Mesečne arhive: novembar 2015

Na mom radaru

Objavljeno od strane

Novi magazin, 5. novembar 2015 (strana 5)

Zoran Hamović Završen je Beogradski sajam knjiga. Bio je šezdeseti, jubilarni, najveći i najznačajniji na Balkanu, jedan od najvećih u svetu, najposećeniji, sa najviše najizuzetnijih spisateljica po kvadratnom metru, najviši štandovi, sa najsnažnijim zamahom pravoslavlja u ruskosrpskim vezama, duhovnim uzletom koji je dao novu međunarodnu dimenziju Beogradu na vodi. Nikada u istoriji nismo imali takav. Meni je, da kažem, neprijatno koliko nam je svima bilo dobro

Mož da bidne, al’ ne mora da znači, dragi moji! Za one koji nisu skloni kritici već usrdno mole “daj nam danas”, Sajam je i ove godine velika svetkovina knjige, praznik pisane reči, masovni susret ljudi od pera i ljubitelja književnosti i čitanja. Za one koji se ne uklapaju u bajku već gledaju svojim očima i pitaju: a šta ćemo sutra, vrag je pomerio zavesu i odneo šalu. Ko gleda video je da pisac nije pisac, da knjiga nije knjiga,
da izdavači nisu izdavači, da posetioci nisu čitaoci…

Samo se potvrdilo da knjigaviše nije simbol učenosti, već prostote u naponu. Kao glavni događaj Sajma knjiga ukazao se vodič za buduće sponzoruše, starlete i “ukućanke”. Novinari lake ruke doneli su tešku odluku da podrže dalji razvoj nosilaca takvih opijumskih tvorevina. Potrošačka poetika učinila je važno nevažnim, čestite stavila na stranu, nesoj u prvi red. Na sajmu je bilo bleštavo ravnodušje i užurbana gerila promotera promocije. Umesto vizije u kojoj će nam dolaziti sve više priznatih i poznatih pisaca sa svih krajeva sveta, uspeli smo da rasteramo i ono malo što nas, kako-tako, raspoznaje.

Šta da kažemo za to da nagradu Dositej Obradović stranom izdavaču za zasluge u objavljivanju na španskom jeziku nije dodelio ministar kulture, kako bi dolikovalo. Ove godine dobitnica priznanja Sandra Oljo, direktorka i urednica izdavačke kuće Akantilado iz Barselone, koja je objavila dela Aleksandra Tišme, Danila Kiša i Ive Andrića, provela se k’o bos po trnju.

Umesto da se radujemo što je knjiga stavljena u raklje javnih nabavki da spreči svekoliku korupciju, mi podrivamo sistem koji inadžijski vaspostavlja kulturna EU-tanazija. Zakon o javnim nabavkama bio je takođe predmet zabave na sajmu knjiga. Nije zgoreg da ga nazovemo pravim imenom Zakon o javnim nabavkama. Neko je doveo u isti red javnu nabavku slikara, dirigenta i originalnu knjigu i u isti koš metnuo sa hidrocentralama, vetroparkovima i naftom. Borile su se mlade dame zastupnice Uprave za javne zabavke junački da objasne izdavačima i bibliotekarima kako se (lošem) zakonu uvek može doskočiti. Neka, hvala! Neka ga primenjuju na svoje kućne ljubimce i tvorce zakona. Mi se saginjati nećemo!

U Frankfurtu na sajmu knjiga pojavio se da o slobodi govora prozbori Salman Ruždi. Kad takav skandal-majstor otvara sajam, zna se šta će biti. Demonstrativno su otišli Iranci. Kod nas Emir Kusturica nikoga nije oterao, ali mi je veći problem da shvatim koga je sve privukao i šta je sad to što se nekad zvalo sajam knjiga…

Ne dam i neću da mi bilo ko kaže da ovo nije tačno. Ko hoće može na Poligraf, Hala 3, desno.

Zoran Hamović glavni je urednik i direktor izdavačke kuće Clio, autor razvojnog i  obrazovnog projekta Internest, predsednik Udruženja Biblioteka plus i potpredsednik Udruženja Kreativna Srbija. Bavi se programiranjem i realizacijom obrazovnih projekata u oblasti kulture i medijske pismenosti. Piše i čita bez naočara.

O usamljenosti i kako je prevazići

Objavljeno od strane

USAMLJENOSTNe mogu reći da ovo pišem iz ugla apsolventa psihologije, potencijalnog budućeg stručnjaka koji će imati znanja i kompetencije da adekvatno učestvuje u psihičkom životu ljudi oko sebe, u svim sferama života. Mogu da kažem da pišem kao individua, kao opservator, o jednoj slici sveta koja se sve češće pojavljuje pred mojim očima. Pišem kao neko ko se trudi da sebe, a i sebi bliske i drage ljude posmatra na objektivan način (pitanje je koliko uspeva u tome).

Upotrebila sam termin individua. Boeci ga definiše kao nešto što se ne može podeliti, kao jedinka i duh, ne može se rastaviti. Libereralizam gleda na individuu kao na nešto apsolutno, biće za sebe. Da li je to opravdano? Rođeni smo sami, umrećemo sami, ali da li možemo kroz život sami? Ljudski život je život u zajednici i pojam pojedinca se sa pravom može dovesti u pitanje. Kant tvrdi: „Čovek je biće predodređeno za društvo“.

Možemo filozofirati (barem ja) o uticaju današnjeg modernog doba na ovu otuđenost, letargiju i nezainteresovanost o kojoj svedočimo svakodnevno, a i sami je upražnjavamo, ali činjenice koje nudi ovo štivo nas moraju makar za korak, dva vratiti unazad, jer smo, čini mi se, otišli predaleko.

Neophodno je razjasniti da samoća i usamljenost nisu isto, pa ni slično. Ono što karakteriše usamljenost je specifičan, subjektivan osećaj izolovanosti sa kojim se osoba suočava (poremećena socijalna kognicija), a koji dalje dovodi do niza disfunkcionalnih reakcija i ponašanja i kao krajnji rezultat, osoba se nalazi u začaranom krugu iz kojeg, da bi izašla, mora da se suoči sa onim što je najviše plaši, ljudi.

Kao društveno odgovorna bića, moramo naučiti kako da se ponašamo jedni prema drugima i kako da budemo podrška jedni drugima. Velika pažnja u knjizi Usamljenost posvećena je, kako fiziološkim faktorima koji su od značaja, tako i psiho-somatskim posledicama hronične usamljenosti. Organizam je lavirint, sve je povezano. Biološko, psihološko i fizičko se prepliću.

Nesvesni smo koliko društveni odnosi usmeravaju i definišu naš svakodnevni život. Autori govore o egzistencijalnom poreklu straha od usamljenosti i odbačenosti. Puka borba za preživljavanjem je motivisala naše pretke da formiraju društvene odnose kako bi sebi obezbedili „evolucionu prednost“.

Kako živimo u dobu u kojem je javno eksponiranje našeg privatnog života postalo svakodnevica, naša sposobnost prilagođavanja omogućila nam je da se u tom korpusu „srećnih“ života snalazimo kako znamo i umemo. Kombinujući socio-kulturne norme i lične želje, kao mozaik, slažemo sliku o sebi i plasiramo je u javnost, planirano i sa predumišljajem. „Lečimo“ svoje rane time što ih krijemo od drugih, a vremenom te iste rane iz našeg svesnog prelaze u nesvesno (samoobmanjivanje). Nažalost, iako smo ih gurnuli pod tepih, one ne prestaju da kidaju deo po deo našeg fizičkog i psihičkog zdravlja, ostavljajući nam veoma opipljive posledice.

Dešava se neprestana komunikacija unutar našeg organizma. Komunikacija na ćelijskom nivou, između organa, sistema organa… Na taj način organizam može da vrši samoregulaciju. Ova činjenica, koja u prvi plan stavlja komunikaciju na fiziološkom nivou, može se preslikati, kao slika u ogledalu, i na psihološki nivo. Skoro svaka studija na koju se autori ove knjige pozivaju ističe kardiovaskularne posledice hronične usamljenosti, koje često mogu biti i životno ugrožavajuće.

Zaključak: odnos definiše odnos? Kada patimo zbog neuspelog ljubavnog odnosa, kada nas je najbolja drugarica u osnovnoj školi ismejala, kada ste zaboravljeni i ignorisani od strane nekog roditelja, kada ne možete da uspostavite kvalitetnu komunikaciju ni sa kim na radnom mestu,… Mnogo je primera i mnogo je subjektivne (i objektivne) interpretacije događaja koji ostaju zaptiveni u nama, praveći plodnu podlogu za razvoj usamljenosti. Još ako u nama samima postoji klica onda je „uspeh“ skoro pa zagarantovan.
„Kakve su ti misli, takav ti je život“, „Kako sa dugima, ako ne možemo sa samim sobom?“, „Čini drugima ono što želiš da drugi čine tebi“, mnogo je tih dobro poznatih krilatica koje smo čuli nebrojeno puta u životu, ali ako bismo malo zastali i sprečili sopstveno, cinično prevrtanje očima na te iste rečenice, možda nam se taj cinizam ne bi uporno vraćao nazad, kao bumerang.

Niko nije imun na pomenute negativne osećaje, svako od nas ima neka iracionalna uverenja koja mu, s vremena na vreme, kruže oko glave. To samo znači da smo ljudi, imamo pravo na to. Ono što svaki pojedinac ne sme dozvoliti jeste da ga te misli obuzmu celog i da sažvaću svaku mrvicu optimizma i ideje o životnoj sreći. A u biti, ne možemo biti srećni sami.

Ksenija Vulić

VIŠE O KNJIZI USAMLJENOST

I dalje o čitanju

Objavljeno od strane

kult-biblioteke

Ili
Kakva je razlika između načitanih i onih koji čitaju

Završen je Sajam knjiga, šezdeseti po redu, sa otvaranjem koje je pretendovalo kao i do sada da bude veoma svečano, sa Rusijom kao počasnim gostom, gužvama između štandova, velikim brojem mladih koji su došli sa namerom da kupe isključivo jednu knjigu koja je bila hit, dok drugi naslovi za njih nisu postojali. Da li smo dovoljno uradili da ih približimo tzv. nepublici, tvrdoglavoj u svojim nastojanjima da budu u trendu, da ne iskoče iz proseka koji je bezbedan. Razgovarali smo sa nekim beogradskim srednjoškolcima uoči Sajma, o novim knjigama, o tome šta čitaju…Dobri, pametni odgovori i razmišljanja onih koji nisu odustali od sebe i obrazovanja , koji se nisu prepustili blatnjavoj struji zaglupljivanja i stvaranja poslušnika daju nam izvesnu nadu da se stvari mogu menjati. Dakle, ne samo konstatacije da je sve strašno, posrnulo, devastirano, opšte zgražanje dok je tv uključen na kanalu još jednog rijalitija, već nešto konkretno. Ono što je moguće. Učiniti da knjiga dođe do čitalaca, pohvaliti mladu osobu koja je pročitala, ne negodovati, ne kritikovati fejs i tviter, već podstaći potrebu za samopoštovanjem i dostojanstvom koje se stiče samo znanjem.
Pronaći u gomili onaj par očiju koji se raduje mirisu nove knjige ili naslovu koji je najzad slobodan u biblioteci, poslati im poruku da će načitaniji i pametniji lakše nalaziti životna rešenja umesto sumnjivih prečica.
Knjige koje objavljuje Clio nisu hitovi i bestseleri, još manje saveti o modi, ishrani ili načinu da se obogatite. Kakva je onda njihova šansa na tržištu knjiga? Imaju li mogućnost da se probiju kroz ringišpil naslova koji se nude sa svakog novinskog kioska ? I da pobede tabloide koji su kao paraziti pojeli prostor štampanih medija u kome više nema mesta za duže tekstove koji zahtevaju strpljenje i pismenost.
Uprkos svemu, da li je Sajam bio praznik ili poraz dobre knjige, ne znamo. Da li ćemo dozvoliti da lažni sjaj bestselera za jedan dan zaseni trajne vrednosti, zavisi od svih nas. Clio će i dalje objavljivati one knjige koje to zaslužuju i koje su potrebne našoj intelektualnoj javnosti, a vi čitajte, komentarišite, kritikujte. Da ne budemo nevidljivi i da se zna kako nije bezvredno sve što znamo.