Arhive autora: Ivanka Jelić

Nebo u uskim ulicama

Objavljeno od strane

Politika, 16. avgust 2008.

Knjiga nedelje je Kafka, biografija ovog autora, kao i uvod u njegovo pisanje. Tim povodom, podsećamo se prikaza ove knjige, koji je za Politiku napisala Sanja Domazet.

706668a Author Franz Kafka

izvor: telegraph.co.uk

Kafkin otac nije mogao da do kraja shvati i prihvati tako osetljivog dečaka. On je očekivao naslednika trgovine koju je razvijao – a rodio se pisac. Kao dete, Kafka piše male pozorišne komade u kojima glume tri sestre, mali Franc i posluga. Roditelji sede u publici.

„Slamka? Poneko se hvata za olovku da ne bi potonuo. Hvata se? Sanja, poput davljenika, o nekom spasenju”, pisao je jedan od najvećih pisaca XX veka, Franc Kafka. Nedavno se pojavila iscrpna biografija ovog velikog literate, „Kafka”, iz pera Žerara-Žorža Lemera (objavio „Klio”). Genealoško stablo porodice Kafka proteže se do 1802, kada se ženi njihov predak, Jozef Kafka. Verovatno je on prvi poneo prezime Kafka, koje na češkom znači – čavka , a Jozef, Jozef K. će slučajno(?) postati ime glavnog junaka Kafkinog romana „Proces”.Kafka je, baš kao i Rilke, rođen u Pragu, jednog vrelog julskog dana, godine 1883, u jevrejskoj porodici. Jevrejsko poreklo je i na mladog Kafku stavilo svoj pečat, baš kao što je to slučaj i sa Hajneom. Ginter Anders precizno je definisao Kafkinu unutarnju raslojenost: „Kao Jevrejin, Kafka nije potpuno pripadao hrišćanskom svetu. Kao indiferentni Jevrejin – a to je, zapravo, bio, ne potpuno Jevrejima. Kao čovek koji govori nemački, ne potpuno Česima. Kao Jevrejin koji govori nemački, ne potpuno češkim Nemcima. Kao službenik osiguranja radnika, ne potpuno građanstvu. Kao sin građanina, ne potpuno radništvu. Ali ni birou nije pripadao, jer je osećao da je pisac…”Njegov otac Herman bio je trgovac, snažna ličnost. Kao i kod Šopenhauera i Kjerkegora, otac je bio veliki doživljaj njegovog detinjstva. Dva Kafkina brata u detinjstvu umiru i on ostaje jedino muško dete u porodici, uz tri sestre, od kojih je najbliži najmlađoj, Otli. Kasnije će u stanu koji iznajmljuje Otla, u Zlatnoj ulici, u Hradčanima, noću odlaziti da piše. Smatra se da su u Zlatnoj ulici nekada živeli alhemičari sa dvora ekscentričnog Rodolfa II . Tu, gde je još u XVI veku verovatno obrađivano i tragano za zlatom, Kafka piše stranice koje će zauvek promeniti literaturu. Godina je 1915, znači – „Proces” je već napisan. Literarna Pandorina kutija zauvek je otvorena.
U detinjstvu Kafka uzima časove francuskog, violine, klavira. Naravno da Kafkin otac nije mogao da do kraja shvati i prihvati tako osetljivog dečaka. On je očekivao naslednika trgovine koju je razvijao – a rodio se pisac. Kao dete, Kafka piše male pozorišne komade u kojima glume tri sestre, mali Franc i posluga. Roditelji sede u publici.
Kafka završava osnovnu školu i odlazi u nemački licej. Prvi univerzitet koji upisuje je – hemijski, ali ga brzo napušta. Pravo će doktorirati 1906. Doktorat će mu doneti prašnjave kancelarije i požutele akte. Paralelno sa školovanjem, uz istoriju umetnosti koju proučava, Kafka neprekidno čita. Naročito Getea, Flobera, Klajsta. Piše „Dnevnike” i uz tekstove crta male crteže ljudi. Danas, u svojim „Dnevnicima” crteže, neverovatno nalik na Kafkine, crta Orhan Pamuk (potpisnici ovih redova Pamuk je pokazao te kafkijanske crteže u dnevnicima napisanim lepim, jednakim rukopisom).

kafka_091912_620px

izvor: tabletmag.com

U bečkom časopisu Vreme, Kafka objavljuje priču „Nebo u uskim ulicama”. Njegov istinski život počinje onda kada se njegova služba u osiguravajućem preduzeću završi. Kao službenik, Kafka je korektan. Odnosno, bez roptanja podnosi gušenje koje mu službovanje donosi. Sve ličnosti iz njegovih dela su, takođe, korektni službenici. Odnosno, spolja su brzo i lako, baš kao i Kafka, podnosili mlevenje birokratske mašine u koju se pretvorio svet. A iznutra je ključalo. Noću, dok se na Prag navlačila opna tišine, Kafka je pisao, opsesivno, brzo, strastveno. Predosećao je da mu nije dato mnogo vremena. Za života, Kafka je objavio samo nekoliko novela i crtica. ,,Ne želim da štampam dokaze moje slabosti”, govorio je, „a opet i nemam snage da uništim te dokaze svoje samoće”. U Kafkinim delima, baš kao i kod Hajdegera, strah kao voda do vrha ispunjava ljudsku egzistenciju. A potpunu usamljenost, gde život čoveka sve dalje i dalje udaljava ne samo od drugih ljudi, već od Boga i od sebe samog, Kafka je seizmografski osećao. Kafkine pripovesti uvek se odigravaju u ekstralogičnom svetu, koji je kao san budnog snevača, a Kafka je shvatao da se od tog istog sveta sve više udaljava. I da je svet po svojoj samoj prirodi nem. Tuberkuloza grla došla je kao Kafkin odgovor svetu. („Glava je dugo govorila da ovako više ne može. Onda su pluća odlučila da joj pomognu”, kaže se da su Kafkine reči izgovorene u sanatorijumu). Pred kraj, ni on sam više neće moći da govori. Dok mu se smrt približava, Kafka, Bog i mrtvi će ćutati. A napolju, iz biroa, kafana, kuća i stanova dopiraće beskrajno, neprestano brbljanje.Kafkin emotivni život bio je, takođe, niz posrtaja, sa bljeskovima sreće i ispunjenosti, koji nisu dugo trajali. (Sreća koja zavisi od drugih ljudi je lepa, ali kratka i varljiva.) Kafka se veri i prekida vereništva, dopisuje i voli sa Milenom Jesenskom, ali život završava kao neženja, koje u svojim dnevnicima izjednačava sa samoubicama. Za Kafku, „živeti znači dolaziti i nikada ne stići”. Tako ga je ljubav vazda pohodila, ali nikada se kraj njega nije zadržala. Njena lepota za Kafku je bila gorgonska i identifikovao ju je sa strahom. Iza Kafke ostalo je delo koje je ahasferska (lutalačka) epopeja čovekovih posrtaja, a „Ameriku”, „Proces” i „Zamak”, Maks Brod je kratko i tačno definisao kao trilogiju samoće. Pošto je preminuo, Kafkino telo preneto je u Prag, u plombiranom kovčegu. Sahranjen je u četiri po podne, bila je sreda, 11. jun 1924. i sat na opštini se zaustavio u četiri sata, kazaljke su neprekidno pokazivale to vreme. Na pogrebu, po sećanjima savremenika, stravičan vrisak Kafkine ljubavi, Dore Dijamant, zaglušio je odjek jevrejskih pogrebnih molitvi, a Johanes Urcidil je, pred stotinak prisutnih, rekao da je otišao pisac „vanredne čovečnosti, koja je u isto vreme iznedrila magiju kojoj nema premca”. Verovatno da nije bilo skromnijeg niti većeg genija među umetnicima u dvadesetom veku.

Sanja Domazet

Cveta indusrtija ugrađivanja straha

Objavljeno od strane

Politika, 26. april 2016.

Rui_ZinkMalo sam se plašila da će mi Rui Zink, portugalski pisac i autor romana „Ugrađivanje straha”, s kojim su ovih dana urednici, prevodioci i kritičari izdavačke kuće „Klio” obišli Srbiju, tražiti da mu platim za razgovor koji sam s njim vodila čitavo nedeljno popodne u Beogradu, i tako prekraćivala kišne sate pred zatvaranje birališta. Jer Zink je poznat po uvođenju mnogih noviteta u portugalski kulturni život, pa je tako tražio od svojih urednika da tamošnji pisac (Luiz Pačeko) dobije honorar za intervju koji će dati Zinku. „Mogu da razgovaram sa njim, dobro ga poznajem, ali on nema novca i treba mu platiti za rad i vreme koje odvaja da bi razgovarao sa mnom, onako kako se to radi u Americi”, rekao je pisac svojim šefovima. Bio je to prvi intervju u Portugaliji, urađen na američki način, tako što je intervjuisanom piscu plaćeno za to što je govorio. „Bogati tvrde da novac oslobađa, pa zašto onda nekom piscu ili umetniku ne bi platili da bi on slobodno govorio o svom delu. Nisam ja taj koji je uveo ovakav divlji poredak”, kaže Rui Zink, autor tridesetak knjiga, dobitnik nagrade portugalskog PEN-a, umetnik, prevodilac i kontroverzna javna ličnost, koji svojim performansima ume da uskomeša javno mnjenje, što je i osnovna odlika njegove literature.

Moja bojazan da će mi gost „Klia”, portugalski pisac, tražiti da mu platim intervju bila je bezrazložna, jer ko još dolazi u Srbiju da zaradi pare. Rui Zink je rad da govori o temi svoje knjige, zastrašivanju čovečanstva i svake pojedinačne nacije, procesu koji je, kako kaže, glavno obeležje ovog veka.

U okviru serije knjiga o krizi, pišete i o strahu. Ko su ti ljudi koji instaliraju strah. Da li majstori za ugrađivanje straha rade samo u vašoj Portugaliji ili su se proširili i po drugim zemljama? Šta je njihov cilj?

Bio sam jako uznemiren onim što se događa u Portugaliji i u celom svetu i zato sam rešio da napišem ovu knjigu. Video sam da dolazi cunami, može vam se učiniti da sam hvalisav, ali ja mogu da predvidim budućnost. Samo je potrebno da čitam „Njujork tajms” i odmah znam šta će se desiti u mojoj zemlji Portugaliji za dve godine. Videli ste da je bio zemljotres, znate da cunami dolazi i kod vas. Kada je 2008. krahirao Volstrit, samo vrlo glupe osobe mogle su da budu slepe i da veruju da cunami ne dolazi u Evropu. A ipak, evropski političari su se pravili gluvi i slepi kod očiju. Počeo sam ovaj roman u prvom licu, ali sam onda video da mogu da ga prepravim na treće lice, da sakupim katalog strahova koji se potpiruju u celom svetu.

Za Portugalce se kaže da ne vole da protestuju, da su vrlo strpljivi. Da li oni veruju u revoluciju ili više vole da podnose sudbinu? Da li je Revolucija karanfila pre 42 godine razočarala vašu naciju?

Ne može se reći da ona nije morala da se dogodi. Revolucija je strast, a razočarenje je naknadni rezultat svake strasti. Ja sam srećan i zahvalan što se dogodila revolucija. Ona je donela strastvenu ljubav u moj život. Ljudi su pušteni iz zatvora. Oslobodili smo se anahrone vlasti koja je vodila u to vreme četiri kolonijalna rata. Salazar se žestoko protivio dekolonizaciji, pa je Portugalija zadržala svoje kolonije i nakon njegove smrti. Poslednji se portugalske vlasti oslobodio Mozambik 1974. godine. U to vreme Portugalija je vodila više ratova nego Amerika. I imali smo iste rezultate kao i oni. Svuda smo bili poraženi.

Šta plaši Portugalce?

Mi smo jedna od najstarijih nacija u Evropi, a naše granice nisu se pomerile u poslednjih 800 godina. Davno smo shvatili da u našem okruženju imamo daleko moćnije komšije: s jedne strane je siloviti ogromni Atlantski okean, s druge strane je Španija. I između te dve sile morali smo da se pomirimo sa saznanjem da mi nismo centar univerzuma, da moramo da se naučimo da budemo strpljivi i ne izazivamo previše daleko jače i veće susede. Nikad nismo prestali da strepimo od njih.

Postoji izreka u Portugaliji koja se na vašem jeziku rimuje: „Iz Španije ne dolaze ni dobri vetrovi ni dobri brakovi”. Ovu poslovicu predočila mi je Španjolka Marija Pilar del Rio, udovica vašeg nobelovca Žozea Saramaga. A ipak, ona posle smrti svog muža živi u Lisabonu i osnovala je centar Žozea Saramaga, gde se čuva i obnavlja sećanje na jedinog dobitnika Nobelove nagrade za književnost na portugalskom jeziku?

Pa i to vam je primer da špansko-portugalski brak može da bude dobar i uspešan i da klišei ne važe za sve. Naša dva naroda imaju mnogo toga zajedničkog. Za šest vekova, otkad se Španija ujedinila, naučili smo se diplomatiji i istovremeno smo zazirali od Španije, koja je četiri puta veća od nas. Mi smo jedini narod na Iberijskom poluostrvu koji je sačuvao svoju političku nezavisnost i nije potpao pod špansku kapu. Na tome nam jako zavide Katalonci. Oni se pitaju kako to da oni nisu uspeli da ostanu nezavisni, kad su tako bogati i imaju neke od najslavnijih umetnika na svetu.

Humor daje ritam umetnosti. Vi kažete da su sve vaše knjige donekle humoristične. Zašto je to važno?

Humor je neophodna alatka za stvaranje umetnosti, naročito kad se govori o književnosti. Slažem se sa izvrsnim izraelskim piscem Amosom Ozom, koji sanja da se svakom fanatiku ubrizga vakcina humora, kako bi postao imun na svoju isključivost, na uverenje da je uvek u pravu. Kad bi svi ljudi posedovali talenat za humor, svet bi bio u miru. Ako govorimo o pripovedanju, ono prerasta u umetnost, samo ako postoji izvesna neizvesnost oko značenja napisanog teksta. Ako niste apsolutno sigurni o čemu se radi u određenoj pesmi, onda je ona zaista poetična, ako ste potpuno sigurni šta vam ona poručuje, to je proklamacija, a ne poetika. Humor je za mene vrlo blizak poeziji.

Vi ste odlučili da osnujete novu religiju?

Da, i ta religija će se zvati faktologija. Mi ćemo se klanjati činjenicama. Činjenice će biti naši bogovi.

Da li vi verujete u činjenice?

Ako vas ičemu uči istorija religija, to je da ne morate da verujete u boga koga pokušavate da prodate i od koga pravite profit. Jedna stvar koja me nervira i koja me je naterala da napišem knjigu „Ugrađivanje straha” jeste to što danas moćni ljudi vole da kažu: „Suoči se sa činjenicama, suoči se sa istinom, nema alternative…”

Da li vam je Trojka (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) tako govorila kad je dolazila u Portugaliju, da li su vas podsećali da se suočite sa činjenicama i da morate da stegnete kaiš, da vam nema druge?

Način na koji se industrija krize prodaje jeste isti onaj način na koji se prodaju turistički paketi. Istu vrstu narativa koriste da prodaju krizu, istim rečima su prodavali rat 1914, na primer. To je isti narativ kao kad se prodaje Diznijev film. Oni će uvek reći: „Mi samo navodimo činjenice, vreme je da se suočite sa realnošću, vreme je da prihvatite činjenice, nema alternative!” Mislim da ću osnivanjem nove religije faktologije, zaraditi mnogo novca.

Vi tvrdite da je ovaj vek obeležen idealnom kombinacijom strahova?

Postoje tri stvari kojih se danas čovečanstvo užasava: to su strahovi koji se podstiču namerno: strah od migranata, strah od gubitka posla i strah od terorizma. A znate li kome odgovara terorizam? Svim ljudima na vlasti, kao što i strah od gubitka posla odgovara multinacionalama. Da se ne bi dogodilo ono od čega strahuješ, spreman si da radiš i za vrlo male pare. Ili čak volonterski. Da ne bi bio žrtva terorizma, spreman si da dopustiš vladarima da ukinu demokratska prava, da ne bi bio preplavljen migrantima, spreman si da podržiš zatvaranje granica.

Zorana Šuvaković

Više o knjizi Ugrađivanje straha

Objavljeno pod Gral

Cenzura ili monopol na istinu

Objavljeno od strane

Novi magazin, 28. april 2016.

Dok iščekujemo da iz štampe izađe Monopol na istinu, istraživanje istoričarke Radine Vučetić koje se bavi fenomenom „cenzure bez cenzure“, prenosimo intervju koji je dala za Novi magazin.

radina Novi magazin

foto: Zoran Raš

Razotkrivajući oblike cenzure u socijalističkoj Jugoslaviji, istoričarka Radina Vučetić u novoj knjizi Monopol na istinu posredno odgovara i na pitanje zašto i kada vlasti pribega-vaju zabrani stvaralaštva i izražavanja. Nesumnjivo, smatra autorka, cenzuri se pribegava u vremenima kada vlast gubi tlo pod nogama. “Slučaj” socijalističke Jugoslavije i Srbije unutar nje više je nego ilustrativan, a istovremeno umnogome objašnjava i novo vreme s novim oblicima neformalne cenzure i sledstvene autocenzure

Kako komentarišete da se cenzura javlja u prelomnim trenucima, kada vlast gubi legitimitet? I da li je razumevanje cenzure šezdesetih i sedamdesetih važno za razumevanje cenzure danas?

Pojačavanje nasilja, a cenzura jeste vrsta nasilja, po pravilu je pokazatelj uzdrmanog legitimiteta onih koji nasilje vrše. Zbog toga sam izabrala da mi cenzura bude “lakmus-papir” kroz koji ću pratiti kako je Partija izgubila legitimitet već krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina.

Iako je prva snažna kritika političkog monopola Partije stigla iz njenog vrha, od Milovana Đilasa, svi kasniji pritisci i osude kritičara sistema pokazivali su i gubitak legitimiteta, ali i stvaranje neke vrste opozicije sistemu, koja je osporavala monopol te vlasti.

Cenzurisanjem umetnosti i umetnika, i to u zemlji koja je od sukoba sa Staljinom imala visok stepen umetničkih sloboda i bila otvorena za modernizam i avangardu, Partija je pokazala da u njoj nije bilo ni snage, ni sposobnosti, a izgleda ni volje za nužne promene.

U prethodnoj knjizi bavila sam se liberalizacijom, demokratizacijom, amerikanizacijom, velikim slobodama u kulturi koje nisu bile tipične za jedno socijalističko društvo. Sada sam pokušala da pratim zašto je došlo do promena, zašto je u jednom periodu, naročito posle 1968, došlo do pojačavanja cenzure i onda sam shvatila da meni bavljenje cenzurom predstavlja svojevrsni lakmus-papir da vidim kad je Partija, zapravo, izgubila legitimitet i na kojim temama. Naravno, uvek kad se bavite određenom temom vučete i svoju današnjicu sa sobom: svi smo poslednjih meseci svedoci intenziviranja različitih vrsta pritisaka i na medije, primera cenzure u pozorištu i na izložbama, tako da na neki način to govori, ili bar ja verujem da govori, o tome da i ova sadašnja vlast gubi svoj legitimitet.

Disidentstvo se uvek vezuje za cenzuru, odnosno progon, posebno umetnika. Kako biste ocenili Yu-disidentsku scenu, šta je razlikuje od disidentstva iza tzv. Gvozdene zavese?

Sve. Da, pitanje proganjanih, osporavanih i cenzurisanih umetnika neminovno otvara pitanje disidenata, što je jedno od opštih mesta u pogledima na jugoslovensko socijalističko nasleđe.

Od pada komunizma u Jugoslaviji njeni disidenti su kačili svoje “disidentstvo” na revere kao prvoboračke značke. Mislim, međutim, da je ovdašnje disidentstvo neuporedivo sa disidentstvom iza Gvozdene zavese. Oni koji su se najviše kitili titulom “disidenata”, naročito krajem osamdesetih i početkom devedesetih, bili su daleko od disidenata Sovjetskog Saveza i zemalja Istočnog bloka i najčešće su dobro živeli u Partiji, uz Partiju, od Partije, ali i mimo Partije. Životi disidenata, poput Aleksandra Solženjicina ili Vaclava Havela, neuporedivi su sa životima, recimo, Dobrice Ćosića i Antonija Isakovića. Dok su prvi platili visoku cenu svog disidentstva u gulazima i zatvorima, a njihova dela su u njihovim zemljama mogla da se čitaju samo kao samizdati, kod nas je, recimo, Dobrica Ćosić živeo na Dedinju, bio u izdavačkim savetima najznačajnijih kuća, jedan od najtiražnijih pisaca čija su dela bila i u školskoj lektiri.

Činilo se često da su “disidenti”, naročito oni s nacionalističkih pozicija, na neki način bili zaštićeni od sistema, a često kao i da su bili u saglasju s njim.

Crni talas, prepoznatljiv po filmu, smatra se jednim od najznačajnijih kulturnih pokreta i kritike socijalističkog režima. Koliki su zaista bili njegovi dometi?

Crni talas je paradigma socijalističke Jugoslavije. Filmovi crnog talasa spadaju u najveće domete jugoslovenske kinematografije i najbolji su pokazatelj jugoslovenskog socijalističkog pluralizma. Finansirajući filmove Živojina Pavlovića, Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika i Lazara Stojanovića, u kojima je kritikovan socijalistički sistem, vlast je manifestovala određenu demokratičnost. Nju je pokazivala, iako možda i iz pragmatičnih razloga, šaljući upravo ove filmove na najprestižnije međunarodne festivale. Autori su bili ljudi iz Partije, koji su iz nje kasnije izbacivani ili su izašli, ali to su ljudi leve opcije.

Početak “ubijanja” crnog talasa je 1969, posle studentskih demonstracija i sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj, a njegova konačna likvidacija bila je 1973. hapšenjem Lazara Stojanovića, odlaskom u emigraciju Dušana Makavejeva, Aleksandra Petrovića i Želimira Žilnika, kao i degradacijom Živojina Pavlovića na FDU; to su pokazatelji kada je jugoslovenski socijalizam sa ljudskim licem izgubio to lice. Ubijanjem najboljeg što je imala u kinematografiji, a time i ubijanjem sopstvene pozitivne slike koju su, iako su Jugoslaviju bojili crnim tonovima, stvarali upravo reditelji crnog talasa, Partija je sigurnim koracima išla i u sopstveno (od) umiranje.

Srbija se, smatraju Sveta Lukić i Nikola Milošević, u Jugoslaviji izdvojila po “neverovatno velikom broju” administrativnih zabrana u periodu posle 1968. godine. Da li je to tačan utisak?

Kvantifikacije cenzure su teške i samim tim nezahvalne. Revizionistička istoriografija manipuliše brojem cenzurisanih dela u Srbiji, za koje ne postoje relevantni dokazi. Cela stvar oko cenzure ima svoje dve strane i dva lica, kao i socijalistička Jugoslavija. S jedne strane, Srbija je bila centar demokratskih strujanja i alternativne i prema sistemu kritički nastrojene umetnosti, i u tim slobodama nije mogla da se poredi, recimo, sa Bosnom, a sa druge strane mnogi pritisci od 1969. godine ukazuju na pojačanu represiju i od tada se beleži zaista veliki broj zabrana, s prvim “udarnim talasom” 1969. godine i drugim posle smene liberala 1972. i 1973. godine.

Danas se malo zna o Kongresu kulturne akcije. Šta je u osnovi toga i koliko su, uz uništavanje tzv. šunda, odstranjivana i ozbiljna dela?

3. mica popovic, svecana slika

Svečana slika, Mića Popović

Jedan neprimereni kulturni skandal, koji se desio za vreme održavanja Kongresa kulturne akcije, kada su na lomači spaljivani erotski časopisi Čik i Eva i Adam i krimi-romani, onemogućio je ozbiljno valorizovanje ovog skupa o kulturi. Moje analize ukazuju da je, zapravo, već ovaj kongres ukazivao na problematičan odnos vlasti prema kulturi i na vraćanje na tvrđu liniju od one koju su činili filmovi crnog talasa, avangarda u pozorištu, neoavangarda u slikarstvu.

Na tom skupu se, uprkos represiji u kulturi koja se tih godina beleži, nije ozbiljnije kritički osvrtalo na zabrane umetničkih ostvarenja, već su se na njemu čuli glasovi o potrebi jačanja uticaja radničke klase na ukupan kulturni život, a u ciljevima kongresa našli su se i “elektrifikacija” i “izgradnja puteva”, koji teško da su imali veze s kulturom. Sve je to značilo udaljavanje od onoga što se do tada podrazumevalo pod slobodom stvaralaštva.

Vreme je pokazalo da Partija cenzurom ništa nije dobila, da ništa suštinski nije sprečila, čak i, ili posebno ne, nacionalizam. A koliko mu je doprinela, kako ga je izrodila?

Pitanje je možemo li reći da je socijalizam izrodio nacionalizam, moja istraživanja pokazuju da sistem nije mogao da se nosi s narastajućom opozicijom, bilo da dolazi sa leve ili sa desne strane. U isto vreme kada kreće uspon nacionalizma, imamo i uspon hrabre opozicije sa levih pozicija.

Mnogi “slučajevi” ukazuju da je već šezdesetih nacionalizam u Srbiji bio čvrsto ukorenjen, o čemu svedoče i cenzura izložbe Milića od Mačve 1962, na kojoj je tražio da ćirilica postane jezik svih Južnih Slovena, i cenzura Moskovljevićevog Rečnika 1966, sa izrazima “srbujem”, “srbožder” i “velikosrbin”. To je i vreme doskočice o Jasenovcu, kao najvećem srpskom gradu.

Izolovani nacionalistički “slučajevi” tog doba na koje je Partija reagovala uglavnom dnevnopolitički i represivno, a ne suštinski, postali su elementi pogubne i tragične nacionalne politike devedesetih. Paradoksalno je da su zabrane iz šezdesetih ukazivale na pokušaje Partije da ospori mnoge nacionalne mitove, a da su istovremeno upravo u tim godinama nastajali novi mitski obrasci te vrste, znatno kasnije instrumentalizovani do dnevnopolitičkih akcija.

S mnogim nacionalistima koje je cenzurisala Partija je imala kompleksan, nekad i zaštitnički odnos. S jedne strane vlast je kažnjavala nacionalizam u literaturi, ali je sa druge strane za “nacionalističku književnu opciju” sve vreme postojao prostor, i to mahom u zvaničnim izdavačkim kućama i književnim časopisima pod kontrolom vladajuće partijske i državne elite.

Da li je nacionalistička opcija bila jedina “opoziciona” opcija u vreme kojim ste se bavili?

Iako je nacionalistička opcija bila dominantna, postojao je i drugi put koji je bio vidljiv već šezdesetih godina, kada pored zaokupljenosti nacionalnom idejom sve veći prostor zadobija i kritika Partije s levice. Vraćanje u šezdesete pokazuje da su, zapravo, već tada bila profilisana dva moguća puta srpske elite, koja su i danas, skoro pola veka kasnije, dva puta kojima ona ide. Ono što je, međutim, uočljivo jeste da je postupak Partije prema “nacionalistima” unutar intelektualne opozicije bio blaži nego prema onima koji su je kritikovali s levih pozicija. Ako se uporede, na primer, filmografije reditelja crnog talasa sedamdesetih godina i bibliografije Dobrice Ćosića i Antonija Isakovića u istom periodu, stiče se utisak o “povlašćenom” položaju nacionalističke elite. Dobrica Ćosić i Antonije Isaković bili su objavljivani i čitani pisci sa visokim statusom u društvu i posle kritika i cenzure, dok je Lazar Stojanović bio na robiji, a Dušan Makavejev, Želimir Žilnik i Aleksandar Petrović u izgnanstvu.

Uprošćeno rečeno, Partija je na desne ideje samouvereno odmahivala rukom uz poneki šamar, a levih ideja izvan svog kruga suštinski se plašila.

Kada govorite o mehanizmima cenzure, vi govorite o “cenzurisanju bez cenzure”. Šta je to značilo i ko su bili cenzori?

MONOPOL-NA-ISTINU 1

Monopol na istinu, korice, IP Clio

U socijalističkoj Jugoslaviji nije bilo institucionalizovane cenzure, čime je Partija pokušavala da sa sebe skine odgovornost za zabrane. Izostanak zvanične cenzure, sem u slučaju filmova koji su bunkerisani, ali ne zvaničnim odlukama Komisije, otvara pitanje ko su bili cenzori. Princip “cenzurisanja bez cenzora” bio je dobar zaklon za mnoge koji su to činili često samo jednim telefonskim pozivom.

Moguće je, međutim, uočiti određene mehanizme – početna označavanja onoga što će doći na udar stizala su iz medija (najčešće Komunista i Borbe), iz “baze” (ponekad i od radnika iz fabrika), iz boračkih organizacija, a Partija je tek kasnije stupala na scenu. Retki su bili slučajevi da konkretne zabrane imaju personalni pečat, i to Josipa Broza Tita (Ćopićeva Jeretička priča, Kad su cvetale tikve).

Stvarne nalogodavce sa imenom i prezimenom teško je pouzdano utvrditi, mada ima tragova da su određene ličnosti iz vrha Partije u mnogim slučajevima držali sve konce u rukama.

Sistem je, posebno posle razdvajanja sa SSSR-om i okretanja Zapadu i nesvrstanosti, formalno propagirao pluralizam interesa, što uključuje slobodu stvaralaštva i izražavanja? U knjizi pišete o smrti socijalističkog pluralizma. Šta je on bio i zašto je “umro”?

Kroz cenzuru kao svojevrsni lakmus-papir pokušala sam da objasnim šta je uticalo na smrt socijalističkog pluralizma i kako je Partija sama sebi zadala najveći udarac gušeći slobodu stvaralaštva, koja je bila jedna od njenih glavih prednosti i vrlina.

Pored slike pritisaka i cenzure na umetnike, u ovom periodu postojala je međutim i druga slika srpske realnosti, jer je u isto to vreme bilo pokazatelja velikih sloboda, kao što su avangarda u umetnosti, oštre debate neistomišljenika, poput tribina u Filozofskom društvu Srbije, ozbiljni kritički tekstovi u Studentu, Praxisu, Vidicima, Korčulanska letnja škola, crni talas… Lepša strana jugoslovenskog socijalizma, koji je uvek imao Janusova dva lica, ukazuje da su to bile godine nade i da je društvo moglo odlučnije da krene u pravcu demokratizacije i liberalizacije, koliko je to bilo moguće u jednopartijskom sistemu. Zbog svega toga, do perioda restaljinizacije, koja je usledila od 1972/1973. godine, moguće je govoriti o jugoslovenskom socijalističkom pluralizmu, koji je i stvorila, ali i uništila sama Partija.

Kakvi su bili dometi cenzure i da li je Partija sačuvala monopol na istinu i uspešno se izborila s tadašnjom opozicijom?

Vreme je pokazalo da Partija cenzurom ništa nije dobila. Nije uspela da spreči nacionalizam, a cenzurisanjem Aleksandra Popovića, Želimira Žilnika, Dušana Makavejeva, Lazara Stojanovića, predstavnika neoavangarde, i mnogih odanih levoj ideji, izgubila je šansu da se reformiše.

Iz perspektive tragičnih devedesetih godina, šezdesete i sedamdesete pogubne su i zato što je tada praktično ubijena alternativa nacionalističkoj opciji.

Danas se naveliko govori o cenzuri i autocenzuri. Možemo li govoriti o kontinuitetu?

Cenzura postoji oduvek, a s njom uvek i autocenzura. Od antičke Grčke do danas ona ima kontinuitet, ali je prisutnija u kriznim vremenima, u vremenima u kojima vlast oseća da gubi legitimitet, i u nedemokratskim i autoritarnim društvima. Budući da je cenzura uvek i isključivo pokazatelj nemoći vlasti koja cenzuriše, ovaj kontinuitet, sa sve većim brojem “slučajeva”, daje nam jednu prilično pesimističku sliku Srbije danas.

Pogledi u komunističko razdoblje šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka umnogome pokazuju da postkomunističke vlasti u očuvanju monopola iz komunizma baštine njegove najgore i najpogubnije karakteristike, uključujući i njegove mehanizme. Istorija, u tom smislu, kao da ima dobre đake samo kada su u pitanju lekcije iz njenih tamnijih stranica.

Nadežda Gaće i Jelka Jovanović

Više o knjizi Monopol na istinu

Raj koji nikada nećemo upoznati

Objavljeno od strane

Dnevnik, 21. april 2016.

Intervju sa Dimitrisom Sotakisom, autorom romana Bez daha

Dimitris SotakisRoman Bez daha grčkog pisca Dimitrisa Sotakisa priča je o mladom čoveku, koji u potrazi za poslom prihvata neobičnu ponudu koja mu bez ikakvog napora donosi veliku dobit. Dok sa zadovoljstvom posmatra kako se novac množi na njegovom bankovnom računu on pravi planove za budućnost i sanja o životu koji mu je oduvek bio nedostupan. Međutim, ubrzo shvata da ništa nije kao što izgleda i da je postao zatočenik košmarne stvarnosti koja mu postepeno oduzima pravo da slobodno živi i kreće se. Ovaj roman kafkijanske atmosfere priča je o besmislu ljudskih želja, o apsurdnoj ideji o sreći koju ima savremeni čovek i o svemu onome što žrtvujemo nadajući se raju koji nikada nećemo upoznati. Roman Bez daha iz 2009. ovenčan je nagradom The Athens Prize for Literature, a našim čitaocima je dostupan u izdanju Klia (edicija Gral) i u prevodu sa grčkog Mine Radulović.

Dimitris Sotakis je rođen u Atini 1973. Knjige Zelena vrata, Parafonija i Čovek kukuruz bile su kandidovane za značajne grčke književne nagrade. Pored pisanja, Sotakis se bavi prevođenjem i muzikom…

- Materijal od koga su ljudi napravljeni je oduvek bio isti, bez obzira na doba ili vek u kome žive. U modernim društvima, to je još očiglednije, jer se to više odnosi na lažni zanos koji se isključivo odnosi na stvari. Želimo da dobijemo stvari, opsednuti smo stvarima, želimo da ih osvojimo, naši životi se baziraju na njima, tako da na kraju imamo želju da se osećamo kao dobitnici u vrlo paradoksalnoj konkurenciji. Krećemo se tako brzo nekim već unapred odabranim uverenjima o značenju sreće, da je jedina stvar koja nas zabrinjava kako igrati što veću ulogu u ovoj igri. Ako ikada pronađemo snagu i iskočimo iz nje, to je nešto što nikada ne možemo predvideti, ali pretpostavljam da je ovaj svet napravljen tako čvrsto, da ako neko želi da pobegne, on će, pre ili kasnije, platiti cenu za tu odluku.

Bez daha je roman o ljudskoj egzistenciji. Da li smo danas robovi društvenih sistema?

- Svako od nas ima potpuno drugačije reflekse. Možda je reč „robovi“ pomalo teška, rekao bih da smo žrtve jednog ritma života koji nikada nismo izabrali. Najvažnija stvar je koliko smo ironični pred ovim datostima, ponekad znamo da svet ima neka specifična pravila, a mi ih sledimo, bez mnogo brige, birajući da budemo cinični i ravnodušni. Ljudska egzistencija je više povezana sa čulima i strahovima, i sa mogućnošću da moramo pobeći od nas samih. Pitanje je, imamo li snage da izgradimo lični mikro svet, mesto ugodno i prijatno, gde možemo procvetati, osećati se psihički sigurno i zadovoljno?

Vašem junaku novac daje nadu. Da li je to imperativ modernog življenja?

- Za njega, novac je samo sredstvo za slobodu, dokaz da on može biti muškarac kao što stereotipi nalažu. Posedovati kuću i ženu, budućnost urezanu u oblik društva iz koga on dolazi, tako da, na kraju, ovaj paranoični posao postaje opsesija, iz dana u dan on gubi svoj lični suverenitet i dostojanstvo, ali čak i poslednjeg dana, on nastavlja verujući da će budućnost izbrisati svu tu odvratnu sadašnjicu, on samo treba da insistira, radi postizanja konačnog cilja.

Praktično, šta on radi? Ono što i svi mi činimo. Odlaže svoj život, živi samo sa očekivanjima, okružen mutnim oblacima. Žao mi ga je, vidim da je imao neku vrstu nesposobnosti da vodi svoj život u smeru u kome je hteo.

Vaš roman je ironičan i simboličan i može se svrstati u  književnost apsurda? 

- Slažem se. Apsurd ima uvek neku vrstu dinamike; to je glavno jezgro mnogih mojih romana. Moje knjige se kreću između tanke linije stvarnosti i fikcije. Stvaram svetove koji izgledaju da su pravi, uslovi su potpuno realni, ali nešto mračno i paradoksalno je skriveno iza. Odstupanje od stvarnosti je uvek glavni sastojak mog posla, ali opet knjige su potpuno antropocentrične, one se bave egzistencijalnim potragama, svim što žrtvujemo kako bi se osećali privlačno i željeno. Za mene je bitan element fantazije, potrebni su mi ti čudni uslovi u romanima da se oseća bliskost sa celim tekstom.

Vujica Ognjenović

Između ludila i zdravog razuma

Vaša nova knjiga je Vaskrsnuće Majkla Džeksona.

- Vaskrsnuće Majkla Džeksona je objavljeno 2014. godine, to je zaista moja poslednja knjiga i ona pripoveda priču čoveka koji pati od depresije, ali začudo jedne noći ga posećuje Majkl Džekson. Oni postaju prijatelji – iako mi znamo da je Majkl mrtav – i od tog trenutka mnogi čudni incidenti počinju da se događaju. Rekao bih da je to vrlo neobična knjiga, pokušava da pronađe vezu između ludila i zdravog razuma, to je roman o prijateljstvu, depresiji i osećaju da život uvek može biti predivan.

Više o romanu Bez daha

Objavljeno pod Gral

Život u vremenu konfuzije

Objavljeno od strane

Danas, 29. oktobar 2015.

U iščekivanju dolaska autora romana Ugrađivanje straha i Božji dar Ruija Zinka poslednje sedmice aprila, prisećamo se intervjua koji je dao za Danas u oktobru prošle godine.

Rafa caracóisMi smo vudu lutke pred Sudnjim danom

Apatija je prirodna reakcija tela nekoga ko je zbunjen događajima koje ne može da shvati, kaže portugalski pisac.

Rui Zink (1961, Lisabon) je veoma čitan i cenjen pisac, ovenčan priznanjima i prevođen na mnoge jezike. Stil mu je prepoznatljiv po ironiji i sarkazmu a roman Ugrađivanje straha koji je na srpski prevela Hristina Vasić Tomše već pripada distopiji Orvela i Hakslija: onoj kojoj nema kraja već samo rigoroznijeg odnosa prema čoveku. Obavijeno kafkijanskom atmosferom, ovo Zinkovo delo sluti ono što nam donosi sadašnje vreme. Otvoreno, gotovo naturalistički, pisac nas podseća na to da će možda već sutra, na vrata našeg doma zakucati par instalatera državne firme čiji je zadatak da nam u prostor u kojem živimo ugradi strah. Taj koren prepoznajemo već danas kroz Zinkovo direktno citiranje fraza koje oko nas ponavljaju političari i državni sitni i krupni službenici, i svetski i naši. Tu su demagoške i populističke rečenice o tržištu i strukturalnim reformama, finansijskoj krizi, smanjivanju plata i penzija i žrtvovanju za viziju bolje budućnosti. Terorizam i izbeglice i ne spominjimo…

Zar nismo već dovoljno uplašeni, dovoljno poslušni, nego nam strah još treba ugrađivati?

Dobro pitanje. Oh, želite da Vam odgovorim? Možda ne. Moja knjiga je parabola onoga što se dešava, a ne vodič za buduća ugrađivanja. Bar se ja nadam da nije, iako ne bi bilo prvi put da se jedan tekst upotrebi upravo obrnuto od onoga što je njegov izvorni cilj.

Plaše nas tržište i liberalna ekonomija, sve sigurniji put u neofeudalizam. Da li je današnji svet najokrutniji u ljudskoj istoriji?

Od mene jadnička bilo bi jako glupo da tako mislim. Čak i sa ratovima i bombarodvanjima, mržnjom i uništenim mostovima, najveći broj nas živi u koliko-toliko lagodnoj zoni. Ja znam da ja živim. Pred generacijom pre moje – pred mojim rođenim bratom, stajala je sumorna budućnost umiranja u kolonijalnom ratu. Ja sam tome umakao. Ne umiremo više od iscrpljenosti i starosti u četrdesetim – ili bar ne još.

Da li je apatija naša poslednja odbrana od straha?

Apatija je prirodna reakcija tela nekoga ko je zbunjen događajima koje ne može da shvati. Čini se da je, po prvi put u savremenoj istoriji, cilj medija da više pogrešno obaveštavaju nego da informišu. Vi sad možete da postavite kontra-pitanje, “A propaganda?” I ja ću se složiti da je XX vek bio vek propagande, ali propaganda je bar imala tu prednost da bude jasna i jedinstvena: ciljala je na unifokalni pogled na svet. Sada je doba konfuzije. Mi smo vudu lutke koje svakodnevno probadaju kontradiktornom i haotičnom, i prividno nefiltriranom (prividno) nano-porukom Sudnjeg dana.

Možda je horor odgovor na društvene i političke nepravde?

Ne znam na šta mislite, ali za svaki slučaj, moj odgovor je ne. Gnušam se nasilja, iz jednog jednostavnog motiva: zakonitost. Ja ne mogu da izbegnem nekog ludaka da me izbode nasred ulice (u Džon Lenon stilu: “Volim te, Rui”) ali ne želim da to što on (ili ona) rade bude zakon. Nisam pacifista, bar ne onaj punokrvni. Jednostavno mislim da je, kada govorimo o siledžijama, ravnoteža moći veoma dobra stvar. Ne želim nikoga da povredim, ali je dobro da oni znaju da im se sve to može vratiti. Sećam se jednog filma Brusa Lija, u kojem loš momak pokazuje koliko je snažan tako što lomi jednu drvenu dasku, na šta Brus samo podrugljivo primećuje: “Daske ne mogu da se brane.”

Vaš junak kaže da je smrt sigurna investicija?

Hm, ta je misao iznad svega melanholična. I cinična. U ovom dobu investicija&finansija, čini se kao da je sigurnije kladiti se na ljudski neuspeh nego na uspeh. Ukoliko se venča dvoje zaljubljenih, postoji verovatnoća da će se oni za par godina mrzeti. To je tužno, romantičar u meni želi im uspeh, ali se dobro informisani investitor kladi da će nešto krenuti po zlu. Čini se da celi finansijski i  špekulativni sistem počiva pre na klađenju u promašaj, nego u uspeh. Zar ne biste voleli da Arapsko proleće procveta? Da rat u Ukrajini ustukne i prostor ustupi bratskoj ljubavi? Da Kosovo bude prijatno mesto za sve stanovnike?

Spinoza je smatrao da „nema nade bez straha, niti straha bez nade.“ Vaš roman je ta pobuna nade?

Da. Dokle god su moja deca zdrava i čitava, a žena me previše ne vara (ne može protiv sebe, Francuskinja je) ja sam jedan vrlo zadovoljan dasa.

Sve oko nas je only business. Zar više ne pomaže ni religija?

Pitam se da li je ikada to stvarno činila. Postoji jedna strana religije koju volim – ona blaga i dobromisleća, koja nam pokazuje put ka moralnom i ispunjenom životu – i ona izopačena koja se nameće, koja oduzima drugima (isključuje druge) pravo da budu kakvi jesu. A kada pogledate, religiozni lideri nisu nikada bili takvi ekumenisti kao što su danas. A najveći ekumenista od svih (i skrupulozniji) jeste onaj koji ima mnogo manju moć, Dalaj Lama. Da li bi on bio takav da ima svoju političku državu? Hoću da mislim da bi. Ipak, nije svaka budistička zemlja tako mirna.

Kažete da „Evropljani prisustvuju filmu strave i užasa.“ To se stalno potvrđuje, danas izbegličkom krizom sutra pretnjama od rata…

Tu misao kaže moj junak, ne “ja”. U stvari, ja sam je plagirao iz članka jednog tipa koji pripada desničarima, i sa kojim sam se mnogo raspravljao. Ipak, mi smo još u sigurnijoj zoni nego što je, recimo, Sirija. I dopustite mi da kažem kako divno Srbija reaguje na ovu izbegličku krizu. Vi ste za mene vrlo neobična zemlja, baš kao vaš fudbalski tim. Sposobni na romantične i divne gestove, vrlo ponosni i  pametni – dijalektička nacija – a onda, ponekad, upadnete u najprovidniju zamku. Hmmm, vratimo se temi: svest je ključna misao. Disati duboko i držati otvorene oči, truditi se da se gleda iznad zagađenih oblaka kojima smo svakodnevno bombarodovani. I još nešto ključno: NE pokušavati da se bude previše “dobrica”. Mi smo ljudska bića. Ne možemo da onima koji su zverskiji i opakiji od nas dopustimo monopol na zla i ružna osećanja.

Zahvaljujete kineskom mudracu koji Vas je blagosiljao: „Dabogda živeo u zanimljivo doba.” Šta poručujemo, želimo našoj deci?

Ja ne poručujem. Imam dvoje dece, jedno od 16 a drugo od 21 godinu. Mlađe sam doveo u Beograd pre par godina kada je Clio objavio Božji dar. Želim im da, između ostalog, budu srećni u ljubavi. Ali ja ih ne mogu naučiti da vole, mogu ih naučiti samo gimnastici. Na raspoloženju sam im. Ne znam da li sam dobar otac. Uvek imam da im ispričam neki dobar štos, mada ponekada umem da ih živciram. Što se sveta sa kojim se suočavaju tiče, to je već njihov problem, ne moj.

Anđelka Cvijić

Više o romanu Ugrađivanje straha
Više o romanu Božji dar

Objavljeno pod Gral