Приказ књиге Похвала опортунизму Марека Томана

Жикица Димитријевић, песник

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

У лику дворца Черњински, наратор- писац описује бурне догађаје, од свог постанка до данас. На Лоретанском тргу то је највећи дворац. Господин свих двораца. У њему је смештено Министарство спољних послова, илити, у њему се одвијала „Дипломатија“. Преко дворца  пратимо историју Чехословачке државе и њена државна уређења од монархије до републике.    Од Карла Великог, Аустроугарске, преко протектората и Хитлерове Немачке, даље до Варшавског пакта и Совјетске диктатуре, затим ослобађања и Плишане револуције, све до данашњих дана.

Дворац је сведок свих дешавања, прво на самом тргу где је саграђен, као главном попришту свих промена и историјских догађања, са другим зградама, споменицима и осталим обележјима који чине Лоретански трг тј. центар града. Голубови на тргу се најбоље виде из дворца, али не приметиш кад нестану кад узлете на небо, као што и људи нестају.

Борбу у дипломатији пореди са мачевањем, као витешком дисциплином, само се у њој мачује речима. Тако свако поглавље причу започиње уз „мото“, став мачеваоца за напад, или одбрану, преузет од Марока и његове „Уметности оружја“.

Од почетка до краја, писац веома сликовито, студиозно води причу о смрти свог јунака, једног од најзначајнијих Министара спољних послова Чехословачке, Јана Масарика, сина Томаша Масарика, првог председника Чехословачке. Кроз дугу борбу Чехословачке, касније Чешке и Моравске, приказује битке за ослобођење, самосталност овог Словенског народа и његово битисање између истока и запада. Чешка рудна богатства, као и њена тешка индустрија и неколико фабрика оружја су увек привлачила пажњу обеју страна, као магнет што привлачи гвожђе. Из Чехословачке се исток види боље, али се и запад више и боље назире. По Јану Масарику Чехословачка је требала да буде мост између истока и запада, али „за мост су потребне две обале“.

Писац Томан, тј. дворац Черњински, не дозвољавају да се много гледа уназад, јер ретровизор не сме бити већи од предњег стакла аута, као што ни споменици не смеју бити превише велики, јер то показује да је прошлост вреднија од садашњости, али треба све извести на чистину ради чисте савести, па тако разрешити дилему, је ли Јан Масарик убијен или је извршио самоубиство 1948. године.

Све време дворац покушава да се присети свих догађаја који су претходили томе, као и оних који су следили после. Са много ликова који су продефиловали његовим одајама, холовима, ходницима и учествовали у његовој изградњи, рестаурацији, доградњи и били сведоци свог времена.

Ипак после „скидања знака са улаза остаје само оштећен малтер“- дворчеве су речи.

Онима који хоће да упознају Праг, Чешку, упознају слободарски дух народа Чехословачке, као и разлоге и дилему око убиства, самоубиства, министра Јана Масарика, препоручујем да прочитају књигу ПОХВАЛА ОПОРТУНИЗМУ, речима писца из књиге:

-Небо над Прагом је небески спокојно.

◊

Микица Илић, дипломирани правниk

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Прича о једном барокном дворцу, једној узбудљивој жени и једној мистериозној смрти, чини окосницу романа „Похвала опортунизму“ чешког писца Марека Томана.

Главни јунак је Черњински дворац, на прашком Лоретанском тргу, који памти, приповеда и гаји осећања на којима би му могли позавидети, чак, и многи људи. Дворац сведочи о само наизглед досадној и мирној историји Чешке од XVII до XX века. У својој причи, надмени, препотентни замак помало кокетира са европском аристократијом и нацистичким окупаторима Чешке, гледајући с презиром на плебс који је лишен сваког осећаја за узвишено и свето.

Друга нит романа је тајанствена смрт министра спољних послова Чехословачке Јана Масарика који је скончао падом са зидина истог дворца, пресвученог том приликом у зграду Министарства спољних послова, у бурној 1948. години, када је Чехословачкој насилно пресађен сан о новом добу и новом човеку. Лепа, грациозна девојка Лорета подстиче и усмерава истрагу о режираном самоубиству коју води главни јунак, пишчев алтер его који је и сам дипломата, али истрага никада неће бити до краја завршена, као и много тога другог што је остало незавршено у малим народима који живе у „кући насред друма“. Цитати из приручника о мачевању којима почињу поједина поглавља романа, уплетени са префињеним дипломатским вештинама, сведоче о умећу преживљавања чешког народа на размеђи историјских потреса.

„Похвала опортунизму“ је пре свега иронична сатира о људским слабостима. Увек је лакше за властите невоље оптужити некога споља: комшију, окупатора, завојевача, фашисту или комунисту, свеједно… Али шта ћемо са свим оним безименим опортунистима из властитих редова који зарад мрвица са господаревог стола, газе по властитом поносу и поносу целе нације? Нису ли такви још опаснији јер остају међу нама и кад страна чизма оде са нашег тла? Они су подједнако спремни да служе и страног и домаћег господара. То су сви они добро познати мајстори мимикрије на које није имуно ни једно друштво, држава или нација. Шта њих мотивише да клече и служе сваком тиранину: конформизам, страх или поквареност? Или све троје заједно. Опортунисти су добровољни Хитлерови и Стаљинови џелати, опортунисти су домаћи издајници, квислинзи, принудни усрећитељи других, поклоници аутоцензуре, људи за сва времена, то су сви они безимени који гледају искључиво своја посла, сви они који неће да се мешају, камелеони који се сналазе у свим диктатурама и свим временима… Што би рекли неки паметни људи, ускраћени за дар опортунизма: „Кад једном клекнеш, свеједно је ком се богу молиш“.

Еразмо Ротердамски је у XVI веку написао својеврсни манифест хришћанске врлине под називом „Похвала лудости“ у којем је критиковао људске мане и наводио примере људске глупости. У међувремену се човек привикао на своје мане и глупости и уздигао их на пиједестал врлине. Дугачак је и трновит пут од „Похвале лудости“ до „Похвале опортунизму“, пут којим увек ходимо када пристајемо на мале, свакодневне издаје својих ближњих и самих себе…

◊

Марија Мазур

Библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Књига је занимљива, пошто је написана из необичног угла.
Поглед на Чешку кроз узбудљиво историјско раздобље.
Топла препорука.

◊

Радмила Ревека Драгутиновић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Читалац књиге Похвала опортунизму наћиће се пред питањем колико му је остављено могућности да размишља о тексту у којем писац често мења позицију: у једном моменту је онај који нам говори, да би одмах затим променио позицију и постао онај коме се говори. Та игра мењања аспекта између писца и читаоца одвешће читаоца далеко од правих повода писања, које ће само ретки препознати.

Овај аспект, стратегија писања, има корене још у IV веку пре нове ере; индијски граматичар Панини користио се лингвистичким појмовима и дескриптивним методама толико универзалним и свевременим, да се њима служи и модерна лингвистика, која језик и сва језичка питања смешта у научну област.

Конструкција романа у којем свако ново поглавље почиње мачевањем, може се упоредити са чувеном метафором Фердинанда де Сосира, утемељивача научне семантике, којом језик пореди са спортском игром шаха. Та игра заиста може по много чему представљати модел научног мишљења. Званично, у лингвистичким правилима нису обелодањени овако агресивно-убилачки стратешки циљеви (сем као на пример у песми Бранка Миљковића Уби ме прејака реч). И мачевање и играње шаха почивају на систему правила као и лингвистика, па напуштање тих правила условљава хипотезу да нема ни језика, ни игре. Ни играње шаха ни мачевање се не дешавају зато да би се поштовала правила, већ да би се остварио циљ чија су та правила само инструменти победе, пораз или све испочетка.  Игра шаха, мачевање, одговарају дакле савршено само креативним подухватима, пре свега научним и уметничким. Сваки потез у мачевању, аналогно потезу у шаху, повлачи за собом промену форме система, и води позитивном, или негативном исходу процеса. А језик би једино одговарао игри несвесних играча онда када би им била позната правила форме, али при чему би, не схватајући циљ игре, бесконачно се мачевали или тумарали шаховском таблом, као што смисао није у језику, већ у мишљењу које се њиме служи. 

Фабула је део конструкције романа: дворац је оживотворен –  попут средњовековног замка у којем је читав један живот, одаје детињатва, средњег доба и старости, па време уопште не постоји, већ је само простор у коме бивствујемо. ( М.Хајдегер)

Приказ књиге Култура Терија Иглтона

Ана Седларевић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

У књизи Култура Терија Иглтона, аутор даје своје критичко виђење појмова културе и цивилизације. Црпећи знања из различитих извора ( филозофије, уметности) аутор даје прецизан приказ еволуције појма култура, са посебним освртом на последњих 200 до 300 година, користећи примере из  дела Едмунда Берка, Џонатана Свифта, Оскара Вајлда, као и из дела Томаса Арнолда, Џона Раскина, Фридриха Шилера, Карла Маркса, Т. С. Елиота, Јохана Годфрида Хердера и многих других. Користећи њихове,  често супростављене идеје, аутор тка сложену таписерију која осликава појам културе. Таписерију која је пуна супротности и унутрашњих контрадикторности, где ништа није онако како изгледа.

У  својих шест поглавља аутор разлаже појам културе. Истражује га из различитих перспектива – од различитих схватања појмова културе и цивилизације, преко постмодерног виђења културе.  Дотиче се и виђења културе као друштвено несвесног,  као и њене популаризације и настанка  масовне културе.

Оно што треба посебно напоменути је да аутор сваки наведени став излаже критици, показујући истовремено и његове слабости и мане, поново нас  подсећајући на сложеност и неухватљивост  појма културе.

Једно посебна поглавље је посвећено Оскару Вајлду. У њему, кроз анализу Вајлдовог живота и дела, приказује и преглед различитих виђења културе која су испитивана у претходним поглављима.

Ово је сложена књига, као и тема којом се бави. Састављена је од, на први поглед, међусобно различитих, неповезаних делова који се постепено спајају и прожимају, формирајући сложену слику културе. Аутор користи све своје умеће и ерудицију да одговоти на овај комплексан задатак, то јест,  да нам на разумљив и духовит начин објасни појам културе, покушавајући да га сагледа из што више различитих углова.

◊

Татјана Стеванчев, виши архивиста у Историјском Архиву Сомбор

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Привукао ме је наслов.
Али, двоумила сам се да ли да отворим корице те књиге, јер ми се нису топли мајски дани трошили на тешка, озбиљна и сувопарна штива ( какво сам претпостављала да је и ово).
Али, опет кажем, привукао ме је наслов.
И отворих корице књиге.
И гле, мислим да је нису могли одштампати ситнијим словима.
Али кад их већ отворих, почех да читам. Не одустајем лако.
И читала сам и читала и читала. Остављала сам је само када сам морала. Привлачила ме је назад као какав добар крими роман чије се стране гутају не би ли се што пре открило ко је убица.
Моје одушевљење је расло са сваком новом страном. Не само због чињенице колико је комплексно промишљање изнето у њој, нити због ширине анализе која је обухватила филозофију, антропологију, књижевност и уметност, као и бројне мислиоце у протекла два века.
Највише ми се допао језик и стил којим је писана.
Лак и разумљив. На моменте чак лепршав, често духовит и врцав.
Учинио је да су најсложенија питања и теме лако схваћене и још лакше праћене.
А када би неки део изгледао нејасан и тежак (углавном због мог недостатка знања о теми) изнео би духовит, заједљив и забаван пример и све би постало кристално јасно, као да сам одувек то знала, или као да читам Culture for Dummies.
Читање ове књиге било је дивно искуство. И лако, као ћаскање уз кафу или чај.
Сјајна књига и сјајан Тери Иглтон.

◊

Синиша Пуач, професор књижевности

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Време које живимо испуњено је бројним противречностима. Једна од њих је да имамо осећај да живимо боље него иједна друга генерација у историји човечанства, а у исто време томе се придружује уверење да се оно неминовно ближи своме крају и да ћемо као цивилизација скончати у лажи, насиљу и неправди. У исто време окружени смо задивљујућим примерима примене научних и технолошких знања, док страхујемо од потпуне дехуманизације света и претварања човека у машину лишену свести и осећаја за друге. Свет утемељен на просветитељским идејама као да више не постоји. Уместо њега издиже се нова цивилизација чији су покретачи и креатори власници крупног капитала равнодушни према питањима истине, правде и универзалног добра. Каква је у свему томе судбина и улога културе?
Професор Тери Иглтон својом књигом Култура прати развој насловног појма управо у последња два века, од Француске револуције до наших дана, упозоравајући на многострукост и променљивост значењског поља које реч култура обухвата. У четири поглавља ове књиге, Иглтон разматра однос културе према другим појмовима са њим у вези као што су варварство, цивилизација, природа, уметност, креативна индустрија, идентитет, водећи читаоца кроз различита гледишта о природи тог односа унутар филозофских и књижевних теорија 19. и 20. века. Начин на који он то чини оправдава његов реноме „мајстора оштре фразе и духовитог афоризма“ тако да ова књига, иако по жанру научна студија с правом може да се опише као занимљива, а на моменте чак и забавна, захваљујући луцидним коментарима аутора којима прати различита схватања о култури.
Повезујући различите теорије у хронолошком низу Иглтон трага за њиховим практичним смислом, непрестано постављајући питања сврхе и вредности културе унутар ширег контекста, не задовољавајући се постојећим одговорима, често хватајући противречности у премисама као када у поглављу Постмодерне предрасуде устврди да диверзитет не представља вредност сам по себи, упозоравајући да се иза обоготворене културне разноврсности могу наћи и антицивилизацијски и деструктивни културни гестови, те да културни релативизам доводи до порицања универзалних истина и вредности. То ће аутора одвести ка следећем поглављу и тумачењу кључног односа у књизи, оног између културе и политике. Ослањајући се на радове Едмунда Берка Иглтон ће разматрати културу као друштвено несвесно, односно као „складиште инстинката, предрасуда, побожности, осећања, полуоформљених мишљења и спонтаних претпоставки“ које не само да обликују свакодневне активности, већ постају и средство одржавања друштвене моћи. Читалац ће овде пронаћи одговоре зашто разум или закони нису довољни за управљање државом, односно какву улогу у томе може да има култура. Њену супериорност у односу на политику, Иглтон ће пронаћи и у радовима Јохана Готфрида Хердера, у исто време са њеном способношћу да конструише нацију. У истом поглављу значај друштвено несвесног биће посматран и у текстовима Т.С.Елиота и Иглтоновог ментора, Рајмонда Вилијамса, али ће највише простора добити Оскар Вајлд кога Иглтон назива „апостолом културе“ насловљавајући тим епитетом читаво наредно поглавље. У деловању, не само у текстовима овог контроверзног ирског књижевника Иглтон ће пронаћи прикривене облике политичког радикализма, чиме ће се ово поглавље књиге претворити у анализу не само културолошких сукоба између Енглеза и Ираца. Питања колонијализма и иначе значајна за Иглтона, такође Ирца, овде ће се додатно заоштрити, па ће аутор у овом поглављу потврдити своју репутацију марксисте, повезујући утицајног немачког филозофа материјализма са ирским писцем, налазећи да је Вајлдов ларпурлартизам (па и хомосексуалност) заправо вид његовог револуционарног деловања. То ће читаоца увести у велико финале ове књиге, интригантног наслова Од Хердера до Холивуда у коме ће се све претходне дефиниције културе посматрати у светлу актуелних појава у савременом друштву.
Какву улогу, смисао и значај у наше доба има концепт културе и како смо до њега дошли? Иглтон упозорава да је појам културе тесно повезан са национализмом, да га је данас могуће разумети и као романтичарску реакцију на индустријски капитализам, али и као средство којим се безуспешно покушала надоместити смрт бога. Трансформација појма културе у наше време довела је до њене баналне инструментализације, па је у свету разуларене тржишне економије и сама култура постала роба која се кроји и масовно производи по економским принципима. Тако смо од естетске функције културе која оплемењује и нуди духовно решење за нарастајуће антагонизме, стигли до културе као бљутавог средства за јефтину забаву иза кога се крије потреба за одржањем друштвено-економске моћи. У свему томе можда још има неке наде, а на чему је она базирана, Иглтон одговара закључним поглављем које има тенденцију да културу као појам постави на место које јој припада, а то за Иглтона значи иза централних питања пред којим човечанство стоји на почетку овог миленијума. У драматичним дешавањима кроз које човечанство данас пролази култура има споредну улогу. У томе како ћемо одговорити на ратове, болести, глад, геноцид, еколошке катастрофе крије се будућност нашег света, у коме бављење културом не би смело да замени или истисне бављење политиком која ће ипак одредити његову судбину.
Због изразите актуелности отворених питања, интелектуалне запитаности која тежи практичним решењима, аналитичности, методичности и јасности у изношењу теза, те луцидности и духовитости са којима су представљене, ову књигу са радошћу препоручујем сваком будућем читаоцу, уз захвалност ИП Клио, Библиотеци Глигорије Возаровић, као и библиотекарки Ружици Станковић лично.

◊

Биљана Додић

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

Један од најбрилијантнијих умова данашњице, књижевни критичар и теоретичар културе Тери Иглтон, у свом делу “Култура“ истражује појам културе, говори о разликама између идеје културе и појма цивилизације, и покушава да дефинише улогу коју култура игра у нашим животима, као и њену вредност. Он нас води на путовање кроз време и идеје водећих мислилаца и теоретичара културе новијег доба, посматрајући овај комплексан појам из различитих перспектива.

Сам аутор у првој реченици каже да је култура комплексан појам, а у првом поглављу наводи да је реч “култура“ друга или трећа најсложенија реч у енглеском језику. Иглтон наставља да се ипак могу издвојити њена четири главна значења:

1. низ уметничких и интелектуалних дела;
2. процес духовног и интелектуалног развоја;
3. вредности, обичаји, веровања и симболичке праксе уз помоћ којих мушкарци и жене живе;
4. читав начин живота.

Као и сам наслов ове књиге, и тема је уопштена, а аутор се углавном бави покушајем дефинисања флуидног појма културе и њеним различитим интерпретацијама кроз историју. У моралном и уметничком смислу, култура може да нам помогне да живимо потпунијим животом.

Тери Иглтон позива на критичко мишљење у сагледавању појма културе и на узимање у обзир различитих перспектива приликом доношења суда о нечему. Он каже да разноврсност није увек добра, као што ни сва униформност није погубна. Све зависи од контекста у коме се нешто посматра. Ми смо донекле и лимитирани у истраживању појма културе јер је истражујемо и о њој дискутујемо уз помоћ културних средстава, тако да не можемо у тој потрази отићи даље од ње.

Промишљајући о култури и кроз призму мисли Јохана Готфрида Хердера, Едмунда Берка, Т.С. Елиота, Оскара Вајлда итд. Тери Иглтон нас позива на једно својеврсно интелектуално путовање кроз промишљања о култури, у сваком моменту нас подсећајући да ништа не узимамо здраво за готово.

Приказ књиге Живот у мрачним временима Ернста Павела

Радомир Пиљагић Пиља

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

У главној улози овог одличног аутобиографског романа је сам аутор који кроз 23 поглавља исписује у форми дневничких записа важне фрагменте његовог живота , од напуштања нацистичке Немачке као шеснаестогодишњак па до сазнања да болује од неизлечиве болести.

Долазак Из Берлина у Краљевину Југославију у Београд ( раскрсницу светова) је за главног јунака борба за останак и опстанак, како њега тако Мајке и Оца. Од самог смештаја у хотелу до селидбе у предграђе траје потрага за идентитетом, социјалним дилемама, експресно учење српског језика, јеврејским комплексом ниже вредности, комуникација са околином. Запослење код Геце Кона, ангажовање у илегалној антидржавној организацији, симпатизер социјалистичке идеологије, револуционарни дух…
Убиство Краља Александра мења читав живот. Ствара се нови предратни амбијент и треба отићи. Начин на који су побегли је спој среће и његове сналажљивости. Кроз мемоарско-документаристичко-новинарско приповедање пратимо живот са Њујоршког Менхетна преко Северно-афричког ратишта, обавештајно војног рада у Италији.

Престанком рата завршава се поглавле интензивног живота. Као породичан човек бави се новинарством, атлетиком и пише за своју душу. Сазнаје да је тешко болестан и мири се на изузетан начин. Дијагностициран је рак плућа и главни јунак овог одличног романа ( аутобиографског ) је заправо за живота био и остао прави јунак.
Последње поглавље је завршила његова ћерка Миријам Павел.

Краљевину Југославију у Београд ( раскрсницу светова) је за главног јунака борба за останак и опстанак, како њега тако Мајке и Оца. Од самог смештаја у хотелу до селидбе у предграђе траје потрага за идентитетом , социјалним дилемама, експресно учење српског језика , јеврејским комплексом ниже вредности , комуникација са околином. Запослење код Геце Кона , ангажовање у илегалној анти-државној организацији, симпатизер социјалистичке идеологије, револуционарни дух…
Убиство Краља Александра мења читав живот. Ствара се нови предратни амбијент и треба отићи. Начин на који су побегли је спој среће и његове сналажљивости. Кроз мемоарско-документаристичко-новинарско приповедање пратимо живот са Њујоршког Менхетна преко Северно-афричког ратишта, обавештајно војног рада у Италији. Престанком рата завршава се поглавле интезивног живота. Као породичан човек бави се новинарством, атлетиком и пише за своју душу. Сазнаје да је тешко болестан и мири се на изузетан начин. Дијагностициран је рак плућа и главни јунак овог одличног романа ( аутобиографског ) је заправо за живота био и остао прави јунак.
Последње поглавље је завршила његова ћерка Миријам Павел.

◊

 Жикица Димитријевић, песник

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

Аутобиографска књига Ернста Павела, из доба тридесетих година прошлог века, као и период Другог светског рата, је својеврсни манифест одрастања једног јеврејског дечака у тешким, како каже писац, мрачним временима.

Његова породица је прогнана и бежи из Берлина пред најездом национал-социјалиста и фашиста. Многи нису препознали опасност у доласку Хитлера на власт у Немачкој. Његови родитељи и четрнаестогодишњи Ернст се настањују у Београду. У краљевини Југославији се после убиства краља Александра у Маесеју назире грађански рат.

Београд је за њега предстража Балкана. Живот у Београду, школовање, учење српскохрватског језика, прва другарства, прати и његова болест. Имао је рак плућа у почетној фази, и успева да га заустави. Ради, ради опстанка, њега и његове породице код Геце Кона, мађарског Јеврејина, првог књижара у Београду. Повезивање са комунистима и читање првих комунистичких књига. Сам каже како су његови другови имали незреле снове. Говоре о животу у кибуцима и реалном социјализму. Геца Кон први има превод Марксовог Капитала, Библије комуниста. Превод је урадио Моша Пијаде.

Колико патњи и муке преживљавају прогнане породице, расуте по целој Европи. Добијање папира од југословенских власти и одлазак у Америку, пријављивање у америчку војску, и рат у северној Африци, Алжиру и Тунису. Знање неколико језика, међу њима и српског, помаже да се регрутује у обавештајну службу и пресели у централну ратну луку Бари у Италији. Ернст је знао и говорио шест језика. У Барију  је обавештајни центар савезника, за Народно- ослободилачку борбу, Титових партизана у Југославији, како их он назива. Обавештајни пројекат цензуре поште на Балкану.

Писац веома сликовито документује свој живот, на релацији Бари- Рим-Напуљ- Трст. Италија и Италијани су за њега најхуманији и најцивилизованији народ у Европи, ако се изузме Мусолини и мафија.

У својим обавештајним извештајима, како пише, није убацивао све детаље из живота партизана и главног штаба. Обилази и редовно посећује партизанску болницу. Стиче неколико пријатеља и пријатељица. Образује и формира јеврејски клуб.  Овде је од бомбардовања Београда на Ускрс 1941.г. до момента када је замењен и враћен у Америку.

Стиче се утисак да у књизи није открио сва своја сазнања о Народно-ослободилачкој борби у Југославији, како партизана тако и четника.

Ипак, његов интелект, знање многих језика, таленат за писањем и упорност једног Јеврејина, резултира објављивањем биографија многих познатих личности. Кафке,     затим Теодора Херцла и постхумно Хајнриха Хајне. Објављује и романе. Остварује сан, посећује Јерусалим.

У Паризу са супругом га стални кашаљ подсећа на опаку болест из детињства. Болестан исписује и ову своју аутобиографију. Умире 1994.г.

Последње поглавље ове књиге пише и наставља његова ћерка Миријам Павел 1994.г. у Њујорку. Свог оца назива великим хуманистом, и борцем, пре свега за човечност.

Интересантна биографија и инспиративна књига.