Приказ књиге Сезона сеобе на север Тајиба Салиха

Јелена Недић, професор књижевности

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Радња сели читаоца час на обале Нила, час на улице Лондона, а при том га, попут реке која својом струјом носи, вуче ка последњој страници без предаха. Свако ко се нађе негде између два света остаје туђин у оба – или плута насред реке на удару струја, или пада на њено дно, јер ни једној обали истински не припада. Занимљива прича, увек актуелна тема, питко и сликовито.

◊

Жикица Димитријевић, песник

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

Сведоци смо великих миграција и сеоба читавих народа са истока на запад, као последица ратова за енергију. Тако је и у прошлом веку било сеоба и миграција после колонијалних „ослобађања“, тј. освајања.

Пример је Африка. Њене су државе биле колонијализоване и пре и после Првог светског рата. Земље, државе створене на тлу Црног континента, настале из својих племенских структура, са својом традицијом и обичајима, који се вековима не мењају.  Утицај колонијалних сила, доводи до сеоба на север. Оно што је за нас Запад то је за њих Север.

О томе у овој књизи говори и пише Тајиб Салих.

Тамо где Нил савија у лакат је село из кога потиче главни јунак, и приповедач у овој књизи. Корени који сежу у прошлост су дубоки. Тамо где волови ричу и магарци њачу, а бедуини живе у својим јаругама.

Судан је први осетио „чари“ сеоба и утицај европске цивилизације. Образовање које се стиче на северу и где се купује знање, тешко може по повратку да разбије старе муслиманске, дуговековне обичаје и племенских навике.

Све је вешто упаковано у двослојну причу, коју аутор саопштава читаоцу. Кроз остварене и неостварене љубави. Кроз робовски и потчињени однос жене и њеној борби на смрт за своја права.

Мустафа Саид, школован у Лондону, враћа се на Нил да нађе свој  мир и спокој. Тамо ветрови дувају и са севера и са југа. Враћа се у беду у којој живи његов народ, узводно и низводно поред Нила, али  срећно и задовољно. „Река је текла али је изгледала као да стоји“. Једино понекад поплави цела подручја и села и опомене на  живот и смрт. Тако и Мустафу односи мутна вода Нила. Његову супругу и двоје деце добија наратор, чије име не сазнајемо, као тутор, да их чува и брине о њима. Богати старци и племенске вође онда купују, потчињавају и добијају младе жене. Ова се није дала па је починила убиство и самоубиство. Наратор је са закашњењем схватио да је и он био заљубљен у њу. Али од „армије мрака“ није могао да спасе ни њу ни робовласника, а ни свој народ. Завладао је мук у селу.

На крају се наратор и поред смрти окреће животу, не питајући поред свега има ли живот смисла. Има још дужности и обавеза које мора обавити. Нил узима животе али је и извор живота.

Тајиб Салих  је, кажу, у самом врху арапске књижевности. Морам признати да нисам читао много арапских писаца, али сам сигуран да је са овим романом оставио дубок траг, како у арапској тако и светској књижевности. Да проширите своје видике и сазнања о арапском, афричком свету, о Црном континенту, препоручујем књигу Сезона сеоба на север  и све похвале издавачу који нам у томе свесрдно помаже.

Приказ књиге Цар или управитељ Тоње Кјусопулу

Горана Лемајић, професор историје

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

На самом крају своје државне историје Византинци су се нашли пред дилемом, да ли жртвовати свој духовни идентитет и покушати се одбранити од Османлија који су долазили са истока или жртвовати државу а сачувати духовност. Практичније државне власти биле су склоне уступцима али је највећи део елите, и читав народ, чврсто истрајавао у становишту да су идентитетске ствари нешто чиме се не може трговати. О тој интересантној дилеми ауторка Тоња Кјусопулу је написала изврсну књигу Цар или управитељ.

◊

Војка Перовић

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Предмет изучавања студије Цар или управитељ, Тоње Кјусопулу је Византија у XV веку, владавина последњих Палеолога. Историјски оквир је широк, дат је у основним цртама, а фокус је на политичким носиоцима власти и начину на који су одлучивали и владали у тим врло несигурним временима.
Многобројни извори који се наводе у тексту осликавају турбулентно време пред пад Цариграда. Посебно су осликани значајни ликови архоната и других достојанственика у комплексној управи, затим успон богатих трговачких породица. Византија се свела на малу утврђену енклаву окружену Отоманском империјом, али цареви и аристократија су се и даље чврсто држали дворске етикеције. Стално је присутно и питање помоћи и задуживања код Млечана и Ђеновљана, и однос према унији. Цитиране су речи болесног цара Манојла II у Сфранцисовим Хроникама: „Царству није потребан цар, већ управитељ.“

◊

Марија Јовановић

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац

У свом више од миленијума дугом постојању (што представља историјски раритет у трајању једне државне творевине), Византија је постала инспирација генерацијама историчара медивеалиста, како својом дуговечношћу тако и својим специфичним унутрашњим устројством. Као и свако царство кроз историју и Византија је имала своје рођење, развој, достизање врхунца своје моћи, а затим и деценије декаденције и коначне пропасти. Баш као и какав организам, ова пространа творевина која је обухватала југоисток Европе, делове Леванта и малоазијско полуострво, функционисала је захваљујући комплексном унутрашњем механизму и правилно успостављеној друштвеној хијерархији. Цар, тј. василевс, био је свемоћни и непогрешиви владар, онај неприкосновени ауторитет ком су били подређени сви други слојеви, како црквени тако и световни.

Настала као резидуум још веће творевине (Римског царства), Византија је од самог почетка настојала да се наметне као легитимни настављач свега оног што је Рим представљао током свог постојања. Зато су грађани Византије своју државу током целог века њеног постојања називали Ромејским царством, а никада Византијом. Тај назив уведен је доста касније, пошто је царство већ престало да постоји, и то по грчкој колонији Византион која се налазила надомак Цариграда а из које се, по предању, касније развила метропола на Босфору. Успостављена на три стуба -античкој култури, римском правном систему и хришћанству као званичној државној религији, Византија је представљала занимљив конгломерат прошлости и садашњости, пројекат који је требало да синкретистички уједини оно што, историјски гледано, на први поглед није било предвиђено да симултано егзистира. Ипак, ефикасност државне службе, администативна подела царства на самоуправне делове, као и верност њених поданика, омогућили су Византији дуготрајно владање источним Медитераном и културни, војни и политички утицај чији се трагови виде и данас.

У мноштву књига у којима су историчари покушавали да из разних перспектива сагледају феномен звани Византијско царство, појављује се и књига грчке историчарке Тоње Кјусопулу под називом Цар или управитељ (Сlio, 2014). Ово штиво је нарочито интересантно јер се ауторка у њему бави последњим деценијама постојања Византије, тј. првом половином 15. века, оним што би могло да се назове лабудовом песмом царевине која је обележила целокупни средњи век Европе. Ауторкино интересовање за историју Византије фокусира се првенствено на историографију и друштвену историју Византијског царства, а њена компетенција и позваност у овој области потврђена је чланством у Грчком комитету за византолошке студије.

У свом делу интригантног наслова Цар или управитељ, ауторка покушава да сагледа методологију функционисања некада моћног и пространог царства, које се у периоду прве половине 15. века свело на енклаву, полис такорећи, који је обухватао само територију Цариграда и неколико околних острва. Отуда и наслов књиге који као да читаоцу треба да сугерише дилему – да ли се у једној тако неславној позицији, територијално и људски вишеструко умањена, војно и политички осакаћена,  Византија и даље могла називати царством а њен владар царем? Или је то сада била једна потпуно другачија државна форма која, с обзиром на то да је фактички изгубила епитете једног царства, нема ни владара који би  могао бити цар у оном смислу у којем је то био у славним временима Византије, већ преузима једну сасвим другачију улогу и функцију?

Истраживачки заинтересована за сам пад Цариграда 29. маја 1453. године, тог „дана који никад није требао да сване“, Тоња Кјусопулу покушава да обухвати узроке и последице које је овај велики историјски догађај имао не само на каснију судбину Европе већ и развој целог света. Као Гркиња, тј. неко ко долази из културно-историјског миљеа државе чија територија је својевремено и сама била део Византије, Тоњи Кјусопулу је свакако лакше да се креће кроз историјске изворе везане за Византију, него што би то било неком западњачком истраживачу. Предност њеном истраживању дају и чињенице да је управо грчки језик био званични језик Византије, а већ поменуто хришћанство (православно) званична државна религија, баш као што је то случај и у данашњој Грчкој. Дакле, неколико значајних заједничких компоненти везују Византију и културни миље Грчке у ком је ауторка рођена и образована.

Пружајући синоптичку слику грађе византијског друштва ауторка настоји да покаже како је у тим последњим временима Византијско царство функционисало по модификованим принципима секуларизоване државе-града, једном државном моделу који је у ранијим фазама Византијског царства био непознат. Покушавајући да обори предрасуду о Византији као ригидној творевини и монолитној државној структури, која је током своје вишевековне епохе функционисала на темељу непроменљивих, окошталих принципа, ауторка показује да је тако дуготрајно постојање (какво је имала Византија) могло да буде остварено само ако се поред принципијелности знало и прилагођавати новим околностима. Једино је комбинација оба ова манира могла омогућити Византији тако дуготрајно постојање. Управо је посезање за једном таквом врстом адаптације и тема књиге Тоње Кјусопулу.

Анализирајући друштвену и политичко-административну структуру Византијског царства у последњим деценијама њеног постојања, ауторка дочарава атмосферу која би могла да се назове очајничким потезима неминовно умирућег, али атмосфере која је истовремено и распад једне државне структуре која је постала свесна новог духа времена, као да и у том времену нема места за њу каква је до тад постојала. С тим у вези, посегло се за драстичним поједностављивањем гломазног државног апарата и једне сасвим нове поделе власти од стране цара, а која је требало да обезбеди једноставније и ефикасније функционисање царства. На пример, ублажује се дотад неприкосновени стожер на ком је царство почивало (утицај духовне власти), не би ли се уместо тога посветовила власт и државни апарат, а све у циљу каквог-таквог одржања царевине на Босфору. То доводи до напетости између световне и духовне елите царства, на шта се ауторка такође осврће у свом раду.

Ослањајући се на обимну документарну грађу, ауторка посматра економски и друштвени развој целог Медитерана (што ће рећи и Запада), јер је Византија свакако била део те велике целине и као таква неодвојива од историјског, политичког и економског контекста читавог Средоземља. Такође, у књизи се ауторка осврће и на утицај тог истог Запада на владавину последњих Палеолога, утицају који је био снажан и важан с обзиром да су Палеолози били неприкосновени поборници уније двеју цркава. Приказујући друштвену хијерархију царства у тим, последњим временима његовим, ауторка акценат ставља на незаобилазне политичке интриге које су, у слабљењу политичко-административног апарата и царског утицаја, све више разједале византијско друштво. Дељење на кланове и сукоби моћних аристократа са међусобно другачијим интересима (уз уплив цркве), све је то чинило један културни, политички и друштвени миље Византије у сумрак њеног постојања.

Упознајући нас са плејадом значајних личности Византије тог доба, као и приказом друштвене и политичке анатомије царства, Тоња Кјусопулу нам дарује једно занимљиво штиво које ће љубитељима историје Византије, као и озбиљним историчарима истраживачима, дати нов увид у атмосферу завршних година некада моћног царства на југоистоку Европе. Штиво које је свакако вредно читалачке пажње.

Приказ књиге Дискурс нових технологија Александра Луја Тодоровића

Светлана Ђаковић, новинар

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Александар Луј Тодоровић, инжењер електротехнике, провео је преко четрдесет година у различитим областима радија и телевизије. Током деведесетих година прошлог века био је директор и декан Међународне академије за радио и телевизију у Монтреу, Швајцарска. Предаје на редовним и докторским студијама на универзитетима у Подгорици, на Цетињу и у Београду.

Технологија је одувек била једна од најзначајнијих одредница људског друштва. Свака технологија, па и ове најновије које нас данас окружују, најпре мењају област своје непосредне примене.

Ширење дискурса нових технологија је процес којим не управља неки моћни мега центар, већ то личи на случај преврнуте чаше вина: знамо тачно ко је чашу напунио и ко ју је преврнуо, али не можемо унапред знати, па ни управљати начином и путевима којима ће се винска мрља ширити, тако да бисмо могли рећи да је господар нових технологија наша цивилизација која одувек подстиче њихово настајање и онда се мења под дејством њиховог неизбежног дискурса. Неопходно је пратити пут који води између две крајности, пут рационалног прихватања свега оног доброг што нове технологије доносе човечанству уз опрез да се колико је год могуће избегну њихове евентуалне штетне последице. Другим речима, морамо свесрдно прихватити точак као огромно достигнуће и савршену револуционарну технологију, али истовремено пазити да нам се нога не нађе на његовом путу.  Ова књига поставља једноставно питање: како нове технологије утичу на нас и на свет у којем живимо. Чини се да је једноставно, али није. Човекова креативност води свет напред, али га приморава да напредује ходајући по ивици ножа.

После полазних поставки, дигиталног света, технологије и друштва, књига се бави односом дигиталне технологије и културе (да ли постоји и киберкултура, да ли култура и како прати напредак технологије), генетике и биоинжењеринга, долази и питање, а шта даље ?

Уроњени у високотехнолошко друштво данашњице не смемо занемарити најбитније технологије које га покрећу, морамо их упознати и разумети како бисмо били у стању да њима владамо да не би оне нама управљале.

мр Бранко Матић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Питање будућности заокупљало је свет одувек. Једна од првих књига на ту тему Оглед о начелу развоја становништва Томаса Малтуса донела је негативне ставове о њој и изазивала расправе до данас. Много година касније, крајем седамдесетих година доста се писало о будућности. Најпре су Медоуз и остали у истоименој књизи упозорили на Границе раста, јер је први извештај Римског клуба озбиљно указивао на блиске границе потрошње појединих сировина и хране. Одмах затим Месаревић и Пестел, и поред унапређеног модела долазе до сличних закључака и у књизи Човјечанство на раскршћу, позивају на избор, куда и како даље.
Те негативне погледе на будућност оповргавали су у исто време Американци Херман Кан, Вилијам Браун, Леон Мартел и у књизи Слиједећих 200 година прихватили констатације да постоје границе раста и да је Човечанство на раскршћу, али су понудили оптимистичке одговоре на проблем будућности.
На почетку двадесет првог века, Стојиљковић Станко, у књизи Мозак на чипу се пита: Хоће ли машине искоренити људе? Истовремено и даје бројне одговоре, а предвиђање будућности постаје врло занимљиво. Разматра разне промене до којих мора доћи, а као главни фактор будућности наговештава малу силицијумску плочицу, познатију као дигитални чип или микропроцесор.
У слично време, издавачка кућа Клио и Александар Луј Тодоровић доносе потпуно нови поглед на будућност и у књизи Дискурс нових технологија разматрају улогу и значај више нових технологија, а за неке од њих указује се да ће бити пресудне за опстанак човечанства, у будућности. Даље аутор разматра Дигиталне технологије и Генетику и биоинжењеринг, технологије које су по њему најважније за опстанак човечанства у будућности. Врло озбиљно указује да без њих будућност није могућа и разматра њихов утицај на друштво и културу.
Кроз бројне наслове Тодоровић пише о настанку компјутера, њиховом развоју и све већем утицају на људе и начин њиховог живота, нарочито од појаве масовног коришћења Интернета. У завршном шестом поглављу Тодоровић се пита: А шта даље? и нуди одговоре. Будућност ће донети: нове енергетске технологије, нанотехнологије, криогенетику, даљи развој васионских технологија, али и Фотонику – опритичке и светлосне технологије.
Књига може бити врло корисна људима који се питају како ће изгледати живот људи у будућност. За даља сопствена истраживања читаоцу је понуђена бројна литература, као и индекс појмова заступљених у изузетно савременој књизи Дискурс нових технологија.

◊

Живко Васић, дипл. машински инжењер

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац

Људи су већ живели под различитим небесима, небесима која су насељавали богови, звезде и закони њиховог кретања, који су сви заједно утицали на животе људи на нашој планети. Сада је то небо дигитализовано, просјактано информацијама. Над нама је сада дигитално небо, а у нама виртуална животна уметност.

Кроз шест поглавља писац нас лагано уводи у свет нових технологија. Прича се развија из великог знања, логичког просуђивања и закључивања утемељеног на рационалном промишљању. У првој глави се објашњава шта је технологија, шта је страх од технологије и које су то нове технологије. У наредним поглављима тежиште се ставља на дихиталну технологију и генетику и генетски инжењеринг. Све то је објашњено кроз повезаност тих технологија са свим аспектима живота и самим животом. Дат је приказ утицаја дигиталне технологије на личност, друштво и друштвене односе, економију, културу итд. Генетика и биоинжењеринг је друга област у којој ће се наука убрзано развијати. Ту је и одговор на питање: Шта даље? Па се ту даје приказ развоја нове енергетске технологије, нанотехнологије, криогенике, васионске технологије и фотонике.

Нема никакве дилеме да свет мора ићи путем развоја науке, технике и технологије. Свесни смо људске несавршености и зато знамо да ће тај развој често „ићи ивицом“.  Надајмо се да човечанство никад неће склизнути преко те ивице у понор.  Морамо водити живот тако да буде испуњен животом и љубављу, а не страховима и мржњом. Ако будемо успели да остваримо унутрашњу хармонију у себи, хармонију са целим човечанством, са биосфером и космосом – са богом, онда можемо бити сигурни да ће нове технологије обликовати и наше сопство. Тако ћемо доћи до старог начела: „Обликујући нешто, обликујемо себе“.

Ко не овлада новим технологијама, технологије ће овладати њима. Ова књига нас учи да не дођемо у позицију да нама овладају нове технологије и са њима нечији врло тврди, моћни интереси.

◊

Приказ књиге Брак из задовољства  Тахара Бен Желуна

Мирјана Томашевић, библиотекарка Библиотеке Бора Станковић у Врању

Радња романа Брак из задовољства одвија се у  Мароку, у граду Фесу средином прошлог века. Главни јунак око кога се тка цела прича је  човек по имену Амир, трговац ретке робе и зачина који често путује послом у Африку.

Амир има многобројну породицу. Са својом женом Лала Фетом имао је  четворо деце. У добром делу  романа, на бајковит начин испричана је сторија и судбина Амира и његовог најмлађег сина Керима,  који се родио болестан. Мајка Лала Фета издвајала га је од своје друге деце, јер је он заостајао у физичком и  психичком развоју у односу на своју браћу. Као хендикепирано дете одбачен од своје мајке,  са својим оцем Керим одлази у Африку, у Сенегал.

Писац на фантастичан начин  осликава Керима као дете анђела, које је само Бог послао, беле пути као свила и чистог срца, са  неким натпросечним способностима, пуном доброте и светлости , са особинама  пророка, дубоко приврженом оцу  Амиру…

Амир склапа брак из задовољства са прелепом црнкињом Набу. Према исламском обичају, путницима због дугог одсуствовања од куће, дозвољено је склапање привременог брака са другом женом. Још од самог почетка познанства и дружења  с Набу и Керим  ју је искрено и безазлено заволео као своју мајку.

Како се главни јунак Амир одлучио на тај корак и како Керим напредује?

Како је дошло до његовог животног преокрета?

Амир  је увек губио главу у загрљају црне жене Набу, из народа Пел, црнкиње слободног морала. Стално му је била у мислима,  не само као особа без које, временом, није могао и да замисли свој живот.

Они су  освојили срца једно другом, а врсту задовољства и емоције коју су обоје доживели,  Амира и Набу је  нагнала да пресеку и да због велике  и истинске љубави и страсти  поделе заједнички живот и  судбине. Уз њих је увек био и Керим који је у помајци налазио замену за своју биолошку мајку.

Уз добру Набу, Керим напредује у сваком погледу. Усваја и упија знање и искуство које ће му користити касније у животу. Позитиван утицај  племените Набу био је врло приметан. Он полако проговара, прати све, учи живот и развија се.

Велика и обострана страст нагнала је Амира да своју нову изабраницу одведе у своју породицу, у Фес, међу муслимане.

Пут је био вема  ризичан, тежак и напоран.

Набу је дочекана са великом мржњом и љубомором од стране своје супарнице Лала Фете, која је чекала сваки тренутак да Набу понизи. Њен  план  је био и да  јој напакости  и уклони је физички. Прижељкивала је њену смрт. Међутим, за  Амира,  Лала Фета је била бледа сенка ватрене и  осећајне Набу… Заједнички живот тече својим током…

Паралелна веза није дуго трајала. Једног дана, Лала Фета је изненада  умрла.

На самом почетку свог боравка у Мароку, Набу је поред свог знања француског језика , који је морала да научи силом прилика, јер је Сенегал био француска колонија, научила да течно говори  и арапски језик. Редовно је одлазила у џамију, прихватила је обичаје и  знала исламске молитве по Курану. Обучена у лепу џелабу, свечану одећу, изгледала је  лепо и привлачно… 

Рађање близанаца Хасана и Хусеина. Све то будно прати и добри и већ велики Керим!

Плод  велике љубави између Набу и њеног Амира било је рођење близанаца  Хасана  и Хусеина, црног и  белог близанца. Бело и црно дете били су природни феномен и судбина. Хасан као црни близанац постаје жртва своје црне коже. Бели близанац уклопљен је, интегрисан у своје друштво.

Окосница другог дела романа били су близанци, али  пре свега  црни Хасан,  који због расизма и велике мржње према црнцима, доживљава велику мржњу околине… Ропство је владало по целом свету.

Ток романа након Амирововог одласка с породицом из Феса

Следи  Амиров одлазак са својом породицом у другу средину,  у Тангер код брата, далеко од Феса. На путу, близанце прати Набу и старији брат Керим. Доживљавају згоде и незгоде… После извесног времена  Амир умире. Набу остаје да се бори са животним недаћама. Црном Хасану нису веровали  да је мелез, пола муслиман пола црнац, а такође касније и потомку Селину… И поред њихових великих патњи и судбине која се поиграла са њима излазе као победници и животни јунаци…

Најупечатљивије су дирљиве изјаве  добре маћехе Набу, која топлим речима говори  да Керим није њен син, али да га сматра својим дететом. Он  је њена светлост која обасјава њихову породицу! Пољупцима, пољупцима!

Поента  овог  бајковитог романа је ЉУБАВ и само ЉУБАВ!

◊

Радмила Ревека – Драгутиновић, дипл. филозоф и библиотекар

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Тахар Бен Желун рођен је у Фези (Мароко) у децембру 1944. године. Студирао је филозофију на Универзитету у Рабату. Као професор предавао је у Тетуану и Казабланци. У Француску одлази 1971. године на последипломске студије социјалне психологије. Докторирао је 1975. године и од тада ради и као психотерапеут. Пише за бројне часописе и новине, међу којима и за престижни Le Monde. Књижевну каријеру почиње као песник а своју прву збирку Људи под мртвачким покровом тишине издаје 1970. године. Аутор је више збирки поезије, романа, есеја и позоришних комада у којима често говори о расизму и нетолеранцији. Дела су му преведена на бројне језике и тренутно је највише превођен марокански писац у Паризу. 1987. је добио најважнију француску награду Prix Goncour за дело Света ноћ. За роман Та заслепљујућа одсутност светлости примио је награду IMPAC  2004.године. Тај роман је тек друго француско књижевно дело преведено на енглески језик награђено наградом IMPAC, једном од најугледнијих књижевних награда.

Дешавања романа Брак из задовољства почињу у Мароку педесетих година прошлог века и проткана су тадашњим великим социјалним проблемом, расизмом, који је и у данашњим, савременим друштвима, непревазиђен и веома актуелан.

Амир, трговац из Феса, има један брак у који је ушао по обавези, обичају, препоруци и не размишљајући о љубави, телеолошки следећи пут и обичаје својих отаца без поговора. Пошто је сваке године пословно морао да путује на дужи период ради трговине у Дакар, а према исламском обичају таквим путницима је било дозвољено да током одсуствовања од куће уговоре привремени брак, такозвани брак из задовољства, Амир се жени „на одређено време“ са чудесно лепом Набу, црнкињом из народа Пел. Пошто се враћа поново у Дакар на дужи период, води тринаестогодишњег сина са собом, упознаје га са Набу и поверава му да је воли и жели са њом други брак, који не би ничим угрозио први, склопљен са његовом мајком из поштовања. Син се осетио веома важним због поверавања очевих дубоких и скривених емоција баш њему и обећао Набу да ће имати велику подршку у породици са његове стране. Наравно, Набу воли Амира и пристаје да је он „води и на крај света“. Долази у Фес, али ту преживљава љубомору од стране прве жене, затим, када рађа близанце, једног беле пути, другог тамне, од којих један, бели израста у стабилну личност а други, црни, има проблеме у развоју и формирању личности, расизам и нетолеранција развијају се до невероватних димензија.

Начин приказивања је савремен: монолог чудесне црнкиње Набу дочарава живописне, непосредне емоције директно, као да је читалац посматра у свим бојама пејзажа једне устрептале и узавреле страсти душе. У једном моменту, писац вешто прави обрт и ситуира, врло рационално, целокупни повод том дешавању у сферу обичајности. Љубав између Амира и Набу је de facto непосредна, чулна, видњива сензација… и нема никакве сличности са Јоханесовим завођењем у интелектуалном погледу (Или-Или, Кјеркегор), са Дон Жуановим бројањем и пописом заведених (Бодријар). Чему поредити, уосталом, када је борба против нетолеранције, данашњи проблем,тако значајан повод овог смелог романа.

◊

Божидар Јеремић, пензионер

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац