Drugi deo teksta Savremeni naučni pogled na snove Žarka Trebješanina

Dauve Draisma
Izvor: www.lc.nl

Savremeni psiholog Dauve Draisma, empirijski i eksperimentalno orijentisan, zainteresovao se za snove koji su i dalje zagonetka i koji, smatra on, psiholozima postavljaju mnoga podsticajna, a nerešena pitanja: Možemo li tokom sna da postanemo svesni da sanjamo, pa čak i da upravljamo tokom radnje u snu, tj. da kontrolišemo snove? Zašto su nam bizarni, apsurdni i nelogični događaji u snovima savršeno normalni, a kada se probudimo, odmah shvatamo da su besmisleni, nemogući? Zašto s nelagodom sanjamo da polažemo već položene ispite? Koliko dugo traju naši snovi? Da li sanjamo o istim temama u fantazijama kao što sanjamo i u erotskim snovima? I, najzad, za istraživače snova najteže i najznačajnije pitanje: Da li snovi imaju smisao ili nisu ništa više „do salve impulsa koje haotično ispaljuju neuroni“?

Upravo zbog ovakve naučne orijentacije i racionalnog, veoma trezvenog i skeptičnog pristupa onome što se o snovima može pouzdano saznati, Draisma se ne bavi previše spekulativnim tumačenjem snova, poput Jungovog, Fromovog i Bosovog.

Autor u svom istraživanju snova koristi veoma raznovrsne izvore saznanja i podatke: naučne članke iz fiziologije, neurologije i biologije snova, knjige posvećene psihologiji i psihoanalizi snova, zatim članke i knjige u kojima se precizno analiziraju sadržaji snova, te korelaciona istraživanja tema koje se javljaju u snu i demografskih i psiholoških odlika snevača itd. Osim toga, on se oslanja na mnoštvo dragocenih, bogatih i autentičnih dnevnika snova, autobiografija, pisama i drugih spisa koji nude svež i obiman materijal za proučavanje snova. To su pre svega Dnevnici snova holandskog psihijatra, socijalnog reformatora i pisca Frederika van Edena (1860‒1932), koji je decenijama beležio svoje snove, zatim profesora medicine na Oksfordu ser Vilijama Oslera (1849–1919), koji je vodio svoj dnevnik snova gotovo deset godina (1910‒1919), i Engleskinje Meri Arnold-Forster (1861–1951), koja je na osnovu svog ličnog dnevnika napisala Istraživanja snova.

Izvor: en.wikipedia.org

Snovi postaju relevantan predmet ozbiljnih naučnih istraživanja, smatra Draisma, tek kada se 1953. godine ispostavilo da se mogu meriti. Eugen Aserinski utvrdio je egzaktno, pomoću EEG aparata (svojevrsnog ogledala mozga, koje je 1929. pronašao H. Berger) u laboratoriji Čikaškog univerziteta (kojom je rukovodio N. Klejtman) da, dok spavamo, neke oblasti našeg mozga tri ili četiri puta tokom spavanja postaju aktivne, „pale se“ i počinju da „svetlucaju“. To je na osnovu električnih talasa mozga protumačeno kao nesumnjiv znak da te oblasti ne spavaju i da započinju da „ispredaju priče koje doživljavamo kao snove“. Istovremeno s povećanom aktivnošću mozga u izvesnim periodima spavanja javljaju se brzi, nagli i nepravilni pokreti očnih jabučica ispod zatvorenih kapaka (REM – rapid eye movements). Godina 1953, kada je došlo do ovog otkrića u neurofiziologiji spavanja, predstavlja još jednu prekretnu, revolucionarnu godinu u istraživanju snova. Revolucionarno je bilo saznanje da san nije homogen, da je izgrađen od REM i NREM faza (u kojima nema naglih, nasumičnih pokreta očiju). Upravo tada, kad snevač uđe u REM fazu, pouzdano se javljaju snovi, jer, ukoliko snevača probudimo u toj fazi, on može da kaže šta je upravo sanjao.[1] Zahvaljujući brojnim kasnijim dovitljivim eksperimentalnim polisomnografskim istraživanjima povezanosti fizioloških promena u REM fazi i snova, koja su od tada počela da se vrše po celom svetu, u proteklih šest decenija mnogo smo saznali o tome kada i kako naš mozak stvara snove. Ali, nažalost, uprkos tim saznanjima, nije jasnije šta sanjamo, a još i manje kakva je priroda i uloga snova i, posebno, koji je njihov smisao.

U savremenom proučavanju snova krupan korak napred napravila su i dva američka psihologa, Kelvin Hol (odličan znalac Frojdovog i Jungovog dela) i Robert van de Kastl, svojim kapitalnim delom Analiza sadržaja snova (1966). U njoj su izneli svoj metod proučavanja snova pomoću brižljivo izrađenog sistema kategorija i kvantitativnog kodnog sistema za detaljnu analizu sadržaja snova (formalnu i suštinsku). I to je bio veliki napredak u objektivnom, egzaktnom naučnom proučavanju tema, likova i radnji u snovima. Valjalo bi da analiza odgovori na sledeća pitanja: Da li se radnja odigrava u zatvorenom ili otvorenom prostoru? Da li je okolina poznata snevaču? Da li se u snu javljaju druge osobe, muške ili ženske, mlade ili stare? Koliko se javlja agresivan, prijateljski ili erotski odnos? Kakva je atmosfera u snu: zastrašujuća, vesela ili tužna? Na osnovu odgovarajućeg kodiranja pojedinih elemenata sna možemo, oslanjajući se na obrađene rezultate uzorka snova, tačno i nepristrasno odgovoriti na pitanja kao što su: po čemu se razlikuju po svom sadržaju snovi muškaraca i žena, mladih i starih, psihički bolesnih i zdravih, pripadnika različitih kultura ili različitih vremenskih perioda itd. Na osnovu kvantitativne analize sadržaja, utvrđeno je, recimo, da žene češće sanjaju snove koji se zbivaju u poznatom, zatvorenom prostoru, dva puta češće se u njihovim snovima javljaju boje, češće sanjaju svoje očeve nego muškarci majke itd.[2]

 Žarko Trebješanin

Odlomak iz pogovora za knjigu TKAČ SNOVA

Povodom objavljivanja knjige Tkač snova Dauvea Draisme u nastavcima prenosimo tekst Žarka Trebješanina Savremeni naučni pogled na snove, koji je poslužio kao predgovor ovoj knjizi.

Izvor: pixabay.com

Snovi su nekada davno uzimani krajnje ozbiljno kao doživljaji naše duše koja napušta telo za vreme spavanja i koja je tada u stanju da primi „onostrane“ poruke demonskih bića ili naših umrlih predaka. U snu se otvaraju granice između ovog i onog sveta, sveta živih i sveta mrtvih, što omogućava komunikaciju snevača sa dušama umrlih.[1] U tzv. primitivnim društvima, ali i civilizacijama u starom veku, oni su shvatani kao „glas bogova“, te su kod ljudi izazivali veliku pažnju i poštovanje, koje je često prelazilo u strahopoštovanje. Stari narodni sanovnici[2] Vavilonaca, Egipćana, Jevreja, Grka, Rimljana pokazuju koliku su važnost onovremeni ljudi pridavali ovim onostranim porukama, koje čoveku šalju natprirodna bića, duhovi predaka, bogovi ili demoni. U jednom drevnom spisu iz Mesopotamije rečeno je da onaj ko poznaje snove „poznaje srce svih stvari“.[3] U antičko doba eksperti za snove, efori, odlazili su da spavaju u hramove i na druga sakralna mesta u nadi da će im se bogovi obratiti u snu i da će im došapnuti važnu tajnu poruku. Tumači snova (šamani, vračevi, proroci, vidovnjaci, sveštenici) bili su najcenjeniji ljudi u starim civilizacijama jer su oni jedino posedovali dragocenu veštinu pouzdanog odgonetanja skrivenih, simboličkim jezikom iskazanih poruka i opomena koje onostrane, božanske sile upućuju smrtnicima. Dobro poznata priča iz Starog zaveta o Josifovom tumačenju faraonovih snova o sedam gladnih i sedam debelih krava jasno pokazuje da se tada gledalo na san kao na šifrovanu viziju koju Bog šalje čoveku da bi ga opomenuo, a koju samo odabrani mogu da protumače.

U srednjem veku u zapadnoj hrišćanskoj kulturi san je postao sumnjivi noćni proizvod, prevashodno „glas demona ili samog đavola“, a retko kada, i samo u snu izuzetnih, svetih ljudi, može se javiti „glas Boga“. Hrišćanska crkva je proganjala gatare, vračare i tumače snova kao neznabošce i varalice. Odbačeno je predskazivanje sudbine putem snova, koji su poimani kao iluzije, lažni putokazi koji su često zavodili snevača i odvodili ga na stranputicu.

U novom veku, posebno u vreme prosvetiteljstva, od druge polovine 17. pa do kraja 18. veka, nastaje kult razuma, koji postaje mera svih stvari, vrhovni arbitar u svim pitanjima. Ono što je sa gledišta instrumentalnog razuma nepojmljivo, to i nema smisla proučavati. Sve što je psihičko, a nije moglo da stane u tesnu Prokrustovu postelju – nagoni, osećanja, imaginacija, intuicija, empatija – bilo je nemilosrdno amputirano i odbačeno. Prosvetiteljstvo je u ime racionalnog saznanja i vere u strogu nauku ne samo odbacilo narodno tumačenje snova kao praznoverje već je smatralo svako proučavanje snova kao nedostojno nauke i zdravog razuma. Tumačenje snova izgledalo je potpuno nespojivo s naučnim pogledom na svet, te su ovu staru, nekada poštovanu a sada sumnjivu i opskurnu veštinu naučnici velikodušno prepustili raznoraznim varalicama, samozvanim prorocima, vračarama, jurodivima i – pesnicima.

Romantizam, koji se temelji na imaginaciji, intuiciji i iracionalnim osećanjima i strastima, vratio je snove u centar duhovnog interesovanja i poštovanja. Tajanstveni, lepi i zastrašujući snovi predstavljaju nepresušni izvor mašte i najdubljih, intuitivnih saznanja. Po mišljenju slavnog nemačkog filozofa i pesnika Herdera, „san je majka poezije“. A drugi veliki nemački romantičarski pesnik Novalis uzdisao je: „Snova, o da mi je uvek novih snova.“ Snovi su za romantičare važni jer nam simboličke predstave u snu otkrivaju jedan drugi, nepoznat i tajanstven svet, prebogat simbolima. Oni nas povezuju sa onostranim i večnim, sa onim što se ne da razumom pojmiti i sa najvećim i najdubljim misterijama naše duše.

Krajem 19. veka naučnici su, suprotno pesnicima i mitološkom narodnom shvatanju, smatrali da su snovi zbrkani proizvod čovekovog mozga i ljudskih čula u stanju spavanja, a ne „jezik bogova“. Oni su time obnovili ono što su tvrdili još grčki filozofi Demokrit i Aristotel ‒ da su snovi beznačajni nusprodukt naše uspavane duše i da u njima nema ničeg mističnog, natprirodnog, niti proročanskog. Ovi antički filozofi anticipirali su stavove savremene eksperimentalne psihologije o materijalističkoj, neurološkoj osnovi snova, koji su epifenomeni nasumičnog rada mozga, bez smisla i psihološkog značenja.

Sigmund Frojd
Izvor: srbijadanas.com

Frojdovo kapitalno delo Tumačenje snova (1900), nastalo na razmeđu vekova, iz korena je izmenilo dotadašnji kruti scijentistički i pozitivistički pristup snovima i širom otvorilo vrata psihološkom izučavanju snova. Zapravo, u njegovo doba, u vreme dominacije empirističke nauke i racionalističkog poimanja sveta, ignorisane su tako marginalne, nedostojne i kompromitovane pojave kakve su snovi. Malo ko je od ozbiljnih naučnika, fiziologa, psihologa ili medicinara bio spreman da rizikuje svoj ugled upuštanjem u istraživanje tako mistične, opskurne i prezrene oblasti kao što su snovi. Frojd je u moderno doba bio taj koji je ponovo otkrio zaboravljeni smisao snova, kao i metod za istraživanje njihovog simboličkog jezika, te ih tako sa krajnje periferije vratio u samo središte kulture Zapada. Snovi nisu besmislene pojave, nusprodukt uspavanog mozga, ali ni „jezik bogova“, smatra tvorac psihoanalize. Oni su jezik duše, kojim progovara naše nesvesno na jedan simbolički način. Pre Frojdovog sistematskog, obuhvatnog i pronicljivog naučnog istraživanja prirode i smisla snova, u ovoj oblasti je „carovala mrkla tama“, ocenio je Jung.[4]

Glavna biološka uloga snova je, smatra Frojd, da budu čuvari spavanja.[5] Snovi odraslih ljudi su po pravilu zbrkani, čudni, besmisleni i otud nerazumljivi, za razliku od dečjih snova, jasnih, razumljivih, providnih, koje bez napora tumačenja lako možemo razumeti kao imaginarno ostvarenje neke želje koja je u realnosti ostala neostvarena. Tako, recimo, jedan petogodišnji dečak prethodnog dana nije smeo da jede sladoled, ali zato iste noći u snu jede veliku porciju sladoleda! Prema tome, za dečji san možemo reći da je otvoreno ispunjenje neke svesne, nepotisnute želje.

To što su snovi odraslih ljudi neprozirni, nerazumljivi i naizgled apsurdni i što se u njima ne nazire ostvarenje želja dolazi otud što su oni izopačena zamena za nešto drugo što je smisaono, ali nesvesno. Na taj način Frojd za tumačenje snova uvodi fundamentalnu razliku između manifestnog sadržaja sna (zapamćeni tekst sna kojeg smo svesni), s jedne strane, i latentnih misli sna (skrivene, nesvesne želje i misli koje su nevidljiva, prava suština sna), s druge. Ono što se obično naziva snom, a u Frojdovoj terminologiji očiglednim snom, samo je maska, odnosno iskrivljena verzija pravog sna u kojem dominira neka zabranjena i svesti nepoznata želja. „Izopačenje sna je ono što čini da nam se san prikazuje tako čudnim i besmislenim“, zaključuje Frojd.[6] San je, dakle, neproziran ne zato što je takav po svojoj prirodi, već zato što je tendenciozno deformisan. Cilj izopačenja je da se ne dozvoli prognanim impulsima da povrede etičke zahteve svesnog ega. Izopačenje se u snovima javlja kao rezultat cenzure i rada sna. U Frojdovoj teoriji snova rad sna je postupak kojim se od latentnih misli sna obrazuje manifestni san, koji je nerazumljiv i za samog snevača. Rad sna je, dakle, kaže Frojd, „onaj rad koji skriveni san preobraća u očigledni“. Ovaj nesvesni postupak obavlja mehanizam rada sna, a to su sažimanje, pomeranje, simbolizacija, arhaizacija, vizuelizacija, dramatizacija i sekundarna obrada[7], pomoću kojih san postaje izopačen, apsurdan i otud nerazumljiv. Tumačenje snova je rad koji ide u suprotnom smeru, on uklanja efekte procesa izopačenja kako bi od manifestnog sna dospeo do skrivenog, latentnog smisla sna. Svoje celokupno tumačenje snova Frojd sažima u formulaciju: „San je prikriveno ispunjenje jedne potisnute želje.“

Osim Frojdovog tumačenja, za dubinsko tumačenje snova značajni su i pogledi Junga, Froma i egzistencijalističke analize na prirodu, funkciju i način interpretiranja snova… (Ali o njima, iz razumljivih razloga, koji će ubrzo postati jasni, nema ni reči u knjizi Tkač snova.)

Karl Gustav Jung
Izvor: buka.com

Karl Gustav Jung, za razliku od Frojda, smatra da san nije puka fasada iza koje treba tražiti neko latentno, tobož skriveno značenje. „Sumnjam da smemo prihvatiti da je san nešto drugo nego što se čini da jeste“, a zatim nastavlja: „Pre sam sklon da se pozovem na drugi autoritet, naime na jevrejski Talmud, koji kaže da je san svoje sopstveno tumačenje. Drugim rečima, ja uzimam san za ono što on jeste. … San je prirodni događaj i nema vidljivog razloga za pretpostavku da je on neki lukav pronalazak, određen da nas zavede, da nas odvede u zabludu“, piše Jung aludirajući na Frojda.[8] San ništa ne skriva, već, naprotiv, snevaču otkriva, simboličkim jezikom, njegovo pravo duševno stanje. Za Junga san je „spontano samoprikazivanje aktuelnog stanja nesvesnog u simboličkom izražajnom obliku“.[9] San je poruka koju naše nesvesno šalje nama samima, kaže tvorac analitičke psihologije. Jung smatra da je san izraz mudrosti nesvesnog, posebno kolektivnog nesvesnog, koje sadrži riznicu akumuliranog predačkog iskustva. U kriznim situacijama, u prelomnim trenucima života, arhetipovi kolektivnog nesvesnog šalju svoja upozorenja svesti putem snova. S obzirom na to da se u snovima javljaju arhetipske figure kolektivnog nesvesnog (Senka, Anima, Animus, Sopstvo), kao i da njihova mudrost nadilazi lično iskustvo, razumljivo je da u snovima dominiraju univerzalni simboli, koji imaju transpersonalno i transkulturalno značenje.

Erih From
Izvor: detinjarije.com

Prema Erihu Fromu, u nastanku i oblikovanju sna ne igraju glavnu ulogu isključivo infantilne želje, već to mogu i sadašnji, aktuelni motivi. San je, smatra ovaj psihoanalitičar, „smislen i značajan izraz bilo koje vrste mentalne aktivnosti u uslovima spavanja“ (razmišljanja, sećanja, nade, brige, namere i težnje).[10] Snovi simboličkim jezikom izražavaju naše želje, kao i naše strahove, očekivanja, iluzije, ali i pronicljive uvide. Oni su često izraz mržnje, sebičnosti, pakosti, ali i težnje za rastom, potrebe za saznanjem, za pravdom; oni su, dakle, izraz i onoga što je najgore i onoga što je najbolje u nama samima. Veština razumevanja snova često se sastoji u tome da otkrijemo da li san izražava naše zdrave, racionalne težnje i uvide ili bolesne, iracionalne želje i racionalizacije. From se slaže sa Jungom da smo mi često pronicljiviji i mudriji u snu nego u budnom stanju, ali za razliku od Junga, koji to tumači uticajem transcendentnog izvora, From smatra da je to stoga što naša misao, oslobođena stega spoljašnje realnosti, postaje lucidnija.[11]

Značajno je spomenuti i razumevanje (ne tumačenje) snova sa stanovišta egzistencijalističke psihoanalize. Naime, egzistencijalistički analitičari, i posebno Medard Bos (Boss), kritikuju dogmatsko „dubinsko“ tumačenje, odnosno „dešifrovanje“ snova i zalažu se za analizu snova u novom, fenomenološkom ključu. U njihovom razumevanju smisla sna bitni su odgovori na pitanja: prema kakvom je svetu u toku snevanja pojedinac „otvoren“ (neživoj prirodi, svetu biljaka, životinja ili ljudi), koje se emocije u snu javljaju itd. U svojoj knjizi o snovima Bos (1985) oštro kritikuje frojdovsko „simboličko“ tumačenje snova jer, po njegovom mišljenju, san ništa ne prikriva (u tome se Bos slaže sa Jungom), već, naprotiv, otkriva, izražava osobeni način bivstvovanja snevača u svetu.[12] Ako pojedinac, recimo, sanja kako ćelavi, onda to nije prerušeni „strah od kastracije“ ili „impotencije“, već slikovito predstavljanje doživljaja „egzistencijalnog osiromašenja“.[13]

 Žarko Trebješanin

Više o knjizi TKAČ SNOVA

Pogovor za knjigu PSIHOLOGIJA DOBROTE Salmana Ahtara

Izvor: pixabay.com

Psihoanaliza je uzela učešća u mnogim temeljnim debatama o ljudskoj prirodi i moralu. Smatrajući da imaju originalne i korisne uvide, mnogi psihoanalitičari su pisali o tome da li je čovek po svojoj suštini dobar ili zao. U istoriji filozofije i kulture na ovo pitanje davani su potpuno oprečni odgovori, a i psihoanaliza je zauzela vrlo određen i po nekim mišljenjima ekstreman stav.

Tokom svoje istorije, psihoanaliza je morala da odgovori na brojne kritike, opravdane kao i neopravdane. Samo jedna među njima odnosi se na njen poslovični pesimizam.^[1] Najveći broj životnih ili kliničkih situacija koje je moguće protumačiti na različite načine psihoanalitičari tumače na najnegativniji, svodeći sve ono što je moglo biti smatrano dobrim ili uzvišenim na bazično i patološko. Posebno je zgodno u tu svrhu koristiti mehanizme odbrane, pa objasniti, na primer, da je pristojnost prikrivena agresivnost, marljivo učenje beg od seksualnih impulsa, patriotizam projekcija „kompleksa oca“… Čini se da je dovoljno pogledati termine u naslovima Frojdovih knjiga i tekstova: nelagodnost, rat, cepanje, iluzija, prolaznost…

Sigmun Frojd
izvor: commons.wikimedia.org

U teorijskom smislu, međutim, ima i više od toga. Frojd je smatrao da isti mehanizmi stoje u osnovi i normalnosti i patologije. Na ovom načelu je insistirao u svojim poslednjim radovima (videti Freud, 1938, str. 195), a ono je osnovna tema jedne od njegovih najvažnijih knjiga iz prve decenije XX veka (Freud, 1901). Frojd je pokazao da u mnogim oblicima svakodnevnog ponašanja, kao što su omaške u govoru ili pisanju, zaboravljanje ili pogrešno povezivanje odnosno upamćivanje, postoji jasan smisao koji je određen dejstvom nesvesnog na svest analognom onome koje prepoznajemo u procesu formiranja simptoma. Isto važi i za snevanje, sanjarenje, kreativnost. On u svim tim fenomenima prepoznaje iste mehanizme koji pod specifičnim uslovima dovode do pojave simptoma i poremećaja. Frojd je, dakle, psihoanalizu zasnovao kao sistem sa ogromnom dozom determinizma (Popović, 1988, str. 58–70): svaki detalj svačijeg ponašanja moguće je analizirati i u njemu otkriti dejstvo nekog mehanizma odbrane, a da je tu analizu često nemoguće podvrći spoljašnjoj verifikaciji. Slika čoveka koja iz toga proizlazi gotovo je u potpunosti lišena slobode: koliko god se borio, on ne može da uspostavi autonomiju od nesvesnog i bude siguran zašto je nešto uradio, rekao, odlučio. Frojdove ambicije bile su, međutim, još veće: on je želeo da zasnuje kliničku antropologiju (videti Van Haute & Geyskens, 2004), da suštinu ljudskog bića opiše kao inherentno patološku. Po toj koncepciji, patologija (pre svega patologija seksualnosti) predstavlja pravu meru ljudskosti, suština ljudskosti je rascep.^[2]

Slično je bilo i s mnogim kasnijim generacijama psihoanalitičara. Da pomenemo samo najslavnije primere: Melani Klajn je pisala o značaju zavisti, a Oto Kernberg se protivio ideji o mogućem postojanju zdravog narcizma, različita tumačenja kreativnosti i umetničkog stvaralaštva nisu išla dalje od nagona… Tako se dogodilo da psihoanaliza za čitav vek ništa nije rekla o, recimo, velikodušnosti ili se tek dotakla zahvalnosti i iskrenosti.

Nekoliko decenija psihologijom je dominirao pristup nastao kao reakcija upravo na ovakve stavove razvijene u psihoanalizi. Takozvana humanistička psihologija bila je usmerena na proučavanja ličnosti u celini i njenih najsvetlijih strana. Psiholozi humanističke orijentacije trudili su se da razviju teoriju ličnosti čiji osnovni princip ne bi bio unutrašnji konflikt. Njihov najvažniji predstavnik Abraham Maslov pisao je o „najvišim dometima ljudske prirode“. Po njegovom mišljenju, u ljudima postoji nezavisna, biološki utemeljena motivacija, nesvodiva na nagone, nesvesno ili mehanizme odbrane, da se saznaje, teži pravdi, uživa u lepoti, bori za istinu… Štaviše, Maslov je verovao da odustajanje od tih potreba vodi izopačenju ljudske prirode i specifičnim oblicima mentalnih poremećaja (Maslov, 2001). Iz ovoga su proistekla istraživanja motivacije za rad, radoznalosti, integrisanosti ili autonomije, a i savremeni pristupi ovim temama su pod uticajem izvorne humanističke struje (Dimitrijević, 2001). Dijalog između ovih psiholoških sistema u izvesnoj meri je postojao tokom šezdesetih godina prošlog veka, ali je nakon toga zamro.

Salman Ahtar
Izvor: sigourneyaward.org

Zadatka da iz psihoanalitičke perspektive sistematski pristupi pitanju razumevanja ljudskih kvaliteta (i njihove autentičnosti) poduhvatio se Salman Ahtar, već dugo jedan od najproduktivnijih autora u savremenoj psihoanalizi. Ahtar je rođen u Indiji 1946. godine. Po završetku studija medicine, specijalizaciju psihijatrije završio je u SAD gde mu je mentor bio Vamik Volkan, drugi velikan savremene američke psihoanalize, s kojim i danas objavljuje. Psihoanalitički trening završio je u Filadelfiji gde i danas radi kao univerzitetski profesor i psihoanalitičar.

Do početka 2016. godine Ahtar je objavio ukupno sedamdeset i sedam knjiga. Jedan deo njegovih interesovanja odnosi se na definisanje i tretman poremećaja ličnosti, takozvane primitivne mehanizme odbrane i strukture ličnosti (videti, na primer, Akhtar, 2000). Mnogo je pisao i o psihološkim aspektima imigracije i izbeglištva (Akhtar, 1999; 2010), a jedan je od autora koji su otvorili pitanje specifičnosti recepcije psihoanalize u Aziji (Akhtar, 2005a; 2009a). Autor je često korišćenog i citiranog psihoanalitičkog rečnika (Akhtar, 2009b), knjige o psihoanalitičkom slušanju (Akhtar, 2012), a bio je urednik brojnih važnih stručnih časopisa. Ahtar je takođe objavio sedam knjiga poezije, na engleskom i urdu jeziku, što nije neobično s obzirom na to da već nekoliko generacija njegovih predaka piše pesme ili „songove“ za bolivudske filmove. Poslednjih nekoliko godina posebno se usmerio na pisanje i priređivanje knjiga o „osnovnim ljudskim iskustvima“: usvajanju dece (Akhtar & Kramer, 2000), očinstvu (Akhtar & Parens, 2005), želji za posedovanjem (2005b), pitanjima života i smrti (2011), strahu (2014), ulogom životinja u našim životima (Akhtar & Volkan, 2014a, b), beznadežnosti (2015a), pohlepi (2015b), sramu (2015c) i mnogim drugim.

Ahtarove knjige prevedene su na brojne jezike, a on je vrlo tražen predavač i izlagač. Mada je čitav jedan seminar održao u Beogradu pre četvrt veka, ovo je prvi prevod nekog njegovog dela na srpski jezik. U Psihologiji dobrote, Ahtar razmatra šest psiholoških fenomena, podeljenih u dve grupe. Među „dobra svojstva“ spadaju hrabrost, rezilijentnost i zahvalnost, a među „dobre postupke“ darežljivost, opraštanje i žrtvovanje. U svakom od poglavlja Ahtar izlaže definicije datog fenomena, njihove razvojne aspekte, psihoanalitičko razumevanje i daje brojne kliničke ilustracije. Njegove definicije često nisu psihoanalitičke, već potiču iz filozofije ili Oxford Encyclopaedic Dictionary, a etimologija je izložena u okviru starogrčkog i latinskog, ali i sanskrita i neevropskih tradicija. Fenomeni se onda dovode u vezu sa srodnim psihičkim svojstvima i razgraničavaju od njih. U ovim delovima teksta do izražaja dolazi Ahtarova erudicija i sposobnost da se pozove na brojne primere iz istorije ili umetnosti.

Razvojem pomenutih fenomena Ahtar se bavi uglavnom u kontekstu psihoanalitičkih razvojnih teorija, mada ne previđa značaj bioloških faktora. Uglavnom počinje klasičnim pristupima, ali gotovo uvek uključuje i savremena razmatranja, pa i istraživačke rezultate. Razvoj se trudi da prati tokom čitavog životnog ciklusa, a to što je najveći broj podataka prikupljen u radu s decom i odojčadi nije njegova krivica.

Najvredniji deo knjige, međutim, predstavljaju njeni klinički delovi. U njima se diskutuju povezanosti osnovnih fenomena kojima je knjiga posvećena sa različitim psihopatološkim simptomima. Ovom prilično tradicionalnom pristupu Ahtar dodaje brojna razmatranja snaga koje ljudi nose u sebi i opise situacija kada nekome psihoterapijska pomoć nije potrebna. Najuzbudljiviji deo knjige lako bi mogle biti upravo kliničke ilustracije. Izabrane iz višedecenijske analitičke i supervizijske prakse, napisane upečatljivo i iskreno, Ahtarove vinjete predstavljaju kliničku psihoanalizu u najboljem izdanju. U njima vidimo i to da su Ahtar-autor i Ahtar-kliničar ista osoba: prirodna, radoznala, kreativna, darežljiva… Dok je pesimista Frojd izgleda govorio da su pacijenti „dobri samo za naučna istraživanja i zato što se mora zarađivati“ (Ferenczi, 1988), optimista Ahtar razgovara sa osobama koje mu se obrate za pomoć nikad ne zaboravljajući sopstvene slabosti i ne prestajući da razmišlja o zahtevima koji se postavljaju pred čitavu profesiju (videti, na primer, odeljak „Hrabrost analitičara“).

Ahtar, otud, ovom nevelikom knjigom na izvrstan način otvara bavljenje temama koje nam mnogo nedostaju. S jedne strane, za psihoanalizu bi bilo veoma dobro kad bi ublažila svoj determinizam i pesimizam otvarajući se za izvorne kvalitete i dobrotu ljudi. S druge strane, za opštu javnost može biti važno da se misli i govori o dobroti zbog globalnih tendencija u medijskom izveštavanju usmerenom na zločine i tračeve, zbog opšte krize morala u doba površnih identiteta i čestih preseljenja, ali i zbog gotovo potpunog nestanka optimizma iz društvenog života u Srbiji.

Čitalište 27, novembar 2015.

O knjizi Komunikacija Stjuarta Tabsa

Višеgоdišnjе prеdаvаčkо iskustvо Stјuаrtа Таbsа (Stewart Tubbs) nа pоlјu lidеrskih vеštinа, nа Biznis kоlеdžu Univеrzitеtа u Мičigеnu, kао i kоnsultаntski rаd u prеkо pеtstо kоmpаniја, uticаli su nа snаgu pisаnе rеči, nаučnu prоduktivnоst i rеflеksivnоst u rеšаvаnju prоblеmа kоmunikаciјskе еtikе. Nјеgоvо fоrmаlnо оbrаzоvаnjе iz оblаsti lidеrstvа i оrgаnizаciјskоg pоnаšаnjа, svаkаkо је dоprinеlо аutеntičnоsti u istrаživаčkоm pristupu prоblеmimа kоmunikоlоškе nаukе, štо sе mоžе zаklјučiti i nа оsnоvu dоprinоsа оvе knjigе u svеtu i kоd nаs.

U nаmеri dа sе približi nе sаmо аkаdеmskој, nеgо i širој čitаlаčkој јаvnоsti, оvо izdаnjе sаdrži оdrеđеnе nоvinе. Оsim оbоgаćеnjа tеоriјskоg dеlа, primеtnе su „kućicе” u tеkstu (аntrаfilеi) kоје sаdržе prаktičnе sаvеtе, а čiја је svrhа dа sе pоvеćа njеnа primеnа. Nеkе dоpunе činе sаvеti аutоrа о tоmе kаkо pоbоlјšаti nеvеrbаlnе vеštinе, kаkо dа rоditеlјi uspеšniје slušајu svојu dеcu, kаkо sе izbоriti sа trеmоm, kаkо pоdsticаti rаzvој pоvеrеnjа… Nаslоvi i pоglаvlја knjigе оdrеđuјu svојu čitаlаčku publiku, kоја sе lаkо prоnаlаzi mеđu kоmunikаciјskim stručnjаcimа, lidеrimа, оbičnim grаđаnimа, rоditеlјimа, nаstаvnicimа i studеntimа kојi žеlе dа unаprеdе svоје znаnjе о kоmunicirаnju, pа dо istrаživаčа kојi sе bаvе prоblеmimа еtоsа kоmunicirаnjа u grаničnоm pоlјu sоciјаlnе psihоlоgiје, sоciоlоgiје, kоmunikоlоgiје i pоlitikоlоgiје.

Аutоr је u nајnоviјеm izdаnju knjigе nа 796 strаnа, u svih pеtnаеst pоglаvlја, unео оdrеđеnе izmеnе i dоpunе kоје sе оdnоsе nа kоmunikаciоnu prаksu lidеrа, оpаžаnjе оsоbа, slušаnjе, studiје slučаја, primеrе аdеkvаtnе i nеadekvatne rоdnе kоmunikаciје, sа pоsеbnim аkcеntоm nа еtici kоmunicirаnjа i kоntеkstе, kао štо su intеrpеrsоnаlnа, intеrkulturnа i grupnа kоmunikаciја. Pо pitаnju strukturе mаtеriјаlа, knjigа је pоdеlјеnа nа dvе cеlinе: „Principi” i „Kоntеksti”. U prvоm dеlu, аutоr rаzmаtrа principе kоmunikаciје u kоје spаdајu: оbјаšnjеnjе оvоg prоcеsа, оdnоsi u njеmu, оpаžаnjе оsоbа, vеrbаlnе i nеvеrbаlnе pоrukе, slušаnjе, kоnflikti i prеgоvаrаnjе, еtikа i kоmunikаciја. U drugоm sе bаvi kоntеkstimа kоmunikаciје u kоје svrstаvа: intеrpеrsоnаlnu, intеrkulturnu, intеrvјuisаnjе, kоmunikаciјu u mаlој grupi, јаvnu, u оrgаnizаciјi, mаsоvnu kоmunikаciјu i nоvе tеhnоlоgiје.

Nа pоčеtku svаkоg pоglаvlја Таbs dеfinišе cilјеvе putеm kојih usmеrаvа čitаоcа nа prоblеmе kојi su оbrаđеni u tоm dеlu. Nа krајu, nаvоdi dеsеtаk klјučnih pојmоvа kојi dеfinišu dаtо pоlје, kао i višе pitаnjа zа pоnаvlјаnjе prоčitаnоg, kоја imајu zа cilј аktivirаnjе čitаоcа i оtvаrаnjе nоvih misаоnih prоblеmа. U tе svrhе nајčеšćе upоtrеblјаvа nаlоgе „nаvеditе”, „nаbrојtе”, „оbјаsnitе”, „rаzmоtritе”, „rаzmislitе”, kојi аktivirајu mišlјеnjе čitаоcа, mоtivišući gа dа stvаrа znаčеnjа zа sеbе. Аutоr usmеrаvа čitаоcа nа vеžbаnjе kоје imа zа cilј dа gа dоdаtnо pоdstаknе u kоmunikаciоnim situаciјаmа, dа vоdi dnеvnik, bеlеži rеаkciје sаgоvоrnikа, crtа mоdеlе kоmunikаciје, izvоdi mаlе еkspеrimеntе, pоsmаtrа dоgаđаје, pišе еsеј i dоdаtnо istrаžuје prоblеmе kојi su оbrаđеni u pоglаvlјu.

U zаklјučnim dеlоvimа аutоr dаје rеzimе, kао i prеpоručеnu litеrаturu, kаkо bi čitаоci nаprаvili sаmоеvаluаciјu znаnjа о оbrаđеnim sаdržајimа i prоširili gа u sklаdu sа intеrеsоvаnjimа. Nа krајu knjigе nаlаzi sе аbеcеdni rеčnik sа оkо 240 pојmоvа kојi su dоdаtnо оbјаšnjеni putеm оpštih didаktičkih nаčеlа i nаučnо prihvаtlјivih dеfiniciја, i prilаgоđеni rаzličitim nivоimа prеdznаnjа i оblаsti intеrеsоvаnjа čitаlаčkе publikе. Bоgаtа bibliоgrаfiја, indеks imеnа drugih аutоrа, kао i indеks pојmоvа nа sаmоm krајu knjigе čitаоcimа оmоgućаvајu lаkšе snаlаžеnjе krоz mаtеriјаl.

Nаvеdеni princip pisаnjа оdrеđuје knjigu Stјuаrtа Таbsа kао dоbrо strukturirаnu cеlinu, pri čеmu јој dаје visоku didаktičku vrеdnоst, јеr pоlаzi оd rаzličitih nivоа znаnjа о prоblеmu. Kоd nоvе publikе stvаrа јаsnе prеdstаvе, dеfinišе pојmоvе, оtvаrа оdrеđеnа pitаnjа i pоdstičе ih dа оd pаsivnih čitаlаcа pоstаnu аktivni pоsmаtrаči i еdukоvаni subјеkti u prоcеsu kоmunikаciје. Sа vizuеlnоg аspеktа, štivо је оbоgаćеnо tаbеlаmа, grаfikоnimа i shеmаmа kоје imајu zа cilј dа prеdstаvе i sistеmаtizuјu znаnjе i nаučnе infоrmаciје о principimа i kоntеkstimа kоmunikаciје, bаzirајući sе nа sаvrеmеnim, rеlеvаntnim nаučnim istrаživаnjimа iz оblаsti sоciјаlnе psihоlоgiје, sоciоlоgiје, kоmunikоlоgiје, pоlitičkih nаukа. Knjigа је zbоg јаsnоćе јеzikа i strukturirаnоsti prеpоručlјivа svimа kојi su zаintеrеsоvаni zа izučаvаnjе i rаzmišlјаnjе о prоblеmimа kоmunikаciје i njеnih kоntеkstа.

Dеlо Stјuаrtа Таbsа оtvаrа mnоgа pitаnjа kао štо su: kоmunikаciјskа еtikа, kulturоlоškе rаzlikе i оpаžаnjе drugih, vеštinе i znаnjа о kоmunicirаnju, društvеnе ulоgе, kаrаktеr, sеlеktivnоst, rоdnа rаvnоprаvnоst, оdnоs vеrbаlnо/nеvеrbаlnо, prоksеmikа, mоć i dоminаciја, kао i pitаnjе о tоmе gdе su grаnicе аkаdеmskе slоbоdе. Nајvаžniјi dоprinоs аutоrа је pеčаt intеrdisciplinаrnоsti, kојi је, pо svеmu sudеći, nеоphоdаn kаkо bi budućа istrаživаnjа prоblеmа kоmunicirаnjа bilа prеdstаvlјеnа nа cеlоvit i sistеmаtičаn nаčin.

Više o knjizi Komunikacija

Slobodan Vuletić
OŠ „Kosta Trifković“

Ne mogu reći da ovo pišem iz ugla apsolventa psihologije, potencijalnog budućeg stručnjaka koji će imati znanja i kompetencije da adekvatno učestvuje u psihičkom životu ljudi oko sebe, u svim sferama života. Mogu da kažem da pišem kao individua, kao opservator, o jednoj slici sveta koja se sve češće pojavljuje pred mojim očima. Pišem kao neko ko se trudi da sebe, a i sebi bliske i drage ljude posmatra na objektivan način (pitanje je koliko uspeva u tome).

Upotrebila sam termin individua. Boeci ga definiše kao nešto što se ne može podeliti, kao jedinka i duh, ne može se rastaviti. Libereralizam gleda na individuu kao na nešto apsolutno, biće za sebe. Da li je to opravdano? Rođeni smo sami, umrećemo sami, ali da li možemo kroz život sami? Ljudski život je život u zajednici i pojam pojedinca se sa pravom može dovesti u pitanje. Kant tvrdi: „Čovek je biće predodređeno za društvo“.

Možemo filozofirati (barem ja) o uticaju današnjeg modernog doba na ovu otuđenost, letargiju i nezainteresovanost o kojoj svedočimo svakodnevno, a i sami je upražnjavamo, ali činjenice koje nudi ovo štivo nas moraju makar za korak, dva vratiti unazad, jer smo, čini mi se, otišli predaleko.

Neophodno je razjasniti da samoća i usamljenost nisu isto, pa ni slično. Ono što karakteriše usamljenost je specifičan, subjektivan osećaj izolovanosti sa kojim se osoba suočava (poremećena socijalna kognicija), a koji dalje dovodi do niza disfunkcionalnih reakcija i ponašanja i kao krajnji rezultat, osoba se nalazi u začaranom krugu iz kojeg, da bi izašla, mora da se suoči sa onim što je najviše plaši, ljudi.

Kao društveno odgovorna bića, moramo naučiti kako da se ponašamo jedni prema drugima i kako da budemo podrška jedni drugima. Velika pažnja u knjizi Usamljenost posvećena je, kako fiziološkim faktorima koji su od značaja, tako i psiho-somatskim posledicama hronične usamljenosti. Organizam je lavirint, sve je povezano. Biološko, psihološko i fizičko se prepliću.

Nesvesni smo koliko društveni odnosi usmeravaju i definišu naš svakodnevni život. Autori govore o egzistencijalnom poreklu straha od usamljenosti i odbačenosti. Puka borba za preživljavanjem je motivisala naše pretke da formiraju društvene odnose kako bi sebi obezbedili „evolucionu prednost“.

Kako živimo u dobu u kojem je javno eksponiranje našeg privatnog života postalo svakodnevica, naša sposobnost prilagođavanja omogućila nam je da se u tom korpusu „srećnih“ života snalazimo kako znamo i umemo. Kombinujući socio-kulturne norme i lične želje, kao mozaik, slažemo sliku o sebi i plasiramo je u javnost, planirano i sa predumišljajem. „Lečimo“ svoje rane time što ih krijemo od drugih, a vremenom te iste rane iz našeg svesnog prelaze u nesvesno (samoobmanjivanje). Nažalost, iako smo ih gurnuli pod tepih, one ne prestaju da kidaju deo po deo našeg fizičkog i psihičkog zdravlja, ostavljajući nam veoma opipljive posledice.

Dešava se neprestana komunikacija unutar našeg organizma. Komunikacija na ćelijskom nivou, između organa, sistema organa… Na taj način organizam može da vrši samoregulaciju. Ova činjenica, koja u prvi plan stavlja komunikaciju na fiziološkom nivou, može se preslikati, kao slika u ogledalu, i na psihološki nivo. Skoro svaka studija na koju se autori ove knjige pozivaju ističe kardiovaskularne posledice hronične usamljenosti, koje često mogu biti i životno ugrožavajuće.

Zaključak: odnos definiše odnos? Kada patimo zbog neuspelog ljubavnog odnosa, kada nas je najbolja drugarica u osnovnoj školi ismejala, kada ste zaboravljeni i ignorisani od strane nekog roditelja, kada ne možete da uspostavite kvalitetnu komunikaciju ni sa kim na radnom mestu,… Mnogo je primera i mnogo je subjektivne (i objektivne) interpretacije događaja koji ostaju zaptiveni u nama, praveći plodnu podlogu za razvoj usamljenosti. Još ako u nama samima postoji klica onda je „uspeh“ skoro pa zagarantovan.
„Kakve su ti misli, takav ti je život“, „Kako sa dugima, ako ne možemo sa samim sobom?“, „Čini drugima ono što želiš da drugi čine tebi“, mnogo je tih dobro poznatih krilatica koje smo čuli nebrojeno puta u životu, ali ako bismo malo zastali i sprečili sopstveno, cinično prevrtanje očima na te iste rečenice, možda nam se taj cinizam ne bi uporno vraćao nazad, kao bumerang.

Niko nije imun na pomenute negativne osećaje, svako od nas ima neka iracionalna uverenja koja mu, s vremena na vreme, kruže oko glave. To samo znači da smo ljudi, imamo pravo na to. Ono što svaki pojedinac ne sme dozvoliti jeste da ga te misli obuzmu celog i da sažvaću svaku mrvicu optimizma i ideje o životnoj sreći. A u biti, ne možemo biti srećni sami.

Ksenija Vulić

VIŠE O KNJIZI USAMLJENOST

Iako je prošlo više od 30 godina otkako je Nensi Frajdej otpočela svoje revolucionarno proučavanje seksualnih fantazija, slabo smo napredovali u razumevanju funkcije, gestacije i devijacije naše erotske imaginacije. I mada danas o seksu govorimo sve otvorenije, kada su u pitanju naše najintimnije seksualne fantazije, slučaj je često drugačiji. Psihoterapeut Bret Kar je dao sebi u zadatak da istraži malo poznat svet naših seksualnih maštarija u Seksu i psihi, pionirskoj studiji o najskrivenijim područjima Erosa. Nastavite sa čitanjem →