Srećemo se u kafeteriji Instituta za fizikalnu meicinu “Dr Simo Milošević” u Igalu. Rui dovršava sendvič. Kosa mu je kraća nego proletos, pa ga na prvi pogled ne prepoznajem. Sedam pored njega.
- Dakle, ipak si stigao.
Klima glavom dok guta poslednji zalogaj.
- Jesam, ali je bilo napeto. Imao sam samo pola sata na rimskom aerodoromu da uhvatim drugi let. A tamo su tako dezorganizovani. I bezobrazni su. Svađao sam se sa jednim službenikom da me pusti na početak reda, ali nije popuštao. Znam italijanski, ali namerno sam pričao na engleskom. Kad se svađaš sa strancem, nikad nemoj da se služiš njegovim jezikom. Ako se zaljubiš u stranca, onda treba da govoriš njegovim jezikom.
Kao gosti festivala Trg od knjige u Herceg Novom portugalski pisac Rui Zink i ja trebalo je da tamo predstavimo njegov roman Ugrađivanje straha. Domaćini su bili toliko ljubazni da nam obezbede trodnevni boravak, ostavivši nam na raspolaganju dosta slobodnog vremena za razgovore i istraživanje. Sa Ruijem sam se upoznala u aprilu kada je gostovao u Beogradu – znala sam da mi neće biti dosadno.
Već kad smo se spustili na plažu i naručili pivo u obližnjem baru raspoloženje mu se znatno popravilo. Čestitala sam mu na tituli evropskog prvaka u fudbalu. Nasmejao se.
- Priznaj da si navijala za Hrvate.
- Istina. Ali u finalu sam navijala za Portugal. Tata me je naučio da uvek treba navijati za slabijeg, a kada igraš protiv domaćina, ti si slabiji.
- Bio sam u Njujorku kada smo igrali protiv Hrvata. Gledao sam utakmicu u jednom kafiću. Bilo je očigledno da pored mene sedi grupa hrvatskih navijača, kao što je i njima bilo očigledno da ja navijam za Portugal. Međutim, posle meča su prišli da mi čestitaju. Mislim da je to baš lep gest. A za Francuze mi je posebno drago što smo ih pobedili jer nisu igrali fer. I bili su arogantni, kao da se podrazumevalo da ćemo ih pustiti da pobede samo zato što su domaćini. Proradila nam je ona srpska crta, kako se zvaše…
- Inat.
-E, to.
Iz hladovine bara posmatramo popodnevnu vrevu na plaži.
- Lepo je ovde. Skoro kao da sam na Kubi, samo nema prodavaca ikona.
- Mislim da si požurio sa zaključkom. Sigurno ćemo ih sresti negde uz plažu.
I zaista, već nekoliko metara dalje naišli smo na tezgu sa ikonama. Naravno da im nije odoleo.
Ovako je izgledala dinamika celog našeg boravka u Herceg Novom. Trenuci brige i nerviranja, pa trenuci opuštanja. Rui kao da nije mogao da zaboravi neprijatnosti sa aerodroma u Rimu; plašio se da će mu i povratak biti takav, pa je stalno razmišljao kako da predupredi probleme. Trudila sam se da ga utešim.
- Znaš, kada me očekuje nešto što je potencijalno neprijatno, a neizbežno, trudim se da ne razmišljam o tome pre nego što mu dođe vreme. Tako ću se nervirati samo tada, a ovako se nerviram i tada i sada i bespotrebno kvarim trenutak.
- Lako je tebi da budeš zen. Ti nisi sredovečni džangrizavi profesor. Dovoljno sam star da poznajem sebe dobro. Znam da ne mogu tako da razmišljam.
- Kad si već to spomenuo, često zaboravljam da si i profesor. Imala bih svašta da te pitam, nikada nisam bila u prilici da ovako razgovaram sa svojim profesorima.
- Odmah da se razumemo, ne govorim ništa manje interesantno kao profesor, nego što to činim kao pisac. Nisam Doktor Džekil i Mister Hajd. Dakle, o književnosti pre svega govorim kao osoba. Šta više, neki kažu da je profesor u meni previše prisutan u mom pisanju i da je pisac u meni previše prisutan u mojim predavanjima. Kakve god odgovore da ti dajem, pre svega ih dajem kao zdravorazumska osoba.
Sutradan smo krenuli peške do Herceg Novog. Vidim kako stalno kuca nešto na mobilnom telefonu.
- Vodim beleške za tekstove koje hoću da napišem. Desi mi se ponekad da i ceo tekst napišem na mobilnom. Da mi je to neko rekao pre pet godina, smejao bih se.
I tako stižemo do neizbežnih tema, do dominacije tehnologije u savremenom svetu i mesta humanistike u njemu.
- Šta misliš, da li je istina da je filozofija mrtva? Na prvi pogled izgleda da se ništa novo ne dešava. Pa i književnost – sve je postalo neka pena reči, ne mogu da izdvojim pisce za koje bih stvarno mogla da kažem da su veliki, mada ih ima koji su odlični. I kao da se danas više ne okrećemo ni filozofiji ni književnosti u potrazi za odgovorima. Ne znam da li mi se samo čini.
- Mislim da su ljudi koji kažu da nema napretka u filozofiji glupi. Naravno da su glupi, jer kako se stvarnost menja, menjaju se i naše misli. Pojava mobilnih telefona, Tvitera, Pokemona menja naše iskustvo kao ljudskih bića. Naravno da će to promeniti filozofiju, naravno da će uticati na teoriju, zato što teorija uvek reaguje na iskustvo. Srećan sam što živimo u istom svetu u kom je živeo i Aristotel, ali po svemu sudeći, on nije dao sve odgovore, jer se onda pojavio Spinoza, pa za njim Lok, pa onda Niče i mnogi nakon njega. U suštini, filozofija se samo kreće sporije nego druge nauke. Očigledno je da danas znamo više nego što se znalo u 16. veku. Filozofija se, međutim, bavi neprolaznim čovekovim osobinama, tako da možemo doći i do zaključka, koji je na izvestan način divan i romantičan, da smo isti kao i ljudi Aristotelovog doba i da je on zaista sve rekao. To naravno nije istina, već samo tako izgleda jer se ljudsko vreme kreće sporije od vremena tehnologije.
Što se književnosti tiče, mislim da joj se ljudi i dalje okreću u potrazi za idejama i drugačijim pogledom na svet. Sve zavisi od toga na koga tačno misliš kada kažeš “ljudi”. Često čujemo da se ništa novo ne može postići na polju jezika, da su naši preci imali mnogo bogatiji rečnik i da danas niko ne čita. Pa, definiši mi tu reč “niko”. To je laž za mase. Ako kažeš da danas niko ne čita, onda impliciraš da su u 18. i 19. veku svi čitali, a znamo da je to budalaština. Nikada nije bilo toliko pismenih ljudi koliko ih ima danas. Nikad se nije čitalo više nego danas. Naravno, bestseleri najčešće nisu i najbolje knjige, ali ljudi i dalje čitaju Ilijadu i Odiseju . Sem toga, nikada nije bilo toliko interesantnih pisaca. Svaka zemlja danas ima bar 5-6 pisaca koji pomeraju granice u upotrebi jezika. Danas se susrećem sa mlađim generacijama pisaca i čitalaca koji su zaista pametni, čak previše pametni za moje dobro. Voleo bih da nisu toliko pametni, jer mi to govori da moje knjige neće još dugo biti bitne.”
Pogled mu skreće ka obližnjem restoranu brze hrane.
“Šta je to palacinka?”
Kažem da je to možda omiljeni slatkiš u Srba koji se sprema u svakoj kući i dopušta široke mogućnosti kombinacije ukusa – dovoljno da odluči da proba.
Između dva zalogaja zaključuje:
- Vidiš, ti sada misliš da jedem hranu. Ali zapravo, ja jedem ideju, koncept.
Inspirisan ovom kulturnom razmenom, pokušava da me natera da progovorim portugalski.
- Ne trudi se, nisam ni reč portugalskog izgovorila već četiri godine, stvarno ne želim da se blamiram.
- Znaš, kamp u Njujorku gde sam držao predavanja pre nego što sam došao u Crnu Goru zabranjuje studentima da govore bilo koji drugi jezik osim onog koji su došli da nauče. Ne samo na časovima, nego i u spavaonicama, u kuhinji, na ulici. Sedam nedelja smeju da pričaju samo portugalski.
- Ali ko ih kontroliše, ko može da tvrdi da zaista to i rade?
- Niko, to je kao sa drogom – izbaciće te samo ako te uhvate ili te neko prijavi. Ali na početku svi moraju da polože zakletvu da neće pričati na nekom drugom jeziku. A Amerikanci veoma ozbiljno shvataju zakletve. Tokom tih sedam nedelja imali smo samo dva ozbiljna problema. Prvi je bio jedan dečko koji je bio potpuno nezainteresovan, otvoreno je ometao nastavu i uopšte se nije obazirao na pravila kampa. Drugi je bio jedan gej par koji je stalno bio zajedno. Očigledno su bili baš zaljubljeni. Nismo znali šta da radimo – već oko šeste sedmice skoro da se i nisu pojavljivali na časovima. Upravnik kampa mi je u strogom poverenju rekao: “Rui, šta da radimo? Mislim da oni stalno pričaju na engleskom.” Bilo mi je smešno, jer sam pomislio kako bi pre samo nekoliko godina problem bio potpuno druge prirode.
- A tvoji studenti na fakultetu? Imaju li oni nedoumice u vezi sa tim zašto su tu gde jesu? Kada mladi ljudi u Srbiji odluče da studiraju književnost, često ih pitaju “Zašto? Koja je svrha toga? Šta će ti to u životu?”, pa često moraju da objašnjavaju svoj izbor, jer ih drugi vide kao zanesenjake koji nisu svesni realnosti.
- Većina studenata uopšte nije radoznala i lenji su kada treba da razmišljaju. Pre neki dan sam intervjuisao studenta koji se prijavio za master studije. Pitao sam ga da li voli da čita. Odgovorio mi je da voli, ali da nema vremena za to. Poslednja knjiga koju je pročitao je bila na obaveznom spisku literature. Zanimalo me je da li mu se dopada taj pisac. Oduševljen je njime, kaže. Ali kada sam ga pitao šta je još pročitao od njegovih dela, rekao mi je: “Ništa. Voleo bih da čitam ali nemam vremena.” Ljudi koji kažu tako nešto lažu. U redu je ako nemate vremena za čitanje, ali nemojte se pretvarati da ste nešto što niste. Tradicionalno, kada sam ja upisivao fakultet, književnost se u mojoj zemlji smatrala oblašću za glupe ljude. Sad, ja sebe nisam smatrao glupom osobom, kao ni nekolicina mojih kolega i koleginica. Bilo nas je petoro u grupi od tridesetoro studenata, ali bili smo tamo svojom voljom. Mislim da je svetu potrebno više ljudi koji književnost izučavaju s ljubavlju i zato što je to bio njihov izbor. Ako ste prava osoba za tu oblast, pa čak i za filozofiju, nećete zažaliti što ste to izabrali iz nekoliko razloga. Prvo, raj nastaje onda kada vas plaćaju da radite ono u čemu uživate. Na primer, meni su platili put do ovog divnog mesta kako bih radio nešto u čemu uživam. Imao sam sreće u proteklih trideset godina jer sam radio ono što volim – predavao književnost, diskutovao, raspravljao se, a istovremeno sam pisao. Bio bih stvarno očajan da nisam mogao to da radim. Ako ste već odabrali da studirate književnost, budite posvećeni tome.
Drugo, vrlo je verovatno da ćete posao naći lakše nego ljudi koji se bave tehničkim naukama. Vidiš, oblast tehnologija se menja veoma brzo. Neko ko je pre deset godina studirao progamiranje danas je možda izgubio korak sa svojom strukom i lako ga može zameniti neko drugi. Ima tu još jedna stvar. Pre nekoliko godina predavao sam književnost studentima informatike. Bili su veoma bistri i mnogo bolji čitaoci od studenata književnost. Često sam ih podsećao na to zašto uče veštine komunikacije i pisanja. Rekao sam im sledeće: za deset godina samo će oni osrednji među vama raditi poslove koji strogo imaju veze sa tehnikom. Svi ostali će se baviti poslovima za koje nikada nisu bili obučavani – menadžmentom, odnosima s javnošću, javnim nastupom. Kada su se poslednji put Bil Gejts ili Stiv Džobs bavili inventivnim, dizajnerskim aspektima posla? Rekao bih da je to bilo pre dvadesetak godina. U određenom trenutku u svojim karijerama oni su postali lideri. Da biste to postali potrebne su vam meke veštine, veštine komunikacije i otvoren um, sposobnost da saslušate druge. Rekao sam im – pokušajte da komunicirate u svojoj struci bez upotrebe jezika. Danas nas često zamenjuju mašinama i kompjuterima. Šta možete da uradite u vezi sa tim? Prava borba odvija se na polju manipulacije, gde se jezik koristi kao sredstvo kojim nas kontrolišu, a jedino pitanje je da li ćete vi moći da prozrete granice koje vam se nameću. Mislim da će student književnosti teže poverovati u loše osmišljenu političku kampanju koja se krije iza slogana “Želimo bolju Srbiju”, “Napredak za Srbiju”, “Budućnost za Srbiju”, jer će student književnosti reći: “Šta to uopšte znači?”. A možda će upravo student književnosti pisati te slogane pomoću kojih drugi treba da budu izmanipulisani. To je još jedan posao kojim biste mogli da se bavite.
Stižemo do Trga Herceg Stjepana, gde je program festivala već uveliko počeo. Te večeri predstavljene su dve knjige, obe o Njegošu – jedna naučna studija i jedan roman. Pokušavam da dočaram Ruiju značaj Njegoša za kulturu i državotvornost Crne Gore. Nisam sigurna da li sam upotrebila dovoljno snažne reči, ali vidim kako zapisuje Njegos u svoje beleške. Ne želi da mu prevodim, kaže, radije bi slušao jezik.
Kasnije, u čitaonici Biblioteke Herceg Novi, upoznajemo se sa organizatorkama festivala. Pitam se koliko je uopšte bilo potrebe da prevodim, jer Rui bez problema paralelno komunicira sa njima na italijanskom, francuskom i španskom. Razmišljam o tome kako bih volela da znam sve jezike sveta.
Sutradan koristimo poslednje trenutke boravka u Herceg Novom da se okupamo. Čuvam Ruijeve stvari dok je u vodi i čitam Restauraciju Olafa Olafsona. Kada je izašao iz vode, zanimalo ga je o čemu je reč u knjizi. Klima glavom dok prepričavam, uz zaključak “avanturistička melodrama.” To je u redu, kaže; on ima razne knjige za razne prilike u svom telefonu. Zanima me da li je upoznat sa čitalačkim ukusom svojih studenata. Da li im studije književnosti promene ukus?
- Da, promene, mada odgovor nije tako jednostavan. Verujem da čitanje otvara um. Takođe verujem da je čitanje individualno iskustvo. To je kao kada biste nekoga učili kako da voli ili da vodi ljubav. To je nemoguće. Ta iskustva su misterija. Međutim, mogu svojim studentima da ponudim raznovrsnost. Ako me studenti pitaju šta im preporučujem, reći ću im vrlo rado. Ali, mislim da nije dobro nametati ikome bilo šta. Da bismo raspravljali o ukusu, prvo moramo biti sigurni da druga osoba deli naše iskustvo. Ne pokušavam da svoj ukus nametnem studentima, ali omogućiću im pristup raznovrsnosti. Napisao sam knjigu svojevremeno, i stvarno bih voleo da je Klio objavi, jer je to zaista dobra knjiga. Zove se Čitalac životinja (Animal Reader) i polako ulazi u kanon – u Rumuniji je već čitaju u školi, kao i u Portugalu. Ta knjiga za mene predstavlja moje poslednje predavanje. Kada bih morao da odaberem knjigu koja povezuje profesora i pisca u meni, izabrao bih nju. Ispostavilo se da je za decu školskog uzrasta to veoma interesantna knjiga o umetnosti čitanja. Kroz glavnog lika govorim o raznovrsnosti čitalačkog iskustva i zašto čitalac ne treba da bude arogantan. Trudim se da ne budem arogantan kao profesor i to savetujem i mladima – nemojte misliti da sve znate. Često ih čujem kako kažu – ova knjiga je dosadna. Nije, možda se ti dosađuješ dok je čitaš. Ili “Ne razumem ovu pesmu.” Dobro, pokušaj ponovo. “Ali i dalje je ne razumem.” Dobro, možda suština i nije u tome da je razumeš. Bio bih najsrećniji da mogu da ih naučim kako da čitaju, ali ne mogu, jer kao i sa ljubavlju, to su stvari koje morate da naučite sami. Kada čitate, potpuno ste sami. Možemo da razgovaramo o knjigama, ali tokom čitanja ste sami i misterija je šta se tada dešava . To je magija koja se stvara između vas i ideja i reči koje su u knjizi. Dakle, neću nametati svoj ukus drugima, ali ću razgovarati o tome samo ako je druga osoba za to raspoložena. Takođe, naravno da želim da moje knjige budu bestseleri, ali to ne znači da ću se prodati. Za mene, knjiga treba da doprinese muzici i bogatstvu jezika. Ako to nije postigla, to je jedna nemoralna knjiga.”
Pred samo predstavljanje knjige u Biblioteci nam se pridružuje i Gojko Božović, glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag. Gojko zajedno sa nama treba da predstavi Ruijev roman, pa me pomalo brine što nismo ranije stigli da se dogovorimo u vezi sa pitanjiima. Ipak, verujem da pametni ljudi uvek znaju šta treba da kažu. Razgovor o knjizi kao da se odvija sam od sebe. Pričamo o strahu i nadi, o humoru, o čitanju kao načinu da pronađemo vreme za sebe. Na kraju, Ruija zanima kakve knjige piše Gojko. “Knjige poezije, ali i tu je reč o strahu”, odgovara on. Sa druge strane, Gojko ima predlog da Rui jednom u budućnosti napiše roman Ugrađivanje nade.
Na povratku do smeštaja sumiramo utiske.
- Kad si već spomenuo umetnost čitanja, ne mogu da se ne setim Umberta Eka. Navodiš ga kao jednog od svojih omiljenih autora. Je li uticao na tebe, ako ne kao pisca, onda bar kao profesora?
- Da, mogao bih reći da je imao uticaja na mene, kao što je to imao i njegov smrtni neprijatelj u italijanskoj književnosti, Italo Kalvino. Eko je pre svega teoretičar koji je pokušao da postane umetnik, ali nikad u tome nije potpuno uspeo. Sa druge strane, Kalvino je umetnik koji je postepeno počeo da upotrebljava književnoteorijska sredstva u svojim delima. Takođe se veoma divim i trećem autoru – Rolanu Bartu. I Eko i Bart su pioniri semiotike i obojica su pokušavali da čitaju svet onako kako se čita tekst. Obojica su bili slabi na umetnost. Ovo je prvi put da ću izneti ovo zapažanje. Umberto Eko je bio teoretičar, ali je u jednom trenutku počeo da piše romane, stalno citirajući različite izvore i time referišući na svoje široko obrazovanje. Rolan Bart je bio pametniji – on je pisao o umetnosti, ali u onom žanru u kom je neprevaziđen. Pisao je eseje. Tako je došao do svoje knjige Fragmenti ljubavnog govora, koja je jedna superknjiga – da li je esej, da li je roman, da li je fikcija? Ne, ona je sve to. Što se Umberta Eka tiče, svake godine dam svojim studentima da pročitaju njegov esej o Džejmsu Bondu i kažem im: “Na ovom svetu ne postoji mašina koja će otkriti da li je knjiga dobra, ali ako pročitate ovu analizu narativa o Džejmsu Bondu, moći ćete sa velikom tačnošču da utvrdite da li je knjiga loša.” I ta mašina i danas može sa 99% tačnosti reći da li čitate lošu knjigu, bez obzira na to koliko je prijatna.
U holu Instituta se rastajemo i želimo jedno drugom srećan put.
- Nedostajaćeš mi.
- Nedostajaće ti moje blebetanje.
- Ne, naučila sam mnogo.
- I ja sam.
Rano ujutru ostavljam ključ svoje sobe na recepciji. Vidim da tamo već stoji ključ sa oznakom 404b. Već je otišao, dakle. Nadam se da neće imati problema sa presedanjem.
Ivanka Jelić
