Mesečne arhive: jun 2016

Bez daha

Objavljeno od strane

Klub knjigoljubaca (knjigoljubac.blogspot.rs), 2. jun 2016.

Povodom završetka prolećnog ciklusa čitalačke kampanje Biranje pod moranje prenosimo vam tekst o jednom od omiljenih romana iz edicije Gral - Bez daha Dimitrisa Sotakisa. Zahvaljujemo Violeti Stojmenović iz Narodne biblioteke Bor na ovom odličnom prikazu.

BEZ-DAHAPravo na rad je ustavno pravo građana demokratskih država širom sveta. Svako može i sme da radi, da zadovolji tu svoju, ako je verovati Marksu, generičku i diferencijalnu ljudsku potrebu da dela, ali ne može svako i da dobije posao; pravo na rad uopšte ne garantuje i zaposlenje, tj. radno mesto. Koliko ljudi o radu uopšte, a posebno o sopstvenom poslu zaista razmišlja kao o pravu, drugo je pitanje. Koliko njih je tokom poslednjih godina, širom sveta, postalo svesno razlike između prava na rad i prava na zaposlenje, ne treba ni spominjati. Izvrnuvši uobičajenu pojavu nezaposlene osobe kojoj niko, zvanično i eksplicitno, ne osporava pravo na  (neplaćen, samodovoljan) rad, grčki pisac Dimitris Sotakis, ispričao je priču o čoveku čiji posao postepeno, ali u vrlo kratkom roku, postaje apsolutni nerad.

Roman Bez daha počinje kada bezimeni junak i pripovedač, već prilično frustriran i utučen zbog nezaposlenosti, prihvata naizgled sumnjiv, svakako nejasan posao opskurne korporacije koja ljudima plaća privremeno zauzimanje njihovih stanova nameštajem. Budalaština?! Naravno. Sam početak romana – dugo čekanje na prijem radi razgovora za posao, dugački hodnici sa mnoštvom zatvorenih vrata, kancelarija zatrpana papirima i fasciklama itd. – nedvosmisleno ukazuje na to da je svet romana kafkijanski i da će se razvijati u skladu sa kafkijanskom logikom.

Pripovedač, kao i grad u kojem živi i po kojem jako voli da dugo šeta, posmatrajući, ostaje bezimen i bez jasne prošlosti. Naslućujemo da je junak bez posla već duže vreme. Znamo da mu je majka, sa kojom ne živi, prilično teško bolesna, uglavnom vezana za krevet. Iako o njoj govori sa nežnošću i brigom, jasno je da je odnos majke i sina ambivalentan, da postoji prećutan nesporazum; da se istovremeno i prikrivaju i odaju signali majčine netrpeljivosti ili razočaranosti ili, čak, nepoverenja. Nagoveštava se atmosfera odnosa kakav postoji između oca i sina u Kafkinoj priči „Presuda“ ali je, zapravo, reč o namerno izneverenom očekivanju čitaoca da će se radnja romana razvijati na toj, porodičnoj liniji.

Iako, zapravo, ne treba ništa da radi, već samo da dozvoljava da neki nepoznati ljudi povremeno u njegov stan donose i ostavljaju razne komade nameštaje, u početku onog većeg i glomaznog, sužavajući mu tako stambeni ali – kako će se ubrzo pokazati – i životni prostor, junak, na početku oseća veliko zadovoljstvo jer, kako se to već uobičajilo, kao da se podrazumeva, čovek bez posla je čovek bez dostojanstva, nesposobnjaković a ne žrtva tržišta i političke ekonomije. Ovo ostvarenje sna o „hlebu bez motike“, pozamašnoj plati za nerad, junaka čini sposobnim da se, kako to, opet, današnje mejnstrim ideologije nalažu, okrene ka budućnosti; da počne da misli na nju, ne sa strepnjom, već sa ambiciojama i planovima (ženidba, kupovina nove, velike kuće u elitnijem delu grada). Kroz sentimentalnost sa kojom govori o svojoj novostečenoj opuštenosti, radosti življenja i druženja, učestvovanja u životu grada, kao i o stalnim naporima da se u svom optimizmu suzdrži, da svoje snove o budućnosti održi na umerenoj i dostižnoj visini, probija se i ironija. Klackajući se između ljutine zbog toga što njegov „posao“ podrazumeva da mu je stan sve više i više i sve većom brzinom „okupiran“ stvarima i samopodstrekivanja na istrajnost u ime svetle budućnosti, uz devojku i prijatelja koji, takođe, čas kritikuju njegov pristanak na takav besmislen ugovor, čas mu pružaju podršku u nameri da odredbe ugovora izdrži do kraja, kako bi zaradio dovljono da svoje planove realizuje, junak na kraju biva zarobljen u sopstvenom stanu, zamorče apsurdne delatnosti koja počinje da liči na surov psihološki eksperiment, mada do samog kraja ostaje nerazjašnjena. Junak, jednostavno, mora da izdrži na tom poslu/taj posao (jer u ovom slučaju on je i posao i zaposleni) da bi došao do novca za novu kuću, koja u njegovoj svesti postaje sinonim ili, makar, ključni uslov ženidbe sa devojkom sa kojom se povremeno viđa. Stvari – zbog skučenosti i, na kraju, odsustva prostora, sve sitnije i sitnije – sada stižu gotovo neprestano, pa junak, koji više ne sme da napusti stan, na kraju biva osuđen na potpunu nepokretnost, a onda, kada i njegovo telo postane prostor za smeštaj stvari, i na potpuni mrak. Nameštaj i drugo pokućstvo, koje toliko želimo, kao deo i znak ličnog, a onda i porodičnog, klasnog… identiteta i kao meru uspeha u životu, toliko da često ne uspevamo da tu potrebu iskontrolišemo, kupujući kompulzivno i suočavajući se sa užasnim viškom stvari, koje nam kradu i prostor i vreme potrebno za njihovo održavanje, junaku, na kraju, ostavljaju samo onu mrvicu prostora potrebnu da se diše.

pACKED FURNITURE

Izvor: Freepik

Prikazujući postepeno svođenje čoveka na fiziološke procese i svest čija se percepcija menja kako se prostor sužava a telo „vezuje“ za jednu, nepokretnu tačku, Sotakis postepeno menja i ton pripovedanja. Početna sentimentalnost i razvučenost prikaza nestaju. Pripovedačeva kolebanja, povremena rastrojstva, prikazana u vidu niza isprekidanih sintagmi i rečenica, gubitak osećaja za vreme, konačno saznanje da, čak i da doživi vreme isteka ugovora, kada bi ponovo stekao slobodu kretanja i delanja, on nikada više neće imati ni hrabrosti ni snage da se upravlja prema budućnosti, kristališu se u umetnutu priču „Proba“, koju sam junak piše, ležeći nepokretno, većim delom pokriven komadima nameštaja, pre no što mu i ta poslednja mogućnost mrdanja bude oduzeta. Parabola koju piše predstavlja kritiku uverenja da se život može podeliti na period pripreme za „pravi“ život i period kada se, zahvaljujući svim tim pripremama, taj pravi život zaista i živi, kritiku one, kako bi Veber rekao, protestantske etike odlaganja zadovoljstva, koja u priči Sotakisovog junaka postaje nemoral odlaganja.

U trenutku kada junak postaje doslovno zarobljen stvarima, u gradu izbijaju nemiri. I to ne bilo kakvi – pobuna zatvorenika, koja će, ako je verovati zvukovima koji do junaka dopiru i informacijama koje, dok je to još moguće, dobija od prijatelja i devojke, prerasti u potpuni haos i tragično razarenje grada i ljudskih života, kontrapunkt je junakovom pristajanju na zatvor, na pretvaranje stana u najgori mogući zatvor i uvod u krešendo: trenutak kada junak taj zatvor počinje da doživljava kao sklonište od spoljašnjeg sveta i nepredvidivog, nesavladivog haosa koji njime vlada i sve se više širi. Time on konačno prihvata i pogled na svet nadzornika nosača nameštaja, koji reprezentuje firmu i njenu „misiju i viziju“. Na čitaocu ostaje da odluči da li su razmere spoljašnjih nemira i razaranja zaista apokaliptične ili telesnom neaktivnošću, na samu sebe fokusirana i pomućena svest junaka hiperbolizuje zvuke i vesti koje do nje dopiru i projektuje svoje strahove, strah od slobodnog života koji uslovljava potrebu za zaštitom i spoljašnjom kontrolom.

Violeta Stojmenović

Više o knjizi BEZ DAHA

Objavljeno pod Gral

Sinovi istoga oca

Objavljeno od strane

Klub knjigoljubaca (knjigoljubac.blogspot.com), 10. jun 2016.

U susret poseti Boru, u okviru čitalačke kampanje Biranje pod moranje, prenosimo prikaz knjige Sinovi istoga oca Romane Petri, koji nam je poslala bibliotekarka Violeta Stojmenović

SINOVI-ISTOGA-OCARoman čiji naslov stoji u vezi sa 42. glavom Prve knjige Mojsijeve (Postanje), kao i priča o Josifu i njegovoj braći, iz koje je fraza „sinovi istog oca“ (kod nas, u Daničićevom prevodu, „sinovi jednoga čovjeka“) govori o zavisti, ljubomori, sukobima i konačnom pomirenju braće. U ovom slučaju, reč je o dvojici braće, sa zajedničkim ocem i različitim majkama, od kojih je jedan, Đermano – stariji, prvorođeni, sin-miljenik – visok i snažan, pun energije i besa, neumeren u svemu, naprasit, impulsivan, samotnjak koji se nikada ne uklapa, slikar smrti u svim njenim pojavnim oblicima, a drugi, devet godina mlađi Emilio – sitan, fizički slab, strpljiv, sklon racionalizmu i pragmatičnosti, odmeren, matematičar i univerzitetski profesor matematike, koji u slobodno vreme opsesivno proučava život mrava – obrazac sređenosti i kolektivnog duha. Time se lista binarnih suprotnosti koje braća svojim karakterom, postupcima, željama, sudbinama reprezentuju, ne iscrpljuje. Emilio je, za razliku od brata, koji u svojoj rodnoj zemlji stiče priznanja i slavu, emigrant, mada je njegova emigracija zapravo beg od neželjenosti, kojoj je od rođenja izložen. S druge strane, Emilio uspeva da u dalekoj Americi zasnuje skladnu, gotovo savršenu, „američku“ porodicu sa Engleskinjom čija suzdržanost i staloženost potpuno odgovaraju Emilijevoj ljubavi prema (matematičkom) redu i fokusiranom, posvećenom rešavanju problema, ka uspostavljanju harmonije i raščišćavanju. Stariji brat, pak, ostaje neženja, avanturista, boem, u čijem životu nema ni reda ni plana. Zajednička im je bolna ljubav prema neodgovornom, nepredvidivom, strastvenom i ćudljivom, pa ipak tako neodoljivo zabavnom ocu, ženskarošu, koji ih je obojicu napustio i brižna, istrajna, tipično italijanska, neprikosnovena ljubav prema majkama. Zajedničke su im nekolike, relativno malobrojne uspomene na trenutke provedene zajedno i teret prošlosti koji ni u zrelim godinama ne uspevaju da zbace, ostajući – svaki na svoj način, u skladu sa svojim temperamentom – frustrirani zbog komplikovanih porodičnih odnosa, neuzvraćenih potreba za ljubavlju i zajedništvom, napuštanja i odbijanja. Zajednička su im emotivna kolebanja, bez obzira na to što je intenzitet ispoljavanja tih nemira drastično različit.

Uprkos oštroj dihotomiji na nivou karaktera glavnih likova, roman Sinovi istog oca, savremene italijanske spisateljice Romane Petri, ne deluje apstraktno. Naprotiv, od redukcionističkog svođenja likova na arhetipove (polove koji se međusobno privlače) koje bi trebalo da utelovljuju, roman spašavaju pažnja posvećena postepenom prikazivanju i psihološkom produbljivanju likova braće, a u kontekstu njihovog selektivno, retrospektivno ali ne i hronološki prikazanog odrastanja; mnoštvo drugih likova, od majki, naročito Đermanove, zatim Đermanovog očuha, Emiliove supruge, do manje zastupljenih, a ipak koloritnih i živih likova babe, dede, tetke i teče po ocu; dominacija dijaloga, sa mnoštvom kratkih, uverljivo formulisanih replika, uz opise čija preciznost i zasićenost detaljima vezanim za položaje figura prisutnih u datoj sceni, njihovu mimiku, gestove i kretanja, jeste filmična; korišćenje sveznajućeg pripovedača, što dozvoljava promene i stratešku manipulaciju na nivou tačke gledišta, od potpunog poistovećivanja pripovedača sa likom čija se razmišljanja i emocije koriste kao sredstvo prikazivanja, do manje ili više ironičnog udvajanja tj. udaljavanja, razmimoilaženje pripovedačeve i tačke gledišta junaka u okviru istog „glasa“.

kids_playing_863613_960_720

Izvor: Pixabay.com

Promišljena kompozicija romana, čija radnja počinje kada Đermano Emiliju pošalje pozivnicu za otvaranje velike izložbe njegovih slika, nekoliko godina posle smrti njihovog oca i sukoba na sahrani, posle čega nisu bili ni u kakvom kontaktu, čitaoca vodi od jednog do drugog brata, od Pitsburga do Rima, kroz njihova voljna i slučajna, iznenadna, asocijativna sećanja na trenutke i događaje iz različitih perioda njihovih detinjstava i rane mladosti, u šta se uključuju i sećanja njihovih majki, tako da se predstava o predistoriji neraščišćenih i zategnutih odnosa između braće sklapa postepeno i mozaički. Mnogobrojne situacije i dešavanja, prikazani živo i upečatljivo, daju čitaocu uvid u jednu, doduše fragmentarnu porodičnu sagu, u kojoj su otimanja za nečuju ljubav i pažnju i, s druge strane, surova zaokupljenost sobom i sopstvenim osećanjima, česta pojava, tokom koje se ljubav i nežnost neizbežno mešaju sa besom i grubošću na ivici mržnje.

Rasplet romana započinje Emilijevim dolaskom u Rim, kod brata, u nekoliko dana, tokom kojih se njihov odnos klacka između protivurečnih emocija, između očekivanja nekog razrešenja i kajanja zbog poziva/dolaska; priča balansira na ivici s čije je jedne strane opasna, žestoka svađa koje će njihovu vezu konačno i sasvim pokidati, a sa druge – pomirenje i međusobno prihvatanje u ime onih nekoliko zajedničkih trenutaka iz detinjstva kada su, zahvaljujući nekom filmu, nekoj replici ili postupku oca, na trenutke osetili da su, ipak, braća i da među njima može biti ljubavi, uvažavanja i mira. Ritam raspleta se postepeno ubrzava; sve se razrešava u jednom katarzičnom momentu, iracionalnim prepuštanjem starijeg brata nežnosti i saosećajnosti prema mlađem, oduvek nezaštićenim i primoranim da se, iako slabiji, bori i istrajava, da se dokazuje i strada zarad ljubavi i divljenja prema ocu i, još više, bratu.

Vešto vodeći priču, tako da sugeriše kako prirodu sećanja, koja lutaju, vođena opsesijama, patnjama i nezdovoljenim željama, tako i nerazmrsive spletove koje stvaraju životi ljudi i njihova međusobna osećanja, ali tako da se čitalac u njoj ne izgubi, pažljivo gradeći atmosferu svake scene, svakog enterijera ili eksterijera u kojem se delovi priče, u sadašnjosti ili u nekoj od prošlosti, odvijaju, tako da scenu ne zaguši napadnom simbolikom rekvizita ili postupaka, Romana Petri je ispripovedala jednu upečatljivu priču o ljubavima, tj. o uslovima i ishodima različitih ljubavi, o istrajnim ljubavima koje, na kraju, ipak trijumfuju.

Violeta Stojmenović
Narodna biblioteka Bor

 

 

 

 

Objavljeno pod Gral

Cenzura ukazuje na početak kraja ove vlasti

Objavljeno od strane

Danas, subota / nedelja 4-5- jun 2016.

Intervju sa Radinom Vučetić, autorkom knjige Monopol na istinu

Radina

Izvor: Danas

Složile smo se da razgovor moramo otpočeti pričom koja je nastala objavljivanjem intervjua, a potom i knjige Nebojše Popova „Kako smo dospeli dovde“. Dve nedelje, naime, nakon što je Danas (nedeljni) objavio intervju sa profesorom Nebojšom Popovim, on se javio, sa naročitom vedrinom i verom da nije sve baš tako loše kako se po nekim reakcijama dalo zaključiti. Obavestio me da mu se javila Radina! Ona mu je ispričala o tome da uskoro izlazi njena knjiga: Monopol na istinu: partija, kultura i cenzura u Srbiji šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka. Zamolio me je da se javim Radini… i tako. Posle smo se srele na promociji Nebojšine knjige, a onda, nedelju dana pre smrti, profesor Popov se javio da kaže da će pisati autorski tekst za Danas, o svojim utiscima koji su nakon svih promocija i reagovanja, stvorili jedan dodatni uvid u najaktuelnija društvena zbivanja. Ali, I tada, ga je najviše zanimalo kada će izaći Radinina knjiga, izneo je izvesne strepnje kako će knjiga biti dočekana, želeo da popriča sa autorkom, a objavljivanje njene knjige, na osnovu sadržaja koji mu je ispričala smatrao jednim od onih važnih događaja koji mogu da probude uspavanu javnost. Zato intervju ad hominem, sada kada je knjiga objavljena, sa istoričarkom Radinom Vučetić krećem tamo gde smo stali. Kod Nebojšinih očekivanja i strepnji u vezi sa knjigom „Monopol na istinu“.

NBO: Radina, u ovoj priči ima mnogo podudaranja: Nebojša Popov objavio je svoju knjigu sećanja koja se odnose na isti period, koji ti, naučno, ali i zanimljivo elaboriraš u svojoj, upravo objavljenoj knjizi (CLIO, 2016). Pre nego što ćeš ga obavestiti da knjiga izlazi, Nebojša Popov mi je objasnio da ne reaguje na neke kritike na temu da mu „nedostaje naučnost u pristupu“. Rekao je doslovno: „Čekam. Pojaviće se neko ko se razume, neko ko zna“. Pojavila si se. Najzad, Nebojša Popov je i jedan od junaka tvoje knjige.

RADINA VUČETIĆ: Nebojša Popov je bio velika ličnost, čovek koji je polemisao i borio se za slobodu, bilo da se radilo o šezdesetim i sedamdesetim godinama, kojima sam se bavila, ili devedesetim, kada je to bilo možda još i teže, i kada je kao trajnu vrednost za sobom ostavio Srpsku stranu rata i Republiku. Baveći se cenzurom, bavila sam se i borcima za slobodu i demokratiju, i zato su me jako rastužili napadi na njega pred sam njegov odlazak. Vremenom sam se saživela sa svojim „junacima“, pa me stoga dodatno pogode napadi na neke od njih i neshvatanja onoga što su radili i rade. Osetljiva sam na to kada vidim da moji „junaci“ iste udarce kao nekad trpe i danas, sa istih strana, i često mi deluje kako su i cenzori i cenzurisani ostali ukopani u rovovima iskopanim još šezdesetih godina. Žao mi je što nije dočekao da pročita knjigu, jer bi meni bio važan njegov sud, te je, na neki način, i ovaj intervju omaž njemu, i svim onima koji su godinama trpeli i trpe udarce, od kojih verovatno najviše bole oni koji se ne očekuju.

NBO: Cenzura u Srbiji šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, period za koji kažeš da je period restaljinizacije, vreme kada socijalizam sa tzv. ljudskim licem gubi to lice. Najzad, naučno nam objasni to čega se Nebojša Popov sećao.

R. VUČETIĆ: Nije ceo taj period period restaljinizacije. Ja sam posmatrala period borbe za demokratizaciju, borbe da se iz socijalizma sa ljudskim licem izvuče ono najbolje, i pratila sam, kako je naročito posle 1968, taj socijalizam sve manje imao ljudsko lice, da bi ga posle 1972. sasvim izgubio. Tada počinje period restaljinizacije, povratak na tvrdi kurs, i tada je, po meni, zauvek izgubljena šansa da se to društvo promeni na bolje. A mnogi su ga menjali u boljem pravcu – umetnici, filozofi, sociolozi, studenti. I Nebojša Popov je bio jedan od tih ljudi, ali je i tada, a i u svojoj poslednjoj knjizi, ukazivao na ljude i događaje koji su pomogli da socijalizam izgubi svoje lepo ili makar lepše lice. On se sećao pritisaka i zabrana koje su kritički nastrojeni pojedinci trpeli i podsećao da mnoge danas „čiste“ biografije i nisu toliko čiste. Na sreću, toliko je sačuvane arhivske građe, koja sećanja ljudi, poput Nebojše Popova, i naučno potkrepljuju.

NBO: Setimo se nekih oblika cenzure koju je Partija počela tada da primenjuje. Najeklatantniji slučaj, recimo, sa „crnim talasom“ u filmskoj umetnosti je višegodišnja robija za reditelja „Plastičnog Isusa“ Lazara Stojanovića. Kako se ta cenzura odvijala?

Plasticni-Isus-3

Izvor: www.centarfilm.com

R. VUČETIĆ: Slučaj Plastični Isus je ne samo najupečatljiviji primer cenzure po njenim mehanizmima, nego i po krajnjem rezultatu – trogodišnja robija Lazara Stojanovića je najveća kazna koju je jedan umetnik istrpeo u socijalističkoj Jugoslaviji. Suđenje je došlo u osetljivom trenutku, posle čuvenog Titovog Pisma i smene liberala. Lazar Stojanović je doživeo snažnu medijsku hajku, situaciju da se od njega i njegovog filma odriču Akademija na kojoj mu je to bio diplomski film, producenti, mentor Aleksandar Petrović, mnogi saradnici, i da na kraju doživi i suđenje i presudu. Umesto da šeta po crvenim tepisima filmskih festivala, Lazar Stojanović je šetao po stazama u dvorištu zatvora Zabela kod Požarevca. Osuda u medijima i partijskim organizacijama i trogodišnja robija su prekinuli njegovu karijeru, ali ga nisu slomili. On je ostao i tada, i devedesetih, i danas, borac za slobodu i ljudska prava, i jedan je od junaka moje knjige koji pokazuje da je drugačiji put uvek moguć.

NBO: Objasni nam pojam cenzure, ali ne onako kako je manje više svi prepoznajemo, već sa svom pervertiranošću pojma: sa prilepcima i pipcima koje je sticao godinama. Cenzura nije samo ono što pomislimo na prvu loptu, zar ne, cenzura je mimikrična?

R. VUČETIĆ: Ništa u sistemu cenzure nije bilo jednostavno, nije bilo jasno utvrđenih pravila, te je meni zanimljivo bilo da pratim nešto što sam nazvala „cenzurisanje bez cenzure“, i da pokušam da objasnim različite mehanizme cenzure. Nikad se nije tačno znalo odakle idu odluke o cenzurisanju (mada arhivska građa pruža značajne, nekad i nedvosmislene indicije ko su bili nalogodavci), Partija je „skrivala“ cenzuru transferom cenzorskih moći sa vrha vlasti na umetničke savete, uređivačke odbore, recenzente, neretko se služila politikom pridobijanja umetnika, a nekad i politikom zastrašivanja i denunciranja. U situaciji gde niste znali da li će o sudbini vašeg umetničkog dela odlučivati, u ime samoupravljanja, slovoslagač u štampariji, ili kafe-kuvarica u pozorištu, vi ste živeli sa stalnom dozom straha da vaše delo može da doživi zabranu, ili, u najgorem slučaju, što se desilo Lazaru Stojanoviću, da završite u zatvoru. Inače, cenzura šezdesetih i sedamdesetih je bila samo „lakmus papir“ da utvrdim kada i na kojim temama je Partija izgubila legitimitet, i da ukažem da je upravo tada, suštinski, započeo raspad i jedne ideje i jedne zemlje.

NBO: U knjizi pišeš o razlikama između cenzure kod nas (već tada specifične) i cenzure koja je tih godina sprovođena iza gvozdene zavese, opasne po život. Gde vidiš uzrok takvih razlika, i kakvi su naši disidenti, u odnosu na ove druge.

R. VUČETIĆ: Kod nas je sve bilo i ostalo pervertirano, pa i disidenti. Već od kraja osamdesetih, u javnosti se nije moglo živeti od „disidenata“ i od njihovih „prvoboračkih znački“ za disidentstvo, što je u izvesnoj meri degutantno, ako poredimo većinu naših disidenata (ili bar one najglasnije) sa sovjetskim i istočnoevropskim. Životi disidenata, poput Aleksandra Solženjicina ili Vaclava Havela neuporedivi su sa životima, recimo, Dobrice Ćosića. Dok su prvi platili visoku cenu svog disidentstva u gulazima i zatvorima, a njihova dela su u njihovim zemljama mogla da se čitaju samo kao samizdati, kod nas je Dobrica Ćosić živeo na Dedinju, i bio jedan od najtiražnijih pisaca čija su dela bila u školskoj lektiri. Većina naših „disidenata“, čak i kad je došla u sukob s Partijom, komotno je živela mimo Partije, a suštinski od Partije.

NBO: Kako vidiš današnju, Vučićevu Srbiju, u priči o cenzuri?

cenzura

Izvor: spookyludila.wordpress.com

R. VUČETIĆ: Bavila sam se cenzurom šezdesetih i sedamdesetih, živela sam Miloševićevo vreme, i ne mogu se oteti utisku da je sadašnja cenzura mnogo gora. I u vreme socijalizma, i u vreme Miloševića, postojao je prostor za polemiku, debatu. Danas se disonantni tonovi ne čuju. Jedan po jedan nestaju i poslednji slobodni mediji. Iza svih crnih fantomki koje su noću rušile Savamalu i smenjivale urednike RTV, stoji jedno isto lice. Premijer na konferencijama za štampu, kojih nikada nije bilo u toj neukusnoj količini kao danas, proziva i etiketira novinare i umetnike. Tito je, za 35 godina svoje vlasti dva puta poimence prozvao umetnike – Branka Ćopića i Dragoslava Mihailovića, a premijer je taj skor postigao samo u poslednjih par meseci. U tom smislu, mislim da je situacija u Srbiji crna, ali, s druge strane, moja istraživanja pokazuju da kada vlast počne da pribegava cenzuri, pokazuje da nije sigurna u sebe, i da gubi legitimitet. To je jedini razlog da se na neki bizaran način radujemo cenzuri, jer mislim da ona ukazuje na početak kraja ove vlasti.

NBO: I poslednji, mutirajući oblik – autocenzura, možda i najopasniji oblik cenzure (po ljudske slobode, prava I dostojanstvo). Misliš li da je autocenzura dominantna u Srbiji danas?

R. VUČETIĆ: Autocenzura je najperfidniji ali i najefikasniji oblik cenzure, a čini mi se da je u Srbiji nje sve više. Napravi se atmosfera u kojoj ljudi sami sebe cenzurišu. Količina straha u ljudima, a danas je strah i te kako prisutan, govori o sistemu vlasti i o životu u nedemokratskom sistemu. Kada premijer „prozove“ određene umetnike i novinare na konferenciji za novinare, nije to poruka samo tim umetnicima i novinarima, to je poruka svima. To je upozorenje.

NBO: Postoji li ono što bi trebalo da je cenzurisano, a nije?

R. VUČETIĆ: Mi smo danas izloženi teroru rijalitija, i tu ne vidim da postoji cenzura. Imamo strahovit sunovrat medija i situaciju strašnog lešinarenja, koje smo mogli da pratimo od ubistva pevačice Jelene Marjanović, do nesrećnog slučaja Nede Arnerić i bolesti i smrti Bate Živojinovića. Kod pristojnog sveta to izazva gađenje, ali pristojnost sve manje stanuje ovde, a oni koji šalju „migove“ medijima očigledno ne vide problem u medijskom blatu u kome smo, nego samo vode računa o tome da se o vlasti ne govori loše. Mi često prisustvujemo i otvorenom govoru mržnje – nekada je usmerena prema drugim nacijama, nekada prema LGBT populaciji, svakodnevni su primeri mizoginije, ali na to se gotovo i ne reaguje, o cenzuri takvih stavova da i ne govorim.

NBO: Ko danas ima monopol nad istinom? Ko u Srbiji? Ko u svetu? Zamišljaš li najveću neslobodu, kao kontrolu Velikog Brata, ili se u globalnom smislu I svetu otišlo mnogo dalje od Orvela?

orwell-1984-propaganda

Izvor: wlm3.com

R. VUČETIĆ: Pojačavanje cenzure u različitim delovima sveta, različitim sistemima i ideologijama samo govori o tome da ulazimo u jednu turbulentnu fazu, o kojoj ćemo jednog dana učiti kao o mračnoj strani istorije 21. veka. A ovo je, bojim se, samo početak tog mraka. Prva i najvažnija stvar, koju mnogi vlastodršci ne mogu da shvate, je da ne postoji nešto kao monopol na istinu. Ko god pomisli da tako nešto postoji, i da samo on treba da je ima, mislim da je na sigurnom putu da tu vlast izgubi. Ali onaj ko tako misli, vlast najčešće ne gubi lako i demokratskim putem, i mučan je put do njenog pada. Takva je naša realnost na lokalnom planu, a situacija nije mnogo bolja ni na globalnom. Veliki Brat, bilo da se radi o rijalitiju, tehnologijama, ili o totalitarnoj vlasti, postao je naša svakodnevica.

NBO: Jesi li ikada bila žrtva cenzure? Plašiš li se cenzure? Hipotetički, kako bi to izgledalo: Nekom se ne dopadne tvoja knjiga, i šta se desi?

R. VUČETIĆ: Nisam bila žrtva cenzure, ali kada govorimo o mimikriji cenzure, jesam bila žrtva određenih pritisaka. Tu se, iz mog ugla, videlo nekoliko stvari koje mislim da pokazuje i moja knjiga. Kod cenzure i kod pritisaka, uvek na kraju, makar i na duge staze, najgore prođe onaj ko vrši pritiske ili cenzuru. E, sad, različiti su oni koji pritiske i cenzuru trpe. Neki se slome, a neke to ojača. Ja mislim da su mene pritisci ojačali, da se nisam slomila, i da sam zauvek prelomila šta za mene znači sloboda – od lične, do univerzalne. A moja knjiga je puna primera i cenzora, ali i onih koji su hrabro i časno branili svoj integritet i pravo na slobodu…

NBO: Tokom razgovora u nekoliko navrata pominješ da je knjiga puna primera i cenzora i žrtvi, ali ne pominješ cenzore. Moramo znači da pročitamo knjigu da bi saznali? Šalim se…

R. VUČETIĆ: Da! Zamišljam kako cenzori odlaze u knjižare, diskretno listaju knjigu u nekom ćošku, pa ako se pronađu, kupuju… Šalim se, naravno, ali mi jeste ideja da o cenzorima ne govorim u intervjuima, jer mislim da se onda cela stvar banalizuje. Bilo je tu ljudi iz samog vrha Partije, kao i eminentnih intelektualaca, ali opet, kako je to rekao Želimir Žilnik, nisu to bili ljudi „sa kapuljačama na glavi i Staljinovim brkovima“. U tome i jeste specifičnost jugoslovenske cenzure. Mislim, iskreno, da se mnogima knjiga neće dopasti, naročito akterima pojedinih „slučajeva“, jer ukazuje da mnoge biografije nisu tako čiste kao što mislimo. S druge strane, i situacija šezdesetih i sedamdesetih, o kojima sam pisala, kao i danas, pokazuje da je uvek bilo onih koji su se časno i hrabro držali. A kada je cenzura istorije u pitanju – ne da se ne može cenzurisati istorija, ne može se cenzurisati ništa. Cenzori koji to ne shvataju su na gubitku. Možda ne kratkoročno, ali dugoročno zasigurno. Ili ja bar hoću da verujem u to.

Nataša B. Odalović

Više o knjizi Monopol na istinu