njih…“

Ne može se lenčariti i očekivati od sopstvene države da plaća , još jedan je recept majstora za ugrađivanje straha. „Ko želi zdravlje neka ga plati, Ko želi obrazovanje neka ga plati, Ko želi decu neka ih plati…“ Najlakše se ugrađuje strah od izbeglica: „Eno ih tamo stapaju se sa mrakom…Tamo su, čekaju, strpljivo kao zveri, čekaju na trenutak nepažnje. Vaše nepažnje“

Ugrađivanje straha je poželjni društveni model, patriotski zadatak , koristan rad…

Na kraju ipak čak i Zinkov nezvani majstor za instaliranje terora obraćajući se prestravljenoj ženi daje važno naravoučenije: „Najlepša odlika straha je to što svako može da stvori svoj strah. Naš posao je, u suštini, samo da promovišemo ideju“.

A posao čitaoca je da tu ideju ne prihvate. Glasajući za „Ugrađivanje straha“ učesnici predizborne čitalačke konvencije, saglasili su se da nezvane majstore ne treba slušati. I da imaju pravo na svoj izbor-knjige koju će da čitaju.

Zorana Šuvaković

Više o knjizi Ugrađivanje straha
Više o predizbornoj čitalačkoj konvenciji Biranje pod moranje

Na mom radaru

Objavljeno od strane

Novi magazin, 5. novembar 2015 (strana 5)

Zoran Hamović Završen je Beogradski sajam knjiga. Bio je šezdeseti, jubilarni, najveći i najznačajniji na Balkanu, jedan od najvećih u svetu, najposećeniji, sa najviše najizuzetnijih spisateljica po kvadratnom metru, najviši štandovi, sa najsnažnijim zamahom pravoslavlja u ruskosrpskim vezama, duhovnim uzletom koji je dao novu međunarodnu dimenziju Beogradu na vodi. Nikada u istoriji nismo imali takav. Meni je, da kažem, neprijatno koliko nam je svima bilo dobro

Mož da bidne, al’ ne mora da znači, dragi moji! Za one koji nisu skloni kritici već usrdno mole “daj nam danas”, Sajam je i ove godine velika svetkovina knjige, praznik pisane reči, masovni susret ljudi od pera i ljubitelja književnosti i čitanja. Za one koji se ne uklapaju u bajku već gledaju svojim očima i pitaju: a šta ćemo sutra, vrag je pomerio zavesu i odneo šalu. Ko gleda video je da pisac nije pisac, da knjiga nije knjiga,
da izdavači nisu izdavači, da posetioci nisu čitaoci…

Samo se potvrdilo da knjigaviše nije simbol učenosti, već prostote u naponu. Kao glavni događaj Sajma knjiga ukazao se vodič za buduće sponzoruše, starlete i “ukućanke”. Novinari lake ruke doneli su tešku odluku da podrže dalji razvoj nosilaca takvih opijumskih tvorevina. Potrošačka poetika učinila je važno nevažnim, čestite stavila na stranu, nesoj u prvi red. Na sajmu je bilo bleštavo ravnodušje i užurbana gerila promotera promocije. Umesto vizije u kojoj će nam dolaziti sve više priznatih i poznatih pisaca sa svih krajeva sveta, uspeli smo da rasteramo i ono malo što nas, kako-tako, raspoznaje.

Šta da kažemo za to da nagradu Dositej Obradović stranom izdavaču za zasluge u objavljivanju na španskom jeziku nije dodelio ministar kulture, kako bi dolikovalo. Ove godine dobitnica priznanja Sandra Oljo, direktorka i urednica izdavačke kuće Akantilado iz Barselone, koja je objavila dela Aleksandra Tišme, Danila Kiša i Ive Andrića, provela se k’o bos po trnju.

Umesto da se radujemo što je knjiga stavljena u raklje javnih nabavki da spreči svekoliku korupciju, mi podrivamo sistem koji inadžijski vaspostavlja kulturna EU-tanazija. Zakon o javnim nabavkama bio je takođe predmet zabave na sajmu knjiga. Nije zgoreg da ga nazovemo pravim imenom Zakon o javnim nabavkama. Neko je doveo u isti red javnu nabavku slikara, dirigenta i originalnu knjigu i u isti koš metnuo sa hidrocentralama, vetroparkovima i naftom. Borile su se mlade dame zastupnice Uprave za javne zabavke junački da objasne izdavačima i bibliotekarima kako se (lošem) zakonu uvek može doskočiti. Neka, hvala! Neka ga primenjuju na svoje kućne ljubimce i tvorce zakona. Mi se saginjati nećemo!

U Frankfurtu na sajmu knjiga pojavio se da o slobodi govora prozbori Salman Ruždi. Kad takav skandal-majstor otvara sajam, zna se šta će biti. Demonstrativno su otišli Iranci. Kod nas Emir Kusturica nikoga nije oterao, ali mi je veći problem da shvatim koga je sve privukao i šta je sad to što se nekad zvalo sajam knjiga…

Ne dam i neću da mi bilo ko kaže da ovo nije tačno. Ko hoće može na Poligraf, Hala 3, desno.

Zoran Hamović glavni je urednik i direktor izdavačke kuće Clio, autor razvojnog i  obrazovnog projekta Internest, predsednik Udruženja Biblioteka plus i potpredsednik Udruženja Kreativna Srbija. Bavi se programiranjem i realizacijom obrazovnih projekata u oblasti kulture i medijske pismenosti. Piše i čita bez naočara.

I dalje o čitanju

Objavljeno od strane

kult-biblioteke

Ili
Kakva je razlika između načitanih i onih koji čitaju

Završen je Sajam knjiga, šezdeseti po redu, sa otvaranjem koje je pretendovalo kao i do sada da bude veoma svečano, sa Rusijom kao počasnim gostom, gužvama između štandova, velikim brojem mladih koji su došli sa namerom da kupe isključivo jednu knjigu koja je bila hit, dok drugi naslovi za njih nisu postojali. Da li smo dovoljno uradili da ih približimo tzv. nepublici, tvrdoglavoj u svojim nastojanjima da budu u trendu, da ne iskoče iz proseka koji je bezbedan. Razgovarali smo sa nekim beogradskim srednjoškolcima uoči Sajma, o novim knjigama, o tome šta čitaju…Dobri, pametni odgovori i razmišljanja onih koji nisu odustali od sebe i obrazovanja , koji se nisu prepustili blatnjavoj struji zaglupljivanja i stvaranja poslušnika daju nam izvesnu nadu da se stvari mogu menjati. Dakle, ne samo konstatacije da je sve strašno, posrnulo, devastirano, opšte zgražanje dok je tv uključen na kanalu još jednog rijalitija, već nešto konkretno. Ono što je moguće. Učiniti da knjiga dođe do čitalaca, pohvaliti mladu osobu koja je pročitala, ne negodovati, ne kritikovati fejs i tviter, već podstaći potrebu za samopoštovanjem i dostojanstvom koje se stiče samo znanjem.
Pronaći u gomili onaj par očiju koji se raduje mirisu nove knjige ili naslovu koji je najzad slobodan u biblioteci, poslati im poruku da će načitaniji i pametniji lakše nalaziti životna rešenja umesto sumnjivih prečica.
Knjige koje objavljuje Clio nisu hitovi i bestseleri, još manje saveti o modi, ishrani ili načinu da se obogatite. Kakva je onda njihova šansa na tržištu knjiga? Imaju li mogućnost da se probiju kroz ringišpil naslova koji se nude sa svakog novinskog kioska ? I da pobede tabloide koji su kao paraziti pojeli prostor štampanih medija u kome više nema mesta za duže tekstove koji zahtevaju strpljenje i pismenost.
Uprkos svemu, da li je Sajam bio praznik ili poraz dobre knjige, ne znamo. Da li ćemo dozvoliti da lažni sjaj bestselera za jedan dan zaseni trajne vrednosti, zavisi od svih nas. Clio će i dalje objavljivati one knjige koje to zaslužuju i koje su potrebne našoj intelektualnoj javnosti, a vi čitajte, komentarišite, kritikujte. Da ne budemo nevidljivi i da se zna kako nije bezvredno sve što znamo.

Arhitektura pozorišta XX veka

Objavljeno od strane

knjiga_nedeljeDugоgоdišnjе bаvljеnjе Rаdivоја Dinulоvićа аrhitеkturоm pоzоrištа i, širе, prоblеmаtikоm scеnskоg prоstоrа rеzultirаlо је knjigоm koјоm је u srpskој tеаtrоlоgiјi оtvоrеnа tеmа о kојој smо dо sаdа čitаli sаmо u prеvоdimа dеlа Čеzаrе Mоlinаriја, Pаmеlе Hаuаrd, Pitеrа Brukа, Zigfridа Mеlhingеrа i dr.
Dеfinišući pоzоrišni prоstоr kао dео urbаnе cеlinе i urbаnu cеlinu kојој је nеоphоdnо pоzоrištе dа bi bilа kоmplеtnа, аutоr nаs upоznаје sа svim аspеktimа pоzоrišnе zgrаdе kаkvu је zаtеkао pоčеtаk 20. vеkа. Оsvrćе sе nа rаzvој scеnе i scеnskоg prоstоrа trаžеći svе bitnе kоmpоnеntе kоје su uslоvilе rаzvој scеnе u dvаdеsеtоm vеku. Tаkо rаzgrаničаvа tri аspеktа sаglеdаvаnjа pоzоrištа :

  • pоzоrištа u tipоlоgiјi аrhitеktоnskih оbјеkаtа
  • pоzоrištа kао prоgrаmа u аrhitеkturi i
  • pоzоrištа kао umеtničkе fоrmе

kојi mu pоmаžu dа u pоtpunоsti dеfinišе pоzоrištе u dvаdеsеtоm vеku , оbеlеžеnо nаstојаnjеm dа sе dоvеdе u pitаnjе svаkа kоnvеnciоnаlnа оdrеdnicа instituciоnаlnоg tеаtrа. Nastavite sa čitanjem →

Лето је право време за читање

Objavljeno od strane

Пишите нам драги наши читаоци о књигама које вам предлажемо за ово лето! Неке су у продаји по изузетно повољним акцијским ценама, а књигу можете и добити на поклон уколико напишете текст и пошаљете нам на мејл pricamooknjigama@clio.rs. Једном месечно наградићемо најбољи текст и објавити га на блогу.

GvadalkivirХуан Еслава Галан ГВАДАЛКИВИР

Историјски роман који вас води право у срце маварске Шпаније на заласку. Прича о забрањеној љубави двоје младих из завађених породица почиње на тргу у Гранади где слепи приповедач окупља своју бројну и радозналу публику. У маниру прича из Хиљаду и једне ноћи развија се заплет богат неизвесношћу колико и филигранским детаљима приповедања. Тајни састанци у врелој андалузијској ноћи, коњи, коњаници, последњи племићи и њихови соколари, тајновите хладовине унутрашњих дворишта-патија у којима се испредају приче и сплетке, уговарају бракови или окончавају тајне везе, а све на фону великог историјског знања и књижевне даровитости аутора који је избегао замке тривијалне литературе и понудио нам слику древне Андалузије о којој маштамо.

Nastavite sa čitanjem →