Sociologija i prostor, godina 54, broj 205 (2), str. 101-193, maj – avgust 2016.

Prenosimo prikaz knjige ISTORIJA, VREME I PAMĆENJE,  objavljen u časopisu Sociologija i prostor Instituta za društvena istraživanja u Zagrebu.

Knjiga Istorija, vreme i pamćenje portugalskoga au­tora Fernanda Catroge sintetizira, kako sam autor na­vodi, rezultate njegovih dugogodišnjih istraživanja na području historiografije i filozofije povijesti. Čitajući knjigu i prolazeći kroz tekst posložen u četiri poglav­lja – Poetika odsutnosti, Posrednici i posredovanje, Aktivno čekanje nade i Ono čega još nema – čitatelj može uvidjeti kako u tekstu ne postoji posve susta­van i strogo strukturiran tijek misli koji bi se mogao pratiti od prve do posljednje stranice, što proizlazi upravo iz sintetskoga, gotovo zborničkoga karakte­ra knjige. Paolo Archer u pogovoru ističe Catroginu veliku zaslugu za razvoj historiografije u Portugalu i zemljama luzitanskoga govornog područja. Ova knji­ga predstavlja još jedan prilog toj zadaći.

Catroga u predgovoru za srpsko izdanje knjige piše kako je se može čitati i kao neku vrstu otvorenoga djela „zbog odbrane kraja kraja istorije i zbog prihvatanja postojanja dokle god je ontološko i narativno stanje čoveka. Zato čovek može biti prihvaćen kao istorijsko biće, odnosno kao čvor neprestanog vezivanja iskustva o sebi i o svetu s linijom koja, bezimena kao bezlični san, njegov život skicira kao projekat(e). Jer kako je konačnost njegova sigurna sudbina – smrt je uvek odloženo prevazilaženje horizonta – tako je historija, zametak znaka, materijalni garant i po­slednje uporište traganja za smislom postojanja.“ (str. 11). Čovjek je povijesno biće, biće povijesti, ali istovremeno i biće otvoreno budućnosti. Vodeći neprestani dijalog s prošlošću čovjek otkriva svoju anamnetičnu narav, što znači da se povezuje s vla­stitom prošlosti gradeći na njoj temelj osobnoga identiteta. Odnos prema prošlosti nije uvijek identičan i ovisi iz koje će perspektive subjekt djelovati, odnosno hoće li biti usmjeren na tematizaciju kolektivnoga ili osobnog pamćenja (ili autobiograf­skog i historijskog, kako piše Catroga). Sjećanja su najčešće subjektivna, osobna, „iako svako ja dobija svest o sebi samo kroz opštenje s drugima, zbog čega evocira­nje onoga što mu je svojstveno podstiče uslove koji ga socijalizuju“ (str. 18) jer se, reći će Maurice Halbwachs, čovjek obrazuje unutar kolektivnih/društvenih modela sjećanja. Catroga sjećanje određuje kao „predstavljanje (ili vraćanje prisutnosti) prošlog vremena“ (str. 18). Ako se zanemari sjećanje ili pamćenje, može li se uopće govoriti o historiografiji? Svakako da ne. Međutim historiografija nije ni nekritično nizanje događaja budući da je njezin značaj u tome što čovjeku pomaže razumjeti sadašnjost, ali i promijeniti budućnost.

Sjećanje je uvijek selektivno, tako da je čovjekov odnos prema prošlosti obilježen dijalektičkim hodom između sjećanja i zaborava, upamćenoga i zaboravljenog. „Zbog svega toga“, piše Catroga, „mora se prihvatiti da pamćenje i zaborav zahtevaju jedno drugo.“ (str. 26). Čovjekovo sjećanje također nije ni krajnje objektivno jer se rijetko kada radi o pukom (bezinteresnom) prizivanju prošlosti. Češće je prisutnija želja, kako ističe Walter Benjamin, da se tu prošlost transformira, odnosno prilagodi potrebama onoga subjekta koji se sjeća. „Takođe je poznato da pamćenje (pojedinačno i/ili kolektivno) ima tendenciju da ne zapamti zaboravljeno koje stvara, kao i da ne prihvati da je jedna vrsta vrha ledenog brega onoga što je podsvesno ili nesvesto.“ (str. 28). Osim sjećanja shvaćenoga u smislu čiste misaone konstrukcije, ono može biti i materijalizirano u obliku spomenika. Spomenik je vrsta oživljenoga sjećanja koje se dijeli s drugima. Njegovom materijalizacijom društvo teže dolazi u stanje mnemotropizma. Kao i mnogi drugi autori, Catroga smatra da je jedan od velikih problema suvremenih društva mnemotropizam, odnosno nesvjesna sklonost izmjenjivanju pojedinačnoga ili kolektivnog pamćenja. Bez ispravnoga pamćenja pojedinac nema ni adekvatne svijesti o sebi jer „jedino Mnemosina, boginja pamćenja, može povezati ono što smo bili, ono što jesmo i ono što ćemo biti; oni bez sjećanja, ili s potpunom anamnezom […] nikada neće moći da znaju za sebe“ (str. 41).

Mnemosina
Izvor: commons.wikimedia.org

Autor mnogo pažnje posvećuje problemima historiografije. Za razliku od osobnoga pamćenja koje „sakralizira“ sjećanje, historiografija nastoji biti kritička operacija koja će sa sjećanja ukloniti i najmanji oblik tajnovitosti. Pisanje je povijesti, dakle objektivna radnja kojom povjesničari žele bez predrasuda bilježiti povijesnu istinu obavljajući time čin „sahrane“ pamćenja. Historiografija je u tome smislu i bijeg od zapadanja u melankoliju. „Ako je, u izvesnom smislu, grobnica kao mesto sahrane bila prvi ‘spomenik’ ostavljen onima koji dolaze, pisana historija je takođe sredstvo kojim se vodi borba protiv zaborava, a time i protiv propadanja koje označava iter vremena.“ (str. 49). Ostaje, međutim, otvoreno pitanje u kojoj je mjeri historiografija doista borba protiv zaborava jer je i ona selektivna. Nadalje, interpretacija se povijesti uvijek tumači iz konkretnoga „sada“, odnosno iz pozicije a posteriori u koju je upleten sam povjesničar, pa ni tumačenja istih povijesnih događaja ne moraju (i ponekad nisu) identična u različitim vremenskim razdobljima. Koliko je sjećanje uopće objektivno? Može li svjedok uvijek biti objektivan promatrač? U kojoj je mjeri svjedok upoznat s uzrocima i razlozima povijesnih događaja? A u kojoj mjeri pak povjesničar? Sve su to pitanja koja povjesničar ne može zaobići. Ne zaobilazi ih ni Catroga. On smatra kako je nesumnjivo da se naše „sećanje hrani naivnom epistemologijom u kojoj se još lakše meša predstavljanje (koje uvek znači reprezentifikaciju) s realnom prošlošću, odnosno s passeidade, jednom vrstom magičnog efekta u kome reč biću daje ono što ono više nije. I ako se po ovom svojstvu razlikuje od estetske imaginacije, treba podsetiti da se i jedna i druga odnose na ‘odsutni predmet’.“ Odmah dodaje: „Međutim, ako estetska imaginacija može da ima, ili nema referencu, čin sećanja se (kao i istorijsko istraživanje) ne odriče prizivanja principa stvarnosti. To zahteva da njegove retrospektive, i pored toga što se poklapaju s prošlim (prethodnim) vremenom, polažu pravo na verovatnost, s ciljem da garantuju tačnost onoga što se priča, iako mu je jedino jemstvo, zbog nedostatka svedoka, zakletva samog prizivača prošlosti […]“ (str. 52). No u kojoj mjeri vjerodostojnost te zakletve može biti narušena ideološkom pozicijom samoga kazivača-povjesničara? Nije li povijest većim dijelom konstrukt čovjekovih predodžbi o prošlim događajima nego samih sjećanja i dokumenata: „Prije osam godina znamenita novinarka i urednica Die Zeita, Marion Gräfin Dönhoff, pisala je o tome kako činjenice nemaju nikakvu ulogu u povijesti; odlučujuće su predodžbe koje ljudi o njima imaju.“ (Horvat Pintarić, 2009.:13). Historiografija ne staje na nizanju događaja i suhom bilježenju činjenica. Uvijek se radi o probiranju iz mnoštva materijala, suđenju o izabranome materijalu i slično. Catroga stoga vješto historiografiju određuje kao umijeće, ars memoriae: „Istoriografija je, sa svojim izborima i zaboravima, takođe stvorila (i stvara) ‘fabrikat’ pamćenja i, kroz svoju narativnu prirodu i svoje suučesništvo, direktno ili indirektno, sa obrazovnim sistemom, doprinela da se izbrišu ili omalovaže prethodna pamćenja, kao i da se ponovno uspostave, socijalizuju i duhovno preuzmu nova pamćenja.“ (str. 60 – 61).

Historiografija kao umijeće, odnosno historiografija kao znanstvena disciplina humanističke provenijencije kroz povijest je doživjela brojne promjene. Osobito je važnu promjenu donijela tzv. nova historiografija koju su širili autori okupljeni oko francuskoga časopisa Analles na čelu s Marcom Blochom i Lucienom Febvreom. Osnovna je pozicija „škole Anala“ bila utemeljena na pobuni protiv Rankeova pozitivističkoga modela iz devetnaestoga stoljeća i događajne povijesti (l’histoire événementielle). Uspostavlja se, nadalje, interdisciplinaran pristup te se širi opseg historiografskoga zanimanja, što se vidi iz podnaslova časopisa Analles koji glasi Économie, Société, Civilisation. Time dolazi do promjene fokusa, ali i revizije ranije uspostavljenoga kanona. S Carlom Ginzburgom i Giovannijem Levijem javlja se u talijanskoj historiografiji model tzv. mikrohistorije, što je bio najkonkretniji pokušaj da se „istoriografsko pripovedanje naseli konkretnim ljudima“ (str. 119). Izmijenjeni je temelj historiografije sada umanjio važnost filozofije u istraživanju, što Catroga ipak smatra problematičnim budući da se odbacivanjem filozofskoga stava „istraživanje prošlosti zasniva samo na fetišu dokumenata i fetišu metode, i kao da su njeni zaključci mimesis (oponašanje) stvarnosti ili puka racionalizacija zdravog razuma“ (str. 123). Iako se može reći da je historiografija osuđena na dokumente, ona ne postoji dok se dokumenti i ostala arhivska građa ne istraže i dok ih se kritički ne obradi, što u najmanju ruku pretpostavlja vrlo savjestan epistemološki pristup. S druge se pak strane može čitati i Nietzscheov zahtjev za „živom povijesti“, onom koja je sposobna (ali i obvezna) voditi dijalog između onoga što se zbilo i sadašnjosti: „Svakako mi trebamo historiju, no trebamo je drugačije no što je treba razmaženi dokoličar u vrtu znanja […]. To znači da je trebamo za život i djelo, a ne za lagodno odvraćanje od života i djela, ili čak za uljepšavanje sebičnog života, te kukavičkog i lošeg djela. Historiji želimo služiti dok ona služi životu.“ (Nietzsche, 2004.:5).

Izvor: flickr

Catroga u knjizi opsežan prostor daje i pitanju vremena zadržavajući se pri tome na zapadnjačkome, točnije linearnom modelu. U linearni je koncept vremena, koji je posve u duhu judeokršćanske tradicije, implicitno uključena svrhovitost povijesnoga kretanja prema krajnjoj točki simboliziranoj u eshatonu kao svojevrsnom kraju povi­jesti. No, kako piše Catroga, „da bi historija išla ka konačnom cilju (Endzweck), taj cilj nikad nije zamišljen kao ontološki kraj, pojam koji je zaslužio Kantovu ironiju u eseju Das Ende aller Dinge (Kraj svih stvari, 1795), jer bi to sprečilo transcendenta­lizam, ili bolje rečeno, pretpostavku same etičnosti ljudskog života“ (str. 190 – 191). Autor ne nudi rješenje te problematike, što u ovome slučaju nije ni nužno, ali na samome kraju knjige iznosi tezu da je proklamirani kraj povijesti, kakav se u razli­čitim oblicima može naći kod Hegela, Alexandera Kojèvea ili Francisa Fukuyame, završio te da je došao „kraj kraja istorije“ (str. 281). Catroga do takvoga zaključka dolazi primjenjujući na historiografiju također model linearnoga i pravocrtnog kreta­nja vremena, koje unutar povijesnih znanosti jest dominantno. Zapadnjački pristup povijesti, a identično je i na području historiografije, počiva na modelu linearnoga vremena sa sviješću o konačnoj svrsi povijesti: „istorija je postavljena na scenu u skladu s dramaturgijom u kojoj je tragedija postavljena u službi srećnog završetka. Može se čak i podržati da njen zaplet simbolizuje Hristovu strast, koja se neprestano nastavlja, do konačne predaje.“ (str. 271).

Knjiga Istorija, vreme i pamćenje otvara brojne teme te Fernando Catroga u njoj na gotovo tristotinjak stranica raspravlja o nekim od osnovnih problema povijesti i povijesnih znanosti. U kritičkome dijalogu s brojnim citiranim autorima daje ši­rok pregled različitih mišljenja o određenim tematskim okvirima obrađenima unutar knjige, što čitatelju ponekad otežava uočiti autorov stav koji je najjasnije formuliran u proglašenju kraja kraja povijesti. Ovaj Catrogin tekst, međutim, nudi obilje mate­rijala za ozbiljnije promišljanje povijesti i historiografije, što ga čini važnom karikom u pokušaju kritičkoga promišljanja povijesnih znanosti kao i onih znanosti koje su s njima povezane.

Literatura:

1. Katroga, F. (2011). Istorija, vreme i pamćenje. Beograd: Clio.

2. Horvat Pintarić, V. (2009). Tradicija i moderna. Zagreb: Gliptoteka HAZU.

3. Nietzsche F. (2004). O koristi i štetnosti historije za život. Zagreb: Matica hrvatska

Igor Loinjak
Josipovac

Informacije o knjizi ISTORIJA, VREME I PAMĆENJE

Danas, subota / nedelja 4-5- jun 2016.

Intervju sa Radinom Vučetić, autorkom knjige Monopol na istinu

Izvor: Danas

Složile smo se da razgovor moramo otpočeti pričom koja je nastala objavljivanjem intervjua, a potom i knjige Nebojše Popova „Kako smo dospeli dovde“. Dve nedelje, naime, nakon što je Danas (nedeljni) objavio intervju sa profesorom Nebojšom Popovim, on se javio, sa naročitom vedrinom i verom da nije sve baš tako loše kako se po nekim reakcijama dalo zaključiti. Obavestio me da mu se javila Radina! Ona mu je ispričala o tome da uskoro izlazi njena knjiga: Monopol na istinu: partija, kultura i cenzura u Srbiji šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka. Zamolio me je da se javim Radini… i tako. Posle smo se srele na promociji Nebojšine knjige, a onda, nedelju dana pre smrti, profesor Popov se javio da kaže da će pisati autorski tekst za Danas, o svojim utiscima koji su nakon svih promocija i reagovanja, stvorili jedan dodatni uvid u najaktuelnija društvena zbivanja. Ali, I tada, ga je najviše zanimalo kada će izaći Radinina knjiga, izneo je izvesne strepnje kako će knjiga biti dočekana, želeo da popriča sa autorkom, a objavljivanje njene knjige, na osnovu sadržaja koji mu je ispričala smatrao jednim od onih važnih događaja koji mogu da probude uspavanu javnost. Zato intervju ad hominem, sada kada je knjiga objavljena, sa istoričarkom Radinom Vučetić krećem tamo gde smo stali. Kod Nebojšinih očekivanja i strepnji u vezi sa knjigom „Monopol na istinu“.

NBO: Radina, u ovoj priči ima mnogo podudaranja: Nebojša Popov objavio je svoju knjigu sećanja koja se odnose na isti period, koji ti, naučno, ali i zanimljivo elaboriraš u svojoj, upravo objavljenoj knjizi (CLIO, 2016). Pre nego što ćeš ga obavestiti da knjiga izlazi, Nebojša Popov mi je objasnio da ne reaguje na neke kritike na temu da mu „nedostaje naučnost u pristupu“. Rekao je doslovno: „Čekam. Pojaviće se neko ko se razume, neko ko zna“. Pojavila si se. Najzad, Nebojša Popov je i jedan od junaka tvoje knjige.

RADINA VUČETIĆ: Nebojša Popov je bio velika ličnost, čovek koji je polemisao i borio se za slobodu, bilo da se radilo o šezdesetim i sedamdesetim godinama, kojima sam se bavila, ili devedesetim, kada je to bilo možda još i teže, i kada je kao trajnu vrednost za sobom ostavio Srpsku stranu rata i Republiku. Baveći se cenzurom, bavila sam se i borcima za slobodu i demokratiju, i zato su me jako rastužili napadi na njega pred sam njegov odlazak. Vremenom sam se saživela sa svojim „junacima“, pa me stoga dodatno pogode napadi na neke od njih i neshvatanja onoga što su radili i rade. Osetljiva sam na to kada vidim da moji „junaci“ iste udarce kao nekad trpe i danas, sa istih strana, i često mi deluje kako su i cenzori i cenzurisani ostali ukopani u rovovima iskopanim još šezdesetih godina. Žao mi je što nije dočekao da pročita knjigu, jer bi meni bio važan njegov sud, te je, na neki način, i ovaj intervju omaž njemu, i svim onima koji su godinama trpeli i trpe udarce, od kojih verovatno najviše bole oni koji se ne očekuju.

NBO: Cenzura u Srbiji šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, period za koji kažeš da je period restaljinizacije, vreme kada socijalizam sa tzv. ljudskim licem gubi to lice. Najzad, naučno nam objasni to čega se Nebojša Popov sećao.

R. VUČETIĆ: Nije ceo taj period period restaljinizacije. Ja sam posmatrala period borbe za demokratizaciju, borbe da se iz socijalizma sa ljudskim licem izvuče ono najbolje, i pratila sam, kako je naročito posle 1968, taj socijalizam sve manje imao ljudsko lice, da bi ga posle 1972. sasvim izgubio. Tada počinje period restaljinizacije, povratak na tvrdi kurs, i tada je, po meni, zauvek izgubljena šansa da se to društvo promeni na bolje. A mnogi su ga menjali u boljem pravcu – umetnici, filozofi, sociolozi, studenti. I Nebojša Popov je bio jedan od tih ljudi, ali je i tada, a i u svojoj poslednjoj knjizi, ukazivao na ljude i događaje koji su pomogli da socijalizam izgubi svoje lepo ili makar lepše lice. On se sećao pritisaka i zabrana koje su kritički nastrojeni pojedinci trpeli i podsećao da mnoge danas „čiste“ biografije i nisu toliko čiste. Na sreću, toliko je sačuvane arhivske građe, koja sećanja ljudi, poput Nebojše Popova, i naučno potkrepljuju.

NBO: Setimo se nekih oblika cenzure koju je Partija počela tada da primenjuje. Najeklatantniji slučaj, recimo, sa „crnim talasom“ u filmskoj umetnosti je višegodišnja robija za reditelja „Plastičnog Isusa“ Lazara Stojanovića. Kako se ta cenzura odvijala?

Izvor: www.centarfilm.com

R. VUČETIĆ: Slučaj Plastični Isus je ne samo najupečatljiviji primer cenzure po njenim mehanizmima, nego i po krajnjem rezultatu – trogodišnja robija Lazara Stojanovića je najveća kazna koju je jedan umetnik istrpeo u socijalističkoj Jugoslaviji. Suđenje je došlo u osetljivom trenutku, posle čuvenog Titovog Pisma i smene liberala. Lazar Stojanović je doživeo snažnu medijsku hajku, situaciju da se od njega i njegovog filma odriču Akademija na kojoj mu je to bio diplomski film, producenti, mentor Aleksandar Petrović, mnogi saradnici, i da na kraju doživi i suđenje i presudu. Umesto da šeta po crvenim tepisima filmskih festivala, Lazar Stojanović je šetao po stazama u dvorištu zatvora Zabela kod Požarevca. Osuda u medijima i partijskim organizacijama i trogodišnja robija su prekinuli njegovu karijeru, ali ga nisu slomili. On je ostao i tada, i devedesetih, i danas, borac za slobodu i ljudska prava, i jedan je od junaka moje knjige koji pokazuje da je drugačiji put uvek moguć.

NBO: Objasni nam pojam cenzure, ali ne onako kako je manje više svi prepoznajemo, već sa svom pervertiranošću pojma: sa prilepcima i pipcima koje je sticao godinama. Cenzura nije samo ono što pomislimo na prvu loptu, zar ne, cenzura je mimikrična?

R. VUČETIĆ: Ništa u sistemu cenzure nije bilo jednostavno, nije bilo jasno utvrđenih pravila, te je meni zanimljivo bilo da pratim nešto što sam nazvala „cenzurisanje bez cenzure“, i da pokušam da objasnim različite mehanizme cenzure. Nikad se nije tačno znalo odakle idu odluke o cenzurisanju (mada arhivska građa pruža značajne, nekad i nedvosmislene indicije ko su bili nalogodavci), Partija je „skrivala“ cenzuru transferom cenzorskih moći sa vrha vlasti na umetničke savete, uređivačke odbore, recenzente, neretko se služila politikom pridobijanja umetnika, a nekad i politikom zastrašivanja i denunciranja. U situaciji gde niste znali da li će o sudbini vašeg umetničkog dela odlučivati, u ime samoupravljanja, slovoslagač u štampariji, ili kafe-kuvarica u pozorištu, vi ste živeli sa stalnom dozom straha da vaše delo može da doživi zabranu, ili, u najgorem slučaju, što se desilo Lazaru Stojanoviću, da završite u zatvoru. Inače, cenzura šezdesetih i sedamdesetih je bila samo „lakmus papir“ da utvrdim kada i na kojim temama je Partija izgubila legitimitet, i da ukažem da je upravo tada, suštinski, započeo raspad i jedne ideje i jedne zemlje.

NBO: U knjizi pišeš o razlikama između cenzure kod nas (već tada specifične) i cenzure koja je tih godina sprovođena iza gvozdene zavese, opasne po život. Gde vidiš uzrok takvih razlika, i kakvi su naši disidenti, u odnosu na ove druge.

R. VUČETIĆ: Kod nas je sve bilo i ostalo pervertirano, pa i disidenti. Već od kraja osamdesetih, u javnosti se nije moglo živeti od „disidenata“ i od njihovih „prvoboračkih znački“ za disidentstvo, što je u izvesnoj meri degutantno, ako poredimo većinu naših disidenata (ili bar one najglasnije) sa sovjetskim i istočnoevropskim. Životi disidenata, poput Aleksandra Solženjicina ili Vaclava Havela neuporedivi su sa životima, recimo, Dobrice Ćosića. Dok su prvi platili visoku cenu svog disidentstva u gulazima i zatvorima, a njihova dela su u njihovim zemljama mogla da se čitaju samo kao samizdati, kod nas je Dobrica Ćosić živeo na Dedinju, i bio jedan od najtiražnijih pisaca čija su dela bila u školskoj lektiri. Većina naših „disidenata“, čak i kad je došla u sukob s Partijom, komotno je živela mimo Partije, a suštinski od Partije.

NBO: Kako vidiš današnju, Vučićevu Srbiju, u priči o cenzuri?

Izvor: spookyludila.wordpress.com

R. VUČETIĆ: Bavila sam se cenzurom šezdesetih i sedamdesetih, živela sam Miloševićevo vreme, i ne mogu se oteti utisku da je sadašnja cenzura mnogo gora. I u vreme socijalizma, i u vreme Miloševića, postojao je prostor za polemiku, debatu. Danas se disonantni tonovi ne čuju. Jedan po jedan nestaju i poslednji slobodni mediji. Iza svih crnih fantomki koje su noću rušile Savamalu i smenjivale urednike RTV, stoji jedno isto lice. Premijer na konferencijama za štampu, kojih nikada nije bilo u toj neukusnoj količini kao danas, proziva i etiketira novinare i umetnike. Tito je, za 35 godina svoje vlasti dva puta poimence prozvao umetnike – Branka Ćopića i Dragoslava Mihailovića, a premijer je taj skor postigao samo u poslednjih par meseci. U tom smislu, mislim da je situacija u Srbiji crna, ali, s druge strane, moja istraživanja pokazuju da kada vlast počne da pribegava cenzuri, pokazuje da nije sigurna u sebe, i da gubi legitimitet. To je jedini razlog da se na neki bizaran način radujemo cenzuri, jer mislim da ona ukazuje na početak kraja ove vlasti.

NBO: I poslednji, mutirajući oblik – autocenzura, možda i najopasniji oblik cenzure (po ljudske slobode, prava I dostojanstvo). Misliš li da je autocenzura dominantna u Srbiji danas?

R. VUČETIĆ: Autocenzura je najperfidniji ali i najefikasniji oblik cenzure, a čini mi se da je u Srbiji nje sve više. Napravi se atmosfera u kojoj ljudi sami sebe cenzurišu. Količina straha u ljudima, a danas je strah i te kako prisutan, govori o sistemu vlasti i o životu u nedemokratskom sistemu. Kada premijer „prozove“ određene umetnike i novinare na konferenciji za novinare, nije to poruka samo tim umetnicima i novinarima, to je poruka svima. To je upozorenje.

NBO: Postoji li ono što bi trebalo da je cenzurisano, a nije?

R. VUČETIĆ: Mi smo danas izloženi teroru rijalitija, i tu ne vidim da postoji cenzura. Imamo strahovit sunovrat medija i situaciju strašnog lešinarenja, koje smo mogli da pratimo od ubistva pevačice Jelene Marjanović, do nesrećnog slučaja Nede Arnerić i bolesti i smrti Bate Živojinovića. Kod pristojnog sveta to izazva gađenje, ali pristojnost sve manje stanuje ovde, a oni koji šalju „migove“ medijima očigledno ne vide problem u medijskom blatu u kome smo, nego samo vode računa o tome da se o vlasti ne govori loše. Mi često prisustvujemo i otvorenom govoru mržnje – nekada je usmerena prema drugim nacijama, nekada prema LGBT populaciji, svakodnevni su primeri mizoginije, ali na to se gotovo i ne reaguje, o cenzuri takvih stavova da i ne govorim.

NBO: Ko danas ima monopol nad istinom? Ko u Srbiji? Ko u svetu? Zamišljaš li najveću neslobodu, kao kontrolu Velikog Brata, ili se u globalnom smislu I svetu otišlo mnogo dalje od Orvela?

Izvor: wlm3.com

R. VUČETIĆ: Pojačavanje cenzure u različitim delovima sveta, različitim sistemima i ideologijama samo govori o tome da ulazimo u jednu turbulentnu fazu, o kojoj ćemo jednog dana učiti kao o mračnoj strani istorije 21. veka. A ovo je, bojim se, samo početak tog mraka. Prva i najvažnija stvar, koju mnogi vlastodršci ne mogu da shvate, je da ne postoji nešto kao monopol na istinu. Ko god pomisli da tako nešto postoji, i da samo on treba da je ima, mislim da je na sigurnom putu da tu vlast izgubi. Ali onaj ko tako misli, vlast najčešće ne gubi lako i demokratskim putem, i mučan je put do njenog pada. Takva je naša realnost na lokalnom planu, a situacija nije mnogo bolja ni na globalnom. Veliki Brat, bilo da se radi o rijalitiju, tehnologijama, ili o totalitarnoj vlasti, postao je naša svakodnevica.

NBO: Jesi li ikada bila žrtva cenzure? Plašiš li se cenzure? Hipotetički, kako bi to izgledalo: Nekom se ne dopadne tvoja knjiga, i šta se desi?

R. VUČETIĆ: Nisam bila žrtva cenzure, ali kada govorimo o mimikriji cenzure, jesam bila žrtva određenih pritisaka. Tu se, iz mog ugla, videlo nekoliko stvari koje mislim da pokazuje i moja knjiga. Kod cenzure i kod pritisaka, uvek na kraju, makar i na duge staze, najgore prođe onaj ko vrši pritiske ili cenzuru. E, sad, različiti su oni koji pritiske i cenzuru trpe. Neki se slome, a neke to ojača. Ja mislim da su mene pritisci ojačali, da se nisam slomila, i da sam zauvek prelomila šta za mene znači sloboda – od lične, do univerzalne. A moja knjiga je puna primera i cenzora, ali i onih koji su hrabro i časno branili svoj integritet i pravo na slobodu…

NBO: Tokom razgovora u nekoliko navrata pominješ da je knjiga puna primera i cenzora i žrtvi, ali ne pominješ cenzore. Moramo znači da pročitamo knjigu da bi saznali? Šalim se…

R. VUČETIĆ: Da! Zamišljam kako cenzori odlaze u knjižare, diskretno listaju knjigu u nekom ćošku, pa ako se pronađu, kupuju… Šalim se, naravno, ali mi jeste ideja da o cenzorima ne govorim u intervjuima, jer mislim da se onda cela stvar banalizuje. Bilo je tu ljudi iz samog vrha Partije, kao i eminentnih intelektualaca, ali opet, kako je to rekao Želimir Žilnik, nisu to bili ljudi „sa kapuljačama na glavi i Staljinovim brkovima“. U tome i jeste specifičnost jugoslovenske cenzure. Mislim, iskreno, da se mnogima knjiga neće dopasti, naročito akterima pojedinih „slučajeva“, jer ukazuje da mnoge biografije nisu tako čiste kao što mislimo. S druge strane, i situacija šezdesetih i sedamdesetih, o kojima sam pisala, kao i danas, pokazuje da je uvek bilo onih koji su se časno i hrabro držali. A kada je cenzura istorije u pitanju – ne da se ne može cenzurisati istorija, ne može se cenzurisati ništa. Cenzori koji to ne shvataju su na gubitku. Možda ne kratkoročno, ali dugoročno zasigurno. Ili ja bar hoću da verujem u to.

Nataša B. Odalović

Više o knjizi Monopol na istinu

Novi magazin, 28. april 2016.

Dok iščekujemo da iz štampe izađe Monopol na istinu, istraživanje istoričarke Radine Vučetić koje se bavi fenomenom „cenzure bez cenzure“, prenosimo intervju koji je dala za Novi magazin.

foto: Zoran Raš

Razotkrivajući oblike cenzure u socijalističkoj Jugoslaviji, istoričarka Radina Vučetić u novoj knjizi Monopol na istinu posredno odgovara i na pitanje zašto i kada vlasti pribega-vaju zabrani stvaralaštva i izražavanja. Nesumnjivo, smatra autorka, cenzuri se pribegava u vremenima kada vlast gubi tlo pod nogama. “Slučaj” socijalističke Jugoslavije i Srbije unutar nje više je nego ilustrativan, a istovremeno umnogome objašnjava i novo vreme s novim oblicima neformalne cenzure i sledstvene autocenzure

Kako komentarišete da se cenzura javlja u prelomnim trenucima, kada vlast gubi legitimitet? I da li je razumevanje cenzure šezdesetih i sedamdesetih važno za razumevanje cenzure danas?

Pojačavanje nasilja, a cenzura jeste vrsta nasilja, po pravilu je pokazatelj uzdrmanog legitimiteta onih koji nasilje vrše. Zbog toga sam izabrala da mi cenzura bude “lakmus-papir” kroz koji ću pratiti kako je Partija izgubila legitimitet već krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina.

Iako je prva snažna kritika političkog monopola Partije stigla iz njenog vrha, od Milovana Đilasa, svi kasniji pritisci i osude kritičara sistema pokazivali su i gubitak legitimiteta, ali i stvaranje neke vrste opozicije sistemu, koja je osporavala monopol te vlasti.

Cenzurisanjem umetnosti i umetnika, i to u zemlji koja je od sukoba sa Staljinom imala visok stepen umetničkih sloboda i bila otvorena za modernizam i avangardu, Partija je pokazala da u njoj nije bilo ni snage, ni sposobnosti, a izgleda ni volje za nužne promene.

U prethodnoj knjizi bavila sam se liberalizacijom, demokratizacijom, amerikanizacijom, velikim slobodama u kulturi koje nisu bile tipične za jedno socijalističko društvo. Sada sam pokušala da pratim zašto je došlo do promena, zašto je u jednom periodu, naročito posle 1968, došlo do pojačavanja cenzure i onda sam shvatila da meni bavljenje cenzurom predstavlja svojevrsni lakmus-papir da vidim kad je Partija, zapravo, izgubila legitimitet i na kojim temama. Naravno, uvek kad se bavite određenom temom vučete i svoju današnjicu sa sobom: svi smo poslednjih meseci svedoci intenziviranja različitih vrsta pritisaka i na medije, primera cenzure u pozorištu i na izložbama, tako da na neki način to govori, ili bar ja verujem da govori, o tome da i ova sadašnja vlast gubi svoj legitimitet.

Disidentstvo se uvek vezuje za cenzuru, odnosno progon, posebno umetnika. Kako biste ocenili Yu-disidentsku scenu, šta je razlikuje od disidentstva iza tzv. Gvozdene zavese?

Sve. Da, pitanje proganjanih, osporavanih i cenzurisanih umetnika neminovno otvara pitanje disidenata, što je jedno od opštih mesta u pogledima na jugoslovensko socijalističko nasleđe.

Od pada komunizma u Jugoslaviji njeni disidenti su kačili svoje “disidentstvo” na revere kao prvoboračke značke. Mislim, međutim, da je ovdašnje disidentstvo neuporedivo sa disidentstvom iza Gvozdene zavese. Oni koji su se najviše kitili titulom “disidenata”, naročito krajem osamdesetih i početkom devedesetih, bili su daleko od disidenata Sovjetskog Saveza i zemalja Istočnog bloka i najčešće su dobro živeli u Partiji, uz Partiju, od Partije, ali i mimo Partije. Životi disidenata, poput Aleksandra Solženjicina ili Vaclava Havela, neuporedivi su sa životima, recimo, Dobrice Ćosića i Antonija Isakovića. Dok su prvi platili visoku cenu svog disidentstva u gulazima i zatvorima, a njihova dela su u njihovim zemljama mogla da se čitaju samo kao samizdati, kod nas je, recimo, Dobrica Ćosić živeo na Dedinju, bio u izdavačkim savetima najznačajnijih kuća, jedan od najtiražnijih pisaca čija su dela bila i u školskoj lektiri.

Činilo se često da su “disidenti”, naročito oni s nacionalističkih pozicija, na neki način bili zaštićeni od sistema, a često kao i da su bili u saglasju s njim.

Crni talas, prepoznatljiv po filmu, smatra se jednim od najznačajnijih kulturnih pokreta i kritike socijalističkog režima. Koliki su zaista bili njegovi dometi?

Crni talas je paradigma socijalističke Jugoslavije. Filmovi crnog talasa spadaju u najveće domete jugoslovenske kinematografije i najbolji su pokazatelj jugoslovenskog socijalističkog pluralizma. Finansirajući filmove Živojina Pavlovića, Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika i Lazara Stojanovića, u kojima je kritikovan socijalistički sistem, vlast je manifestovala određenu demokratičnost. Nju je pokazivala, iako možda i iz pragmatičnih razloga, šaljući upravo ove filmove na najprestižnije međunarodne festivale. Autori su bili ljudi iz Partije, koji su iz nje kasnije izbacivani ili su izašli, ali to su ljudi leve opcije.

Početak “ubijanja” crnog talasa je 1969, posle studentskih demonstracija i sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj, a njegova konačna likvidacija bila je 1973. hapšenjem Lazara Stojanovića, odlaskom u emigraciju Dušana Makavejeva, Aleksandra Petrovića i Želimira Žilnika, kao i degradacijom Živojina Pavlovića na FDU; to su pokazatelji kada je jugoslovenski socijalizam sa ljudskim licem izgubio to lice. Ubijanjem najboljeg što je imala u kinematografiji, a time i ubijanjem sopstvene pozitivne slike koju su, iako su Jugoslaviju bojili crnim tonovima, stvarali upravo reditelji crnog talasa, Partija je sigurnim koracima išla i u sopstveno (od) umiranje.

Srbija se, smatraju Sveta Lukić i Nikola Milošević, u Jugoslaviji izdvojila po “neverovatno velikom broju” administrativnih zabrana u periodu posle 1968. godine. Da li je to tačan utisak?

Kvantifikacije cenzure su teške i samim tim nezahvalne. Revizionistička istoriografija manipuliše brojem cenzurisanih dela u Srbiji, za koje ne postoje relevantni dokazi. Cela stvar oko cenzure ima svoje dve strane i dva lica, kao i socijalistička Jugoslavija. S jedne strane, Srbija je bila centar demokratskih strujanja i alternativne i prema sistemu kritički nastrojene umetnosti, i u tim slobodama nije mogla da se poredi, recimo, sa Bosnom, a sa druge strane mnogi pritisci od 1969. godine ukazuju na pojačanu represiju i od tada se beleži zaista veliki broj zabrana, s prvim “udarnim talasom” 1969. godine i drugim posle smene liberala 1972. i 1973. godine.

Danas se malo zna o Kongresu kulturne akcije. Šta je u osnovi toga i koliko su, uz uništavanje tzv. šunda, odstranjivana i ozbiljna dela?

Svečana slika, Mića Popović

Jedan neprimereni kulturni skandal, koji se desio za vreme održavanja Kongresa kulturne akcije, kada su na lomači spaljivani erotski časopisi Čik i Eva i Adam i krimi-romani, onemogućio je ozbiljno valorizovanje ovog skupa o kulturi. Moje analize ukazuju da je, zapravo, već ovaj kongres ukazivao na problematičan odnos vlasti prema kulturi i na vraćanje na tvrđu liniju od one koju su činili filmovi crnog talasa, avangarda u pozorištu, neoavangarda u slikarstvu.

Na tom skupu se, uprkos represiji u kulturi koja se tih godina beleži, nije ozbiljnije kritički osvrtalo na zabrane umetničkih ostvarenja, već su se na njemu čuli glasovi o potrebi jačanja uticaja radničke klase na ukupan kulturni život, a u ciljevima kongresa našli su se i “elektrifikacija” i “izgradnja puteva”, koji teško da su imali veze s kulturom. Sve je to značilo udaljavanje od onoga što se do tada podrazumevalo pod slobodom stvaralaštva.

Vreme je pokazalo da Partija cenzurom ništa nije dobila, da ništa suštinski nije sprečila, čak i, ili posebno ne, nacionalizam. A koliko mu je doprinela, kako ga je izrodila?

Pitanje je možemo li reći da je socijalizam izrodio nacionalizam, moja istraživanja pokazuju da sistem nije mogao da se nosi s narastajućom opozicijom, bilo da dolazi sa leve ili sa desne strane. U isto vreme kada kreće uspon nacionalizma, imamo i uspon hrabre opozicije sa levih pozicija.

Mnogi “slučajevi” ukazuju da je već šezdesetih nacionalizam u Srbiji bio čvrsto ukorenjen, o čemu svedoče i cenzura izložbe Milića od Mačve 1962, na kojoj je tražio da ćirilica postane jezik svih Južnih Slovena, i cenzura Moskovljevićevog Rečnika 1966, sa izrazima “srbujem”, “srbožder” i “velikosrbin”. To je i vreme doskočice o Jasenovcu, kao najvećem srpskom gradu.

Izolovani nacionalistički “slučajevi” tog doba na koje je Partija reagovala uglavnom dnevnopolitički i represivno, a ne suštinski, postali su elementi pogubne i tragične nacionalne politike devedesetih. Paradoksalno je da su zabrane iz šezdesetih ukazivale na pokušaje Partije da ospori mnoge nacionalne mitove, a da su istovremeno upravo u tim godinama nastajali novi mitski obrasci te vrste, znatno kasnije instrumentalizovani do dnevnopolitičkih akcija.

S mnogim nacionalistima koje je cenzurisala Partija je imala kompleksan, nekad i zaštitnički odnos. S jedne strane vlast je kažnjavala nacionalizam u literaturi, ali je sa druge strane za “nacionalističku književnu opciju” sve vreme postojao prostor, i to mahom u zvaničnim izdavačkim kućama i književnim časopisima pod kontrolom vladajuće partijske i državne elite.

Da li je nacionalistička opcija bila jedina “opoziciona” opcija u vreme kojim ste se bavili?

Iako je nacionalistička opcija bila dominantna, postojao je i drugi put koji je bio vidljiv već šezdesetih godina, kada pored zaokupljenosti nacionalnom idejom sve veći prostor zadobija i kritika Partije s levice. Vraćanje u šezdesete pokazuje da su, zapravo, već tada bila profilisana dva moguća puta srpske elite, koja su i danas, skoro pola veka kasnije, dva puta kojima ona ide. Ono što je, međutim, uočljivo jeste da je postupak Partije prema “nacionalistima” unutar intelektualne opozicije bio blaži nego prema onima koji su je kritikovali s levih pozicija. Ako se uporede, na primer, filmografije reditelja crnog talasa sedamdesetih godina i bibliografije Dobrice Ćosića i Antonija Isakovića u istom periodu, stiče se utisak o “povlašćenom” položaju nacionalističke elite. Dobrica Ćosić i Antonije Isaković bili su objavljivani i čitani pisci sa visokim statusom u društvu i posle kritika i cenzure, dok je Lazar Stojanović bio na robiji, a Dušan Makavejev, Želimir Žilnik i Aleksandar Petrović u izgnanstvu.

Uprošćeno rečeno, Partija je na desne ideje samouvereno odmahivala rukom uz poneki šamar, a levih ideja izvan svog kruga suštinski se plašila.

Kada govorite o mehanizmima cenzure, vi govorite o “cenzurisanju bez cenzure”. Šta je to značilo i ko su bili cenzori?

Monopol na istinu, korice, IP Clio

U socijalističkoj Jugoslaviji nije bilo institucionalizovane cenzure, čime je Partija pokušavala da sa sebe skine odgovornost za zabrane. Izostanak zvanične cenzure, sem u slučaju filmova koji su bunkerisani, ali ne zvaničnim odlukama Komisije, otvara pitanje ko su bili cenzori. Princip “cenzurisanja bez cenzora” bio je dobar zaklon za mnoge koji su to činili često samo jednim telefonskim pozivom.

Moguće je, međutim, uočiti određene mehanizme – početna označavanja onoga što će doći na udar stizala su iz medija (najčešće Komunista i Borbe), iz “baze” (ponekad i od radnika iz fabrika), iz boračkih organizacija, a Partija je tek kasnije stupala na scenu. Retki su bili slučajevi da konkretne zabrane imaju personalni pečat, i to Josipa Broza Tita (Ćopićeva Jeretička priča, Kad su cvetale tikve).

Stvarne nalogodavce sa imenom i prezimenom teško je pouzdano utvrditi, mada ima tragova da su određene ličnosti iz vrha Partije u mnogim slučajevima držali sve konce u rukama.

Sistem je, posebno posle razdvajanja sa SSSR-om i okretanja Zapadu i nesvrstanosti, formalno propagirao pluralizam interesa, što uključuje slobodu stvaralaštva i izražavanja? U knjizi pišete o smrti socijalističkog pluralizma. Šta je on bio i zašto je “umro”?

Kroz cenzuru kao svojevrsni lakmus-papir pokušala sam da objasnim šta je uticalo na smrt socijalističkog pluralizma i kako je Partija sama sebi zadala najveći udarac gušeći slobodu stvaralaštva, koja je bila jedna od njenih glavih prednosti i vrlina.

Pored slike pritisaka i cenzure na umetnike, u ovom periodu postojala je međutim i druga slika srpske realnosti, jer je u isto to vreme bilo pokazatelja velikih sloboda, kao što su avangarda u umetnosti, oštre debate neistomišljenika, poput tribina u Filozofskom društvu Srbije, ozbiljni kritički tekstovi u Studentu, Praxisu, Vidicima, Korčulanska letnja škola, crni talas… Lepša strana jugoslovenskog socijalizma, koji je uvek imao Janusova dva lica, ukazuje da su to bile godine nade i da je društvo moglo odlučnije da krene u pravcu demokratizacije i liberalizacije, koliko je to bilo moguće u jednopartijskom sistemu. Zbog svega toga, do perioda restaljinizacije, koja je usledila od 1972/1973. godine, moguće je govoriti o jugoslovenskom socijalističkom pluralizmu, koji je i stvorila, ali i uništila sama Partija.

Kakvi su bili dometi cenzure i da li je Partija sačuvala monopol na istinu i uspešno se izborila s tadašnjom opozicijom?

Vreme je pokazalo da Partija cenzurom ništa nije dobila. Nije uspela da spreči nacionalizam, a cenzurisanjem Aleksandra Popovića, Želimira Žilnika, Dušana Makavejeva, Lazara Stojanovića, predstavnika neoavangarde, i mnogih odanih levoj ideji, izgubila je šansu da se reformiše.

Iz perspektive tragičnih devedesetih godina, šezdesete i sedamdesete pogubne su i zato što je tada praktično ubijena alternativa nacionalističkoj opciji.

Danas se naveliko govori o cenzuri i autocenzuri. Možemo li govoriti o kontinuitetu?

Cenzura postoji oduvek, a s njom uvek i autocenzura. Od antičke Grčke do danas ona ima kontinuitet, ali je prisutnija u kriznim vremenima, u vremenima u kojima vlast oseća da gubi legitimitet, i u nedemokratskim i autoritarnim društvima. Budući da je cenzura uvek i isključivo pokazatelj nemoći vlasti koja cenzuriše, ovaj kontinuitet, sa sve većim brojem “slučajeva”, daje nam jednu prilično pesimističku sliku Srbije danas.

Pogledi u komunističko razdoblje šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka umnogome pokazuju da postkomunističke vlasti u očuvanju monopola iz komunizma baštine njegove najgore i najpogubnije karakteristike, uključujući i njegove mehanizme. Istorija, u tom smislu, kao da ima dobre đake samo kada su u pitanju lekcije iz njenih tamnijih stranica.

Nadežda Gaće i Jelka Jovanović

Više o knjizi Monopol na istinu

Sa predstavljanja knjige, Zadužbina Ilije M. Kolarca, 18. januar 2016.

O knjizi Množenje svetova Miodraga Sibinovića

Zaslužni beogradski rusista i slavista prof. dr Miodrag Sibinović obradovao je svoje čitaoce novom, znalački napisanom knjigom eseja Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti. Knjigu je s jeseni 2015. godine objavio renomirani beogradski izdavač „Clio“, kojem – posebno u ova izdavačkim projektima nenaklonjena vremena – valja odati priznanje na pravoj oceni najnovije Sibinovićeve knjige, kao i na njenoj izvrsnoj grafičkoj opremi.

Knjigu Množenje svetova čini šest eseja, raznorodnih kako po tematskom fokusu i širini njegovog obuhvata, tako i po pristupu, pa i obimu. Ipak – samo na prvi pogled paradoksalno – knjiga jeste celina, i to vrlo dinamična i, usuđujemo se da primetimo, intrigantna i dopadljiva. Tu će se naći zgusnuta činjenička građa o rusko- odnosno istočnoslovensko-srpskim kulturnim i književnim prožimanja, i to u luku od čitavog milenijuma – od njihovih početaka do prvih decenija XX veka; sažeta teorijska refleksija o književnom procesu i njegovim stranim impulsima; o procesu prevođenja i prevodu kao kreativnom činu; kulturološka studija o statusu prevoda kod nas na početku ovoga veka; sumarni pregled prisustva ruskih autora u srpskoj prevodnoj književnosti od kraja XX do danas i, naposletku, sumorna opaska o onome što se događa s kulturom i književnošću našeg vremena, prevodilaštvu napose, u savremenoj hijerarhiji vrednosti.

O žanrovskoj definiciji knjige moglo bi se možda diskutovati. Nekom bi se učinilo da je najbliža onome što su Poljaci, govoreći o spisima XVII veka i njihovim u XX veku oživljenim, postmodernim refleksima u esejistici, nazvali silva rerum, „šuma stvari“. Neko bi je nazvao možda traktatom u onom humanističkom maniru, a njenoga autora polihistorom. Neko bi opet mogao govoriti o njoj kao o učenoj knjizi u duhu veka prosvećenosti, čiji autor njome nastoji da objasni svoje vreme, da pouči i pripremi čitaoca za život u njemu. I svi bi, u ovoj ili onoj meri, načelno bili u pravu, jer svi ti žanrovski obrasci trpe, neretko i podrazumevaju, raznolikost, odnosno nejednorodnost sastavaka takvih dela.

Pa ipak, svaki od ogleda koji čine knjigu Množenje svetova zapravo funkcioniše kao glava u jednom razuđenom narativu – razuđenom u smislu različitog stepena opštosti, odnosno dijahronog ili sinhronog stanovišta, nikako pak u smislu heterogenosti i inkoherentnosti. Iako se može steći utisak da knjiga nije namenjena linearnom čitanju – jer njene celine moguće je, doista, čitati i na preskok – autorova teza i nadasve njegova metodičnost u praćenju osnovne ideje pojmiće se tek u lektiri „od korice do korice“.

A ključni pojam čitavoga ovog dela jeste prevod, tačnije – književni prevod, i njegova civilizacijska (i civilizatorska!) funkcija, odnosno njegov umetnički, autorski karakter.

Ovakvu knjigu mogao je stvoriti i uvezati u celinu samo veoma iskusan naučnik, književni stvaralac i prevodilac – iskreno, analitično i… zabrinuto. A iskustvo u poslovima kojima se profesor Sibinović bavi već više decenija, nažalost, ne znači i optimizam, štaviše – iskustvo i optimizam kao da su u obrnutoj srazmeri.

*

Funkciju prve glave Sibinovićeve knjige preuzeo je ekstenzivan ogled (od svojih četrdesetak strana) pod naslovom „Opšti pogled na preplitanje srpske i ruske književnosti i kulture do Prvog svetskog rata“. Iako operiše mnoštvom činjenica, uz oslonac na čitavu biblioteku klasične i nove naučne literature, esej se čita kao lako i nepretenciozno kazivanje o srpsko-ruskim interakcijama u dalekim vremenima i epohama, uopšteno, s vešto doziranim činjeničkim tvorivom. Tu će se čitalac uveriti u ogromnu snagu prvih prevoda na slovenski jezik i njihovo zračenje kroz vekove – plod stvaralačkog podviga i nadahnuća solunske braće, svetih Ćirila i Metodija. Jednostavnim jezikom široj (premda ipak obrazovanoj) publici nenametljivo su objašnjena ona osnovna znanja iz slovenske filologije koja svaki slavista-rusista uči na početnim godinama: prvi i drugi južnoslovenski uticaj na rusku pismenost i kulturu, odnosno ono što studenti srbistike prepoznaju kao istočnoslovenske uticaje na srpsku pismenost, književnost i kulturu. Tu progovara književni istoričar i istoričar kulture, znalac i pedagog, vodeći čitaoca kroz vekove i „more vozdvizajemoje“ istorijskog procesa slovenskog Istoka i Juga. I, što nije uvek svojstveno autorima koji se bave srpsko-ruskim vezama u daljoj prošlosti, Sibinović se strogo pazi generalizovanja: uvek radije koristi atribut „istočnoslovenski“, nego da „ruski“ nekritički proširi na druge istočnoslovenske etnicitete i kulturne identitete – beloruski i ukrajinski.

Jedini put kada se pogled iz „ptičje perspektive“ usredsređuje na detalj u prvoj glavi Množenja svetova jeste prvi pesnički prevod s ruskog u novoj srpskoj književnosti, zlatna srpsko-ruska kopča: Lomonosovljev „Razgovor s Anakreonom“ u prepevu Jovana Došenovića iz 1809. godine. Međutim, i kada detaljno analizira Došenovićev prevod, i to ne samo, npr., u leksičko-semantičkoj, denotativnoj, već i u stilističkoj, metričko-ritmičkoj ravni, autor ne zaboravlja da istakne osnovnu prevodiočevu intenciju – da „svesno inicira razvoj umetničke poezije u užem smislu na srpskom narodnom jeziku“ (str. 39), pružajući svojim prevodima uzore srpskim stvaraocima.

Tako postepeno, korak po korak, činjenicu po činjenicu, Sibinović dolazi do druge važne celine, druge glave, pod naslovom „Dinamika sprege nacionalne autohtone i prevodne književnosti“. Ovde autor skreće pažnju na „udeo prevodne književnosti u osnovnoj književnoj kulturi ne samo ukupne nacionalne populacije, nego njen udeo u opštoj književnoj kulturi pisaca koji pišu našu domaću, autohtonu književnost“ (str. 49). Zalažući se u osnovi za poredbeno proučavanje autohtone i prevodne književnosti i idući tragom Zorana Konstantinovića (ima se u vidu knjiga Komparativno viđenje srpske književnosti, 1993), Sibinović kao dva antipodna istorijska, odnosno istoriografska modela srpske književnosti posmatra Jovana Skerlića (s njegovim pozitivističkim istrajavanjem na stranim uticajima) i Jovana Deretića (koji ističe napetost „između autohtonog i receptivnog, domaćeg i stranog, nacionalnog i internacionalnog“, str. 50). Iako daje za pravo Deretiću i njegovom „integralističkom“ modelu, Sibinović, s jakim razlogom zakletog komparatiste, postavlja nekoliko ključnih pitanja i na njih odgovara, uglas s Konstantinovićem, da se „samosvojnost naše književnosti potvrdi upravo iz bogatstva njenih dodira sa drugim literaturama“ (str. 54, citat iz knjige Z. Konstantinovića).

I autor se ovim pitanjima bavi opet da bi nastavio svoju apologiju književnog prevoda i njegove uloge u autohtonom književnoistorijskom procesu. Posebno je zanimljiv pasaž o Pasternakovoj pesmi „Hamlet“ iz Doktora Živaga, ruskoj narodnoj poslovici koja je ušla u njenu poentu, i istovetnom stihu u originalnoj pesmi Branka Miljkovića (str. 57–58).

U ovom eseju Sibinović raspravlja o (prokletom) pitanju „prevodivosti“ u poeziji i zalaže se, umesto „lova na greške“, za nepristrasnu procenu da li je prevedena pesma odista poezija na jeziku prevoda i ima li svoje mesto u pesničkoj tradiciji književnosti u koju je, kako bi stari rekli, „presađena“. Tako, uz osvrt na različite primere shvatanja i neshvatanja vrednosti pojedinih pesničkih prevoda, pisac dolazi do konstatacije da valjan, punokrvan pesnički prevod ipak ne može dati prevodilac koji i sam ne bi imao pesnički dar.

A ovo će, krajnje logično, odvesti ka sledećoj, trećoj, po mnogo čemu centralnoj glavi knjige Množenje svetova koja nosi naslov „Prevod kao specifična vrsta književne kreacije“. U svojim znamenitim knjigama o teoriji prevođenja Original i prevod (1979), Novi original (1990) i Novi život originala (2009) Sibinović je neprestano, uvek i u svakoj prilici, isticao kreativni karakter prevodilačkog čina, svakog, a pogotovo književnog. Ovo je, dakle, prilika da to u punoj meri i potvrdi. Glava treća je prava, i to ne čak ni mala translatološka monografija, takoreći knjiga u knjizi. Čine je dva autonomna problemska i duboko analitična rada – „Zmajev i Bertolinov prevod LJermontovljeve poeme Demon“, odnosno „Prevodiočeva fusnota: srpsko ruho romana Tatjane Tolstoj Kis“, oba prethodno već objavljivana, i to u rasponu od nekoliko decenija.

U radu, a zapravo radovima o srpskim prevodima Ljermontovljevog Demona izlaganje – dotle dinamično i uglavnom generalizovano – usporava se i preusmerava na učenu raspravu o genezi i realizaciji ove poeme u viđenju Jovana Jovanovića Zmaja i bezmalo vek kasnijem Nikole Bertolina. Tu književni istoričar i komparatista spokojno iznosi svoju opsežnu i detaljnu argumentaciju za vrednovanje prevodilačkog rada dvojice prevodilaca-stvaralaca. Današnja nauka o književnosti, čini se, sve manje ima vremena za ovako svestrano, pažljivo i slojevito istraživanje i poređenje tekstova u dimenzijama smisla i stiha, značenja i zvučanja Ljermontovljevog originala i srpskih prevodnih konkretizacija. Izvedeni zaključci i vrednosni sudovi takođe su oprezni, jer ne mogu se istim aršinom meriti, pa tako i kritikovati odluke i prevodilačke strategije jednog romantičara XIX i stvaraoca XX veka: pravila zaključivanja nametnuo je faktor vremena u kojem je srpski pesnički jezik, jezik srpske poezije, značajno evoluirao, a sa njim i ona sama tvoreći čitavu pesničku tradiciju bar triju naraštaja srpskih pesnika.

„Prevodiočeva fusnota…“, s druge strane, iako ništa manje analitična, donosi napetost i nemir, pa i dinamiku jednog drugačijeg reda. Ona pruža svojevrsnu „prevodilačku autobiografiju“, izvode iz „dnevnika prevođenja“, ili, kako pisac veli, „prevodiočevu ispovest“ (str. 162), a zapravo začuđenost prevodioca-stvaraoca pred postmodernističkim tekstom – romanom Kis Tatjane Tolstoj. U njemu autor eseja, prevodilac i tumač, pronalazi bezbroj smisaonih ravni i čitav vatromet razuzdane igre s kodovima ruske kulture koje je u obavezi da u pristupačnom obliku, sa što manje rasipanja, donese do srpskog čitaoca.

Sve do tog trenutka izloženo i proanalizirano u knjizi Množenje svetova spada u široku lepezu plemenitog i oplemenjujućeg u dodirima kultura, kako na makro- (istorijske i stilske formacije, sistemski kulturni odnosi), tako i na mikro-planu (ličnosti, stvaraoci, prevodi), ono, dakle, istinsko blago lepote i stvaranja koje u natprostornim dimenzijama omogućava svetovima da se odista množe. Osovina te lepeze biće da su, po Sibinoviću, umetnost prevođenja i njeni adepti.

Ali i u egzistenciji naroda preko kojih gazi „tranzicija“ – tranzicija iz nečega ni u šta, iz svega u svašta – sve je manje lepote i plemenitosti, a sve više rugobe i tegobe pukog, animalnog preživljavanja. O tome rečito, pogdekad drastično iskreno govori četvrta glava nazvana „Prevod u podivljaloj srpskoj kulturi na početku XXI veka“ – esej o stranputicama naše (tranzicione) kulture koje ostavljaju duboke brazgotine ne samo na kulturnom biću naroda, razarajući njegovu s mukom građenu aksiološku piramidu, već i na njegovom etičkom, pa i kolektivnom psihološkom liku. Ponovo je, premda sada u sasvim drugačijem ključu, u bizarnom, ali nemilosrdno realnom obasjanju, književni prevod i umetnik-prevodilac. Znao je autor, i to istakao u predgovoru, da je to spuštanje otmenog i elitarnog u „kaljugu svakodnevice“, ali odlučio se da digne svoj glas istine radi, otrežnjenja radi.

Tranzicija, kako nam to pokazuje niz opštepoznatih činjenica i primera iz novoiždžikljale izdavačke džungle, nije, nažalost, puko „kolo sreće“ sa svojom dijalektikom smene „dobrih“ i „loših“ vremena, već mlin koji sve pretvara u sivilo, takoreći „guščiji taban“. Osporavanja kreativnog i autorskog u prevodičevom radu, odnosno statusa artefakta umetničkom prevodu, bilo je u prošlosti, i to mnogo. Međutim, u doba današnje varvarizacije naše kulture, njene „podivljalosti“ i zakorovljenosti, kada je neukost postala vrednosni etalon, naivno bi bilo očekivati ikakvo poboljšanje odnosa prema prevodiocu i njegovom delu. I pisac to ilustruje skandaloznim primerima plagiranja i piraterije – od prepisivanja prevoda i potpisivanja fiktivnih prevodilaca, do (sve češćeg) izostavljanja prevodiočevog imena… Pri tome se plagijatori-neznalice brane, recimo, argumentom da se „Jesenjin ne može ponovo izmisliti“, te da tobože prevodi nužno moraju biti istovetni (up. str. 168–171)!

Da blatnjava bujica, ipak, može u svom toku nositi katkad i čitava ostrva dobrog i lepog, vrednog i uzvišenog, pokazuje peta glava – ogled „Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti na razmeđi XX i XXI veka“. Mnogo više uprkos, a neuporedivo manje zahvaljujući prilikama, jedan broj renomiranih današnjih izdavača zadržava nedvosmisleno pozitivan stav prema dobroj knjizi i pravoj intelektualnoj vrednosti. I tako, nesumnjivo na sopstvenu štetu, hrani časnu manjinu našeg čitalištva. Egzaktan pregled prevoda iz ruske književnosti od kraja devedestih godina prošlog veka naovamo – dakle, na uzorku od dobrih dvadesetak godina – pokazuje da vanvremenske, univerzalne kulturne vrednosti u rusko-srpskim prožimanjima ipak mogu zaobići barijere predrasuda kad je reč o našem popularnom sterotipu Rusije. Autor, s pravom, primećuje da je u društvenim promenama poslednjih decenija „zbog poznatih istorijskih okolnosti u različitim manipulacijama […] često figurirala Rusija. Karakteristično je da se pri tom naša i pozitivna i negativna konkretizacija Rusije vršila uglavnom u okvirima koncepcija i formulacija naših i ruskih slovenofila iz pretprošlog, XIX veka“ (str. 177). Kao protivtežu autor podseća na srećnija, uveliko, nažalost, zaboravljena vremena (od početka šezdesetih do osamdesetih godina XX veka), „kada je u srpskoj književnosti, u prevodilačkoj afirmaciji velikih pesnika i prozaista ruske avangarde i tadašnjih ruskih disidenata – zapravo učvršćivano ne samo odbacivanje socrealističkog dogmatizma, nego se i posredno vršila odbrana srpskih umetnika svrstavanih u protagoniste tzv. crnog talasa“ (str. 177).

Ako je posle ovog pregleda uistinu impozantnog prinosa u našem književnom prevodilaštvu s ruskog čitalac Sibinovićeve knjige odahnuo – misleći da đavo (ipak) nije tako crn – ponovo će zastati pred sutonom u koji mu prozor otvara završni esej „Muzika i krastavci“, sutonom koji relativizuje čak i pravu boju đavolovu. Šlagvort za naslov ovoga odeljka dala je piscu opet Tatjana Tolstoj koja u jednom intervjuu, dotičući se pitanja „magiji reči“ uvrežene u ruskoj kulturi i nacionalnom mentalitetu, spominje egzemplarnu anegdotu o seljaku koji je u kolima slušao audio-kasetu sa starom ruskom romansom „Za mene proleće neće doći“. Na zapažanje kako je to lepo, seljak je odgovorio da tu kasetu pušta svojim krastavcima – da bolje uspevaju, jer „oni to vole“… Za savremenu rusku spisateljicu to je samo pragmatičan primer te „magije reči“, ali primećuje: „Samo što bih se ja, da sam krastavac, kad bih čula tako tužnu prognozu – da proleće nije za mene – rasplakala, uvenula bih i ne bih porasla. A seljak je, svakako, želeo da budem zelena, jaka i s bubuljicama“… (str. 215).

Zaključujući ovaj svoj esej, a njime i celu knjigu, pisac konstatuje: „Spolja gledano, i u današnje vreme ’podivljale’ kulture još uvek funkcionišu neke dubinske poluge koje čuvaju pređašnji značajan udeo ruske literature u srpskoj prevodnoj književnosti…“ Pa ipak, ako se sve i dalje bude zasnivalo samo na entuzijazmu – i prevodilaca, i izdavača – postavlja se pitanje dokle će to moći da traje. Pošto „na današnjem nivou ljudske civilizacije ni štap ni kanap nisu od neke koristi“ (a „poodavno su već prevaziđeni i kasetofoni“) u vazduhu ostaje da visi retorsko pitanje: „Kako dalje da pestujemo krastavce?“ (str. 218).

*

Da li je, dakle, knjiga Miodraga Sibinovića Množenje svetova – da se vratimo na refleksiju o njenim žanrovskim obeležjima i koherentnosti – skladna, smislena celina? Da. To je u svakom svom segmentu integralna knjiga-esej o prevođenju, prevodu, kulturi i njenom konzumentu, knjiga-upozorenje na bridu antiutopije, ali i knjiga o „lepoj bolesti“, kako je potrebu za književnim stvaranjem nazvao jedan poljski pesnik.

A da li sumorni prizori iz poslednjih poglavlja knjige treba da nas obeshrabre? Ne, nikako – usuđujemo se da nastavimo onuda kuda slutimo da smera autorovo retorsko pitanje – činićemo ono što moramo, slušaćemo muziku koju nam pušta onaj svemogući muzički urednik, zrićemo i rasti, pa makar naposletku završili – u salati!

Petar Bunjak

Više o knjizi Množenje svetova

Politika, Kulturni dodatak, 9. januar 2016. (strana 4)

O knjizi Dostojanstvo Majkla Rozena

Majkl I. Rozen je ugledni britanski filozof starije generacije koji trenutno radi na Harvardu. Iako je u njegovim tekstovima po sistemu argumentacije očigledno izrazito britansko poreklo, Rozen je ipak po širini zahvata i obrazovanja vrlo netipičan za savremene anglo-američke mislioce. On je naime, veliki poznavalac kontinentalne političke i filozofske misli, no osim toga poseduje i solidno znanje iz oblasti istorije političke teorije, iz oblasti savremenog socijalnog učenja crkava itd. Ovaj autor je veoma zainteresovan i za praktične posledice misaonih i teorijskih sklopova pa se bavi i pravnim slučajevima, normativom i dokumentima.

Koristeći sva ova bogata znanja i različite žanrove, Rozen je polazeći od predavanja koje je držao u Bostonu 2007, pre par godina objavio knjigu pod nazivom Dostojanstvo. Nedavno se ovo štivo našlo i pred našim čitaocima u izdanju beogradskog Klia.

Dostojanstvo: istorija i značenje pojma, obimom je  mala knjiga (147 strana), ali je veoma koristan i intrigantan tekst koji nas uvodi u probleme i kontroverze povezane sa tumačenjem i razumevanjem ovog za etičare i pravnike fundamentalnog filozofskog pojma, koji još uvek nije adekvatno istražen i zasnovan. Činjenica da ne postoji posebna savremena studija o  ovom značajnom fenomenu, bila je jedan od povoda da se autor upusti u svoje istraživanje, dajući nam time veoma lep metodološki model za razumevanje načina na koji se i danas može problemski graditi filozofska naracija oko pojedinačnih pojmova. Drugi povod bilo je direktno pitanje jednog prijatelja da li filozofija ume da objasni pojam dostojanstva. Treći, i za Rozena očigledno veoma inspirativan bio je konkretan napad nekih savremenih bioetičara (poput Rut Maklin) na sam pojam dojstojanstva kao na „besmislenu prepreku“ za napredak biotehnologije i srodnih istraživanja.

Rozen kao neko ko svoju filozofsku poziciju gradi polazeći od Kanta, razumljivo nastoji da odbrani pojam dostojanstva, ali i da ga na adekvatan način razloži, ispita i pokaže kako on zaista funkcioniše u pravnim sistemima savremenih zapadnih liberalnih demokratija. Knjiga je stoga podeljena na tri dela. U prvom se daje  kratak  pregled razvoja ovog pojma od Cicerona, preko Kanta do Šilera. Zatim se daju oprečne teorije poput Ničeove koje dostojanstvo vide upravo obrnuto od kantijanske i savremeno filozofske perspektive univerzalizacije i egalitarizma – po tom pristupu egalitarizam ukida stvarno dostojanstvo kome je hijerarhija neophodna. Uvodi se zatim još jedna tradicija u kojoj pojam dostojanstva, posebno nakon Drugog svetskog rata ima veliku ulogu, a to je misaona tradicija rimskog katolicizma. Deo se završava razmatranjem načina na koji se ovaj  pojam upisuje u ključne normativne dokumente nastale krajem četrdsetih godina poput Univerzalne deklaraacije o ljudskim pravima ili nemačkog Osovnog zakona.

Drugi deo se posebno bavi normativnim sporovima koji su se pojavili prilikom zasnivanja i tumačenja pravnih dokumenata i prilikom konkretnih složenih odnosno, teških slučajeva. Izlaganje počinje veoma zanimljivim primerom gospodina Vakemena, čoveka patuljastog rasta koji je želeo da zarađuje novac tako  što bi dozvolio da ga bacaju uvis (setićemo se scene iz Vuka sa Vol Strita). No vlasti su mu to zabranile pod obrazloženjem da se time vređa dostojanstvo ljudi patuljastog rasta. Smatrajući da mu je pravo ugroženo, Vekemen je slučaj terao sve do Komiteta za ljudska prava UN! Zatim se izlažu postavke nemačkog Osnovnog zakon i pokazuje zajednički uticaj kantovske i rimokatoličke tradicije na takvo fundiranje dostojanstva kakvo je izvedeno u njegovom prvom članu. Sledi zatim iznošenje vrlo složene prakse tumačenja koju je  Ustavni sud Nemačke preduzimao kad je u pitanju npr. abortus, a zatim i uvođenje još dva kontroverzna primera sa slučajem Dašner (policijski inspektor koji je pretio mučenjem uhapšenom otmičaru da bi doznao gde je oteti dečak) i slučajem Zakona o bezbednosti vazdušnog saobraćaja koji je nakon 2001. definisao mogućnost obranja aviona ako su ga oteli teroristi i nameravaju da ga iskoriste kao u Americi.

Ovim se argumentacija uvodi u najkraći, zaključni deo u kome autor polazeći od pitanja „Zašto sahranjujemo mrtve iako oni od toga nemaju koristi“, pokušava da brani jedno tradicionalističko viđenje Kanta koje dostojanstvo bazira na dužnosti prema čoveštvu i prema sebi samom. Tu je npr veoma značajno njegovo pobijanje suludih pokušaja Korsgardove da uprkos Kantovoj eksplicitnoj osudi samoubistva iznese navodno kantijansko opravdanje ove prakse. Štaviše, Autor insistira da je Kantova pozicija mnogo bliža tradiciji hrišćanstva nego tumačenjima savremenih sekularnih poštovalaca

Majkl Rozen nam je ponudio jednu veoma korisnu savremenu filozfsku knjigu, vrednu i po svojoj argumentaciji, ali i po nizu konkretnih rasvetljujućih primera. Knjiga je vredna i zbog pitanja koja ostaju otvorenim kad se o dostojanstvu radi i zbog pobrojanih alternativa za razumevanje, zasnivanje i tumačenje ovog pojma.

Miša Đurković

Više o knjizi Dostojanstvo

Majkl Rozen
DOSTOJANSTVO

Kako napisati knjigu o pojmu za koji svi mislimo da znamo njegovo značenje, ali je veoma teško definisati ga? Uspešan pokušaj načinio je američki univerzitetski profesor političke teorije na Harvardu, Majkl Rozen, provodeći nas elegantno i pristupačno kroz istoriju filozofije koja se, evidentno najviše trudila da shvati pojam dostojanstva. Neminovno je bilo da se počne od antičkog poimanja međuljudskih odnosa u kojima je dostojanstvo zauzimalo veoma važno mesto i odnosilo se na društvenu hijerarhiju, odnosno bilo atribut aristokratije pre nego da se o njemu raspravljalo kao o moralnom ili sociološkom fenomenu. Hrišćanstvo je unelo sasvim druga značenja skrećući prema apstraktnom pojmu ‘dostojnosti’ čovekove pre svega u odnosu na Božiju milost, da bi sa Kantovim raspravama o moralu ovaj pojam ušao u žižu filozofskog interesovanja, odmičući se od teologije i približavajući savremenim humanističkim shvatanjima o čovekovom integritetu. Posvećujući veliki deo knjige Kantovoj filozofiji i tvrdnjama da poštovanje principa čovečnosti predstavlja lično dostojanstvo, a život bez dostojanstva samo puko vegetiranje, Majkl Rozen smelo polemiše argumentujući svoje i stavove savremenika, ali ne u filozofiji, već u praksi života u dvadesetom veku. Tako su na meti njegove kritike teze pape Jovana Pavla Drugog koliko i hipokrizija većine deklaracija, ustava i zakona o ljudskim pravima koji se i u modernim demokratijama svakodnevno i bez našeg protesta, krše. Nastavite sa čitanjem →

            Ako sudimo na osnovu produkcije sociološko-kulturoloških studija koje ispituju na koje sve načine biva iskazana nostalgija prema bivšoj SFRJ, jedna od najYUnostalgičnijih država bivše Jugoslavije bila bi Slovenija. U poslednjih desetak godina, prava bujica studija iz društvene i kulturološke teorije koje se bave upravo tim fenomenom, zapljusnula je obale bivše jugoslovenske države. Jedna od takvih studija svakako je i knjiga Burek.si?! slovenačkog kulturnog antropologa Jerneja Mlekuža.

Nastavite sa čitanjem →