Mit o dobrom Nemcu u Srbiji ’41. – IZMIŠLJOTINA

Mondo, 12. jul 2016.

U Srbiji postoji mit o dobrom nemačkom vojniku Jozefu Šulcu koji je 1941. godine odbio da strelja partizane, pa je zato i sam streljan. Čista izmišljotina, ispostavilo se.

skorceni

Foto: Bundesarchiv, Bild 101I-680-8283A-30A / Faupel / CC-BY-SA 3.0

Ovom legendom pozabavili su se i Norvežani, a svoje nalaze objavili su na sajtu Ambasade Norveške u Srbiji.

Pre nekoliko godina poznati norveški umetnik Vebjorn Sand čuo priču o nemačkom vojniku Jozefu Šulcu, navodi se na sajtu.

Šulc je navodno 20. jula 1941. godine u selu u blizini Smederevske Palanke umesto da učestvuje u streljanju 16 srpskih partizana skinuo šlem, znacku i pušku i krenuo ka plastu sena gde je streljan zajedno sa srpskim partizanima.

Šulcovo navodno herojstvo je godinama služilo Vebjornu kao inspiracija i koristio je ovu priču kao motiv u svom slikanju.

Vremenom je Sand uspostavio kontakt sa Dagom Solhjelom, drugim Norvežaninom koji je takođe bio zainteresovan za Šulcovu pricu.

Solhjel je značajan deo svog života posvetio istraživanju o Šulcu. Tako je došao do knjige nemačkog autora Mihaela Martensa o tome šta se zaista dogodilo tih julskih dana 1941. godine.

U-POTRAZI-ZA-JUNAKOMZaključak Martensove knjige je bio da je priča o Jozefu Šulcu najverovatnije mitologizovana i da ima previše nelogičnosti i premalo dokaza da bi se sa sigurnošću moglo reći da je Šulc streljan zbog odbijanja da ubije partizane.

Naprotiv, spekuliše se da su ga možda ubili baš srpski partizani.

Martens naglašava da to ne znači da je Šulc zlikovac, nego da je jednostavno bio običan mobilizovan vojnik u vreme zla, a da je legenda o njemu, iako najverovatnije neistinita, lepa i inspirativna priča.

Zato se Sandov i Solhjelov entuzijazam nije smanjio nakon novih otkrića. Naprotiv, bili su odlučni da posete Srbiju i vide mesto streljanja partizana, kao i razne spomenike i ulice u Šulcovu čast.

Solhjel se nažalost razboleo i nije mogao da dođe, ali su zato Sand, njegovi nećaci i perspektivni filmski stvaraoci Hakon i Gudmund, te prevoditeljka iz norveške ambasade putovali po srcu Šumadije kako bi svojim očima videli mesto nastanka legende.

Posetu su snimali sa namerom da koriste materijal za dokumentarni film.

U Smederevskoj Palanci su ih svi srdačno dočekali. Među domaćinima su bili direktor Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci Stevan Martinović i direktor Istorijskog arhiva Smederevske Palanke Aleksandar Nikolić.

Ispostavilo se da je norveško Ministarstvo spoljnih poslova finansijski podržalo renoviranje fasade Narodnog muzeja, a Martinović je rekao da taj muzej ne zaboravlja svoje prijatelje. I nisu ih zaboravili, dočekali su Norvežane s dokumentima, slikama, ekspertima i istoričarima ali i rakijom.

Tim iz Norveške je, osim Palanke, posetio i Gornji Milanovac, gde su po dolasku u selo Lokva u okolini tog grada, saznali da je Mina Kovačević, žena koja je posvetila dobar deo svog života legendi o Šulcu, umrla pre dve godine, navodi se na sajtu.

Komšije su ugostile Norvežane u svom domu i pričali im o Mini i njenom radu u vezi sa Šulcom i dali im knjige Mininih pesmama.

Mina Kovačević je Šulcu podigla i spomenik u vlastitom dvorištu.

Norvežani su zaključili da je, iako je istinost priče o Šulcu možda upitna, ideja koja je mitologizovana u osnovi humana. I mit u tom smislu ima pozitivnu ulogu i funkciju – da pokaže da u svakom zlu ima poneko dobro.

O mitu o Šulcu pisao je i Muharem Bazdulj u nedeljniku „Vreme“.

Više o knjizi U POTRAZI ZA JUNAKOM

 

Istorija, vreme i pamćenje

Sociologija i prostor, godina 54, broj 205 (2), str. 101-193, maj – avgust 2016.

Prenosimo prikaz knjige ISTORIJA, VREME I PAMĆENJE objavljen u časopisu Sociologija i prostor Instituta za društvena istraživanja u Zagrebu.

ISTORIJA-VREME-I-PAMCENJEKnjiga Istorija, vreme i pamćenje portugalskoga au­tora Fernanda Catroge sintetizira, kako sam autor na­vodi, rezultate njegovih dugogodišnjih istraživanja na području historiografije i filozofije povijesti. Čitajući knjigu i prolazeći kroz tekst posložen u četiri poglav­lja – Poetika odsutnosti, Posrednici i posredovanje, Aktivno čekanje nade i Ono čega još nema – čitatelj može uvidjeti kako u tekstu ne postoji posve susta­van i strogo strukturiran tijek misli koji bi se mogao pratiti od prve do posljednje stranice, što proizlazi upravo iz sintetskoga, gotovo zborničkoga karakte­ra knjige. Paolo Archer u pogovoru ističe Catroginu veliku zaslugu za razvoj historiografije u Portugalu i zemljama luzitanskoga govornog područja. Ova knji­ga predstavlja još jedan prilog toj zadaći.

Catroga u predgovoru za srpsko izdanje knjige piše kako je se može čitati i kao neku vrstu otvorenoga djela „zbog odbrane kraja kraja istorije i zbog prihvatanja postojanja dokle god je ontološko i narativno stanje čoveka. Zato čovek može biti prihvaćen kao istorijsko biće, odnosno kao čvor neprestanog vezivanja iskustva o sebi i o svetu s linijom koja, bezimena kao bezlični san, njegov život skicira kao projekat(e). Jer kako je konačnost njegova sigurna sudbina – smrt je uvek odloženo prevazilaženje horizonta – tako je historija, zametak znaka, materijalni garant i po­slednje uporište traganja za smislom postojanja.“ (str. 11). Čovjek je povijesno biće, biće povijesti, ali istovremeno i biće otvoreno budućnosti. Vodeći neprestani dijalog s prošlošću čovjek otkriva svoju anamnetičnu narav, što znači da se povezuje s vla­stitom prošlosti gradeći na njoj temelj osobnoga identiteta. Odnos prema prošlosti nije uvijek identičan i ovisi iz koje će perspektive subjekt djelovati, odnosno hoće li biti usmjeren na tematizaciju kolektivnoga ili osobnog pamćenja (ili autobiograf­skog i historijskog, kako piše Catroga). Sjećanja su najčešće subjektivna, osobna, „iako svako ja dobija svest o sebi samo kroz opštenje s drugima, zbog čega evocira­nje onoga što mu je svojstveno podstiče uslove koji ga socijalizuju“ (str. 18) jer se, reći će Maurice Halbwachs, čovjek obrazuje unutar kolektivnih/društvenih modela sjećanja. Catroga sjećanje određuje kao „predstavljanje (ili vraćanje prisutnosti) prošlog vremena“ (str. 18). Ako se zanemari sjećanje ili pamćenje, može li se uopće govoriti o historiografiji? Svakako da ne. Međutim historiografija nije ni nekritično nizanje događaja budući da je njezin značaj u tome što čovjeku pomaže razumjeti sadašnjost, ali i promijeniti budućnost.

Sjećanje je uvijek selektivno, tako da je čovjekov odnos prema prošlosti obilježen dijalektičkim hodom između sjećanja i zaborava, upamćenoga i zaboravljenog. „Zbog svega toga“, piše Catroga, „mora se prihvatiti da pamćenje i zaborav zahtevaju jedno drugo.“ (str. 26). Čovjekovo sjećanje također nije ni krajnje objektivno jer se rijetko kada radi o pukom (bezinteresnom) prizivanju prošlosti. Češće je prisutnija želja, kako ističe Walter Benjamin, da se tu prošlost transformira, odnosno prilagodi potrebama onoga subjekta koji se sjeća. „Takođe je poznato da pamćenje (pojedinačno i/ili kolektivno) ima tendenciju da ne zapamti zaboravljeno koje stvara, kao i da ne prihvati da je jedna vrsta vrha ledenog brega onoga što je podsvesno ili nesvesto.“ (str. 28). Osim sjećanja shvaćenoga u smislu čiste misaone konstrukcije, ono može biti i materijalizirano u obliku spomenika. Spomenik je vrsta oživljenoga sjećanja koje se dijeli s drugima. Njegovom materijalizacijom društvo teže dolazi u stanje mnemotropizma. Kao i mnogi drugi autori, Catroga smatra da je jedan od velikih problema suvremenih društva mnemotropizam, odnosno nesvjesna sklonost izmjenjivanju pojedinačnoga ili kolektivnog pamćenja. Bez ispravnoga pamćenja pojedinac nema ni adekvatne svijesti o sebi jer „jedino Mnemosina, boginja pamćenja, može povezati ono što smo bili, ono što jesmo i ono što ćemo biti; oni bez sjećanja, ili s potpunom anamnezom […] nikada neće moći da znaju za sebe“ (str. 41).

Mnemosine

Mnemosina
Izvor: commons.wikimedia.org

Autor mnogo pažnje posvećuje problemima historiografije. Za razliku od osobnoga pamćenja koje „sakralizira“ sjećanje, historiografija nastoji biti kritička operacija koja će sa sjećanja ukloniti i najmanji oblik tajnovitosti. Pisanje je povijesti, dakle objektivna radnja kojom povjesničari žele bez predrasuda bilježiti povijesnu istinu obavljajući time čin „sahrane“ pamćenja. Historiografija je u tome smislu i bijeg od zapadanja u melankoliju. „Ako je, u izvesnom smislu, grobnica kao mesto sahrane bila prvi ‘spomenik’ ostavljen onima koji dolaze, pisana historija je takođe sredstvo kojim se vodi borba protiv zaborava, a time i protiv propadanja koje označava iter vremena.“ (str. 49). Ostaje, međutim, otvoreno pitanje u kojoj je mjeri historiografija doista borba protiv zaborava jer je i ona selektivna. Nadalje, interpretacija se povijesti uvijek tumači iz konkretnoga „sada“, odnosno iz pozicije a posteriori u koju je upleten sam povjesničar, pa ni tumačenja istih povijesnih događaja ne moraju (i ponekad nisu) identična u različitim vremenskim razdobljima. Koliko je sjećanje uopće objektivno? Može li svjedok uvijek biti objektivan promatrač? U kojoj je mjeri svjedok upoznat s uzrocima i razlozima povijesnih događaja? A u kojoj mjeri pak povjesničar? Sve su to pitanja koja povjesničar ne može zaobići. Ne zaobilazi ih ni Catroga. On smatra kako je nesumnjivo da se naše „sećanje hrani naivnom epistemologijom u kojoj se još lakše meša predstavljanje (koje uvek znači reprezentifikaciju) s realnom prošlošću, odnosno s passeidade, jednom vrstom magičnog efekta u kome reč biću daje ono što ono više nije. I ako se po ovom svojstvu razlikuje od estetske imaginacije, treba podsetiti da se i jedna i druga odnose na ‘odsutni predmet’.“ Odmah dodaje: „Međutim, ako estetska imaginacija može da ima, ili nema referencu, čin sećanja se (kao i istorijsko istraživanje) ne odriče prizivanja principa stvarnosti. To zahteva da njegove retrospektive, i pored toga što se poklapaju s prošlim (prethodnim) vremenom, polažu pravo na verovatnost, s ciljem da garantuju tačnost onoga što se priča, iako mu je jedino jemstvo, zbog nedostatka svedoka, zakletva samog prizivača prošlosti […]“ (str. 52). No u kojoj mjeri vjerodostojnost te zakletve može biti narušena ideološkom pozicijom samoga kazivača-povjesničara? Nije li povijest većim dijelom konstrukt čovjekovih predodžbi o prošlim događajima nego samih sjećanja i dokumenata: „Prije osam godina znamenita novinarka i urednica Die Zeita, Marion Gräfin Dönhoff, pisala je o tome kako činjenice nemaju nikakvu ulogu u povijesti; odlučujuće su predodžbe koje ljudi o njima imaju.“ (Horvat Pintarić, 2009.:13). Historiografija ne staje na nizanju događaja i suhom bilježenju činjenica. Uvijek se radi o probiranju iz mnoštva materijala, suđenju o izabranome materijalu i slično. Catroga stoga vješto historiografiju određuje kao umijeće, ars memoriae: „Istoriografija je, sa svojim izborima i zaboravima, takođe stvorila (i stvara) ‘fabrikat’ pamćenja i, kroz svoju narativnu prirodu i svoje suučesništvo, direktno ili indirektno, sa obrazovnim sistemom, doprinela da se izbrišu ili omalovaže prethodna pamćenja, kao i da se ponovno uspostave, socijalizuju i duhovno preuzmu nova pamćenja.“ (str. 60 – 61).

Historiografija kao umijeće, odnosno historiografija kao znanstvena disciplina humanističke provenijencije kroz povijest je doživjela brojne promjene. Osobito je važnu promjenu donijela tzv. nova historiografija koju su širili autori okupljeni oko francuskoga časopisa Analles na čelu s Marcom Blochom i Lucienom Febvreom. Osnovna je pozicija „škole Anala“ bila utemeljena na pobuni protiv Rankeova pozitivističkoga modela iz devetnaestoga stoljeća i događajne povijesti (l’histoire événementielle). Uspostavlja se, nadalje, interdisciplinaran pristup te se širi opseg historiografskoga zanimanja, što se vidi iz podnaslova časopisa Analles koji glasi Économie, Société, Civilisation. Time dolazi do promjene fokusa, ali i revizije ranije uspostavljenoga kanona. S Carlom Ginzburgom i Giovannijem Levijem javlja se u talijanskoj historiografiji model tzv. mikrohistorije, što je bio najkonkretniji pokušaj da se „istoriografsko pripovedanje naseli konkretnim ljudima“ (str. 119). Izmijenjeni je temelj historiografije sada umanjio važnost filozofije u istraživanju, što Catroga ipak smatra problematičnim budući da se odbacivanjem filozofskoga stava „istraživanje prošlosti zasniva samo na fetišu dokumenata i fetišu metode, i kao da su njeni zaključci mimesis (oponašanje) stvarnosti ili puka racionalizacija zdravog razuma“ (str. 123). Iako se može reći da je historiografija osuđena na dokumente, ona ne postoji dok se dokumenti i ostala arhivska građa ne istraže i dok ih se kritički ne obradi, što u najmanju ruku pretpostavlja vrlo savjestan epistemološki pristup. S druge se pak strane može čitati i Nietzscheov zahtjev za „živom povijesti“, onom koja je sposobna (ali i obvezna) voditi dijalog između onoga što se zbilo i sadašnjosti: „Svakako mi trebamo historiju, no trebamo je drugačije no što je treba razmaženi dokoličar u vrtu znanja […]. To znači da je trebamo za život i djelo, a ne za lagodno odvraćanje od života i djela, ili čak za uljepšavanje sebičnog života, te kukavičkog i lošeg djela. Historiji želimo služiti dok ona služi životu.“ (Nietzsche, 2004.:5).

Time

Izvor: flickr

Catroga u knjizi opsežan prostor daje i pitanju vremena zadržavajući se pri tome na zapadnjačkome, točnije linearnom modelu. U linearni je koncept vremena, koji je posve u duhu judeokršćanske tradicije, implicitno uključena svrhovitost povijesnoga kretanja prema krajnjoj točki simboliziranoj u eshatonu kao svojevrsnom kraju povi­jesti. No, kako piše Catroga, „da bi historija išla ka konačnom cilju (Endzweck), taj cilj nikad nije zamišljen kao ontološki kraj, pojam koji je zaslužio Kantovu ironiju u eseju Das Ende aller Dinge (Kraj svih stvari, 1795), jer bi to sprečilo transcendenta­lizam, ili bolje rečeno, pretpostavku same etičnosti ljudskog života“ (str. 190 – 191). Autor ne nudi rješenje te problematike, što u ovome slučaju nije ni nužno, ali na samome kraju knjige iznosi tezu da je proklamirani kraj povijesti, kakav se u razli­čitim oblicima može naći kod Hegela, Alexandera Kojèvea ili Francisa Fukuyame, završio te da je došao „kraj kraja istorije“ (str. 281). Catroga do takvoga zaključka dolazi primjenjujući na historiografiju također model linearnoga i pravocrtnog kreta­nja vremena, koje unutar povijesnih znanosti jest dominantno. Zapadnjački pristup povijesti, a identično je i na području historiografije, počiva na modelu linearnoga vremena sa sviješću o konačnoj svrsi povijesti: „istorija je postavljena na scenu u skladu s dramaturgijom u kojoj je tragedija postavljena u službi srećnog završetka. Može se čak i podržati da njen zaplet simbolizuje Hristovu strast, koja se neprestano nastavlja, do konačne predaje.“ (str. 271).

Knjiga Istorija, vreme i pamćenje otvara brojne teme te Fernando Catroga u njoj na gotovo tristotinjak stranica raspravlja o nekim od osnovnih problema povijesti i povijesnih znanosti. U kritičkome dijalogu s brojnim citiranim autorima daje ši­rok pregled različitih mišljenja o određenim tematskim okvirima obrađenima unutar knjige, što čitatelju ponekad otežava uočiti autorov stav koji je najjasnije formuliran u proglašenju kraja kraja povijesti. Ovaj Catrogin tekst, međutim, nudi obilje mate­rijala za ozbiljnije promišljanje povijesti i historiografije, što ga čini važnom karikom u pokušaju kritičkoga promišljanja povijesnih znanosti kao i onih znanosti koje su s njima povezane.

Literatura:

1. Katroga, F. (2011). Istorija, vreme i pamćenje. Beograd: Clio.

2. Horvat Pintarić, V. (2009). Tradicija i moderna. Zagreb: Gliptoteka HAZU.

3. Nietzsche F. (2004). O koristi i štetnosti historije za život. Zagreb: Matica hrvatska

Igor Loinjak
Josipovac

Informacije o knjizi ISTORIJA, VREME I PAMĆENJE

Film i filozofija

Sociologija i prostor, godina 53, broj 202 (2), str. 95-190, maj – avgust 2015.

Prenosimo prikaz knjige FILM I FILOZOFIJA  objavljen u časopisu Sociologija i prostor Instituta za društvena istraživanja u Zagrebu.

FILM-I-FILOZOFIJAKnjiga Film i filozofija Dominiquea Chateaua, fran­cuskog filozofa i profesora estetike, filozofije umjet­nosti i filmskih studija na Sveučilištu Paris I Panthe­on-Sorbonne, izvorno je objavljena 2003. godine u izdanju pariške izdavačke kuće Nathan. Srpski je pri­jevod objavljen 2011. godine u izdanju Ars cinema beogradske nakladničke kuće Clio, a prevoditeljica Bojana Anđelković posebno je pohvaljena za svoj prijevod u okviru nagrade „Branko Jelić“, koju sva­ke godine dodjeljuje beogradski Francuski institut u suradnji s Udruženjem književnih prevodilaca Srbije i Međunarodnim centrom za književne prevodioce. Knjiga privlačnog i obećavajućeg naslova podijeljena je u šest velikih poglavlja (uz uvod i zaključak) i po­praćena četvrtim nastavkom Pojmovnika teorije i fil­ma autorice Nevene Daković, čija su tri prethodna izdanja pratila prijevode knjiga iz iste naklade: Estetika filma – Pojmovnik, Teorije sineasta – Pojmovnik II, i Analiza film(ov)a – Pojmovnik III.

Kako sam Chateau u uvodu kaže, „knjiga pred vama je, dakle, pre svega neka vrsta pregleda sa istorijskog polazišta“ (str. 8) s ciljem sastavljanja „opšte slike dosadašnjih susreta filozofskog gledišta i ukupnog zbira fenomena koje pojam film podrazume­va“ (str. 5). U skladu s time svako od poglavlja nastoji obraditi mjesta presijecanja (teorije) filma i filozofije u njihovim raznolikim vidovima didaktičkim izmještanjem očišta, praćenim (mjestimice neumjerenim) kritičkim promišljanjem samog autora. Uvodne napomene uspješno otklanjaju neka očekivanja koja bi čitatelj s obzirom na naslov knjige mogao imati – iako se na njih tijekom čitanja lako zaboravi, pa čitatelj traži izravnije odgovore koji izostaju – te je tako na samom početku jasno da se radi o „panoramskom snimku“ filmske teorije i knjizi uvodničkog tipa, čiji enciklopedij­ski zamah ipak može biti vrijedno i korisno početno štivo kada se radi o dodirivanju filma i filozofije. Prvo poglavlje pod nazivom Filozofski film usmjereno je na istraži­vanje i rasvjetljavanje elementarnih polazišnih točaka: što je u filmu filozofsko, gdje se ono nalazi / kako se manifestira, i može li film misliti. Polazeći od lika filozofa na filmu, autor daje povijesni pregled filmova i redatelja koji su se bavili životima filozofa, koji ipak „udaljavaju film od teorijske autonomije filozofskog diskursa“ (str. 14) na kojoj se postojanja filozofa zasnivaju, te ga ova primjedba vodi na pitanje o filmskoj ekranizaciji filozofije. Ovdje se Chateau dotiče dvaju filozofskih tekstova koje su redatelji namjeravali transponirati u medij filma – Marxov Kapital (Sergej Eisenstein) i Montesquieuov Duh zakona (Jacques Feyder) te analizira Astrucove i Eisensteinove postulate o transpoziciji filozofije u medij filma, odnosno diskursa u pripovjedni iskaz. Autor nadalje razmatra filmove koji posjeduju svojevrsne filozof­ske kvalitete, odnosno izazivaju/omogućavaju filozofska tumačenja, a kroz pitanje „da li je film filozofski zbog teme kojom se bavi ili zbog načina na koji se njome bavi“ Chateau provlači i mapira promišljanja E. Panofskog, Jean-Luca Nancyja, Ch. Genina i Jean-Pierrea Zaradera, koji su razmatrali filozofske potencijale filmova i načine na koje se oni mogu interpretirati. Na kraju poglavlja Chateau preispituje fi­lozofske domete filma kao misleće (tekstualne) forme kroz ideje Godarda, Husserla, Merleau-Pontyja, Stanleyja Cavella, J. Aumonta, Deleuzea i Guattarija, te Francesca Casettija, zaključujući izloženo Godardovim citatom: „Film je taj koji misli, ne moram ja. Ja sam samo svedok te misli.“ (str. 37).

Drugo poglavlje, Filozofija kinematografskog fenomena, oslanja se na distinkciju koju je 1946. godine uveo Gilbert Cohen-Séat (zaslužan za otvaranje polja filmolo­gije) između filmske i kinematografske činjenice. U ovom se poglavlju Chateau bavi promišljanjima „ne-filozofa i skoro-filozofa“ u čijim se tekstovima posvećenima filmu ipak pronalaze kako filozofski motivi tako i shvaćanja filma izložena na nalik-filo­zofski način. Chateau pritom sintetizira ove dvije razine kroz platonovski idealizam i alegoriju spilje te razmatra fenomen kinodvoranske projekcije, odnosno pozicije gledatelja kako su o njoj pisali S. Cavell, G. Duhamel, J. Schefer i Ch. Metz. Posebnu pozornost posvećuje sukobu oko dispozitiva, odnosno pitanju „da li kinematografski dispozitiv sam po sebi ima ideološki efekat“ (str. 50), što ga dovodi do rasprave o drevnom i modernom i idejnom sukobljavanju po pitanju fenomena filma/slike na liniji idealizam – materijalizam kroz teorijske stavove E. Morina, A. Bazina i E. Pa­nofskog. Pritom autor upućuje snažnu i pomalo zajedljivu kritiku Bazinu ukazujući na unutarnje kontradikcije koje, s filozofskog stanovišta, karakteriziraju misao ovog teoretičara. Kraj poglavlja Chateau posvećuje Paulu Valeryju i Walteru Benjaminu dajući vrlo sažeti prikaz njihovog stava o kinematografskom fenomenu, koji će kao izazov modernosti donijeti velike novosti za dotadašnje načine estetskog/filozofskog promišljanja stvarnosti pod vidom umjetnosti. Valery je pritom vizionarski predvidio rađanje televizije i u svojim je tekstovima pretežno usmjeren na muziku, lijepo i osje­ćaje, dok se Benjamin bavio vizualnim umjetnostima i njihovim posljedicama uslijed razvoja mehaničke reprodukcije.

eisensteinchart

Izvor: www.keywordpicture.com

U trećem poglavlju, Filozofija „filmskog fenomena, Chateau tematizira cohen-sé­atovsku „filmsku činjenicu“ i ovdje uz pregled filozofija „potvrđenih filozofa“, H. Bergsona, Merleau-Pontyja i G. Della Volpea te psihologa Huga Münsterberga, donosi i pregled teza o filmu teoretičara, kritičara i filmaša J. Epsteina, Bazina, J. Mitryja i Eisensteina, koje nazivno objedinjuje pod pojmom filozofskog sinkretizma. U uvodnom dijelu obrađuje Bergsonovo shvaćanje filma, odnosno ulogu pojma kin­ematografskog aparata u njegovom shvaćanju mehanizama konceptualnog mišljenja te nešto opširnije (u odnosu na ostatak knjige, barem) razlaže fenomenološke postavke, primarno Bergsonovo poimanje sukcesije slika u formaciji aktivnosti naše svijesti. Na knjigu neokantovca i psihologa Münsterberga Fotodrama (1916.) upućuje Chateau kao na prvu filozofsko-filmsku studiju koju se može promatrati i kao preteču kognitivističke struje u teoriji filma. Pišući o Eisensteinu autor ističe kako se njegova filozofija nalazi podjednako u tekstu kao i u njegovim filmskim ostvarenjima, hvaleći pritom spoj teorije i prakse, no pri analizi njegove dijalektičke metode ističe začuđujuću sklonost ovoga filmaša idealizmu. Filozofsko-filmske post­avke marksističkog filozofa Della Volpea, kako ih iznosi u knjizi Filmska verodos­tojnost i drugi estetički spisi (1954.), Chateau sažima pod sintagmom „racionalnosti slike“, umnogome se oslanjajući u svojim interpretacijama na studiju Les theories du cinema depuis 1945 talijanskog teoretičara Francesca Casettija. Na kraju poglavlja Chateau razlaže ideje filozofskih sinkretista započinjući sa Jeanom Epsteinom, ko­jemu kritiku upućuje zbog njegova povremenog religijskog zanosa uslijed kojega filmu pripisuje magijska i mistična svojstva. Prolazeći temeljne postavke ontologije filma Andréa Bazina, autor kritizira i sve pukotine u njegovoj filozofskoj misli s aspe­kta filozofske discipline, ističući Bazinovu sklonost egzistencijalizmu i religioznosti, povezujući ga pritom (nažalost vrlo lapidarno) i s Giorgiom Agambenom. Posljednji sinkretistički filozof je Jean Mitry i ovdje Chateau daje pregled njegove ideje filma kao jezika – „film misli, ali ne slikama kao što mislimo rečima, već u slikama“ (str. 109). Ističe kako se Mitry protivi (bazenovskoj) ontološkoj tradiciji i nasuprot nje zagovara fenomenologiju percepcije, dok film kao umjetnost nastoji izdvojiti iz dotadašnjih umjetničkih normi smještajući pritom optički diferencijalni aparat kojim se zasniva „stvarno“ u filmu u samog gledaoca.

Četvrto poglavlje naslovljeno je Filozofsko iskustvo filma i u njemu se obrađuju ideje Stanleyja Cavella, Jeana-Louisa Schefera i Gillesa Deleuza. Ovu trojicu teoretičara Chateau grupira zajedno zbog činjenice da su otvorili prostor „nečega između“, koji se nalazi u spoju između „filma i teorije, gledalačkog i misaonog iskustva“ (str. 113), zadržavajući pritom filozofske temelje u svojim promišljanjima. Dodatan motiv za njihovo objedinjavanje Chateau pronalazi u važnosti osobnog iskustva gledalačkog promišljanja filma, koje karakterizira misao ovih autora, ali i jednako tako osobnog shvaćanja filozofije iz kojega proizlazi dvostruka relativizacija s kojom pristupaju pitanju filozofije/teorije filma. Pišući o Cavellu, Chateu zaključuje da se ovaj filozof ipak bavi višom kritikom („Kada je reč o onome što je Cavell napisao o filmu, čini se da on jedva zavređuje, a još manje očekuje, titulu filozofa […]“ str. 114-115). Ovdje autor otvara (važno) pitanje preklapanja teorije i filozofije, Cavellova razmatranja o subjektu, povezanosti filma i skepticizma i ideje o projekciji (uz napomenu da je to najoriginalnije što ovaj filozof nudi), pripisujući mu ujedno i sklonost američkoj ideologiji (str. 115). Važnost (zapisivanja) egzistencijalnog iskustva gledatelja u ko­jemu film ima svoje stvarnosno utemeljenje kod Jean-Louisa Scheffera, Chateau u filozofskom smislu definira kao antiontološku, fenomenološku i egzistencijalističku poziciju. Bitno je pritom izdvojiti eksperimentalni karakter ovakvog tipa (afektivnog) iskustva koje šeferovski gledatelj doživljava u mraku kinodvorane, gdje se zapravo radi o „‹živom gradilištu› koje ‘predstavlja eksperimentalno mesto filmskih efekata: narativnih, estetskih i egzistencijalnih›“ (str. 124). Kada piše o Deleuzeu, Chateau filozofska utemeljenja njegovih promišljanja o filmu gradi kroz knjigu Što je filozofi­ja? Deleuzea i Guattarija, polazeći od njihova shvaćanja pojma na koji filozofija ima ekskluzivno vlasništvo i u kojemu Deleuze utemeljuje ideju filma koji misli. Chateau ističe da Deleuzeova „filozofija filma nije teorija filma, već teorija s filmom“, pri čemu se teorija filma bavi „pojmovima koje film podstiče“ (str. 128), napominjući usto kako se ovaj filozof ne zanima za film već upravo za spomenute pojmove. Film se pritom, smatra Deleuze, nije u stanju sam uzdići do misaonosti filozofije, ali bi to ipak mogao učiniti sineast, a ovo veličanje autorskih ličnosti ističe Chateau kao jednu od najvećih slabosti Deleuzeove filozofije.

Film naspram glavnih tendencija savremene filozofije naslov je petog poglavlja u kojemu Chateau razmatra struje filozofske misli koje su najviše utjecale na teoriju/filozofiju filma, od kojih se svaka od disciplina suočava i s vlastitim ideološkim za­datostima. Ovdje autor daje pregled analitičke filozofije, fenomenologije, rodnih i kulturalnih studija, kognitivnih znanosti, semiologije, Deleuzove teorije i filozofije filma, te Derridine dekonstrukcije i pitanja figuralnog (koje je u estetski jezik uveo Jean-Louis Lyotard) u filmskoj umjetnosti. Na idućih četrdesetak stranica tako pred čitateljem defiliraju sažeci teza i ideja Merleau-Pontyja, Husserla, Amédéea Ayfrea, Rogera Muniera, Derridaa, Metza, Lyotarda, Phillipea Duboisa…, a među redovima se pojavljuju i vrlo zanimljivi američki teoretičari i filozofi kao što su Kendall Wal­ton, Richard Allen i Patricia Churchland. Rodni i kulturalni studiji te feministička perspektiva spojeni su u jednu cjelinu koja se proteže na pet stranica i, iako prisutni, izuzetno su skraćeni, pa se tako u letu spominju Laura Mulvey, Ann Kaplan, Claire Johnston i Laura Marks.

Poslednje poglavlje bavi se Estetikom i filmom, a Chateau ga otvara zabrinjavajućim pitanjem-konstatacijom s obzirom na period objavljivanja knjige – „Da je film umet­nost ne slažu se svi […]“ (str. 179). No on svakako može biti predmet estetike koja je prema Chateauu u polju proučavanja filma postala znatno popularnija od narato­logije i semiologije, a (nažalost) je i dalje uglavnom vezana za likovne umjetnosti. Chateau u ovoj analizi posebno drži do povijesnog utemeljenja i idejnog razvitka estetike kao filozofske discipline, koju dijeli na dva velika pravca „istraživanja“ – umjetnost i ukus, započinjući raspravu kratkim osvrtom na Kanta i Hegela. Slijedi povezivanje shvaćanja filmskog medija kao umjetničkog, kako su ih iznosili razni teoretičari, filozofi i redatelji, uz razmatranja različitih pojmova i tipova modernosti u filmu, od masovne umjetnosti, Chaplina i Rossellinija do hepeninga i Jacksona Pollocka. U raspravu Chateau uvodi i koncept modernog klasicizma, a pri spomenu postmodernizma ukazuje na jednu zanimljivu činjenicu – postmoderni film jako je nalik avangardi s početka 20. stoljeća. Otvaranjima mnoštva pitanja vezanih uz ukus, estetsko u filmu i estetiku kinodvoranske projekcije završava se posljednje poglavlje knjige, a od zanimljivijih ideja koje Chateau ovdje iznosi valja izdvojiti tri tipa filmofi­lije (antikvarska, monumentalna i kritička), koja prema njemu čine autonomiju filma u polju estetike. Govoreći naposljetku o ukusu i ljubavi spram „bofl filma“ autor je­dino može zaključiti (čitavo poglavlje rečenicom): „To svojstvo estetske odluke da se o njoj ne može odlučivati paradoksalno je njen najsigurniji kriterijum“ (str. 211). Ova Chateauova tvrdnja relativizira iznesene teorije i u tome gotovo pa dosljedno prati stil pisanja tijekom čitave knjige, što čitatelju ostavlja jako malo čvrstog tla pod no­gama na kojemu bi se povremeno mogao misaono odmoriti i sintetizirati pročitano.

S obzirom na aktualnost teme u kontekstu suvremene filozofije umjetnosti, radi se o bez sumnje zanimljivom štivu koje nije toliko poticajno koliko je široko i pregledno, svojevrsna sinhronijsko-dijahronijska mapa filozofsko-filmske teorije začinjena auto­rovim kritičkim opaskama i komentarima. Oni će se, međutim, zbog svoje lapidar­nosti nažalost povremeno značenjski gubiti i često spoznajno izmicati, budući da bi za njihovo dubinsko razumijevanje ipak trebalo posjedovati nešto više od elemen­tarnog znanja teorija i filozofskih postavki izloženih u knjizi. Postavlja se, međutim, pitanje je li ova knjiga namijenjena filozofima ili filmolozima, no sadržajno svakako objema disciplinama nudi dovoljno (čak i previše) putokaznog materijala. Idealno bi mjesto pronašla na popisu dodatne literature kakvog filozofskog ili filmološkog kolegija na fakultetima humanističkih znanosti ili pak na silabusima novomedijskih odsjeka koji se koriste teorijskom literaturom u svojim umjetničkim promišljanjima. Ukoliko već ove i slične smjernice nisu, uz već postojeće preglednike sličnog tipa, dobili u kontekstu profesorskih izlaganja koja su se bavila ovom problematikom. Knjigu prati dvostruki opsežni popis korištene literature (Chateove, i autorice Poj­movnika Nevene Daković), no nažalost u potpunosti izostaju reprodukcije kadrova filmova o kojima se piše, što bi donekle olakšalo čitanje i razumijevanje izloženog. U svakom slučaju, odluči li se čitatelj na istraživanje točaka susreta filma i filozofije, u određenom bi mu trenutku ova knjiga mogla do neke mjere poslužiti.

Petra Belc
Doktorantica  Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu

Informacije o knjizi FILM I FILOZOFIJA

Objavljeno pod Ars

Budućnost znanja i kulture – Rečnik za 21. vek

Sociologija i prostor, godina 53, broj 201 (1), str. 1-93, januar – april 2015.

Prenosimo prikaz knjige BUDUĆNOST ZNANJA I KULTURE ,  objavljen u časopisu Sociologija i prostor Instituta za društvena istraživanja u Zagrebu.

BUDUCNOST-ZNANJA-I-KULTUREKraj dvadesetog stoljeća obilježen je naglim i brzim promjenama, slobodnim protokom trgovine, fluidnošću granica, porastom uzajamnog povezivanja, napretkom znanosti te tehnološkim inovacijama. Te su promjene utjecale na poimanje svijeta i svakodnev­ni život ljudi, kao i na političke, kulturne i društvene odnose. Knjiga The Future of Knowledge and Culture: A Dictionary for the 21st Century napisana je kao svo­jevrsni rječnik suvremenog doba koji ovim promjen­ama nastoji dati okvir.

Knjiga je sastavljena od 60 kratkih tekstova koji pro­blematiziraju aktualne teme današnjeg svijeta počevši od znanstvenih promišljanja pojmova demokracije, ljudskih prava, korupcije, obrazovanja, konzumerizma, marksizma i postmoderniz­ma, preko vojnih tema kao što su genocid, mine i oružje za masovno uništenje, zdravstvenih problema i problema okoliša (briga o srcu, šećer, karcinom, zagađe­nje) do gorućih problema današnjice, kao što su siromaštvo, izbjeglice, oskudica ili progonstvo. Tekstove prate i nezaobilazne teme o kompjuterizaciji, kloniranju, poznatim lancima brze hrane i popularnom gaziranom piću, pa sve do rasprava o arhitekturi, pamćenju, pismenosti i turizmu.

Iako na prvi pogled čitatelju možda neće biti jasna poveznica između navedenih tema, čitanjem tekstova uvidjet će da se ove naizgled nespojive teme povezuju u logičnu cjelinu, čime se ostvaruje zadani cilj. A cilj je knjige dvostruki: s jedne strane, želja autora bila je prikazati dvadeseto stoljeće kao stoljeće brzih promjena te u krat­kim osvrtima na određenu ideju, proizvod ili problem pokušati odgovoriti na pitanje o budućnosti svijeta. S druge strane, tekstovi izazivaju čitatelja da preispita svoje stavove o svakodnevnom životu, odnosno da odustane od kulturološki nametnutog načina razmišljanja koje je ukorijenjeno u svakom pojedincu.

Pritom će mu u tom pothvatu pomoći neki od najsmjelijih mislilaca u svijetu, počevši od urednika ove knjige, Vinaya Lala i Ashisa Nandya. Vinay Lal izvanredni je pro­fesor povijesti na sveučilištu UCLA u Kaliforniji. Njegov opus istraživanja obuhvaća povijest i kulturu kolonijalne i moderne Indije, suvremenu svjetsku politiku te poli­tiku sustava znanja. Autor je velikog broja knjiga, od kojih su najpoznatije Empire of Knowledge (2002.) i Of Cricket, Gandhi, and Guinness (2002.). Ashis Nandi indijski je politički psiholog, socijalni teoretičar te kritičar suvremene kulture i politike. Au­tor je velikog broja izvješća o ljudskim pravima i aktivan član nekoliko pokreta za mir, a sustavno proučava i alternativnu znanost i tehnologiju.

Uz njih, za ovu knjigu pišu i poznati profesori Imitiaz Ahmed, Philip MacMichael, Michael Sells, znanstvenik-aktivist Gustav Esteve, doktori Manu Kothari, Lopa Mehta i Vatsai Kotharij, pjesnik i kritičar David Punter, ali i brojni drugi (ne manje važni) autori. Svi su oni u svojim tekstovima doveli u pitanje vladajuće obrasce znanja, suočili lokalno i globalno te na taj način doprinijeli drugačijoj, samosvjesnoj i samo­kritičnoj kulturološkoj politici znanja.

Tekstovi su poredani po abecednom redu i navode čitatelja da preispita svoje dosadašnje spoznaje i stavove vezane uz određene ideje i proizvode koji su postali dio svakodnevice i koji su samim time dislocirani od bilo kakvog (kritičkog) razmišljanja o njima, čak i onda kada su ti stavovi ili kontradiktorni vlastitima ili su teško shvatljivi. Na primjer, tekst u kojem se navodi da karcinom sam po sebi nije uzrok smrti ili tekst u kojem se raspravlja o tzv. bypassu, uređaju za srce. Takvi tekstovi potiču čitatelja da razmisli o postupcima koji podrazumijevaju invazivne intervencije, kao što je ugradnja navedenog uređaja ili pak o kemoterapiji kao vidu liječenja karcinoma.

Nadalje, tekstovi o demokraciji i ljudskim pravima ukazuju na činjenicu da su ovi pojmovi, kao zgodne fraze suvremenog svijeta, ujedno i najviše izbjegavane teme u političkoj teoriji. Tekst „Demokracija“ (C. Douglas Lummis) navodi čitatelja da se upita o poznavanju ovog sveprisutnog fenomena jer, prema autoru, ne postoji službena definicija demokracije ni pokazatelji koji bi svjedočili o, na primjer, demo­kratičnosti pojedine države. A odnos demokracija – ljudska prava – država postaje posebno paradoksalan kada se u obzir uzme činjenica da je porastom ljudskih prava u periodu od osamdesetih godina dvadesetog stoljeća „nacionalna država postala najveći kršitelj prava svojih članova“ (R. L. Kumar, str. 55).

S druge strane, Vinay Lal pita se treba li svijet bezrezervno prihvatiti onu kulturu ljudskih prava koja je nastala u liberalno-demokratskom Zapadu, odnosno prihvatiti ideju pojedinca kao temelj ljudskih prava, za razliku od nezapadnjačke ideje kolek­tiva zasnovane na religijskim, jezičnim, etničkim ili plemenskim grupama (str. 163). Promičući ideju pojedinca, prema autorima, rodila se ideja o posesivnom i egoistič­nom pojedincu, pojedincu-potrošaču koji predstavlja osnovu modernog liberalnog kapitalizma. Za takve pojedince, usamljene, narcisoidne i odvojene od zajednice „potrošnja postaje vrhunska vrijednost, garancija pripadništva društvu i statusa u njemu“ (Ashis Nandi, str. 148). Sukladno tome, konzumerizam postaje obilježje druš­tvene uspješnosti i svakodnevnog života, a pojedinac, iako prikazan kao neophodan element društva, postaje otuđeni subjekt od kojeg se očekuje da vjeruje.

Stoga i ne čude stavovi autora da je potrebno promijeniti način razmišljanja i razvoju dati humani oblik. Konzumerizam, komercijalizacija, marketizacija i ostale neoli­beralne ideje, prema autorima, zanemaruju činjenicu da njihovi utjecaji dovode do gubitka ekonomske i socijalne pravde, što pospješuje otuđivanje i dehumanizaciju svih područja ljudske djelatnosti, a pogoduje jedino razvijenim ekonomijama, čiji glavni cilj postaje iskorištavanje resursa i ljudskog kapitala u svrhu ekonomskog prosperiteta.

blue-globe_23-2147513546

Izvor: Freepik

Nadalje, porastom ekonomske ovisnosti država i izgradnjom svjetskog tržišta nestaju geografska ograničenja, odnosno opada utjecaj geografskog položaja (granica) na socijalni i kulturni angažman. Deteritorijalizacijom svijet postaje prostor koji nije podijeljen određenim granicama, već kontinuum u kojemu postoje samo tijekovi i mreže, a ljudske aktivnosti izmiču svakoj teritorijalnoj ukorijenjenosti. Vinay Lal na­vodi da suvremeni čovjek ne ovisi o danim i mjerljivim koordinatama jer smatra da je sama ideja psihogeografskog doma anakronizam, odnosno da je zastarjela i više nije potrebna (str. 16). Tom osjećaju nepripadnosti pridonosi i suvremena arhitektu­ra, koja nije kulturološki prilagođena niti u suglasnosti s tradicijom, stoga pojedinac ne može biti vezan za građevinu ni osjećati povezanost s domom u kojem obitava.

Kao odgovor na pitanje kako spriječiti prevelik utjecaj globalnih ideja i procesa na lokalnu kulturu i tradiciju, neki autori smatraju da je potrebno jačati lokalizam, drugi zauzimaju stav o vraćanju na poljoprivredni i ekološki način života, a neki se pak opredjeljuju za utopije. Tako Peter Wollen u svojem tekstu raspravlja o Utopiji Thomasa Morea kao primjeru pozitivne utopije. Navedeni autor smatra da je suvre­menom globaliziranom i kaotičnom svijetu potrebna uređenost, dobri međuljudski odnosi zasnovani na ravnopravnosti i maksimalnom poštovanju te zajedništvo, kao što je i opisano u Utopiji.

Međutim, raspravljajući o globalizaciji i ostalim procesima suvremenog doba, ono što su autori ove knjige zanemarili jest činjenica da danas nije moguće izbjeći (glo­balnu i lokalnu) promjenu. Stoga suvremene procese ne treba gledati u negativnom smislu, već ih treba prihvatiti kao izazov za ostvarivanje mogućnosti koje nude za ekonomski, kulturni, politički i društveni razvoj. Isto tako, globalizaciju ne treba promatrati kao proces koji bi u lokalne kontekste ubacivao modernizirane ideje, već kao proces interakcije globalnog i lokalnog, u kojemu nove situacije i strukture mijenjaju život u lokalnoj zajednici, pri čemu se istovremeno redefinira i globalni okvir. Izazov u ovom trenutku stoga jest naučiti kako koristiti i iskoristiti suvremene procese u uspostavljanju humanijeg, pravednijeg, sigurnijeg i bogatijeg svijeta.

Knjiga Budućnost znanja i kulture – Rečnik za 21. vek namijenjena je svima koji se bave problematikom suvremenog svijeta i globalnim procesima. Pisana razumljivim jezikom, doprinosi boljem razumijevanju promjena koje su zahvatile svijet u prote­klih nekoliko desetljeća. Ono što se eventualno može zamjeriti autorima tekstova jest njihova subjektivnost u razmišljanjima, odnosno kulturološki utemeljeni stavovi koji odbijaju prihvatiti ideje koje dolaze sa Zapada smatrajući ih neprimjerenima za tradicionalni kontekst. Bez obzira na to, knjiga pruža interesantna stajališta, što ju čini vrlo poticajnom kako za znanstvena promišljanja tako i za rad u praksi. Ova knjiga poziva čitatelja da razmisli o svijetu u kojem živi te sugerira da jedino otvoren duh i razvijena sposobnost življenja u različitim (često kontradiktornim) svjetovima može biti ključ opstanka u novom stoljeću.

Ružica Jurčević
Doktorand na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu,
Odsjek za pedagogiju

Više o knjizi BUDUĆNOST ZNANJA I KULTURE

 

 

Kako je moglo da bude

Vreme, 23. jun 2016.

Intervju sa Miroslavom Majklom Đorđevićem, autorom knjige DECENIJA ILUZIJA: Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990 – 2000

Beograd, 17.06.2016. Majkl Djordjevic, USA Foto: Milovan Milenkovic

Foto: Milovan Milenković
Izvor: Vreme

Miroslav Majkl Đorđević je svedok, učesnik i inicijator mnogih bitnih događaja između Srbije i Amerike, posebno tokom poslednje decenije prošlog veka. Šta se i kako dešavalo, opisao je i dokumentovao u dvotomnoj knjizi Decenija iluzija Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990–2000, koju je pre nekoliko dana objavila izdavačka kuća Clio.

Rodom sa beogradskog Dorćola, Miroslav Majkl Đorđević je emigrirao u SAD 1956. godine. Novcem od fizičkog rada diplomirao je na Berkliju bankarstvo i finansije, osnovao dve finansijske firme od kojih je Capital Guaranty Company finansirala preko 18 milijardi dolara infrastrukturnih projekata. Osnivač je i prvi predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja, internacionalne srpske organizacije u dijaspori čiji je cilj očuvanje nacionalnog identiteta i pomoć matici, pokrenuo je i organizovao Sentandrejski sabor – prvi susret dijaspore i čelnika demokratskih snaga nakon Drugog svetskog rata, jedan je od osnivača i predsednik Zadužbine Studenica u Americi koja stipendira studente iz Srbije, oženjen je, ima troje dece.

„VREME“: Godine koje opisujete u knjizi nazvali ste decenijom iluzija. Zašto?

MIROSLAV MAJKL ĐORĐEVIĆ: Kad sam završio pisanje, knjiga mi se učinila kao pozorišna predstava. Na bini su bili glavni i sporedni akteri. Glavni akteri su Amerika, Srbija i srpska dijaspora, a sporedni su Nemačka, Vatikan, donekle Rusija i ostali koji su dolazili i odlazili sa scene. Šta ih je spajalo? Njihove iluzije. Te iluzije su dovele do katastrofalnih grešaka, a greške su dovele do katastrofalnih posledica. Pokušao sam da u knjizi navedem iluzije glavnih aktera. Glavna iluzija Amerike je njen pokušaj da izgradi novi svetski poredak na ruševinama starog, umesto da sledi svoju tradiciju „Amerika ne ide van granica u potrazi za čudovištima koje bi uništila, već nastoji da drugima bude uzor“, kako je nalagao njen šesti predsednik Džon Kvinsi Adams. Mi u dijaspori smo bili veoma razočarani što je Amerika odustala od svoje tradicije. Iluzija drugog aktera, Srbije, bila je da Jugoslavija može da se sačuva, ako ne u celini, onda makar krnja. To je bila ogromna iluzija. Uz nju su išle i iluzije da će naslednici komunističkog sistema uspeti da se održe na vlasti, da će se poredak u kome je Amerika velika sila promeniti i da će se Rusija izdići. Te iluzije su mnogo koštale. A mi, dijaspora, imali smo iluziju da će ono što smo pokušavali u Vašingtonu i Beogradu uroditi plodom, da će Amerika i Srbija ipak uspeti da se slože, i da će na kraju Srbija postati normalna demokratska država.

O svemu tome pisali ste nepristrasno, bez komentara i zaključaka.

Nastojao sam da sebe predstavim kao gledaoca koji posmatra kako se na bini odvija tragedija o raspadu Jugoslavije. To je jedini način da se odgovori na pitanje kako je moglo da bude.

Već u prologu knjige pominjete greške zbog kojih se desilo sve što se desilo.

Bilo ih je mnogo, ne zna čovek odakle da počne… Možda od onih koje smo pobrojali u knjižici Šta Srbi žele i štaje američki interes, koju smo 1989. formulisali moji saradnici i ja. Evo o čemu se radi: mi u dijaspori, a verujem i vi ovde, niste znali šta srpska elita na vlasti želi. Milošević nam kaže: treba da branite naše interese i da nam pomognete. Mi kažemo: hoćemo, ali koji su vaši interesi, ako se složimo sa njima, mi ćemo da ih branimo. Drugim rečima, Srbija nikad nije imala geopolitičku viziju. I to je bila jedna od njenih najvećih grešaka. Nama je bilo teško da shvatimo da vodeći ljudi, sa informacijama koje su imali, sa informacijama koje smo im mi slali, nisu mogli da donesu prave zaključke i da politiku Srbije usredsrede na to. Amerika, ja to verujem, i to sam dokumentovao u knjizi razgovorima na najvišem nivou, nije želela rat ni raspad Jugoslavije.

Prema tome, ako Amerika nije želela rat, a Srbi su hteli da očuvaju Jugoslaviju, zašto nije mogao da se uspostavi kontakt? Zašto Milošević šest meseci nije hteo da primi američkog ambasadora Vorena Cimermana, i zašto je odbijao naš poziv da poseti Ameriku u vreme dok je još uživao ugled prvog komunističkog vođe izabranog slobodnim izborima? Ništa nije iskoristio. Koliko je tih grešaka bilo pre nego što je rat počeo? Ne pitajte. A kad je počeo rat, ministar američke odbrane na televiziji rano ujutro kaže: rat je završen, Srbi su dobili rat, moramo da pregovaramo sa njima, oni su ušli u Bihać i Peti korpus je razbijen. Zašto rat tada nije prekinut? Američka vojska nije htela da uđe u rat, mi smo dobro znali da su oni bili protiv lobista koji su želeli raspad Jugoslavije, zašto ovde u Srbiji to nije iskorišćeno? Ili, primer velike propuštene prilike, a navodim ga u knjizi: Amerikanci su čuli da gospodin Moma Tasić, profesor Žarko Bilbija i ja idemo na Pale kod Karadžića. Hitno nas zovu, pitaju da li bismo mu preneli poruku. Naravno da smo hteli, i preneli smo poruku, dali smo mu uslove bolje nego što je kasnije dobio u Dejtonu. Da ih je tada prihvatio, ja duboko verujem da ne bi bilo Kosova, ne bi bilo bombardovanja Srbije. Rat bi se već tada sredio.

Navodite da je Amerika, po zvaničnoj politici, želela da pomogne jugoslovenskim republikama tokom tranzicije i uvođenja slobodnog tržišta, želelaje da zaustavi etničko čišćenje i verske sukobe, ali se kasnije ispostavilo da ima i neke skrivene ciljeve sa Jugoslavijom.

Njena politika prema višenacionalnoj Jugoslaviji je bila bogomdana da ispita reakcije velikih sila što su značajne informacije u stvaranju novog svetskog poretka, a Srbi zbog svoje jake nacionalne svesti bili su joj u tome glavni izazov. Novi svetski poredak ne voli nacionalizam zato što je to identitet, oni za sebe kažu da su građani sveta, a ne određenog naroda.

Složićete se da je nacionalizam bio uzrok mnogih ratova. Šta je za vas nacionalizam?

Moj lični stav o nacionalizmu u dijaspori je identitet. Mi volimo svoj narod i ne mrzimo ničiji. U tom smislu želim da i mi budemo tretirani od strane drugih naroda.

Beograd, 17.06.2016. Majkl Djordjevic, USA Foto: Milovan Milenkovic

Foto: Milovan Milenković
Izvor: Vreme

Jedan od glavnih zadataka Amerike u tom eksperimentu bio je da se ispita koliko se daleko može ići u manipulisanju javnim mnjenjem. Da li pomoću propagande možete normalnog čoveka da pretvorite u babarogu. To je sistem laganja. To je važno oružje. Srpsko vođstvo i u Beogradu i na Palama uopšte nije razumelo šta se događa, nisu primetili američki pokušaj da se napravi novi svetski poredak. Bilo je dosta ljudi u SAD koji su razumeli situaciju, Kisindžer na primer, ali sa srpske strane nije bilo odziva da se približe tim ljudima. Sve to piše u mojoj knjizi. Markale na primer. Ili red za hleb. Desila se tragedija. Javnost kaže Srbi su krivi. Mi, dijaspora, odmah tražimo da se vidi šta se dogodilo. Šef kabineta gospodina Ćosića, Sveta Stojanović, kaže mi: to uopšte nema veze sa nama, Dobrica je tražio izveštaj od vojske, i mi znamo da to nisu naše granate. U redu, odlično, kažem mu ja, šta ćete da preduzmete? Ništa, kaže mi, to će da se sazna samo od sebe. Ja ne mogu da verujem šta čujem, čekajte, kažem mu, to je sada upotrebljeno za veliku propagandu protiv Srba, vi morate da dokažete da je to laž, morate da suzbijete sve to! Miroslave, nema potrebe, u laži su kratke noge, kaže on meni. Neverovatno! Greške, sve same greške.

Knjiga je puna ovakvih primera, neuspeha da se uspostavi saradnja između dijaspore i matice.

Dijaspora je tokom te decenije doživela brojna razočaranja u odnosima sa maticom. Ako govorimo o Miloševićevoj vladi i tada tek formiranoj opoziciji, stav većine političke elite, i na vlasti i u opoziciji, prema sunarodnicima iz dijaspore nije bio korektan. A to je imalo velike posledice po srpski narod i državu. Teško mi je da izgovorim, ali je tačno: i vlast i opozicija imale su isti cilj – da maksimalno iskoriste dijasporu za svoje ciljeve. Vlast je formalno bila tolerantna prema izgnanicima, želela je da je dijaspora brani u visokim političkim krugovima i da joj šalje humanitarnu pomoć, koja je, u krajnjoj liniji, njima pomogla da se održe na vlasti. Opozicija je pak tražila pomoć kako bi preuzela vlast, a onda je očekivala stalan priliv. Te doznake još uvek čine 12 do 15 odsto nacionalnog dohotka. Posle pobede demokratskih snaga, među Srbima u rasejanju došlo je do najvećeg razočaranja kada je postalo očigledno da novoj vlasti u Srbiji nije stalo ni do naroda ni do države, a sam narod zapao je u apatiju u nemogućnosti da nađe alternativu. Nikolić je postao predsednik 2012. godine. Pre toga je u jednom intervjuu rekao da je dijaspora prevarena, ali kad je došao na vlast, ništa po tom pitanju nije promenio.

Ima se utisak da je opozicija vaše veliko razočaranje. U knjizi ste predstavili njene vođe u nimalo pozitivnom tonu.

Da, možda se to nekome neće dopasti, ali tako je bilo. U knjizi ima delova koji se neće dopasti ni monarhistima, ni onima koji su proamerički nastrojeni, ali sve je tako bilo. Opozicija je propustila da napravi radikalne promene. Jedini kontakti sa njima su bili u negativnoj sferi, nisam imao ništa pozitivno. Prema Vuku Draškoviću sam bio vrlo ljubazan u svojoj knjizi, mada su iskustva koja smo imali s njim u dijaspori bila negativna. Moram da istaknem da je dijaspora u prvom talasu poseta opozicionih vođa 1989-1992. godine bila veoma darežljiva. Naročito mislim na Šešelja i Draškovića, prema kojima je dijaspora bila vrlo izdašna verujući da su oni srpski rodoljubi i antikomunisti. Njih dvojica su vešto manipulisali i eksploatisali iskrena osećanja Srba rodoljuba, demokrata i monarhista u rasejanju. Nažalost, neki od njih im još uvek veruju. U jednom momentu neoprezne nadmenosti, Vuk Drašković je rekao: „Vi nama dajte pare, a mi imamo pamet.“ Kao što se sada jasno vidi, oni nisu imali pamet. Vojislav Koštunica je imao veliki ugled kod nas, ali on je osudio nas da hoćemo preko vlade stručnjaka da preuzmemo vlast u Srbiji, šta dalje da vam kažem o njemu.

Za vreme Koštunice je oformljeno Ministarstvo za dijasporu, to je bila dobra stvar za dijasporu.

Jeste, uspeli smo da ga nagovorimo, bilo je to zbog izbora, da bi ljudi u dijaspori glasali, ali je Ministarstvo kratko trajalo. Ja bih voleo kad bih mogao drugačije da vam ispričam, ali moji kontakti sa njima su uvek bili u nekim… ne znam ni kako bih to nazvao. Boris Tadić je bio veliko razočaranje, ja sam njega lično znao. Kad je došao na vlast, on nije imao snage da preuzme dizgine, on je nekoliko puta dolazio u SAD, obećavao nam je svašta, ja sam se nekoliko puta viđao sa njim, ali ništa se nije desilo od naših razgovora. Čim je Zoran Đinđić postao premijer, dali smo mu četiri velika projekta: o infrastrukturi, finansijama, o malim preduzećima i o turizmu. Kako da se to realizuje i kako da mi pomognemo u tome. On je sve to prihvatio, i onda se ništa od toga nije desilo. U tom smislu je podbacio. Možda nije mogao, možda nije imao dobre saradnike, jer on nije bio Tito pa da sam odlučuje o svemu.

Pokušavali ste da ostvarite dobre odnose i sa tajkunima, sa imućnim ljudima u Srbiji, ali ni to niste uspeli. Negativno pišete, na primer, o Bogoljubu Kariću, o Cepteru…

Opisao sam samo neke, nisam sve. I nemam o njima ništa drugo da vam kažem osim onoga što sam napisao. I sve je tačno. Možda kad bi me gospodin Janković, to jest Cepter kako ga vi zovete, pozvao na večeru, pa kad bih danas razgovarao sa njim, uzeo bih u obzir da je Srbima izgradio pozorište i muzej, priznao bih mu da je evoluirao, da je postao bolji čovek.

Pominjete Misiju dobre volje, bila je to pružena ruka dijaspore srpskim vođama u matici i van nje, ruka koju oni nisu prihvatili.

Pružili smo je pre svega Miloševiću, mada s teškom mukom zato što je bio komunista. Međutim, odlučili smo, on je na vlasti, da vidimo šta možemo da uradimo. Sarađivali smo sa njim, ali nikad nismo kompromitovali osnovne srpske interese. Možda je, u stvari, on ipak bio kao i gospođa Marković, koja je organski bila protiv bilo čega što nije komunističko. Jeste, jezivo je da mi Srbi u takvom istorijskom trenutku nismo uspeli to da prevaziđemo i otpočnemo saradnju. Moram da kažem da je bilo bivših komunista koji su jasno videli potrebu saradnje između dijaspore i matice, najveći pobornik toga je bio Dobrica Ćosić. On je to želeo, ali nije imao vlast. S druge strane, čak i da smo mi bili naklonjeni komunistima, mislim da bi neznanje srpske vlasti, neshvatanje šta se dogodilo u svetu, ubeđenje da komunizam nije propao, omelo uspostavljanje saradnje između nas.

Kad su došle demokrate na vlast, kakvu Srbiju je predlagala dijaspora?

Još pre toga dali smo skicu šta i kako da se uradi u ekonomiji, finansijama, prosveti, u svim bitnim oblastima. Predlagali smo da se urade timovi za tranziciju, imali smo dvadesetak eksperata u ključnim oblastima. Predlagali smo vladu stručnjaka. Vašington nije bio za to, njima je odgovarala vlada političara koje mogu da kupuju i da manevrišu njima. Predložili smo tu vladu svim vođama opozicije. I ja sam lično razgovarao sa mnogima. Avramović je bio za to, on je obrazovao grupu ljudi i mi smo obrazovali grupu. Dobili smo obećanje od Voje Koštunice, Đinđića, Vesne Pešić i nekolicine manjih partija da će prihvatiti ekspertsku vladu. Sećam se razgovora sa Đinđićem, kaže mi: zašto mi vama da damo vlast kad Milošević padne? Ja mu kažem: gospodine Đinđiću, pa vi nemate nama šta da date, vi nemate vlast. Milošević je još na vlasti i mi pokušavamo da ga otklonimo. I on se složio. Međutim, ta prilika je propala. Ja sam s njim otvoreno razgovarao: Gospodine Đinđiću, vi kao političar želite vlast, svakako, ali treba da shvatite da treba da budete strpljivi. Da sam ja na vašem mestu, da meni neko ponudi mesto premijera Srbije posle pada Miloševića, ja bih pristao samo kad bih znao da će anđeli da rade sa mnom. Bez njih, to je strahovit zadatak. Šta bi vlada stručnjaka za vas uradila? Prihvatila bi sve drvlje i kamenje koje bi došlo od naroda tokom reforme. Ona bi bila ta koju bi narod krivio, koju bi kriminalci pokušavali da ubiju a udbaši da likvidiraju, a ne vi i vaša partija. Pomoć iz Amerike bi pomogla da se očisti sistem, da se naprave reforme, što kriminalci, udbaši i slični ne bi voleli. Ali, kad se očisti sistem, došli bi sledeći izbori, ekspertska vlada bi pala – jer ona je tu samo kao vatrogasac, a vi preuzimate nešto što je očišćeno, Srbiju koja može da krene napred i u kojoj je najgore prošlo. Ekspertska vlada bi se obavezala da ne želi u politiku i pustila bi vas da gradite kuću. Đinđić, nažalost, to nije shvatio. Tvrdim da bi ekspertska vlada i danas bila spas za Srbiju. Neću nikad zaboraviti jednog profesora kod koga me je odveo profesor Bilbija koji mi je, na molbu da opiše situaciju u Srbiji, rekao da „od đubretara do predsednika države mi nemamo kadrove“. Mislim da je njegova ocena joj uvek aktuelna.

Kažete da bi stručna vlada bila rešenje i u današnjoj Srbiji. Da li ste o tome razgovarali sa sadašnjom vladom?

Ja već dve godine ne kontaktiram ni sa kim iz srpske vlade.

Da li to znači da ste odustali od pomaganja matici? Zašto vi, mislim na dijasporu, to uopšte radite?

Ne, ne znači. Već sam rekao da je dat ogroman novac, humanitarna pomoć. Istina, ograničen broj ljudi je to nesebično radio. Ne znam šta da vam odgovorim. Zašto? Vodio nas je patriotizam, ne znam šta drugo da kažem. Šta je sve prošao taj naš jadni narod, komunizam, pa Miloševića, pa građanski rat, daj da pomognemo nešto – tako mi razmišljamo. Pogotovo kad je komunizam pao. Motivacija je ljubav prema Srbiji. Mi smo mislili da ta ljubav može da pokrene konkretne akcije, ali to je naša velika iluzija.

Dejton opisujete kao našu političku propast, kažete da je Amerika jedini pobednik tog sporazuma.

Na neki način, Dejton je u tom momentu možda bio potreban Srbiji jer je ona bila poražena. I bilo je potrebno da izvuče što bolje uslove. Mi smo mnogo lobirali oko toga šta da se uradi. Posle potpisanog Dejtonskog sporazuma razgovarao sam sa Krisom Hilom, Holbrukovim pomoćnikom. „Mi smo morali da branimo tvoje Srbe“, rekao mi je. „Milošević je pristajao skoro na sve što smo tražili, i mi smo se bojali da neće biti ravnoteže snaga u Bosni posle rata.“ Dejtonski sporazum je produžio Miloševiću vlast. Oni su smatrali da će on podržati demokratsku revoluciju u Srbiji, a njega nije interesovalo da štiti srpske interese već svoje, želeo je da on ostane glavni garant Dejtona i da bude partner sa Amerikom. Imao je iluziju, nije shvatio da Amerika želi da obori njegov sistem.

Beograd, 17.06.2016. Majkl Djordjevic, USA Foto: Milovan Milenkovic

Foto: Milovan Milenković
Izvor: Vreme

Mi smo imali plan, Feniks 2, ali nije uspeo. A da jeste, ne bi Međunarodni monetarni fond ili Svetska banka određivali kako da se organizuje bankarski sistem u Srbiji i ne bi 70-80 posto banaka bilo u stranim rukama. Ja nemam ništa protiv toga, ja sam poslovan čovek, ali samo ako obe strane dobijaju. Ali ako vi uđete u transakciju i date mi nešto za šta dobijete pola vekne umesto celu, to nije opravdano. Ali da odgovorim na vaše pitanje. Ta priča o banci ima dva dela: za vreme Miloševića i za vreme demokratske vlasti. Obe su bile deo naših iluzija. Mi u Misiji dobre volje smislili smo sistem u kome bi se stvorile banke da pomognu malu privredu, u tome smo videli budućnost Srbije. U prvom pokušaju je učestvovala gospođa Borka Vučić, vrhunski bankar u Srbiji, koja je uživala veliko Miloševićevo poverenje. Pristupila je projektu sa velikim razumevanjem, interesovanjem i dobrom voljom i namerama. Ona i ja smo dugo razgovarali, trebalo je da ona bude predsednica Beogradske banke, a ne tamo neki aparatčik, zaboravio sam mu ime… Igić. A onda je Beograd tražio da naš novac oni kontrolišu na Kipru i da taj novac bude za njihov režim. Mi smo rekli: zaboga, mi smo američki građani, ne želimo da naš novac ide na Kipar, i kontrolu našeg novca hoćemo da imamo mi, a ne vi. Tu su se kola slomila.

A zašto nije osnovana Srpsko-američka banka posle Miloševića, dok je guverner Narodne banke bio MlađanDinkić?

Ja sam njega dobro znao. Mi smo došli kod njega sa predlogom da spojimo nekoliko manjih srpskih banaka koje su imale mali kapital, pa Miloševićevom sistemu nisu bile interesantne. One su pomagale mala preduzeća i privatnike na selu. Predlagali smo Dinkiću da se osnuje jedna banka od svih njih, a mi ćemo doneti isto toliki kapital koliki i one. Dinkić se s time složio. Ali, kad sam otišao kući, dobijem od njega pismo da sve to treba da prouči Ministarstvo finansija, odnosno da ono što sam se dogovorio sa njim nema snagu. U međuvremenu, saznao sam da je u Beogradu bio predstavnik MMF-a. Ja sam se posle toga video sa njim i shvatio da on ne želi takvu stvar. Posle toga sam u Vašingtonu potvrdio da to nije prihvatljivo za nas. Zašto? Zato što mi opet ne bismo kontrolisali naš kapital. Naša ideja je bila da banke okupljene u Srpsko-američkoj banci treba da ostanu lokalne. Ako imate, recimo, banku u Natalincima, bankar koji bi imao interes u toj banci vodio bi računa o ljudima u tom mestu i u okolnim selima. Pa ako nekom seljaku treba plug, a taj bankar zna da je njegova porodica poštena i da je on vredan čovek, on bi mu bez problema dao potpis. Ali ispostavilo se da taj čovek mora da nabavi sto formulara, da ide na sto mesta, i da na kraju ne dobije kredit. To je bio jedan ogroman propust.

Čitaocu napominjete da će moguće znati mnoge činjenice koje opisujete. Priča o razjedinjenju Srpske crkve u Americi moguće je manje poznata.

Srpska crkva u Americi je bila ujedinjena. Bila je antikomunistička zato što je znala da komunizam ništa nije uradio za Srbe i hteo je da uništi Crkvu. Imala je veliku podršku i uticaj u narodu. Takva crkva bila je trn u oku Titu zato što je čuvala srpski identitet i podržavala potrebu naroda za slobodom i demokratijom. Raskol Crkve je počeo sa Titovim dolaskom u Ameriku, organizovane su velike demonstracije tim povodom a u prvim redovima su bili predstavnici Crkve. Tito nije navikao da bilo ko demonstrira protiv njega, bio je vrlo ljut, i kad se vratio u Beograd, smislio je kako da se osveti, da oslabi uticaj Crkve. Kako? Tako što je bacio kosku među njih. I podelili su Crkvu, odbacili su vladiku Dionisija, što je podelilo Srbe. Crkva u Beogradu je morala da uradi šta mora jer bi u protivnom smenili patrijarha i uradili bi istu stvar, pa je izabrala manje zlo smatrajući da ćemo mi u inostranstvu shvatiti šta im se radi – što mi nismo shvatili. I, brat se sa bratom zavadio. Kad to ludilo uhvati Srbe, tu nema kraja.

Tema koja verovatno najviše svakog zanima jeste nato bombardovanje. To je obimna i kompleksna tema, pa je teško izdvojiti jedno pitanje.

Znam o čemu pričate, i meni je još uvek veoma mučno da govorim o tome. Lično, vrlo sam ga teško doživeo jer me podsetilo na 6. april 1941. godine. Koliko god da hoću da opravdam to što je NATO uradio, ne mogu, nepotrebno je bilo ubijati ljude, rušiti gradove. Jedino je bilo potrebno za novi svetski poredak zato što je tako aktiviran NATO koji su Amerikanci hteli da sačuvaju. Prve dve godine raspada Jugoslavije, Nemačka je imala odlučujući uticaj u tome. Sjedinjene Države su bile pasivne, smatrale su da je to evropski problem. Međutim, u vrhu američke politike je postojala bojazan da bi Nemačka i Francuska postale nezavisne u Evropskoj uniji, a i da bi saradnja između Nemačke i Rusije mogla da ih ugrozi, pa se Amerika umešala. Govorim sada kao Amerikanac: bombardovanje je predstavilo Ameriku u veoma lošoj slici. Time je novi svetski poredak sam sebi zabio nož u leđa. Možda ja ne razumem te stvari i nisam u pravu, ali bombardovanje doživljavam kao moralnu tragediju Amerike u kojoj su svi gubitnici.

Šta je tada dijaspora preduzimala?

Moglo bi se reći da je zbog naših intervencija jedna grupa poslanika odlučila da iznese pred Vrhovni sud Amerike da je bombardovanje nezakonita odluka zato što nije dobila odobrenje Kongresa. To je tačno. To je bio presedan za Ameriku, da je o bombardovanju rešavao predsednik. U prošlosti tako nije bilo. Kad su videli da će to da ide na Vrhovni sud, došlo je do nesloge u NATO-u, što je skratilo rat.

Kakva je, po vama, budućnost Republike Srpske?

Pre neki dan sam bio u predstavništvu Republike Srpske, delili smo stipendije zadužbine Studenice. Lep događaj. Naravno da smo pričali i o Republici Srpskoj. Postoji ozbiljan napor da se Republika Srpska ugasi, ali da li je to sazrelo u Americi, ja to ne znam. Srbi su se u Republici Srpskoj posvađali bez potrebe. Ja znam dobro i gospodina Dodika i Ivanića, znam ih odavno, i ne mogu da shvatim da ne mogu da se usklade bar na osnovnim principima. Republika Srpska mora da se održi. U protivnom, ne znam šta bi bilo sa Srbima u Bosni. Njih bi muslimani za dve-tri generacije progutali. Nisam siguran da je način na koji oni brane tu Republiku Srpsku najbolji način. Znate, kad pogledate istoriju Srba u prošlom veku, možete je okarakterisati kao istoriju propuštenih prilika, zakasnelih delovanja i pogrešnih odluka. Tako je od stvaranja Jugoslavije do danas. Zašto već jednom ne naučimo nešto iz te istorije?

U prologu knjige pitate: „Da li bi sled događaja za Srbe i Srbiju bio drugačiji da smo odlučivali hrabro, racionalno i mudro?“ Da li bi?

Ja sam to pitanje postavio čitaocima. I nemam sumnje da – bi. Možda ne bi sto posto bilo drugačije, ali bismo sada od cele vekne imali barem pola. Podsetiću vas šta je američki ministar rekao na radiju: pobedite, pa da napravimo jedan fer mir. Znači, moglo je da bude drugačije, ne slažem se da je sve bilo spakovano i da ništa nije moglo da se uradi sa tim. Kad razmišljam o toj deceniji, jasno mi je da je Srbija tragično posrnula, da nije ispunila svoju istorijsku misiju niti je realizovala mogućnosti koje su pred njom stajale još iz Garašaninovog vremena. Ali ni Sjedinjene Države nisu odigrale dostojnu ulogu u izgradnji pravednijeg sveta, kao zaštitnice prava i demokratije.

Sonja Ćirić

Više o knjizi DECENIJA ILUZIJA: Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990 – 2000

Bez daha

Klub knjigoljubaca (knjigoljubac.blogspot.rs), 2. jun 2016.

Povodom završetka prolećnog ciklusa čitalačke kampanje Biranje pod moranje prenosimo vam tekst o jednom od omiljenih romana iz edicije Gral Bez daha Dimitrisa Sotakisa. Zahvaljujemo Violeti Stojmenović iz Narodne biblioteke Bor na ovom odličnom prikazu.

BEZ-DAHAPravo na rad je ustavno pravo građana demokratskih država širom sveta. Svako može i sme da radi, da zadovolji tu svoju, ako je verovati Marksu, generičku i diferencijalnu ljudsku potrebu da dela, ali ne može svako i da dobije posao; pravo na rad uopšte ne garantuje i zaposlenje, tj. radno mesto. Koliko ljudi o radu uopšte, a posebno o sopstvenom poslu zaista razmišlja kao o pravu, drugo je pitanje. Koliko njih je tokom poslednjih godina, širom sveta, postalo svesno razlike između prava na rad i prava na zaposlenje, ne treba ni spominjati. Izvrnuvši uobičajenu pojavu nezaposlene osobe kojoj niko, zvanično i eksplicitno, ne osporava pravo na  (neplaćen, samodovoljan) rad, grčki pisac Dimitris Sotakis, ispričao je priču o čoveku čiji posao postepeno, ali u vrlo kratkom roku, postaje apsolutni nerad.

Roman Bez daha počinje kada bezimeni junak i pripovedač, već prilično frustriran i utučen zbog nezaposlenosti, prihvata naizgled sumnjiv, svakako nejasan posao opskurne korporacije koja ljudima plaća privremeno zauzimanje njihovih stanova nameštajem. Budalaština?! Naravno. Sam početak romana – dugo čekanje na prijem radi razgovora za posao, dugački hodnici sa mnoštvom zatvorenih vrata, kancelarija zatrpana papirima i fasciklama itd. – nedvosmisleno ukazuje na to da je svet romana kafkijanski i da će se razvijati u skladu sa kafkijanskom logikom.

Pripovedač, kao i grad u kojem živi i po kojem jako voli da dugo šeta, posmatrajući, ostaje bezimen i bez jasne prošlosti. Naslućujemo da je junak bez posla već duže vreme. Znamo da mu je majka, sa kojom ne živi, prilično teško bolesna, uglavnom vezana za krevet. Iako o njoj govori sa nežnošću i brigom, jasno je da je odnos majke i sina ambivalentan, da postoji prećutan nesporazum; da se istovremeno i prikrivaju i odaju signali majčine netrpeljivosti ili razočaranosti ili, čak, nepoverenja. Nagoveštava se atmosfera odnosa kakav postoji između oca i sina u Kafkinoj priči „Presuda“ ali je, zapravo, reč o namerno izneverenom očekivanju čitaoca da će se radnja romana razvijati na toj, porodičnoj liniji.

Iako, zapravo, ne treba ništa da radi, već samo da dozvoljava da neki nepoznati ljudi povremeno u njegov stan donose i ostavljaju razne komade nameštaje, u početku onog većeg i glomaznog, sužavajući mu tako stambeni ali – kako će se ubrzo pokazati – i životni prostor, junak, na početku oseća veliko zadovoljstvo jer, kako se to već uobičajilo, kao da se podrazumeva, čovek bez posla je čovek bez dostojanstva, nesposobnjaković a ne žrtva tržišta i političke ekonomije. Ovo ostvarenje sna o „hlebu bez motike“, pozamašnoj plati za nerad, junaka čini sposobnim da se, kako to, opet, današnje mejnstrim ideologije nalažu, okrene ka budućnosti; da počne da misli na nju, ne sa strepnjom, već sa ambiciojama i planovima (ženidba, kupovina nove, velike kuće u elitnijem delu grada). Kroz sentimentalnost sa kojom govori o svojoj novostečenoj opuštenosti, radosti življenja i druženja, učestvovanja u životu grada, kao i o stalnim naporima da se u svom optimizmu suzdrži, da svoje snove o budućnosti održi na umerenoj i dostižnoj visini, probija se i ironija. Klackajući se između ljutine zbog toga što njegov „posao“ podrazumeva da mu je stan sve više i više i sve većom brzinom „okupiran“ stvarima i samopodstrekivanja na istrajnost u ime svetle budućnosti, uz devojku i prijatelja koji, takođe, čas kritikuju njegov pristanak na takav besmislen ugovor, čas mu pružaju podršku u nameri da odredbe ugovora izdrži do kraja, kako bi zaradio dovljono da svoje planove realizuje, junak na kraju biva zarobljen u sopstvenom stanu, zamorče apsurdne delatnosti koja počinje da liči na surov psihološki eksperiment, mada do samog kraja ostaje nerazjašnjena. Junak, jednostavno, mora da izdrži na tom poslu/taj posao (jer u ovom slučaju on je i posao i zaposleni) da bi došao do novca za novu kuću, koja u njegovoj svesti postaje sinonim ili, makar, ključni uslov ženidbe sa devojkom sa kojom se povremeno viđa. Stvari – zbog skučenosti i, na kraju, odsustva prostora, sve sitnije i sitnije – sada stižu gotovo neprestano, pa junak, koji više ne sme da napusti stan, na kraju biva osuđen na potpunu nepokretnost, a onda, kada i njegovo telo postane prostor za smeštaj stvari, i na potpuni mrak. Nameštaj i drugo pokućstvo, koje toliko želimo, kao deo i znak ličnog, a onda i porodičnog, klasnog… identiteta i kao meru uspeha u životu, toliko da često ne uspevamo da tu potrebu iskontrolišemo, kupujući kompulzivno i suočavajući se sa užasnim viškom stvari, koje nam kradu i prostor i vreme potrebno za njihovo održavanje, junaku, na kraju, ostavljaju samo onu mrvicu prostora potrebnu da se diše.

pACKED FURNITURE

Izvor: Freepik

Prikazujući postepeno svođenje čoveka na fiziološke procese i svest čija se percepcija menja kako se prostor sužava a telo „vezuje“ za jednu, nepokretnu tačku, Sotakis postepeno menja i ton pripovedanja. Početna sentimentalnost i razvučenost prikaza nestaju. Pripovedačeva kolebanja, povremena rastrojstva, prikazana u vidu niza isprekidanih sintagmi i rečenica, gubitak osećaja za vreme, konačno saznanje da, čak i da doživi vreme isteka ugovora, kada bi ponovo stekao slobodu kretanja i delanja, on nikada više neće imati ni hrabrosti ni snage da se upravlja prema budućnosti, kristališu se u umetnutu priču „Proba“, koju sam junak piše, ležeći nepokretno, većim delom pokriven komadima nameštaja, pre no što mu i ta poslednja mogućnost mrdanja bude oduzeta. Parabola koju piše predstavlja kritiku uverenja da se život može podeliti na period pripreme za „pravi“ život i period kada se, zahvaljujući svim tim pripremama, taj pravi život zaista i živi, kritiku one, kako bi Veber rekao, protestantske etike odlaganja zadovoljstva, koja u priči Sotakisovog junaka postaje nemoral odlaganja.

U trenutku kada junak postaje doslovno zarobljen stvarima, u gradu izbijaju nemiri. I to ne bilo kakvi – pobuna zatvorenika, koja će, ako je verovati zvukovima koji do junaka dopiru i informacijama koje, dok je to još moguće, dobija od prijatelja i devojke, prerasti u potpuni haos i tragično razarenje grada i ljudskih života, kontrapunkt je junakovom pristajanju na zatvor, na pretvaranje stana u najgori mogući zatvor i uvod u krešendo: trenutak kada junak taj zatvor počinje da doživljava kao sklonište od spoljašnjeg sveta i nepredvidivog, nesavladivog haosa koji njime vlada i sve se više širi. Time on konačno prihvata i pogled na svet nadzornika nosača nameštaja, koji reprezentuje firmu i njenu „misiju i viziju“. Na čitaocu ostaje da odluči da li su razmere spoljašnjih nemira i razaranja zaista apokaliptične ili telesnom neaktivnošću, na samu sebe fokusirana i pomućena svest junaka hiperbolizuje zvuke i vesti koje do nje dopiru i projektuje svoje strahove, strah od slobodnog života koji uslovljava potrebu za zaštitom i spoljašnjom kontrolom.

Violeta Stojmenović

Više o knjizi BEZ DAHA

Objavljeno pod Gral

Sinovi istoga oca

Klub knjigoljubaca (knjigoljubac.blogspot.com), 10. jun 2016.

U susret poseti Boru, u okviru čitalačke kampanje Biranje pod moranje, prenosimo prikaz knjige Sinovi istoga oca Romane Petri, koji nam je poslala bibliotekarka Violeta Stojmenović

SINOVI-ISTOGA-OCARoman čiji naslov stoji u vezi sa 42. glavom Prve knjige Mojsijeve (Postanje), kao i priča o Josifu i njegovoj braći, iz koje je fraza „sinovi istog oca“ (kod nas, u Daničićevom prevodu, „sinovi jednoga čovjeka“) govori o zavisti, ljubomori, sukobima i konačnom pomirenju braće. U ovom slučaju, reč je o dvojici braće, sa zajedničkim ocem i različitim majkama, od kojih je jedan, Đermano – stariji, prvorođeni, sin-miljenik – visok i snažan, pun energije i besa, neumeren u svemu, naprasit, impulsivan, samotnjak koji se nikada ne uklapa, slikar smrti u svim njenim pojavnim oblicima, a drugi, devet godina mlađi Emilio – sitan, fizički slab, strpljiv, sklon racionalizmu i pragmatičnosti, odmeren, matematičar i univerzitetski profesor matematike, koji u slobodno vreme opsesivno proučava život mrava – obrazac sređenosti i kolektivnog duha. Time se lista binarnih suprotnosti koje braća svojim karakterom, postupcima, željama, sudbinama reprezentuju, ne iscrpljuje. Emilio je, za razliku od brata, koji u svojoj rodnoj zemlji stiče priznanja i slavu, emigrant, mada je njegova emigracija zapravo beg od neželjenosti, kojoj je od rođenja izložen. S druge strane, Emilio uspeva da u dalekoj Americi zasnuje skladnu, gotovo savršenu, „američku“ porodicu sa Engleskinjom čija suzdržanost i staloženost potpuno odgovaraju Emilijevoj ljubavi prema (matematičkom) redu i fokusiranom, posvećenom rešavanju problema, ka uspostavljanju harmonije i raščišćavanju. Stariji brat, pak, ostaje neženja, avanturista, boem, u čijem životu nema ni reda ni plana. Zajednička im je bolna ljubav prema neodgovornom, nepredvidivom, strastvenom i ćudljivom, pa ipak tako neodoljivo zabavnom ocu, ženskarošu, koji ih je obojicu napustio i brižna, istrajna, tipično italijanska, neprikosnovena ljubav prema majkama. Zajedničke su im nekolike, relativno malobrojne uspomene na trenutke provedene zajedno i teret prošlosti koji ni u zrelim godinama ne uspevaju da zbace, ostajući – svaki na svoj način, u skladu sa svojim temperamentom – frustrirani zbog komplikovanih porodičnih odnosa, neuzvraćenih potreba za ljubavlju i zajedništvom, napuštanja i odbijanja. Zajednička su im emotivna kolebanja, bez obzira na to što je intenzitet ispoljavanja tih nemira drastično različit.

Uprkos oštroj dihotomiji na nivou karaktera glavnih likova, roman Sinovi istog oca, savremene italijanske spisateljice Romane Petri, ne deluje apstraktno. Naprotiv, od redukcionističkog svođenja likova na arhetipove (polove koji se međusobno privlače) koje bi trebalo da utelovljuju, roman spašavaju pažnja posvećena postepenom prikazivanju i psihološkom produbljivanju likova braće, a u kontekstu njihovog selektivno, retrospektivno ali ne i hronološki prikazanog odrastanja; mnoštvo drugih likova, od majki, naročito Đermanove, zatim Đermanovog očuha, Emiliove supruge, do manje zastupljenih, a ipak koloritnih i živih likova babe, dede, tetke i teče po ocu; dominacija dijaloga, sa mnoštvom kratkih, uverljivo formulisanih replika, uz opise čija preciznost i zasićenost detaljima vezanim za položaje figura prisutnih u datoj sceni, njihovu mimiku, gestove i kretanja, jeste filmična; korišćenje sveznajućeg pripovedača, što dozvoljava promene i stratešku manipulaciju na nivou tačke gledišta, od potpunog poistovećivanja pripovedača sa likom čija se razmišljanja i emocije koriste kao sredstvo prikazivanja, do manje ili više ironičnog udvajanja tj. udaljavanja, razmimoilaženje pripovedačeve i tačke gledišta junaka u okviru istog „glasa“.

kids_playing_863613_960_720

Izvor: Pixabay.com

Promišljena kompozicija romana, čija radnja počinje kada Đermano Emiliju pošalje pozivnicu za otvaranje velike izložbe njegovih slika, nekoliko godina posle smrti njihovog oca i sukoba na sahrani, posle čega nisu bili ni u kakvom kontaktu, čitaoca vodi od jednog do drugog brata, od Pitsburga do Rima, kroz njihova voljna i slučajna, iznenadna, asocijativna sećanja na trenutke i događaje iz različitih perioda njihovih detinjstava i rane mladosti, u šta se uključuju i sećanja njihovih majki, tako da se predstava o predistoriji neraščišćenih i zategnutih odnosa između braće sklapa postepeno i mozaički. Mnogobrojne situacije i dešavanja, prikazani živo i upečatljivo, daju čitaocu uvid u jednu, doduše fragmentarnu porodičnu sagu, u kojoj su otimanja za nečuju ljubav i pažnju i, s druge strane, surova zaokupljenost sobom i sopstvenim osećanjima, česta pojava, tokom koje se ljubav i nežnost neizbežno mešaju sa besom i grubošću na ivici mržnje.

Rasplet romana započinje Emilijevim dolaskom u Rim, kod brata, u nekoliko dana, tokom kojih se njihov odnos klacka između protivurečnih emocija, između očekivanja nekog razrešenja i kajanja zbog poziva/dolaska; priča balansira na ivici s čije je jedne strane opasna, žestoka svađa koje će njihovu vezu konačno i sasvim pokidati, a sa druge – pomirenje i međusobno prihvatanje u ime onih nekoliko zajedničkih trenutaka iz detinjstva kada su, zahvaljujući nekom filmu, nekoj replici ili postupku oca, na trenutke osetili da su, ipak, braća i da među njima može biti ljubavi, uvažavanja i mira. Ritam raspleta se postepeno ubrzava; sve se razrešava u jednom katarzičnom momentu, iracionalnim prepuštanjem starijeg brata nežnosti i saosećajnosti prema mlađem, oduvek nezaštićenim i primoranim da se, iako slabiji, bori i istrajava, da se dokazuje i strada zarad ljubavi i divljenja prema ocu i, još više, bratu.

Vešto vodeći priču, tako da sugeriše kako prirodu sećanja, koja lutaju, vođena opsesijama, patnjama i nezdovoljenim željama, tako i nerazmrsive spletove koje stvaraju životi ljudi i njihova međusobna osećanja, ali tako da se čitalac u njoj ne izgubi, pažljivo gradeći atmosferu svake scene, svakog enterijera ili eksterijera u kojem se delovi priče, u sadašnjosti ili u nekoj od prošlosti, odvijaju, tako da scenu ne zaguši napadnom simbolikom rekvizita ili postupaka, Romana Petri je ispripovedala jednu upečatljivu priču o ljubavima, tj. o uslovima i ishodima različitih ljubavi, o istrajnim ljubavima koje, na kraju, ipak trijumfuju.

Violeta Stojmenović
Narodna biblioteka Bor

 

 

 

 

Objavljeno pod Gral

Cenzura ukazuje na početak kraja ove vlasti

Danas, subota / nedelja 4-5- jun 2016.

Intervju sa Radinom Vučetić, autorkom knjige Monopol na istinu

Radina

Izvor: Danas

Složile smo se da razgovor moramo otpočeti pričom koja je nastala objavljivanjem intervjua, a potom i knjige Nebojše Popova „Kako smo dospeli dovde“. Dve nedelje, naime, nakon što je Danas (nedeljni) objavio intervju sa profesorom Nebojšom Popovim, on se javio, sa naročitom vedrinom i verom da nije sve baš tako loše kako se po nekim reakcijama dalo zaključiti. Obavestio me da mu se javila Radina! Ona mu je ispričala o tome da uskoro izlazi njena knjiga: Monopol na istinu: partija, kultura i cenzura u Srbiji šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka. Zamolio me je da se javim Radini… i tako. Posle smo se srele na promociji Nebojšine knjige, a onda, nedelju dana pre smrti, profesor Popov se javio da kaže da će pisati autorski tekst za Danas, o svojim utiscima koji su nakon svih promocija i reagovanja, stvorili jedan dodatni uvid u najaktuelnija društvena zbivanja. Ali, I tada, ga je najviše zanimalo kada će izaći Radinina knjiga, izneo je izvesne strepnje kako će knjiga biti dočekana, želeo da popriča sa autorkom, a objavljivanje njene knjige, na osnovu sadržaja koji mu je ispričala smatrao jednim od onih važnih događaja koji mogu da probude uspavanu javnost. Zato intervju ad hominem, sada kada je knjiga objavljena, sa istoričarkom Radinom Vučetić krećem tamo gde smo stali. Kod Nebojšinih očekivanja i strepnji u vezi sa knjigom „Monopol na istinu“.

NBO: Radina, u ovoj priči ima mnogo podudaranja: Nebojša Popov objavio je svoju knjigu sećanja koja se odnose na isti period, koji ti, naučno, ali i zanimljivo elaboriraš u svojoj, upravo objavljenoj knjizi (CLIO, 2016). Pre nego što ćeš ga obavestiti da knjiga izlazi, Nebojša Popov mi je objasnio da ne reaguje na neke kritike na temu da mu „nedostaje naučnost u pristupu“. Rekao je doslovno: „Čekam. Pojaviće se neko ko se razume, neko ko zna“. Pojavila si se. Najzad, Nebojša Popov je i jedan od junaka tvoje knjige.

RADINA VUČETIĆ: Nebojša Popov je bio velika ličnost, čovek koji je polemisao i borio se za slobodu, bilo da se radilo o šezdesetim i sedamdesetim godinama, kojima sam se bavila, ili devedesetim, kada je to bilo možda još i teže, i kada je kao trajnu vrednost za sobom ostavio Srpsku stranu rata i Republiku. Baveći se cenzurom, bavila sam se i borcima za slobodu i demokratiju, i zato su me jako rastužili napadi na njega pred sam njegov odlazak. Vremenom sam se saživela sa svojim „junacima“, pa me stoga dodatno pogode napadi na neke od njih i neshvatanja onoga što su radili i rade. Osetljiva sam na to kada vidim da moji „junaci“ iste udarce kao nekad trpe i danas, sa istih strana, i često mi deluje kako su i cenzori i cenzurisani ostali ukopani u rovovima iskopanim još šezdesetih godina. Žao mi je što nije dočekao da pročita knjigu, jer bi meni bio važan njegov sud, te je, na neki način, i ovaj intervju omaž njemu, i svim onima koji su godinama trpeli i trpe udarce, od kojih verovatno najviše bole oni koji se ne očekuju.

NBO: Cenzura u Srbiji šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, period za koji kažeš da je period restaljinizacije, vreme kada socijalizam sa tzv. ljudskim licem gubi to lice. Najzad, naučno nam objasni to čega se Nebojša Popov sećao.

R. VUČETIĆ: Nije ceo taj period period restaljinizacije. Ja sam posmatrala period borbe za demokratizaciju, borbe da se iz socijalizma sa ljudskim licem izvuče ono najbolje, i pratila sam, kako je naročito posle 1968, taj socijalizam sve manje imao ljudsko lice, da bi ga posle 1972. sasvim izgubio. Tada počinje period restaljinizacije, povratak na tvrdi kurs, i tada je, po meni, zauvek izgubljena šansa da se to društvo promeni na bolje. A mnogi su ga menjali u boljem pravcu – umetnici, filozofi, sociolozi, studenti. I Nebojša Popov je bio jedan od tih ljudi, ali je i tada, a i u svojoj poslednjoj knjizi, ukazivao na ljude i događaje koji su pomogli da socijalizam izgubi svoje lepo ili makar lepše lice. On se sećao pritisaka i zabrana koje su kritički nastrojeni pojedinci trpeli i podsećao da mnoge danas „čiste“ biografije i nisu toliko čiste. Na sreću, toliko je sačuvane arhivske građe, koja sećanja ljudi, poput Nebojše Popova, i naučno potkrepljuju.

NBO: Setimo se nekih oblika cenzure koju je Partija počela tada da primenjuje. Najeklatantniji slučaj, recimo, sa „crnim talasom“ u filmskoj umetnosti je višegodišnja robija za reditelja „Plastičnog Isusa“ Lazara Stojanovića. Kako se ta cenzura odvijala?

Plasticni-Isus-3

Izvor: www.centarfilm.com

R. VUČETIĆ: Slučaj Plastični Isus je ne samo najupečatljiviji primer cenzure po njenim mehanizmima, nego i po krajnjem rezultatu – trogodišnja robija Lazara Stojanovića je najveća kazna koju je jedan umetnik istrpeo u socijalističkoj Jugoslaviji. Suđenje je došlo u osetljivom trenutku, posle čuvenog Titovog Pisma i smene liberala. Lazar Stojanović je doživeo snažnu medijsku hajku, situaciju da se od njega i njegovog filma odriču Akademija na kojoj mu je to bio diplomski film, producenti, mentor Aleksandar Petrović, mnogi saradnici, i da na kraju doživi i suđenje i presudu. Umesto da šeta po crvenim tepisima filmskih festivala, Lazar Stojanović je šetao po stazama u dvorištu zatvora Zabela kod Požarevca. Osuda u medijima i partijskim organizacijama i trogodišnja robija su prekinuli njegovu karijeru, ali ga nisu slomili. On je ostao i tada, i devedesetih, i danas, borac za slobodu i ljudska prava, i jedan je od junaka moje knjige koji pokazuje da je drugačiji put uvek moguć.

NBO: Objasni nam pojam cenzure, ali ne onako kako je manje više svi prepoznajemo, već sa svom pervertiranošću pojma: sa prilepcima i pipcima koje je sticao godinama. Cenzura nije samo ono što pomislimo na prvu loptu, zar ne, cenzura je mimikrična?

R. VUČETIĆ: Ništa u sistemu cenzure nije bilo jednostavno, nije bilo jasno utvrđenih pravila, te je meni zanimljivo bilo da pratim nešto što sam nazvala „cenzurisanje bez cenzure“, i da pokušam da objasnim različite mehanizme cenzure. Nikad se nije tačno znalo odakle idu odluke o cenzurisanju (mada arhivska građa pruža značajne, nekad i nedvosmislene indicije ko su bili nalogodavci), Partija je „skrivala“ cenzuru transferom cenzorskih moći sa vrha vlasti na umetničke savete, uređivačke odbore, recenzente, neretko se služila politikom pridobijanja umetnika, a nekad i politikom zastrašivanja i denunciranja. U situaciji gde niste znali da li će o sudbini vašeg umetničkog dela odlučivati, u ime samoupravljanja, slovoslagač u štampariji, ili kafe-kuvarica u pozorištu, vi ste živeli sa stalnom dozom straha da vaše delo može da doživi zabranu, ili, u najgorem slučaju, što se desilo Lazaru Stojanoviću, da završite u zatvoru. Inače, cenzura šezdesetih i sedamdesetih je bila samo „lakmus papir“ da utvrdim kada i na kojim temama je Partija izgubila legitimitet, i da ukažem da je upravo tada, suštinski, započeo raspad i jedne ideje i jedne zemlje.

NBO: U knjizi pišeš o razlikama između cenzure kod nas (već tada specifične) i cenzure koja je tih godina sprovođena iza gvozdene zavese, opasne po život. Gde vidiš uzrok takvih razlika, i kakvi su naši disidenti, u odnosu na ove druge.

R. VUČETIĆ: Kod nas je sve bilo i ostalo pervertirano, pa i disidenti. Već od kraja osamdesetih, u javnosti se nije moglo živeti od „disidenata“ i od njihovih „prvoboračkih znački“ za disidentstvo, što je u izvesnoj meri degutantno, ako poredimo većinu naših disidenata (ili bar one najglasnije) sa sovjetskim i istočnoevropskim. Životi disidenata, poput Aleksandra Solženjicina ili Vaclava Havela neuporedivi su sa životima, recimo, Dobrice Ćosića. Dok su prvi platili visoku cenu svog disidentstva u gulazima i zatvorima, a njihova dela su u njihovim zemljama mogla da se čitaju samo kao samizdati, kod nas je Dobrica Ćosić živeo na Dedinju, i bio jedan od najtiražnijih pisaca čija su dela bila u školskoj lektiri. Većina naših „disidenata“, čak i kad je došla u sukob s Partijom, komotno je živela mimo Partije, a suštinski od Partije.

NBO: Kako vidiš današnju, Vučićevu Srbiju, u priči o cenzuri?

cenzura

Izvor: spookyludila.wordpress.com

R. VUČETIĆ: Bavila sam se cenzurom šezdesetih i sedamdesetih, živela sam Miloševićevo vreme, i ne mogu se oteti utisku da je sadašnja cenzura mnogo gora. I u vreme socijalizma, i u vreme Miloševića, postojao je prostor za polemiku, debatu. Danas se disonantni tonovi ne čuju. Jedan po jedan nestaju i poslednji slobodni mediji. Iza svih crnih fantomki koje su noću rušile Savamalu i smenjivale urednike RTV, stoji jedno isto lice. Premijer na konferencijama za štampu, kojih nikada nije bilo u toj neukusnoj količini kao danas, proziva i etiketira novinare i umetnike. Tito je, za 35 godina svoje vlasti dva puta poimence prozvao umetnike – Branka Ćopića i Dragoslava Mihailovića, a premijer je taj skor postigao samo u poslednjih par meseci. U tom smislu, mislim da je situacija u Srbiji crna, ali, s druge strane, moja istraživanja pokazuju da kada vlast počne da pribegava cenzuri, pokazuje da nije sigurna u sebe, i da gubi legitimitet. To je jedini razlog da se na neki bizaran način radujemo cenzuri, jer mislim da ona ukazuje na početak kraja ove vlasti.

NBO: I poslednji, mutirajući oblik – autocenzura, možda i najopasniji oblik cenzure (po ljudske slobode, prava I dostojanstvo). Misliš li da je autocenzura dominantna u Srbiji danas?

R. VUČETIĆ: Autocenzura je najperfidniji ali i najefikasniji oblik cenzure, a čini mi se da je u Srbiji nje sve više. Napravi se atmosfera u kojoj ljudi sami sebe cenzurišu. Količina straha u ljudima, a danas je strah i te kako prisutan, govori o sistemu vlasti i o životu u nedemokratskom sistemu. Kada premijer „prozove“ određene umetnike i novinare na konferenciji za novinare, nije to poruka samo tim umetnicima i novinarima, to je poruka svima. To je upozorenje.

NBO: Postoji li ono što bi trebalo da je cenzurisano, a nije?

R. VUČETIĆ: Mi smo danas izloženi teroru rijalitija, i tu ne vidim da postoji cenzura. Imamo strahovit sunovrat medija i situaciju strašnog lešinarenja, koje smo mogli da pratimo od ubistva pevačice Jelene Marjanović, do nesrećnog slučaja Nede Arnerić i bolesti i smrti Bate Živojinovića. Kod pristojnog sveta to izazva gađenje, ali pristojnost sve manje stanuje ovde, a oni koji šalju „migove“ medijima očigledno ne vide problem u medijskom blatu u kome smo, nego samo vode računa o tome da se o vlasti ne govori loše. Mi često prisustvujemo i otvorenom govoru mržnje – nekada je usmerena prema drugim nacijama, nekada prema LGBT populaciji, svakodnevni su primeri mizoginije, ali na to se gotovo i ne reaguje, o cenzuri takvih stavova da i ne govorim.

NBO: Ko danas ima monopol nad istinom? Ko u Srbiji? Ko u svetu? Zamišljaš li najveću neslobodu, kao kontrolu Velikog Brata, ili se u globalnom smislu I svetu otišlo mnogo dalje od Orvela?

orwell-1984-propaganda

Izvor: wlm3.com

R. VUČETIĆ: Pojačavanje cenzure u različitim delovima sveta, različitim sistemima i ideologijama samo govori o tome da ulazimo u jednu turbulentnu fazu, o kojoj ćemo jednog dana učiti kao o mračnoj strani istorije 21. veka. A ovo je, bojim se, samo početak tog mraka. Prva i najvažnija stvar, koju mnogi vlastodršci ne mogu da shvate, je da ne postoji nešto kao monopol na istinu. Ko god pomisli da tako nešto postoji, i da samo on treba da je ima, mislim da je na sigurnom putu da tu vlast izgubi. Ali onaj ko tako misli, vlast najčešće ne gubi lako i demokratskim putem, i mučan je put do njenog pada. Takva je naša realnost na lokalnom planu, a situacija nije mnogo bolja ni na globalnom. Veliki Brat, bilo da se radi o rijalitiju, tehnologijama, ili o totalitarnoj vlasti, postao je naša svakodnevica.

NBO: Jesi li ikada bila žrtva cenzure? Plašiš li se cenzure? Hipotetički, kako bi to izgledalo: Nekom se ne dopadne tvoja knjiga, i šta se desi?

R. VUČETIĆ: Nisam bila žrtva cenzure, ali kada govorimo o mimikriji cenzure, jesam bila žrtva određenih pritisaka. Tu se, iz mog ugla, videlo nekoliko stvari koje mislim da pokazuje i moja knjiga. Kod cenzure i kod pritisaka, uvek na kraju, makar i na duge staze, najgore prođe onaj ko vrši pritiske ili cenzuru. E, sad, različiti su oni koji pritiske i cenzuru trpe. Neki se slome, a neke to ojača. Ja mislim da su mene pritisci ojačali, da se nisam slomila, i da sam zauvek prelomila šta za mene znači sloboda – od lične, do univerzalne. A moja knjiga je puna primera i cenzora, ali i onih koji su hrabro i časno branili svoj integritet i pravo na slobodu…

NBO: Tokom razgovora u nekoliko navrata pominješ da je knjiga puna primera i cenzora i žrtvi, ali ne pominješ cenzore. Moramo znači da pročitamo knjigu da bi saznali? Šalim se…

R. VUČETIĆ: Da! Zamišljam kako cenzori odlaze u knjižare, diskretno listaju knjigu u nekom ćošku, pa ako se pronađu, kupuju… Šalim se, naravno, ali mi jeste ideja da o cenzorima ne govorim u intervjuima, jer mislim da se onda cela stvar banalizuje. Bilo je tu ljudi iz samog vrha Partije, kao i eminentnih intelektualaca, ali opet, kako je to rekao Želimir Žilnik, nisu to bili ljudi „sa kapuljačama na glavi i Staljinovim brkovima“. U tome i jeste specifičnost jugoslovenske cenzure. Mislim, iskreno, da se mnogima knjiga neće dopasti, naročito akterima pojedinih „slučajeva“, jer ukazuje da mnoge biografije nisu tako čiste kao što mislimo. S druge strane, i situacija šezdesetih i sedamdesetih, o kojima sam pisala, kao i danas, pokazuje da je uvek bilo onih koji su se časno i hrabro držali. A kada je cenzura istorije u pitanju – ne da se ne može cenzurisati istorija, ne može se cenzurisati ništa. Cenzori koji to ne shvataju su na gubitku. Možda ne kratkoročno, ali dugoročno zasigurno. Ili ja bar hoću da verujem u to.

Nataša B. Odalović

Više o knjizi Monopol na istinu

Ima li srpska istorija zlatno doba

Danas, subota / nedelja 21-22.maj 2016.

Intervju sa Milošem Koviće, priređivačem knjige SRBI 1903 – 1914: Istorija ideja

Milos-KovicKakvo je bilo vreme vladavine kralja Petra I Karađorđevića od 1903. do 1914, pitanje je na koje savremeni srpski istoričari imaju različite odgovore. Za jedne to je prosperitetno doba srpske istorije, dok je za druge to nedemokratska epoha sa antiparlamentarnom tendencijom krune i intelektualnom elitom koja je bila sva u znaku srpskog nacionalizma.

Zbog ovakvih drastičnih razmimoilaženja u srpskoj istorijskoj nauci izdavačka kuća Clio pokrenula je projekat Srbi 1903-1914 koji će u tri toma detaljno predstaviti ovo vreme. Prvi tom, Istorija ideja, objavljen je krajem prošle godine, a ove, 22. aprila, ovenčan je nagradom Matice srpske za istoriju Ilarion Ruvarac.

Knjiga Srbi 1903-1914: Istorija ideja rezultat je kolektivnog rada i ima 22 autora i autorke. NJen priređivač i pisac njenog većeg dela je docent Miloš Ković, koji na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta predaje Opštu istoriju novog veka. Drugi tom, planiran za jesen ove godine, biće posvećen kulturi i umetnosti, a treći političkoj, društvenoj i ekonomskoj istoriji.

Zbog čega je vreme od 1903. do 1914. u istoriji Srbije prelomna epoha? 

Doba kralja Petra Karađorđevića predstavlja raskršće između srpskog 19. veka i jugoslovenskog 20. veka. Tada su dozreli i dobili jasno određene oblike procesi koje opažamo u društvu Srbije, počevši od 1804. Za života tri generacije egalitarističko društvo nepismenih seljaka i trgovaca, koji su sami oslobodili Srbiju od Turaka i postali vlasnici svoje zemlje, uz sve prateće, političke sukobe i periodične ratove, porodilo je demokratski politički poredak, visoku, elitnu kulturu i vojsku koja će dobiti tri rata, od 1912. do 1918, osloboditi i ujediniti srpski narod i stvoriti Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Kako se sa tek započetog razvoja srpske nacionalne ideje u vrlo kratkom vremenu prešlo na jugoslovensku ideju?

Entoni Smit, Erik Hobzbaum i drugi vodeći istraživači fenomena nacija i nacionalnog identiteta baš Srbe uzimaju za primer činjenice da nacionalni, ili protonacionalni identitet može da bude pojava starija od Francuske revolucije, Napoleona i Industrijske revolucije. Osnov identiteta za Srbe je vekovima bio u pravoslavnoj veri i zajedničkim kultovima. U dobu prosvetiteljstva i romantizma, Dositej i Vuk su naglasili jezičku pripadnost kao osnov identiteta. Posle Gajevog preuzimanja štokavskog, jekavskog izgovora, veza sa Hrvatima je dodatno pojačana. Stojan Novaković, Milovan Milovanović, Jovan Cvijić, na tragu međunarodne slavistike toga doba, taj jezik nazivaju srpskim. Oni su bili spremni da ga priznaju i za zajednički jezik, ali su ogorčeni kada se on naziva isključivo i samo hrvatskim; to je izazvalo strah od širenja hrvatske ideje, uz podršku rimokatoličke crkve i Habzburške monarhije, među štokavskim i jekavskim katolicima, pa i pravoslavcima Slavonije, Srema, Dalmacije, Bosne i Hercegovine. Ključna zamisao bila je, dakle, prevazilaženje vekovnih verskih sukoba, koje su velike sile tradicionalno eksploatisale, kroz izmirenje, zbližavanje i ujedinjavanje jezički i etnički bliskih naroda. Generacije Slobodana Jovanovića i Jovana Skerlića tome su dodale renanovsku veru u demokratsko pravo ljudi da slobodno biraju svoju pripadnost, kao i veru u moć države da vremenom u celinu spoje do juče sukobljene narode. Za primer su uzimali Nemačku, Italiju, Švajcarsku, i druge zemlje.

Na koji način su se „mirili“ demokratija i nacionalizam?

Demokratija je tada bila ključni sastojak srpskog nacionalizma (u teoriji nacija i nacionalizma ovaj pojam se uzima kao tehnički, vrednosno neutralan). Ta veza između demokratije i patriotizma, da upotrebimo tu, lepšu reč, nije bila srpska specifičnost, nego činjenica evropske i svetske istorije. Dovoljno je pročitati šta o toj temi imaju da nam kažu, recimo, tri autorke, bliske cionizmu, demokratiji i liberalizmu – Hana Arent, Dominik Šnaper ili Jael Tamir. Od američke Deklaracije nezavisnosti i francuske Deklaracije prava čoveka i građanina, ideje demokratije, liberalizma i patriotizma bile su tumačene kao logične posledice ideje narodnog suvereniteta. Ona je, opet, značila da građanin na individualnom planu, i narod na kolektivnom, imaju pravo da sami odlučuju o svojoj sudbini, da sami biraju put kojim će ići. Srpski seljak iz Mačve, grčki iz Atike, ili bugarski sa Rodopa, više nisu hteli da budu turski kmetovi i sultanovo roblje, nego pripadnici nacije. Ukoliko bi neko pokušao da ih u tome spreči, strani okupator ili lokalni tiranin, građanin i njegova nacija imali su dužnost da ta svoja prava odbrane. To su bile ključne ideje ideologa srpskog liberalizma, Jevrema Grujića, Vladimira Jovanovića, Svetozara Miletića. Grujić i Jovanović su školovani na velikim evropskim univerzitetima, ali su se u borbi za demokratiju pozivali na tradicionalne srpske ustanove – na seosku samoupravu, na narodne skupštine, na seoske zadruge. To je bilo u osnovi ideja potonjih srpskih socijalista i radikala – Svetozara Markovića i Nikole Pašića. Tu je, kao i kod Vladimira Jovanovića, posebno važno bilo njihovo švajcarsko iskustvo, po kome se stabilan i pravedan poredak uspostavlja, pre svega, na sopstvenim tradicijama. Demokratija, vladavina prava i ljudska prava, bili su ključne parole u borbi radikala sa autoritarizmom poslednjih Obrenovića i, naročito od 1903. do 1914, u samoodbrani Srba od osvajačkih namera i konzervativizma Austro-Ugarske.

Zašto je vreme od 1903. do 1914. toliko sporno za naše istoriografe?

Najvažnije je razumeti da je demokratija još od starih Grka, potom i u obnovljenom vidu, posle Francuske revolucije, evropska pojava, kako to lepo pokazuju Lučano Kanfora, Mauricio Viroli, DŽon Dan, i da se, kao takva, javila i u Srbiji. Ona je tu, kao i u ostatku Evrope, imala lokalne, nacionalne specifičnosti. U nekim segmentima srpska demokratija bila je uslovljena i spoljnim uticajima. Ali tvrditi da su demokratija i liberalizam u Srbiju jednostavno uvezeni, ili da to nisu pravi liberalizam i prava demokratija, zato što nedovoljno liče na engleske ili francuske obrasce, znači ne razumevati ni evropsku ni srpsku istoriju. Pravi izazov je uočavati ono što evropske zemlje spaja i onda taj fenomen proučavati u njegovim raznovrsnim, lokalnim, nacionalnim oblicima. Demokratija je jedna od takvih tema, baš kao i nacionalna ideja, ili, recimo, romantizam.

Ali otkuda tako drastične razlike u stavovima savremenih srpskih istoričara?

Ni svi autori naše knjige nemaju u svemu podudarne stavove. Ono što ću reći je, naravno, moje mišljenje. Osnovni uzrok nije u samoj prošlosti, nego u današnjim političkim neslaganjima. Živimo u vremenu poraza i posustalosti. LJudi za svoje slabosti i neuspehe često optužuju svoje pretke. Kada zaborave na pravila zanata, i dozvole da ih savladaju strasti i strahovi, srpski istoričari se neretko posvađaju sa nacionalnom istorijom. Klasičan primer je jedan vremešni istoričar koji ne voli radikale, Karađorđeviće i Jugoslaviju, pa čak ni Srbe s one strane Drine, a voli Obrenoviće, naprednjake i Nemačku. Zato odgovornost za Prvi svetski rat pripisuje Srbiji. Kao univerzalni recept za rešavanje svih srpskih nevolja iz 1914. i iz naših dana, on nam nudi svoj životni moto, koji je pregnantno sažeo u kleknuti pred jačim. Drugi deo srpske istoriografije, koji takođe ne voli radikale i Karađorđeviće, voli Obrenoviće i naprednjake, ali voli i Jugoslaviju, Tita, SAD i Britaniju, otišao je već toliko daleko da sasvim ozbiljno tvrdi da su Nikola Pašić, srpski radikali, seljaci i nacionalisti, preteče srpskog fašizma. Nedovoljno urbani i nemoderni srpski seljak i palančanin, tako postade protofašista, dok se za pravim korenima srpskog liberalizma traga u dobu druga Tita, u liku i delu Marka Nikezića. I onda se izvodi kontinuitet od Svetozara Markovića do Slobodana Miloševića i Srebrenice. Ključno je traganje za uzrocima onoga što se dogodilo 1991-1999. u defektima srpske istorije i srpske političke kulture. To je, ustvari, tipičan autokolonijalni, autošovinistički diskurs, u kome žrtva sebe krivi za ono što joj se desilo, ili je u to ubeđuje sam nasilnik. O tome u našoj knjizi piše Slobodan Antonić, a ovih dana u jednom beogradskom dnevnom listu i Zoran Ćirjaković. Mark Mazauer ubedljivo je pokazao da genocid i uspela masovna istrebljenja ne sprovode seljaci i divljaci, nego baš moderne, napredne, lepo dizajnirane, tehnološki superiorne države i civilizacije. Tako je od američkih plavih bluza, preko austrijskih i nemačkih nacista, do današnjih NATO osvajača. Knjiga Srbi 1903-1914 ima zaista, povremeno, polemički ton. Ona je, međutim, poziv na dijalog, na odbranu zanata od diktata sile. Ključno pitanje je, ipak, da li hoćemo da prošlosti priznamo njenu autonomiju, ili da joj nametnemo naša, današnja merila. Ne uplićimo pokojnike u naše svađe. Preuzmimo, umesto toga, na sebe odgovornost za ono što se danas događa.

Anđelka Cvijić

Više o knjizi SRBI 1903 – 1914: Istorija ideja

 

O KNJIGAMA SE NE RAZGOVARA

Ilustrovana politika, 10. maj 2016.

Dok pripremamo nove posete gradovima u Srbiji, podsetite se gde, sa kim i o čemu smo razgovarali tokom aprila.

Nova Varoš 1Inspirisani romanom „Ugrađivanje straha“ portugalskog pisca Ruija Zinka, agresijom predizbornih akcija ovdašnjih političara i zbunjenošću ljubitelja knjige onim što im se nudi putem medija i na trafikama, grupa pisaca i izdavača osmislila je kulturni pokret „Biranje pod moranje“ u okviru kojeg obilaze biblioteke i domove kulture u celoj zemlji. Na tribinama i gosti i domaćini objašnjavaju kako biraju pisce i njihova dela, a ne izostaju ni oštre polemike.

Od Bečeja i Vrbasa, preko Nove Varoši i Prijepolja do Pirota, Knjaževca i dalje – mali književni karavan putuje i pronosi ideju o tome zašto je važno misliti svojom glavom, slušajući pritom glas čitalačkog naroda o tome šta im je potrebno, šta vole, a šta ih muči.

– U svim vremenima književnost je imala moć da menja ljude oko sebe, a pre dvadeset i pet godina upustio sam se u izdavački posao, s osećajem da se kao čitalac gubim u vremenu kojem ne pripadam, u kojem čitaoci dobrih knjiga nestaju, a to je ovo vreme industrije pisanja – kaže Zoran Hamović, glavni urednik izdavačkog preduzeća „Klio“ i pokretač čitave akcije.

Ko nas usmerava i uči kako da plivamo u tom okeanu knjiga, kako biramo i kako upravljamo svojim životima, teme su kojima se Hamović bavi četvrt veka:

– Kada danas uđete u knjižaru, kao da ste se našli u poslastičarnici u kojoj se agresivno nude proizvodi sa najviše šećera, prodavci vam ne daju vreme ni da razmislite. Naši urednici se trude da velike svetove pisane na malim jezicima otkriju što većem broju ljudi i zato smo pokrenuli i ovu antipotrošačku kampanju sa ciljem da lično dođemo do naših, sadašnjih i budućih, čitalaca.

Nova Varoš 5U Novoj Varoši dočekuje nas mala, ali snalažljiva i uigrana ekipa Biblioteke „Jovan Tomić“, smeštene u belom zdanju zanimljive istorije. „Zgrada je završena 1909. sa namerom da bude opštinska uprava za Osmanlije, ali su oni u njoj bili manje od tri godine, dok ih nismo oterali“, objašnjava knjižničar Vladimir Dulanović, koji nas dočekuje sa koleginicama Radmilom Bijelić i Gordanom Markićević, kao i Nikolom Bijelićem, saradnikom i prijateljem ove Biblioteke, inače profesorom francuske književnosti.

Dok se hvale podacima o pet stotina članova i trideset pet hiljada knjiga, naši domaćini kao da se uvijeno i žale – kažu da su „nažalost, najčitaniji ljubavni romani koje pišu novinarke televizijskih šund emisija“, a od ozbiljne literature poslednjih meseci izdvaja se po čitanosti jedino „Sonata“ Aleksandra Gatalice. Znači, bilo je pravo vreme za akciju „Biranje pod moranje“!

Tridesetak posetilaca večernje književne debate prilično je popunilo biblioteku i, što je još važnije – bili su raspoloženi da slušaju, pitaju i komentarišu, s tim što je bilo primetno odsustvo profesora književnosti iz ovog grada, mada su uredno bili pozvani. Sutradan sam prisustvovao odgovoru jedne profesorke srpskog jezika, na pitanje zašto nije došla. „Mrzelo me je“, reče ona. Takav stav bio je jedan od razloga zbog kojih su se Hamović i pisci Muharem Bazdulj i Vule Žurić zaputili na jugozapad Srbije.

– Žalosno – prokomentarisao je Žurić jer o knjigama se retko razgovara, čak i u bibliotekama, baš kao što ni u aktuelnoj predizbornoj kampanji u kojoj nijedan kandidat baš nijednom nije spomenuo kulturu.

Vule je govorio o knjigama koje njega uvek iznova inspirišu, poput „Zavere budala“ Džona Kenedija Tula („pisac se ubio u 32. godini zbog depresije pošto ga je trideset izdavača odbilo za taj roman, pa je posle toga njegova majka objavila rukopis“), „Platforme“ Mišela Ulebeka ili „Bez daha“ Dimitrisa Sotakisa.

– Nemojte biti rezervisani prema knjigama ili autorima za koje nikada niste čuli poručio je pisac publici, dok je njegov kolega Muharem više govorio o svetskim delima iz 19. veka koja su menjala svet poput „Olivera Tvista“ ili „Čiča Tomine kolibe“.

Razvila se zanimljiva diskusija o književnoj kritici, prema kojoj je Hamović skeptičan („postoji samo književni pi-ar, ali ne i kritika“), o upotrebi, pa i nepoštovanju ćirilice, što je jedan od posetilaca prebacio i gostima rekavši da su sve knjige o kojima se te večeri govorilo štampane na latinici.

– Za mene je ćirilica svečano, a latinica radno pismo, „Klio“ ih poštuje podjednako, štampa knjige na oba, a patriotizam negujemo kvalitetom onoga što objavljujemo – objasnio je Hamović. – Ćirilica treba da se koristi u školama i državnoj administraciji, ali svakako ne bih mogao da tvrdim da bi isključiva upotreba ćirilice povećala pismenost našeg naroda.

Gotovo niko nije primetio da sati prolaze, jer su književne diskusije u malom gradu podno planine Zlatar postajale sve užarenije. Kakva nam je školska lektira? Bazdulj smatra da je redosled onoga što se deci nudi pogrešan, jer bi mlađi razredi trebalo prvo da čitaju ono što je njima bliže, poput „Proklete avlije“ Iva Andrića ili „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića, a da kasnije dolaze „Ep o Gilgamešu“, Danteov „Pakao“, Alber Kami sa svojim „Strancem“ i drugi svetski klasici. „Ako nekome sa petnaest godina ogadite čitanje tako što ćete ga terati da čita ono što ne razume, tu pomoći više nema“, zaključio je pisac.

Suprotnu stranu zauzeo je Žurić smatrajući da deca baš treba prvo da znaju da je bio neki Homer ili Dante i da su oni napisali nešto važno, „a da je na profesorima da ta dela približe đacima i pokažu im koliko tu strasti ima“. Šteta što jedan učenik nije bolje artikulisao svoje pitanje, već je nekoliko pitanja, od cenzure do političkih uticaja na književne nagrade, zamumuljio u jedno, pa su govornici takođe zamumuljili i zbrzali svoje odgovore, možda se nadajući da će i sami jednog dana dobiti kontroverznu NIN-ovu nagradu.

Zato su bili mnogo konkretniji kada se iz publike povela diskusija o precenjenosti nekih autora, a na tapet su odmah stavljena dva – Paolo Koeljo i Milorad Pavić. Bazdulj se složio za oba:

– Sve što je posle „Hazarskog rečnika“ Pavić pisao bilo je derivativno i ne tako dobro, a razlozi za uspeh te knjige nisu bili isti u Srbiji i svetu. Ovde je u to vreme bila aktuelna alegorija o Srbima kao Hazarima, narodu koji nestaje, dok je roman osvojio svet formalnom inovacijom, uvođenjem paralelnih svetova.

Za Koelja se i Žurić složio da je to čak ispod i loše literature, ali da je Pavić pisao mnoge vredne knjige, i za srpsku kulturu značajne, još pre „Hazarskog rečnika“, a da je posle tog romana počeo da glumi književnu zvezdu, „što u Rusiji i jeste bio“.

Prijepolje 2U Prijepolju goste su dočekale dve energične žene, sadašnja i bivša direktorka Biblioteke „Vuk Karadžić“, crnokosa Sadija Hodžić i plavokosa Hadija Kriještorac, koja je na čelu ustanove bila od 1989. do 2003. godine. Zadivljujuće je kako su hodnike Doma kulture objedinile, pregradile i dogradile tako da ima jednu celinu i izdvaja se od ostatka zdanja u kome se šire galerija, bioskop i muzička škola. Uredile su i poseban ulaz sa divnom baštom…ma sve je tu da oko četiri i po hiljade aktivnih članova budu zadovoljni. Uradile su i više od toga: napravile prvi bibliobus u Srbiji koji obilazi petnaestak sela u krugu od dvadeset kilometara, a u dogovoru sa lekarima otvorili su i čitaonicu u lokalnoj psihijatrijskoj bolnici, namenjenu terapiji.

Od knjiga ne možemo oči da odvojimo, posebno Žurić i još više Bazdulj koji ih uzima sa polica i mahnito prelistava.

– Nemojte da mi ukradete knjigu – upozorava ga Hadija, koja nas vodi kroz Biblioteku.

– A ja baš to volim da radim – hladno će Bazdulj.

– Tako mi i izgledate – uporna je Hadija da „odbrani“ ovo sveto mesto koje lokalni političari smatraju bespotrebnim troškom u gradskom budžetu.

– Ali neću od vas da ukradem – završava Muharem uz osmeh ovaj dijalog dobrodošlice.

U sali je bilo tek dvadesetak ljudi, iako se Biblioteka nalazi u samom centru grada, na ušću Mileševe u Lim. Nezainteresovanost Prijepoljana za druženje uz knjigu i pametne razgovore nije uticala na dobru atmosferu u kojoj su domaćini Hamovića uporedili sa „vrednim mravom na polju borbe za bolji položaj knjige u društvu“, našto su se pisci odmah prepoznali: „A mi smo cvrčci“!

– Postali smo žrtve medijskog nasilja, deo čitalačkog stada, kojima drugi govore šta je vredno i dobro. Drugačije može da bude samo ukoliko preuzmemo odgovornost za svoj izbor knjiga, prijatelja, političara – zaključio je Hamović gledajući tri srednjoškolke kako beže sa tribine.

Srđan Jokanović