Politika, 26. april 2016.
Malo sam se plašila da će mi Rui Zink, portugalski pisac i autor romana „Ugrađivanje straha”, s kojim su ovih dana urednici, prevodioci i kritičari izdavačke kuće „Klio” obišli Srbiju, tražiti da mu platim za razgovor koji sam s njim vodila čitavo nedeljno popodne u Beogradu, i tako prekraćivala kišne sate pred zatvaranje birališta. Jer Zink je poznat po uvođenju mnogih noviteta u portugalski kulturni život, pa je tako tražio od svojih urednika da tamošnji pisac (Luiz Pačeko) dobije honorar za intervju koji će dati Zinku. „Mogu da razgovaram sa njim, dobro ga poznajem, ali on nema novca i treba mu platiti za rad i vreme koje odvaja da bi razgovarao sa mnom, onako kako se to radi u Americi”, rekao je pisac svojim šefovima. Bio je to prvi intervju u Portugaliji, urađen na američki način, tako što je intervjuisanom piscu plaćeno za to što je govorio. „Bogati tvrde da novac oslobađa, pa zašto onda nekom piscu ili umetniku ne bi platili da bi on slobodno govorio o svom delu. Nisam ja taj koji je uveo ovakav divlji poredak”, kaže Rui Zink, autor tridesetak knjiga, dobitnik nagrade portugalskog PEN-a, umetnik, prevodilac i kontroverzna javna ličnost, koji svojim performansima ume da uskomeša javno mnjenje, što je i osnovna odlika njegove literature.
Moja bojazan da će mi gost „Klia”, portugalski pisac, tražiti da mu platim intervju bila je bezrazložna, jer ko još dolazi u Srbiju da zaradi pare. Rui Zink je rad da govori o temi svoje knjige, zastrašivanju čovečanstva i svake pojedinačne nacije, procesu koji je, kako kaže, glavno obeležje ovog veka.
U okviru serije knjiga o krizi, pišete i o strahu. Ko su ti ljudi koji instaliraju strah. Da li majstori za ugrađivanje straha rade samo u vašoj Portugaliji ili su se proširili i po drugim zemljama? Šta je njihov cilj?
Bio sam jako uznemiren onim što se događa u Portugaliji i u celom svetu i zato sam rešio da napišem ovu knjigu. Video sam da dolazi cunami, može vam se učiniti da sam hvalisav, ali ja mogu da predvidim budućnost. Samo je potrebno da čitam „Njujork tajms” i odmah znam šta će se desiti u mojoj zemlji Portugaliji za dve godine. Videli ste da je bio zemljotres, znate da cunami dolazi i kod vas. Kada je 2008. krahirao Volstrit, samo vrlo glupe osobe mogle su da budu slepe i da veruju da cunami ne dolazi u Evropu. A ipak, evropski političari su se pravili gluvi i slepi kod očiju. Počeo sam ovaj roman u prvom licu, ali sam onda video da mogu da ga prepravim na treće lice, da sakupim katalog strahova koji se potpiruju u celom svetu.
Za Portugalce se kaže da ne vole da protestuju, da su vrlo strpljivi. Da li oni veruju u revoluciju ili više vole da podnose sudbinu? Da li je Revolucija karanfila pre 42 godine razočarala vašu naciju?
Ne može se reći da ona nije morala da se dogodi. Revolucija je strast, a razočarenje je naknadni rezultat svake strasti. Ja sam srećan i zahvalan što se dogodila revolucija. Ona je donela strastvenu ljubav u moj život. Ljudi su pušteni iz zatvora. Oslobodili smo se anahrone vlasti koja je vodila u to vreme četiri kolonijalna rata. Salazar se žestoko protivio dekolonizaciji, pa je Portugalija zadržala svoje kolonije i nakon njegove smrti. Poslednji se portugalske vlasti oslobodio Mozambik 1974. godine. U to vreme Portugalija je vodila više ratova nego Amerika. I imali smo iste rezultate kao i oni. Svuda smo bili poraženi.
Šta plaši Portugalce?
Mi smo jedna od najstarijih nacija u Evropi, a naše granice nisu se pomerile u poslednjih 800 godina. Davno smo shvatili da u našem okruženju imamo daleko moćnije komšije: s jedne strane je siloviti ogromni Atlantski okean, s druge strane je Španija. I između te dve sile morali smo da se pomirimo sa saznanjem da mi nismo centar univerzuma, da moramo da se naučimo da budemo strpljivi i ne izazivamo previše daleko jače i veće susede. Nikad nismo prestali da strepimo od njih.
Postoji izreka u Portugaliji koja se na vašem jeziku rimuje: „Iz Španije ne dolaze ni dobri vetrovi ni dobri brakovi”. Ovu poslovicu predočila mi je Španjolka Marija Pilar del Rio, udovica vašeg nobelovca Žozea Saramaga. A ipak, ona posle smrti svog muža živi u Lisabonu i osnovala je centar Žozea Saramaga, gde se čuva i obnavlja sećanje na jedinog dobitnika Nobelove nagrade za književnost na portugalskom jeziku?
Pa i to vam je primer da špansko-portugalski brak može da bude dobar i uspešan i da klišei ne važe za sve. Naša dva naroda imaju mnogo toga zajedničkog. Za šest vekova, otkad se Španija ujedinila, naučili smo se diplomatiji i istovremeno smo zazirali od Španije, koja je četiri puta veća od nas. Mi smo jedini narod na Iberijskom poluostrvu koji je sačuvao svoju političku nezavisnost i nije potpao pod špansku kapu. Na tome nam jako zavide Katalonci. Oni se pitaju kako to da oni nisu uspeli da ostanu nezavisni, kad su tako bogati i imaju neke od najslavnijih umetnika na svetu.
Humor daje ritam umetnosti. Vi kažete da su sve vaše knjige donekle humoristične. Zašto je to važno?
Humor je neophodna alatka za stvaranje umetnosti, naročito kad se govori o književnosti. Slažem se sa izvrsnim izraelskim piscem Amosom Ozom, koji sanja da se svakom fanatiku ubrizga vakcina humora, kako bi postao imun na svoju isključivost, na uverenje da je uvek u pravu. Kad bi svi ljudi posedovali talenat za humor, svet bi bio u miru. Ako govorimo o pripovedanju, ono prerasta u umetnost, samo ako postoji izvesna neizvesnost oko značenja napisanog teksta. Ako niste apsolutno sigurni o čemu se radi u određenoj pesmi, onda je ona zaista poetična, ako ste potpuno sigurni šta vam ona poručuje, to je proklamacija, a ne poetika. Humor je za mene vrlo blizak poeziji.
Vi ste odlučili da osnujete novu religiju?
Da, i ta religija će se zvati faktologija. Mi ćemo se klanjati činjenicama. Činjenice će biti naši bogovi.
Da li vi verujete u činjenice?
Ako vas ičemu uči istorija religija, to je da ne morate da verujete u boga koga pokušavate da prodate i od koga pravite profit. Jedna stvar koja me nervira i koja me je naterala da napišem knjigu „Ugrađivanje straha” jeste to što danas moćni ljudi vole da kažu: „Suoči se sa činjenicama, suoči se sa istinom, nema alternative…”
Da li vam je Trojka (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) tako govorila kad je dolazila u Portugaliju, da li su vas podsećali da se suočite sa činjenicama i da morate da stegnete kaiš, da vam nema druge?
Način na koji se industrija krize prodaje jeste isti onaj način na koji se prodaju turistički paketi. Istu vrstu narativa koriste da prodaju krizu, istim rečima su prodavali rat 1914, na primer. To je isti narativ kao kad se prodaje Diznijev film. Oni će uvek reći: „Mi samo navodimo činjenice, vreme je da se suočite sa realnošću, vreme je da prihvatite činjenice, nema alternative!” Mislim da ću osnivanjem nove religije faktologije, zaraditi mnogo novca.
Vi tvrdite da je ovaj vek obeležen idealnom kombinacijom strahova?
Postoje tri stvari kojih se danas čovečanstvo užasava: to su strahovi koji se podstiču namerno: strah od migranata, strah od gubitka posla i strah od terorizma. A znate li kome odgovara terorizam? Svim ljudima na vlasti, kao što i strah od gubitka posla odgovara multinacionalama. Da se ne bi dogodilo ono od čega strahuješ, spreman si da radiš i za vrlo male pare. Ili čak volonterski. Da ne bi bio žrtva terorizma, spreman si da dopustiš vladarima da ukinu demokratska prava, da ne bi bio preplavljen migrantima, spreman si da podržiš zatvaranje granica.
Zorana Šuvaković
