Mesečne arhive: maj 2016

Ima li srpska istorija zlatno doba

Objavljeno od strane

Danas, subota / nedelja 21-22.maj 2016.

Intervju sa Milošem Koviće, priređivačem knjige SRBI 1903 – 1914: Istorija ideja

Milos-KovicKakvo je bilo vreme vladavine kralja Petra I Karađorđevića od 1903. do 1914, pitanje je na koje savremeni srpski istoričari imaju različite odgovore. Za jedne to je prosperitetno doba srpske istorije, dok je za druge to nedemokratska epoha sa antiparlamentarnom tendencijom krune i intelektualnom elitom koja je bila sva u znaku srpskog nacionalizma.

Zbog ovakvih drastičnih razmimoilaženja u srpskoj istorijskoj nauci izdavačka kuća Clio pokrenula je projekat Srbi 1903-1914 koji će u tri toma detaljno predstaviti ovo vreme. Prvi tom, Istorija ideja, objavljen je krajem prošle godine, a ove, 22. aprila, ovenčan je nagradom Matice srpske za istoriju Ilarion Ruvarac.

Knjiga Srbi 1903-1914: Istorija ideja rezultat je kolektivnog rada i ima 22 autora i autorke. NJen priređivač i pisac njenog većeg dela je docent Miloš Ković, koji na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta predaje Opštu istoriju novog veka. Drugi tom, planiran za jesen ove godine, biće posvećen kulturi i umetnosti, a treći političkoj, društvenoj i ekonomskoj istoriji.

Zbog čega je vreme od 1903. do 1914. u istoriji Srbije prelomna epoha? 

Doba kralja Petra Karađorđevića predstavlja raskršće između srpskog 19. veka i jugoslovenskog 20. veka. Tada su dozreli i dobili jasno određene oblike procesi koje opažamo u društvu Srbije, počevši od 1804. Za života tri generacije egalitarističko društvo nepismenih seljaka i trgovaca, koji su sami oslobodili Srbiju od Turaka i postali vlasnici svoje zemlje, uz sve prateće, političke sukobe i periodične ratove, porodilo je demokratski politički poredak, visoku, elitnu kulturu i vojsku koja će dobiti tri rata, od 1912. do 1918, osloboditi i ujediniti srpski narod i stvoriti Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Kako se sa tek započetog razvoja srpske nacionalne ideje u vrlo kratkom vremenu prešlo na jugoslovensku ideju?

Entoni Smit, Erik Hobzbaum i drugi vodeći istraživači fenomena nacija i nacionalnog identiteta baš Srbe uzimaju za primer činjenice da nacionalni, ili protonacionalni identitet može da bude pojava starija od Francuske revolucije, Napoleona i Industrijske revolucije. Osnov identiteta za Srbe je vekovima bio u pravoslavnoj veri i zajedničkim kultovima. U dobu prosvetiteljstva i romantizma, Dositej i Vuk su naglasili jezičku pripadnost kao osnov identiteta. Posle Gajevog preuzimanja štokavskog, jekavskog izgovora, veza sa Hrvatima je dodatno pojačana. Stojan Novaković, Milovan Milovanović, Jovan Cvijić, na tragu međunarodne slavistike toga doba, taj jezik nazivaju srpskim. Oni su bili spremni da ga priznaju i za zajednički jezik, ali su ogorčeni kada se on naziva isključivo i samo hrvatskim; to je izazvalo strah od širenja hrvatske ideje, uz podršku rimokatoličke crkve i Habzburške monarhije, među štokavskim i jekavskim katolicima, pa i pravoslavcima Slavonije, Srema, Dalmacije, Bosne i Hercegovine. Ključna zamisao bila je, dakle, prevazilaženje vekovnih verskih sukoba, koje su velike sile tradicionalno eksploatisale, kroz izmirenje, zbližavanje i ujedinjavanje jezički i etnički bliskih naroda. Generacije Slobodana Jovanovića i Jovana Skerlića tome su dodale renanovsku veru u demokratsko pravo ljudi da slobodno biraju svoju pripadnost, kao i veru u moć države da vremenom u celinu spoje do juče sukobljene narode. Za primer su uzimali Nemačku, Italiju, Švajcarsku, i druge zemlje.

Na koji način su se „mirili“ demokratija i nacionalizam?

Demokratija je tada bila ključni sastojak srpskog nacionalizma (u teoriji nacija i nacionalizma ovaj pojam se uzima kao tehnički, vrednosno neutralan). Ta veza između demokratije i patriotizma, da upotrebimo tu, lepšu reč, nije bila srpska specifičnost, nego činjenica evropske i svetske istorije. Dovoljno je pročitati šta o toj temi imaju da nam kažu, recimo, tri autorke, bliske cionizmu, demokratiji i liberalizmu – Hana Arent, Dominik Šnaper ili Jael Tamir. Od američke Deklaracije nezavisnosti i francuske Deklaracije prava čoveka i građanina, ideje demokratije, liberalizma i patriotizma bile su tumačene kao logične posledice ideje narodnog suvereniteta. Ona je, opet, značila da građanin na individualnom planu, i narod na kolektivnom, imaju pravo da sami odlučuju o svojoj sudbini, da sami biraju put kojim će ići. Srpski seljak iz Mačve, grčki iz Atike, ili bugarski sa Rodopa, više nisu hteli da budu turski kmetovi i sultanovo roblje, nego pripadnici nacije. Ukoliko bi neko pokušao da ih u tome spreči, strani okupator ili lokalni tiranin, građanin i njegova nacija imali su dužnost da ta svoja prava odbrane. To su bile ključne ideje ideologa srpskog liberalizma, Jevrema Grujića, Vladimira Jovanovića, Svetozara Miletića. Grujić i Jovanović su školovani na velikim evropskim univerzitetima, ali su se u borbi za demokratiju pozivali na tradicionalne srpske ustanove – na seosku samoupravu, na narodne skupštine, na seoske zadruge. To je bilo u osnovi ideja potonjih srpskih socijalista i radikala – Svetozara Markovića i Nikole Pašića. Tu je, kao i kod Vladimira Jovanovića, posebno važno bilo njihovo švajcarsko iskustvo, po kome se stabilan i pravedan poredak uspostavlja, pre svega, na sopstvenim tradicijama. Demokratija, vladavina prava i ljudska prava, bili su ključne parole u borbi radikala sa autoritarizmom poslednjih Obrenovića i, naročito od 1903. do 1914, u samoodbrani Srba od osvajačkih namera i konzervativizma Austro-Ugarske.

Zašto je vreme od 1903. do 1914. toliko sporno za naše istoriografe?

Najvažnije je razumeti da je demokratija još od starih Grka, potom i u obnovljenom vidu, posle Francuske revolucije, evropska pojava, kako to lepo pokazuju Lučano Kanfora, Mauricio Viroli, DŽon Dan, i da se, kao takva, javila i u Srbiji. Ona je tu, kao i u ostatku Evrope, imala lokalne, nacionalne specifičnosti. U nekim segmentima srpska demokratija bila je uslovljena i spoljnim uticajima. Ali tvrditi da su demokratija i liberalizam u Srbiju jednostavno uvezeni, ili da to nisu pravi liberalizam i prava demokratija, zato što nedovoljno liče na engleske ili francuske obrasce, znači ne razumevati ni evropsku ni srpsku istoriju. Pravi izazov je uočavati ono što evropske zemlje spaja i onda taj fenomen proučavati u njegovim raznovrsnim, lokalnim, nacionalnim oblicima. Demokratija je jedna od takvih tema, baš kao i nacionalna ideja, ili, recimo, romantizam.

Ali otkuda tako drastične razlike u stavovima savremenih srpskih istoričara?

Ni svi autori naše knjige nemaju u svemu podudarne stavove. Ono što ću reći je, naravno, moje mišljenje. Osnovni uzrok nije u samoj prošlosti, nego u današnjim političkim neslaganjima. Živimo u vremenu poraza i posustalosti. LJudi za svoje slabosti i neuspehe često optužuju svoje pretke. Kada zaborave na pravila zanata, i dozvole da ih savladaju strasti i strahovi, srpski istoričari se neretko posvađaju sa nacionalnom istorijom. Klasičan primer je jedan vremešni istoričar koji ne voli radikale, Karađorđeviće i Jugoslaviju, pa čak ni Srbe s one strane Drine, a voli Obrenoviće, naprednjake i Nemačku. Zato odgovornost za Prvi svetski rat pripisuje Srbiji. Kao univerzalni recept za rešavanje svih srpskih nevolja iz 1914. i iz naših dana, on nam nudi svoj životni moto, koji je pregnantno sažeo u kleknuti pred jačim. Drugi deo srpske istoriografije, koji takođe ne voli radikale i Karađorđeviće, voli Obrenoviće i naprednjake, ali voli i Jugoslaviju, Tita, SAD i Britaniju, otišao je već toliko daleko da sasvim ozbiljno tvrdi da su Nikola Pašić, srpski radikali, seljaci i nacionalisti, preteče srpskog fašizma. Nedovoljno urbani i nemoderni srpski seljak i palančanin, tako postade protofašista, dok se za pravim korenima srpskog liberalizma traga u dobu druga Tita, u liku i delu Marka Nikezića. I onda se izvodi kontinuitet od Svetozara Markovića do Slobodana Miloševića i Srebrenice. Ključno je traganje za uzrocima onoga što se dogodilo 1991-1999. u defektima srpske istorije i srpske političke kulture. To je, ustvari, tipičan autokolonijalni, autošovinistički diskurs, u kome žrtva sebe krivi za ono što joj se desilo, ili je u to ubeđuje sam nasilnik. O tome u našoj knjizi piše Slobodan Antonić, a ovih dana u jednom beogradskom dnevnom listu i Zoran Ćirjaković. Mark Mazauer ubedljivo je pokazao da genocid i uspela masovna istrebljenja ne sprovode seljaci i divljaci, nego baš moderne, napredne, lepo dizajnirane, tehnološki superiorne države i civilizacije. Tako je od američkih plavih bluza, preko austrijskih i nemačkih nacista, do današnjih NATO osvajača. Knjiga Srbi 1903-1914 ima zaista, povremeno, polemički ton. Ona je, međutim, poziv na dijalog, na odbranu zanata od diktata sile. Ključno pitanje je, ipak, da li hoćemo da prošlosti priznamo njenu autonomiju, ili da joj nametnemo naša, današnja merila. Ne uplićimo pokojnike u naše svađe. Preuzmimo, umesto toga, na sebe odgovornost za ono što se danas događa.

Anđelka Cvijić

Više o knjizi SRBI 1903 – 1914: Istorija ideja

 

O KNJIGAMA SE NE RAZGOVARA

Objavljeno od strane

Ilustrovana politika, 10. maj 2016.

Dok pripremamo nove posete gradovima u Srbiji, podsetite se gde, sa kim i o čemu smo razgovarali tokom aprila.

Nova Varoš 1Inspirisani romanom „Ugrađivanje straha“ portugalskog pisca Ruija Zinka, agresijom predizbornih akcija ovdašnjih političara i zbunjenošću ljubitelja knjige onim što im se nudi putem medija i na trafikama, grupa pisaca i izdavača osmislila je kulturni pokret „Biranje pod moranje“ u okviru kojeg obilaze biblioteke i domove kulture u celoj zemlji. Na tribinama i gosti i domaćini objašnjavaju kako biraju pisce i njihova dela, a ne izostaju ni oštre polemike.

Od Bečeja i Vrbasa, preko Nove Varoši i Prijepolja do Pirota, Knjaževca i dalje – mali književni karavan putuje i pronosi ideju o tome zašto je važno misliti svojom glavom, slušajući pritom glas čitalačkog naroda o tome šta im je potrebno, šta vole, a šta ih muči.

– U svim vremenima književnost je imala moć da menja ljude oko sebe, a pre dvadeset i pet godina upustio sam se u izdavački posao, s osećajem da se kao čitalac gubim u vremenu kojem ne pripadam, u kojem čitaoci dobrih knjiga nestaju, a to je ovo vreme industrije pisanja – kaže Zoran Hamović, glavni urednik izdavačkog preduzeća „Klio“ i pokretač čitave akcije.

Ko nas usmerava i uči kako da plivamo u tom okeanu knjiga, kako biramo i kako upravljamo svojim životima, teme su kojima se Hamović bavi četvrt veka:

– Kada danas uđete u knjižaru, kao da ste se našli u poslastičarnici u kojoj se agresivno nude proizvodi sa najviše šećera, prodavci vam ne daju vreme ni da razmislite. Naši urednici se trude da velike svetove pisane na malim jezicima otkriju što većem broju ljudi i zato smo pokrenuli i ovu antipotrošačku kampanju sa ciljem da lično dođemo do naših, sadašnjih i budućih, čitalaca.

Nova Varoš 5U Novoj Varoši dočekuje nas mala, ali snalažljiva i uigrana ekipa Biblioteke „Jovan Tomić“, smeštene u belom zdanju zanimljive istorije. „Zgrada je završena 1909. sa namerom da bude opštinska uprava za Osmanlije, ali su oni u njoj bili manje od tri godine, dok ih nismo oterali“, objašnjava knjižničar Vladimir Dulanović, koji nas dočekuje sa koleginicama Radmilom Bijelić i Gordanom Markićević, kao i Nikolom Bijelićem, saradnikom i prijateljem ove Biblioteke, inače profesorom francuske književnosti.

Dok se hvale podacima o pet stotina članova i trideset pet hiljada knjiga, naši domaćini kao da se uvijeno i žale – kažu da su „nažalost, najčitaniji ljubavni romani koje pišu novinarke televizijskih šund emisija“, a od ozbiljne literature poslednjih meseci izdvaja se po čitanosti jedino „Sonata“ Aleksandra Gatalice. Znači, bilo je pravo vreme za akciju „Biranje pod moranje“!

Tridesetak posetilaca večernje književne debate prilično je popunilo biblioteku i, što je još važnije – bili su raspoloženi da slušaju, pitaju i komentarišu, s tim što je bilo primetno odsustvo profesora književnosti iz ovog grada, mada su uredno bili pozvani. Sutradan sam prisustvovao odgovoru jedne profesorke srpskog jezika, na pitanje zašto nije došla. „Mrzelo me je“, reče ona. Takav stav bio je jedan od razloga zbog kojih su se Hamović i pisci Muharem Bazdulj i Vule Žurić zaputili na jugozapad Srbije.

– Žalosno – prokomentarisao je Žurić jer o knjigama se retko razgovara, čak i u bibliotekama, baš kao što ni u aktuelnoj predizbornoj kampanji u kojoj nijedan kandidat baš nijednom nije spomenuo kulturu.

Vule je govorio o knjigama koje njega uvek iznova inspirišu, poput „Zavere budala“ Džona Kenedija Tula („pisac se ubio u 32. godini zbog depresije pošto ga je trideset izdavača odbilo za taj roman, pa je posle toga njegova majka objavila rukopis“), „Platforme“ Mišela Ulebeka ili „Bez daha“ Dimitrisa Sotakisa.

– Nemojte biti rezervisani prema knjigama ili autorima za koje nikada niste čuli poručio je pisac publici, dok je njegov kolega Muharem više govorio o svetskim delima iz 19. veka koja su menjala svet poput „Olivera Tvista“ ili „Čiča Tomine kolibe“.

Razvila se zanimljiva diskusija o književnoj kritici, prema kojoj je Hamović skeptičan („postoji samo književni pi-ar, ali ne i kritika“), o upotrebi, pa i nepoštovanju ćirilice, što je jedan od posetilaca prebacio i gostima rekavši da su sve knjige o kojima se te večeri govorilo štampane na latinici.

– Za mene je ćirilica svečano, a latinica radno pismo, „Klio“ ih poštuje podjednako, štampa knjige na oba, a patriotizam negujemo kvalitetom onoga što objavljujemo – objasnio je Hamović. – Ćirilica treba da se koristi u školama i državnoj administraciji, ali svakako ne bih mogao da tvrdim da bi isključiva upotreba ćirilice povećala pismenost našeg naroda.

Gotovo niko nije primetio da sati prolaze, jer su književne diskusije u malom gradu podno planine Zlatar postajale sve užarenije. Kakva nam je školska lektira? Bazdulj smatra da je redosled onoga što se deci nudi pogrešan, jer bi mlađi razredi trebalo prvo da čitaju ono što je njima bliže, poput „Proklete avlije“ Iva Andrića ili „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića, a da kasnije dolaze „Ep o Gilgamešu“, Danteov „Pakao“, Alber Kami sa svojim „Strancem“ i drugi svetski klasici. „Ako nekome sa petnaest godina ogadite čitanje tako što ćete ga terati da čita ono što ne razume, tu pomoći više nema“, zaključio je pisac.

Suprotnu stranu zauzeo je Žurić smatrajući da deca baš treba prvo da znaju da je bio neki Homer ili Dante i da su oni napisali nešto važno, „a da je na profesorima da ta dela približe đacima i pokažu im koliko tu strasti ima“. Šteta što jedan učenik nije bolje artikulisao svoje pitanje, već je nekoliko pitanja, od cenzure do političkih uticaja na književne nagrade, zamumuljio u jedno, pa su govornici takođe zamumuljili i zbrzali svoje odgovore, možda se nadajući da će i sami jednog dana dobiti kontroverznu NIN-ovu nagradu.

Zato su bili mnogo konkretniji kada se iz publike povela diskusija o precenjenosti nekih autora, a na tapet su odmah stavljena dva – Paolo Koeljo i Milorad Pavić. Bazdulj se složio za oba:

– Sve što je posle „Hazarskog rečnika“ Pavić pisao bilo je derivativno i ne tako dobro, a razlozi za uspeh te knjige nisu bili isti u Srbiji i svetu. Ovde je u to vreme bila aktuelna alegorija o Srbima kao Hazarima, narodu koji nestaje, dok je roman osvojio svet formalnom inovacijom, uvođenjem paralelnih svetova.

Za Koelja se i Žurić složio da je to čak ispod i loše literature, ali da je Pavić pisao mnoge vredne knjige, i za srpsku kulturu značajne, još pre „Hazarskog rečnika“, a da je posle tog romana počeo da glumi književnu zvezdu, „što u Rusiji i jeste bio“.

Prijepolje 2U Prijepolju goste su dočekale dve energične žene, sadašnja i bivša direktorka Biblioteke „Vuk Karadžić“, crnokosa Sadija Hodžić i plavokosa Hadija Kriještorac, koja je na čelu ustanove bila od 1989. do 2003. godine. Zadivljujuće je kako su hodnike Doma kulture objedinile, pregradile i dogradile tako da ima jednu celinu i izdvaja se od ostatka zdanja u kome se šire galerija, bioskop i muzička škola. Uredile su i poseban ulaz sa divnom baštom…ma sve je tu da oko četiri i po hiljade aktivnih članova budu zadovoljni. Uradile su i više od toga: napravile prvi bibliobus u Srbiji koji obilazi petnaestak sela u krugu od dvadeset kilometara, a u dogovoru sa lekarima otvorili su i čitaonicu u lokalnoj psihijatrijskoj bolnici, namenjenu terapiji.

Od knjiga ne možemo oči da odvojimo, posebno Žurić i još više Bazdulj koji ih uzima sa polica i mahnito prelistava.

– Nemojte da mi ukradete knjigu – upozorava ga Hadija, koja nas vodi kroz Biblioteku.

– A ja baš to volim da radim – hladno će Bazdulj.

– Tako mi i izgledate – uporna je Hadija da „odbrani“ ovo sveto mesto koje lokalni političari smatraju bespotrebnim troškom u gradskom budžetu.

– Ali neću od vas da ukradem – završava Muharem uz osmeh ovaj dijalog dobrodošlice.

U sali je bilo tek dvadesetak ljudi, iako se Biblioteka nalazi u samom centru grada, na ušću Mileševe u Lim. Nezainteresovanost Prijepoljana za druženje uz knjigu i pametne razgovore nije uticala na dobru atmosferu u kojoj su domaćini Hamovića uporedili sa „vrednim mravom na polju borbe za bolji položaj knjige u društvu“, našto su se pisci odmah prepoznali: „A mi smo cvrčci“!

– Postali smo žrtve medijskog nasilja, deo čitalačkog stada, kojima drugi govore šta je vredno i dobro. Drugačije može da bude samo ukoliko preuzmemo odgovornost za svoj izbor knjiga, prijatelja, političara – zaključio je Hamović gledajući tri srednjoškolke kako beže sa tribine.

Srđan Jokanović

Nebo u uskim ulicama

Objavljeno od strane

Politika, 16. avgust 2008.

Knjiga nedelje je Kafka, biografija ovog autora, kao i uvod u njegovo pisanje. Tim povodom, podsećamo se prikaza ove knjige, koji je za Politiku napisala Sanja Domazet.

706668a Author Franz Kafka

izvor: telegraph.co.uk

Kafkin otac nije mogao da do kraja shvati i prihvati tako osetljivog dečaka. On je očekivao naslednika trgovine koju je razvijao – a rodio se pisac. Kao dete, Kafka piše male pozorišne komade u kojima glume tri sestre, mali Franc i posluga. Roditelji sede u publici.

„Slamka? Poneko se hvata za olovku da ne bi potonuo. Hvata se? Sanja, poput davljenika, o nekom spasenju”, pisao je jedan od najvećih pisaca XX veka, Franc Kafka. Nedavno se pojavila iscrpna biografija ovog velikog literate, „Kafka”, iz pera Žerara-Žorža Lemera (objavio „Klio”). Genealoško stablo porodice Kafka proteže se do 1802, kada se ženi njihov predak, Jozef Kafka. Verovatno je on prvi poneo prezime Kafka, koje na češkom znači – čavka , a Jozef, Jozef K. će slučajno(?) postati ime glavnog junaka Kafkinog romana „Proces”.Kafka je, baš kao i Rilke, rođen u Pragu, jednog vrelog julskog dana, godine 1883, u jevrejskoj porodici. Jevrejsko poreklo je i na mladog Kafku stavilo svoj pečat, baš kao što je to slučaj i sa Hajneom. Ginter Anders precizno je definisao Kafkinu unutarnju raslojenost: „Kao Jevrejin, Kafka nije potpuno pripadao hrišćanskom svetu. Kao indiferentni Jevrejin – a to je, zapravo, bio, ne potpuno Jevrejima. Kao čovek koji govori nemački, ne potpuno Česima. Kao Jevrejin koji govori nemački, ne potpuno češkim Nemcima. Kao službenik osiguranja radnika, ne potpuno građanstvu. Kao sin građanina, ne potpuno radništvu. Ali ni birou nije pripadao, jer je osećao da je pisac…”Njegov otac Herman bio je trgovac, snažna ličnost. Kao i kod Šopenhauera i Kjerkegora, otac je bio veliki doživljaj njegovog detinjstva. Dva Kafkina brata u detinjstvu umiru i on ostaje jedino muško dete u porodici, uz tri sestre, od kojih je najbliži najmlađoj, Otli. Kasnije će u stanu koji iznajmljuje Otla, u Zlatnoj ulici, u Hradčanima, noću odlaziti da piše. Smatra se da su u Zlatnoj ulici nekada živeli alhemičari sa dvora ekscentričnog Rodolfa II . Tu, gde je još u XVI veku verovatno obrađivano i tragano za zlatom, Kafka piše stranice koje će zauvek promeniti literaturu. Godina je 1915, znači – „Proces” je već napisan. Literarna Pandorina kutija zauvek je otvorena.
U detinjstvu Kafka uzima časove francuskog, violine, klavira. Naravno da Kafkin otac nije mogao da do kraja shvati i prihvati tako osetljivog dečaka. On je očekivao naslednika trgovine koju je razvijao – a rodio se pisac. Kao dete, Kafka piše male pozorišne komade u kojima glume tri sestre, mali Franc i posluga. Roditelji sede u publici.
Kafka završava osnovnu školu i odlazi u nemački licej. Prvi univerzitet koji upisuje je – hemijski, ali ga brzo napušta. Pravo će doktorirati 1906. Doktorat će mu doneti prašnjave kancelarije i požutele akte. Paralelno sa školovanjem, uz istoriju umetnosti koju proučava, Kafka neprekidno čita. Naročito Getea, Flobera, Klajsta. Piše „Dnevnike” i uz tekstove crta male crteže ljudi. Danas, u svojim „Dnevnicima” crteže, neverovatno nalik na Kafkine, crta Orhan Pamuk (potpisnici ovih redova Pamuk je pokazao te kafkijanske crteže u dnevnicima napisanim lepim, jednakim rukopisom).

kafka_091912_620px

izvor: tabletmag.com

U bečkom časopisu Vreme, Kafka objavljuje priču „Nebo u uskim ulicama”. Njegov istinski život počinje onda kada se njegova služba u osiguravajućem preduzeću završi. Kao službenik, Kafka je korektan. Odnosno, bez roptanja podnosi gušenje koje mu službovanje donosi. Sve ličnosti iz njegovih dela su, takođe, korektni službenici. Odnosno, spolja su brzo i lako, baš kao i Kafka, podnosili mlevenje birokratske mašine u koju se pretvorio svet. A iznutra je ključalo. Noću, dok se na Prag navlačila opna tišine, Kafka je pisao, opsesivno, brzo, strastveno. Predosećao je da mu nije dato mnogo vremena. Za života, Kafka je objavio samo nekoliko novela i crtica. ,,Ne želim da štampam dokaze moje slabosti”, govorio je, „a opet i nemam snage da uništim te dokaze svoje samoće”. U Kafkinim delima, baš kao i kod Hajdegera, strah kao voda do vrha ispunjava ljudsku egzistenciju. A potpunu usamljenost, gde život čoveka sve dalje i dalje udaljava ne samo od drugih ljudi, već od Boga i od sebe samog, Kafka je seizmografski osećao. Kafkine pripovesti uvek se odigravaju u ekstralogičnom svetu, koji je kao san budnog snevača, a Kafka je shvatao da se od tog istog sveta sve više udaljava. I da je svet po svojoj samoj prirodi nem. Tuberkuloza grla došla je kao Kafkin odgovor svetu. („Glava je dugo govorila da ovako više ne može. Onda su pluća odlučila da joj pomognu”, kaže se da su Kafkine reči izgovorene u sanatorijumu). Pred kraj, ni on sam više neće moći da govori. Dok mu se smrt približava, Kafka, Bog i mrtvi će ćutati. A napolju, iz biroa, kafana, kuća i stanova dopiraće beskrajno, neprestano brbljanje.Kafkin emotivni život bio je, takođe, niz posrtaja, sa bljeskovima sreće i ispunjenosti, koji nisu dugo trajali. (Sreća koja zavisi od drugih ljudi je lepa, ali kratka i varljiva.) Kafka se veri i prekida vereništva, dopisuje i voli sa Milenom Jesenskom, ali život završava kao neženja, koje u svojim dnevnicima izjednačava sa samoubicama. Za Kafku, „živeti znači dolaziti i nikada ne stići”. Tako ga je ljubav vazda pohodila, ali nikada se kraj njega nije zadržala. Njena lepota za Kafku je bila gorgonska i identifikovao ju je sa strahom. Iza Kafke ostalo je delo koje je ahasferska (lutalačka) epopeja čovekovih posrtaja, a „Ameriku”, „Proces” i „Zamak”, Maks Brod je kratko i tačno definisao kao trilogiju samoće. Pošto je preminuo, Kafkino telo preneto je u Prag, u plombiranom kovčegu. Sahranjen je u četiri po podne, bila je sreda, 11. jun 1924. i sat na opštini se zaustavio u četiri sata, kazaljke su neprekidno pokazivale to vreme. Na pogrebu, po sećanjima savremenika, stravičan vrisak Kafkine ljubavi, Dore Dijamant, zaglušio je odjek jevrejskih pogrebnih molitvi, a Johanes Urcidil je, pred stotinak prisutnih, rekao da je otišao pisac „vanredne čovečnosti, koja je u isto vreme iznedrila magiju kojoj nema premca”. Verovatno da nije bilo skromnijeg niti većeg genija među umetnicima u dvadesetom veku.

Sanja Domazet