Danas, subota / nedelja 21-22.maj 2016.

Intervju sa Milošem Koviće, priređivačem knjige SRBI 1903 – 1914: Istorija ideja

Kakvo je bilo vreme vladavine kralja Petra I Karađorđevića od 1903. do 1914, pitanje je na koje savremeni srpski istoričari imaju različite odgovore. Za jedne to je prosperitetno doba srpske istorije, dok je za druge to nedemokratska epoha sa antiparlamentarnom tendencijom krune i intelektualnom elitom koja je bila sva u znaku srpskog nacionalizma.

Zbog ovakvih drastičnih razmimoilaženja u srpskoj istorijskoj nauci izdavačka kuća Clio pokrenula je projekat Srbi 1903-1914 koji će u tri toma detaljno predstaviti ovo vreme. Prvi tom, Istorija ideja, objavljen je krajem prošle godine, a ove, 22. aprila, ovenčan je nagradom Matice srpske za istoriju Ilarion Ruvarac.

Knjiga Srbi 1903-1914: Istorija ideja rezultat je kolektivnog rada i ima 22 autora i autorke. NJen priređivač i pisac njenog većeg dela je docent Miloš Ković, koji na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta predaje Opštu istoriju novog veka. Drugi tom, planiran za jesen ove godine, biće posvećen kulturi i umetnosti, a treći političkoj, društvenoj i ekonomskoj istoriji.

Zbog čega je vreme od 1903. do 1914. u istoriji Srbije prelomna epoha? 

Doba kralja Petra Karađorđevića predstavlja raskršće između srpskog 19. veka i jugoslovenskog 20. veka. Tada su dozreli i dobili jasno određene oblike procesi koje opažamo u društvu Srbije, počevši od 1804. Za života tri generacije egalitarističko društvo nepismenih seljaka i trgovaca, koji su sami oslobodili Srbiju od Turaka i postali vlasnici svoje zemlje, uz sve prateće, političke sukobe i periodične ratove, porodilo je demokratski politički poredak, visoku, elitnu kulturu i vojsku koja će dobiti tri rata, od 1912. do 1918, osloboditi i ujediniti srpski narod i stvoriti Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Kako se sa tek započetog razvoja srpske nacionalne ideje u vrlo kratkom vremenu prešlo na jugoslovensku ideju?

Entoni Smit, Erik Hobzbaum i drugi vodeći istraživači fenomena nacija i nacionalnog identiteta baš Srbe uzimaju za primer činjenice da nacionalni, ili protonacionalni identitet može da bude pojava starija od Francuske revolucije, Napoleona i Industrijske revolucije. Osnov identiteta za Srbe je vekovima bio u pravoslavnoj veri i zajedničkim kultovima. U dobu prosvetiteljstva i romantizma, Dositej i Vuk su naglasili jezičku pripadnost kao osnov identiteta. Posle Gajevog preuzimanja štokavskog, jekavskog izgovora, veza sa Hrvatima je dodatno pojačana. Stojan Novaković, Milovan Milovanović, Jovan Cvijić, na tragu međunarodne slavistike toga doba, taj jezik nazivaju srpskim. Oni su bili spremni da ga priznaju i za zajednički jezik, ali su ogorčeni kada se on naziva isključivo i samo hrvatskim; to je izazvalo strah od širenja hrvatske ideje, uz podršku rimokatoličke crkve i Habzburške monarhije, među štokavskim i jekavskim katolicima, pa i pravoslavcima Slavonije, Srema, Dalmacije, Bosne i Hercegovine. Ključna zamisao bila je, dakle, prevazilaženje vekovnih verskih sukoba, koje su velike sile tradicionalno eksploatisale, kroz izmirenje, zbližavanje i ujedinjavanje jezički i etnički bliskih naroda. Generacije Slobodana Jovanovića i Jovana Skerlića tome su dodale renanovsku veru u demokratsko pravo ljudi da slobodno biraju svoju pripadnost, kao i veru u moć države da vremenom u celinu spoje do juče sukobljene narode. Za primer su uzimali Nemačku, Italiju, Švajcarsku, i druge zemlje.

Na koji način su se „mirili“ demokratija i nacionalizam?

Demokratija je tada bila ključni sastojak srpskog nacionalizma (u teoriji nacija i nacionalizma ovaj pojam se uzima kao tehnički, vrednosno neutralan). Ta veza između demokratije i patriotizma, da upotrebimo tu, lepšu reč, nije bila srpska specifičnost, nego činjenica evropske i svetske istorije. Dovoljno je pročitati šta o toj temi imaju da nam kažu, recimo, tri autorke, bliske cionizmu, demokratiji i liberalizmu – Hana Arent, Dominik Šnaper ili Jael Tamir. Od američke Deklaracije nezavisnosti i francuske Deklaracije prava čoveka i građanina, ideje demokratije, liberalizma i patriotizma bile su tumačene kao logične posledice ideje narodnog suvereniteta. Ona je, opet, značila da građanin na individualnom planu, i narod na kolektivnom, imaju pravo da sami odlučuju o svojoj sudbini, da sami biraju put kojim će ići. Srpski seljak iz Mačve, grčki iz Atike, ili bugarski sa Rodopa, više nisu hteli da budu turski kmetovi i sultanovo roblje, nego pripadnici nacije. Ukoliko bi neko pokušao da ih u tome spreči, strani okupator ili lokalni tiranin, građanin i njegova nacija imali su dužnost da ta svoja prava odbrane. To su bile ključne ideje ideologa srpskog liberalizma, Jevrema Grujića, Vladimira Jovanovića, Svetozara Miletića. Grujić i Jovanović su školovani na velikim evropskim univerzitetima, ali su se u borbi za demokratiju pozivali na tradicionalne srpske ustanove – na seosku samoupravu, na narodne skupštine, na seoske zadruge. To je bilo u osnovi ideja potonjih srpskih socijalista i radikala – Svetozara Markovića i Nikole Pašića. Tu je, kao i kod Vladimira Jovanovića, posebno važno bilo njihovo švajcarsko iskustvo, po kome se stabilan i pravedan poredak uspostavlja, pre svega, na sopstvenim tradicijama. Demokratija, vladavina prava i ljudska prava, bili su ključne parole u borbi radikala sa autoritarizmom poslednjih Obrenovića i, naročito od 1903. do 1914, u samoodbrani Srba od osvajačkih namera i konzervativizma Austro-Ugarske.

Zašto je vreme od 1903. do 1914. toliko sporno za naše istoriografe?

Najvažnije je razumeti da je demokratija još od starih Grka, potom i u obnovljenom vidu, posle Francuske revolucije, evropska pojava, kako to lepo pokazuju Lučano Kanfora, Mauricio Viroli, DŽon Dan, i da se, kao takva, javila i u Srbiji. Ona je tu, kao i u ostatku Evrope, imala lokalne, nacionalne specifičnosti. U nekim segmentima srpska demokratija bila je uslovljena i spoljnim uticajima. Ali tvrditi da su demokratija i liberalizam u Srbiju jednostavno uvezeni, ili da to nisu pravi liberalizam i prava demokratija, zato što nedovoljno liče na engleske ili francuske obrasce, znači ne razumevati ni evropsku ni srpsku istoriju. Pravi izazov je uočavati ono što evropske zemlje spaja i onda taj fenomen proučavati u njegovim raznovrsnim, lokalnim, nacionalnim oblicima. Demokratija je jedna od takvih tema, baš kao i nacionalna ideja, ili, recimo, romantizam.

Ali otkuda tako drastične razlike u stavovima savremenih srpskih istoričara?

Ni svi autori naše knjige nemaju u svemu podudarne stavove. Ono što ću reći je, naravno, moje mišljenje. Osnovni uzrok nije u samoj prošlosti, nego u današnjim političkim neslaganjima. Živimo u vremenu poraza i posustalosti. LJudi za svoje slabosti i neuspehe često optužuju svoje pretke. Kada zaborave na pravila zanata, i dozvole da ih savladaju strasti i strahovi, srpski istoričari se neretko posvađaju sa nacionalnom istorijom. Klasičan primer je jedan vremešni istoričar koji ne voli radikale, Karađorđeviće i Jugoslaviju, pa čak ni Srbe s one strane Drine, a voli Obrenoviće, naprednjake i Nemačku. Zato odgovornost za Prvi svetski rat pripisuje Srbiji. Kao univerzalni recept za rešavanje svih srpskih nevolja iz 1914. i iz naših dana, on nam nudi svoj životni moto, koji je pregnantno sažeo u kleknuti pred jačim. Drugi deo srpske istoriografije, koji takođe ne voli radikale i Karađorđeviće, voli Obrenoviće i naprednjake, ali voli i Jugoslaviju, Tita, SAD i Britaniju, otišao je već toliko daleko da sasvim ozbiljno tvrdi da su Nikola Pašić, srpski radikali, seljaci i nacionalisti, preteče srpskog fašizma. Nedovoljno urbani i nemoderni srpski seljak i palančanin, tako postade protofašista, dok se za pravim korenima srpskog liberalizma traga u dobu druga Tita, u liku i delu Marka Nikezića. I onda se izvodi kontinuitet od Svetozara Markovića do Slobodana Miloševića i Srebrenice. Ključno je traganje za uzrocima onoga što se dogodilo 1991-1999. u defektima srpske istorije i srpske političke kulture. To je, ustvari, tipičan autokolonijalni, autošovinistički diskurs, u kome žrtva sebe krivi za ono što joj se desilo, ili je u to ubeđuje sam nasilnik. O tome u našoj knjizi piše Slobodan Antonić, a ovih dana u jednom beogradskom dnevnom listu i Zoran Ćirjaković. Mark Mazauer ubedljivo je pokazao da genocid i uspela masovna istrebljenja ne sprovode seljaci i divljaci, nego baš moderne, napredne, lepo dizajnirane, tehnološki superiorne države i civilizacije. Tako je od američkih plavih bluza, preko austrijskih i nemačkih nacista, do današnjih NATO osvajača. Knjiga Srbi 1903-1914 ima zaista, povremeno, polemički ton. Ona je, međutim, poziv na dijalog, na odbranu zanata od diktata sile. Ključno pitanje je, ipak, da li hoćemo da prošlosti priznamo njenu autonomiju, ili da joj nametnemo naša, današnja merila. Ne uplićimo pokojnike u naše svađe. Preuzmimo, umesto toga, na sebe odgovornost za ono što se danas događa.

Anđelka Cvijić

Više o knjizi SRBI 1903 – 1914: Istorija ideja