Žoakin Marija Mašado de Asis
POSTHUMNI MEMOARI BRASA KUBASA

Ironija ovoga sveta je u tome što sve dok ne umremo ne znamo ni kako ni zašto smo živeli. A da li posle smrti uopšte nešto znamo, to ćemo saznati. Ovim pojmovima poigrava se Mašado de Asis ( 1839- 1908), brazilski pisac razvijenog smisla za realizam koji bi po britkosti i ironičnosti stila mogao da pruži ruku Pirandelu i njegovom smislu za humor, iako ih je delila četvrtina veka i Atlantski okean. Nastavite sa čitanjem →

Emil Habibi, Opsimista – Čudnovati nestanak Srećka Nesrećkovića

Zahvaljujući fantastičnom prevodu Srpka Leštarića, naša kultura je jedna od retkih koja ima privilegiju da upozna delo najintrigantnijeg palestinskog pisca Emila Habibija.

Kulturološka kontraverza ovog pisca, aktiviste, političara poreklom iz hrišćansko-palestinske porodice i pripadnika KP Izraela, vidljiva je već u oksimoronskom naslovu Opsimista (…I uvek se pitam: šta sam ja, jesam li pesimista ili optimista?) i apsurdu tragikomične avanture identiteta koju nagoveštava podnaslov Čudnovati nestanak Srećka Nesrećkovića. Kao i njegov antijunak, Emil Habibi je odlučio da nastavi da živi u Izraelu i kada ga je njegova domovina (u romanu predstavljena u liku Juad, žene u koju je zaljubljen) napustila, i kada je tako postao sumnjivo lice i izdajnik i za svoje izbegle sunarodnike i za izraelsku državu. Crnohumorna alegorijska priča o tragičnom životu čoveka koji pokušava da razume istorijsko-političku stihiju kojoj je izložen kao nekoj vrsti mitske sudbine, a koju može dostojanstveno da nosi samo ako je ismeva i parodira. Neočekivan Epilog na samom početku romana daje ključ njegovog čitanja, ali i ono što je još važnije, viziju nepobeđenog Čoveka, možda samo čudesno nestalog.
Ne čekajte više, ne čekajte!/Pocepajte svoje spavaće haljine/i napišite sami sebi/pisma koja željno čekate! (Semieh el Kasim, Kuran smrti i jasmina) Nastavite sa čitanjem →

Izašao je novi naslov u popularnoj ediciji ‘Gral’ koja donosi nove naslove svetske književnosti i zahvaljujući čijem izboru su srpski čitaoci upoznali mnoga, do sada nepoznata, imena svetske književnosti. Ovog puta to je Emil Šukri Habibi (1922–1996) i njegovo najpoznatije delo Opsimista u izvrsnom prevodu sa arapskog Srpka Leštarića. Autor je rođen u Palestini, u hrišćanskoj porodici. Jedan od najmlađih lidera Palestinske komunističke partije, ostao je u svom rodnom gradu Haifi za vreme prvog arapsko-izraelskog rata 1948. godine. Nakon rata, učestvovao je u osnivanju izraelske Komunističke partije i bio višegodišnji urednik lista Al-Itihad. Godine 1956. prelazi u Nazaret i ostaje tamo do kraja života. Bio je u nekoliko mandata član izraelskog parlamenta, Kneseta, i dobitnik je visokih književnih priznanja, među kojima i najviše izraelske književne nagrade kao jedini nejevrejin koji je njome počastvovan. Prema sopstvenoj želji, sahranjen je u Haifi.

Roman neobičnog naslova skovanog od reči ‘pesimista’ i ‘optimista’ ima i složeni podnaslov koji donekle objašnjava ono što čitaoca očekuje – ‘ Čudnovati nestanak Srećka Nesrećkovića’. Habibijev anti-junak Said, kreiran donekle po ugledu na Volterovog Kandida i Hašekovog dobrog vojnika Švejka, pokušava da opstane u gotovo nemogućim uslovima stalnog sukobljavanja Arapa i Izraelaca u borbama za tzv. Zapadnu obalu u ratu iz 1948. Taj ritam neprekidnog smenjivanja perioda rata i primirja uslovio je i samu strukturu romana, fragmentarnost kao metaforu suživota Arapa i Izraelaca čije nepomirljive razlike Habibi pokušava da ublaži ironijom i gorkim humorom. Na taj način sublimiše mnoge elemente koji će znatno nakon nastanka ovog romana ranih sedamdesetih godina prošlog veka biti teorijski uobličeni kao postmodernizam. No, sigurni smo da nikakvi teorijski postulati nisu vodili autora već sasvim suprotno, realno iskustvo koje je čitavog života nadograđivao naporima za pomirenje. Habibi u okviru istog postupka korespondira sa čuvenim arapskim pesnicima, inkorporirajući tako raskošno književno nasleđe u svoj diskurs ali istovremeno ublažavajući potencijalno preteranu ispolitiziranost na koju navodi tema romana. U daljem toku Habibi se osvrće i na ratove koji su usledili, preplićući prvo lice pripovedača, Saida, sa ironijskim otklonom sveznajućeg pripovedača čija se nit naracije probija kroz dogodovštine glavnog junaka u gotovo brehtovskom maniru.Taj otklon od tragičnih događaja, postignut izuzetnim Habibijevim književnim majstorstvom pomaže čitaocu da prihvati priču o tragičnoj sudbini Palestinaca, večitim sukobima sa izraelskom državom i autorovo uočavanje mana oba naroda i uzroka nesklada u ovom tragičnom odnosu. Nastavite sa čitanjem →