Mesečne arhive: novembar 2016

U okrilju muze Klio

Objavljeno od strane

polis Polis ulazi u dvadesetu godinu svog trajanja. Tokom protekle dve decenije nastojali smo da steknemo profilisanu publiku koja ima poverenja u naše izdavačke kriterijume. Zato je dijalog sa čitaocima, kao i sa stručnom i univerzitetskom javnošću bio naš primarni zadatak. Shvatili smo ga kao  uključivanje foruma čitalaca u različite vidove promocije novih izdanja u ovoj biblioteci i njihovo učestvovanje u našim projektima u formi tribina, okruglih stolova i debata. Pre svega,  bio je to neprekinuti način provere onoga što smo radili.

Iz ovogodišnjih postignuća biblioteke Polis – počev od posebnog izdanja Svakodnevnog života u srednjem veku na engleskom jeziku (Marko Popović, Smilja Marjanović-Dušanić, Danica Popović), i prevoda Istorije privatnog života Marka Popovića, Miroslava Timotijevića i Milana Ristovića na ukrajinski (Tempora, Kijev) – pominjemo i izdanja koja nastavljaju prilog izdavačke kuće Klio velikom jubileju stogodišnjice Prvog svetskog rata. Kapitalnom izdanju Srbi 1903-1914: Istorija ideja  (priredio Miloš Ković) , dodajemo zbirku eseja danas verovatno najboljeg poznavaoca ovog perioda, engleskog istoričara DŽona Rola pod nazivom Put u Sarajevo čiji je izbor posebno sačinjen za srpsku čitalačku publiku.

Posebno ističemo suvereni pregled Istorija kapitalizma nemačkog istoričara Jirgena Koke, koji predstavlja kritički prikaz nastanka i stanja za sada jedinog planetarnog ekononskog režima. U ovoj knjizi Koka objašnjava ne samo nastanak i širenje kapitalizma u modernom dobu  počev od 19 veka. već i njegovu globalnu ekspanziju u 20 veku. Značaj ovog dela može se sagledati i u tome što autor, inače jedan od vodećih poznavalaca ove teme, ne posmatra samo procese razmene (trgovine) i industrijalizacije nego istovremeno i trajne promene radne i životne sredine koju je doneo kapitalistički sistem.

ISTORIJA-ARAPSKIH-NARODAIpak, izdvojićemo nesumnjivo globalno najprovokativniju, a u našim predlozima za čitanje vodeću temu. Reč je o znamenitom delu Istorija arapskih naroda Alberta Huranija.  Ono predstavlja celovit pogled na istoriju Arapa koji seže u prošlost sve do formativnog perioda islama, prateći njihov povesni razvitak do naših dana. Uzorna naučnička akribija, znalačke interpretacije i sasvim nesvakidašnja erudicija utkane su u stranice ove obimne studije, koja se bez previše razmišljanja može nazvati krunom plodonosne karijere jednog od vodećih istoričara Bliskog istoka minulog stoleća. Njena vrednost ne leži samo u sveobuhvatnosti, već i u inovativnom pristupu tematici; drugim rečima, autor je pokazao sposobnost da sakupi obilje materijala i da ga organizuje u koherentan narativ, ali i da ga sistematizuje tako da u prvi plan dođe suštinsko prožimanje kulturnih, verskih, ekonomskih i, u najširem smislu, društvenih činilaca, na osnovu kojih se može pratiti i bolje shvatiti razvoj arapsko-muslimanskih zajednica kroz vekove. Metodološki raskorak u odnosu na sinteze „staroga kova“ jeste to što će učiniti ovu knjigu izazovnom i podsticajnom za studente i upućenije čitaoce, s tim da dinamika Huranijeve pripovesti i njegov nenametljivi stil mogu privući i pažnju šire čitalačke publike.

Pojava Istorije arapskih naroda na srpskom jeziku bremenita je naročitom simbolikom. Ove godine, naime, Katedra za orijentalistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu obeležava 90. godišnjicu postojanja i rada ‒ u čast tog velikog jubileja, izdavačka kuća Klio će početkom decembra objaviti zbornik prigodnih tekstova posvećenih stvaralaštvu koje tretira najšire shvaćeni pojam „Orijenta“ sa verske, istoriografske, kulturološko-antropološke i književne tačke gledišta. Štaviše, sveobuhvatno delo Alberta Huranija poslužiće kao osnova i podsticaj za prevođenje drugih naslova koji se bave različitim aspektima duge i turbulentne prošlosti arapske ekumene, što deluje osobito značajno u svetlosti dramatičnih zbivanja na tom prostoru poslednjih godina. Po svojim intelektualnim dometima, jasno formulisanim idejama i prijemčivom stilskom uobličenju, Istorija arapskih naroda predstavlja idealan medij komunikacije između šire i stručne javnosti, zbog čega se može očekivati da će udahnuti novi život diskusiji o arapsko-muslimanskom svetu u ovoj sredini.

Izbor ove teme kao stožerne u našoj ovogodišnjoj produkciji otkriva osnovnu nit koja vodi izadavačku politiku istorijske biblioteke Polis. Svako naše novo izdanje ne iscrpljuje se prevodom i objavljivanjem jednog zanimljivog naslova. Naprotiv, život naših knjiga počinje kada se one nađu pred čitaocima, probude i pokrenu diskusiju, otvorene razgovore i razmene ideja. Zato je otvaranje teme vezane za arapski svet u ovom trenutku više nego provokativno – ono se postavlja kao jedno od ključnih pitanja za razumevanje današnjeg geopolitičkog trenutka. Promišljanje tema koje ova knjiga nameće sagovornicima je način da razumemo Huranijev svet, ne samo kao narativ o „drugosti“, već pre svega, kao način da se zapitamo o trenutku u kojem živimo.

Smilja Marjanović Dušanić
urednica edicije Polis

Izabrana pisma

Objavljeno od strane

IZABRANA-PISMAKnjiga koju držite u rukama prevod je izabranih pisama Džeka Keruaka i Alena Ginsberga iz knjige The Letters, koju su 2010. godine uredili Bil Morgan i Dejvid Stanford. Reč je, dakle, o Izabranim pismima nastalim skraćivanjem Sabranih pisama.

Kao i obično pri pokušaju razlikovanja izabranosti i sabranosti, ključni kriterijum za izbor je estetski. Drugim rečima, činilo nam se da se priča o prijateljstvu dva pesnika, prijateljstvu koje je obeležilo ne samo njihove živote nego i modernu američku književnost i kulturu, može ubedljivije ispričati ako iz nje, govoreći ponešto hičkokovski, izbacimo dosadne, ili barem manje zanimljive delove. Takođe, celina Sabranih pisama više je upućena osobama koje se bitničkom kulturom bave (polu)profesionalno, a nama se činilo da knjigu prepiske Keruaka i Ginsberga valja nameniti što je moguće široj publici. Uostalom, oni kojima ova prepiska zatreba kao izvor za naučne radove i doktorate ionako će po svoj prilici konsultovati original.

Keruak (rođen 1922) i Ginsberg (rođen 1926) počinju da se dopisuju 1944. godine, u vreme kad prvi ima dvadeset dve, a drugi samo osamnaest godina. Dopisivanje je trajalo punih dvadeset godina, sve do 1963. Kako je Keruak umro 1969. godine, ova korespondencija u isto vreme skoro da predstavlja neobičnu autobiografiju što pokriva gotovo ceo njegov odrasli aktivni život. Ginsberg je živeo sve do pred kraj dvadesetog stoleća (umro 1997), ali je gotovo sve ono što je od njega načinilo velikog pesnika prisutno u ovoj knjizi.

Razmatrajući zašto je u jednom istorijskom trenutku došlo do opadanja važnosti prepiske uopšte, Morgan i Stanford ispravno primećuju da je od sredine šezdesetih godina dvadesetog veka telefoniranje prestalo da bude luksuz. Sve ono što su prijatelji dotad jedni drugima saopštavali pismeno, prešlo je na usmeni teren. Uzlet interneta i elektronske pošte doneće malu renesansu pisanja, makar i na drukčiji način, ali teško je poverovati da će ikada više dvojica važnih pisaca razmeniti više kulturno-istorijski i (auto)poetički značajnih pravih pisama nego što su učinili Džek Keruak i Alen Ginsberg. Imajući u vidu i veličinu njihovog uticaja na savremenike i buduće pisce, ova prepiska predstavlja književno blago prvog reda.

Fascinantno je koliko su obojica od rane mladosti posvećeni životu i književnosti, koliko mnogo čitaju i koliko im poezija znači, koliko polažu na važnost životnog iskustva, koliko im je stalo do bližnjih i do prijatelja, koliko veruju u sebe same, skoro do nivoa osećanja da imaju misiju, misiju da izmene američku književnost. Ispovedaju se jedan drugom što autopoetički, što o ljubavnim iskustvima, što o delovanju opijata. Ponekad se i sporečkaju, uglavnom zbog povređene sujete, ali brzo se mire. Učestalost pisama veoma varira, u zavisnosti često i od toga koliko vremena provode zajedno. U nedeljama i mesecima kad se intenzivno druže, pisma su samo začin razgovorima. Kad su razdvojeni, pisma zamenjuju razgovor.

alen ginsberg i džek keruak (4)Obojica mnogo putuju, pa su pisma povremeno putopisi. Obojica su pesnici i kad pokušavaju da ne budu, pa su pisma ponekad nalik na poeme. Takođe, u ovim pismima srećemo celu plejadu značajnih i manje značajnih pisaca i umetnika koji su obeležili američku i globalnu scenu druge polovine dvadesetog veka. U tom je smislu ova knjiga i svojevrsna umetnička hronika prvih decenija nakon završetka Drugog svetskog rata.

U izboru pisama smo se potrudili da sve godine koje su zastupljene u knjizi sabranih pisama budu zastupljene i u ovoj. Sažimanje, dakle, nije posledica „odsecanja“ većih komada, bilo s početka, bilo s kraja, bilo iz sredine, nego smislenog i srazmernog izostavljanja. U tome smo zapravo sledili intenciju urednika originalnog izdanja. Mada su imali uvid u sva sačuvana pisma, od otprilike tri stotine objavili su oko stotinu osamdeset. Taj broj ovde smo sveli na otprilike osamdeset, po kriteriju koga su se držali i Morgan i Stanford – birali smo najbolja i najizražajnija pisma.

Takođe, kao što su urednici pisma koja su izabrali objavili u celini, mi smo tako prevodili ona iz našeg izbora. Ukoliko su urednici originalnog izdanja ponešto izostavili, kao i u originalu stoje uglaste zagrade [...]. Na mestima gde stoje tri tačke izvan uglastih zagrada, njih su napisali Keruak odnosno Ginsberg.

Kad je o datiranju pisama reč, Morgan i Stanford beleže: „Kod pojedinih pisama nije bilo moguće precizno datiranje, pa su urednici na osnovu određenih indicija nagađali, te su ovi okvirni datumi u uglastim zagradama, što važi i za ispravke datuma koje navode sami autori, kao kad je reč o tome da po navici i dalje navode prethodnu godinu i nekoliko meseci nakon što je već počela sledeća.“

Takođe, urednici navode da su imali problema sa „dešifrovanjem“ rukopisa u delu pisama, naročito kad ih je pisao Ginsberg, mada je i Keruakova potreba da piše sa obe strane papira, naročito tokom proticanja vremena odnosno starosti pisama, uticala na to da ponegde nije bilo moguće sa stopostotnom preciznošću pročitati neku reč, čak ni sa lupom.

jack-kerouac-1953-manuscript-notebookMožda je ovde najvažnije kazati kako se Ginsberg i Keruak u ovim pismima, koja, naravno, izvorno nisu bila namenjana za objavljivanje, ponekad svesno ne drže uvreženih zakonitosti pravopisa i gramatike (uostalom, često ih se ne drže ni u svojim knjigama). U tom smislu, prevodilac i lektor su sledili praksu urednika originalnog izdanja koji takve „kreativne greške“ nisu ispravljali (interpunkcija, velika i mala slova, spojeno i rastavljeno pisanje reči i sl.).

Naposletku, treba istaći značaj  koji u ovom izdanju imaju uredničke beleške i fusnote. Uredničke beleške pomažu čitaocu da se snađe u hronologiji života Keruaka i Ginsberga te bi pomoću njih ovu knjigu mogao bez problema da čita i prati čak i eventualni čitalac koji o životima ovih pisaca ne zna ama baš ništa. Sličnu funkciju imaju i fusnote, u kojima se daju osnovni biografski podaci o ličnostima koje se pominju u pismima. One se, prirodno, daju na mestima gde se određene osobe pominju prvi put.

I to je otprilike sve što valja reći čitaocu pre nego se prepusti magiji samih pisama Keruaka i Ginsberga. Ova knjiga je neizostavno štivo za sve one koji vole njihovu prozu i poeziju, za sve one koji su opčinjeni njihovim uzbudljivim životima. Negde između dnevnika, radne sveske u četiri ruke te fragmentarne autobiografije u duetu, to je knjiga za naše vreme. Bilo da je čitate lepo po redu, kao neku „klasičnu“ knjigu, bilo da najpre čitate samo Keruakova ili samo Ginsbergova pisma, bilo da je čitate na preskok, kako se otvori, bilo da pročitate samo jedan ili dva pasusa pred spavanje, ovo je knjiga koja plastično otkriva kako je pravi pesnik uvek pesnik, možda i najizrazitije kad pokušava da to ne bude, kad ne zamišlja nikakvu publiku, kad se obraća jednoj konkretnoj osobi, svom prijatelju, bratu po snovima, patnji i spoznaji.

Muharem Bazdulj     

Diplome ili knjige

Objavljeno od strane
clio_diplomeČinjenica da je na našem štandu vladalo veće interesovanje za knjige nego za fakultetske, master i doktorske diplome ukazuje da je nešto krenulo naopako. Diplome smo prodavali po nižoj ceni od knjiga ali su se posetioci ipak odlučivali za Istoriju arapskih naroda, Geopolitiku televizijskih serija ili za Pegi Gugenhajm. Posumnjali smo da je favorit u ovogodišnjoj prodaji knjiga Granična ličnost i sva njena lica odigrala vaspitnu ulogu i da se narod dozvao pameti. A i onaj subverzivni spis Dragana Lakićevića Ideologia raspamećenoga uma naterao je mnoge političare da se zadržavaju kod nas na štandu. Delovalo je!
Sajam 2016 - Izdavac godineNavikli smo da kritikujemo i tražimo bolje uslove izlaganja i primamljivije razloge sajamskog okupljanja. Umorili smo se, kao i sajam sam, koji je zašao u sedmu deceniju. Stiglii smo do tačke u kojoj se svi slažu da je sve savršeno – kompromis caruje, um klade valja. Vidljiv je i porast onih koji plaćaju porez na glupost.
Svojim sloganom  ‘Optimizam krepi organizam’ predvideli smo da ćemo i sa ovog sajma izaći vedri i radosni, ako ni zbog čeg drugog a ono zbog mnoštva dobrih knjiga, uvek dragocenih susreta s dragim ljudima i rastućeg uzbuđenja što dolazi period rasta plata i penzija, a to znači i povećenu prodaju knjiga, pa ko zna možda i čitanja. Dakle samo sajam knjiga i EU nemaju alternativu o svemu ostalom možemo da razgovoramo.
Zoran Hamović
direktor i glavni urednik IP Clio

Surova matematika opstanka

Objavljeno od strane

Vreme, 27. oktobar 2016.

Razgovor sa Zoranom Hamovićem, direktorom i glavnim urednikom IP Clio

„KAO ŠTO SE U MEDIJSKOM PROSTORU USPOSTAVLJA ‘RADOJIČIN SMIRAJ’, TO JEST NEUTRALISANJE RAZLIČITOSTI I KRITIČKOG MIŠLJENJA, TAKO I IZDAVAŠTVO ‘SPONTANO I DEMOKRATSKI’ ZATVARA POSTPETOOKTOBARSKU EPOHU NEUTEMELJENOG OPTIMIZMA I PRILAGOĐAVA SE NOVOJ ATMOSFERI AGRESIVNOG OPTIMIZMA. U SLOBODNOM PREVODU – JEDNOUMLJA“

Zoran Hamović

Izvor: Vreme

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga se, osim novih naslova, vide i već godinama unazad stari problemi našeg izdavaštva. Ako izostavimo finansijsku krizu koja se podrazumeva i koja nije specifičnost izdavača i knjižara već predstavlja planetarni problem, preostaje nekoliko čini se nerešivih prepreka koje kao nakovanj koče produkciju knjige. U veri da tumačenje tih problema i po ko zna koji put pisanje o njima mogu da pomognu njihovom rešavanju, razgovaramo sa Zoranom Hamovićem, direktorom i glavnim i odgovornim urednikom izdavačke kuće Clio osnovane pre 26 godina, poznate po precizno profilisanim edicijama proze i raznovrsnih društvenih nauka i oblasti.

„VREME“: Možda je neumesno u vreme Sajma, dakle u vreme svetkovine knjige, kako se Sajam tradicionalno karakteriše, pominjati postojanje nerešivih problema, ali…

ZORAN HAMOVIĆ: Možda je to razlog što gotovo svi novinarski izveštaji sa ovogodišnjeg Sajma knjiga počinju sa nekoliko istih konstatacija: da ima mnogo novih knjiga, da je gužva veća nego prošle godine, da je ova manifestacija veliki praznik knjige, da je ove godine na toliko i toliko kvadratnih metra raspoređeno toliko i toliko izlagača, da ima raznovrsnih promocija knjiga i susreta s autorima… Nema kritički raspoloženih izlagača, utihnula je rasprava o tome da li je Sajam knjiga kulturna manifestacija ili najveća diskontna prodaja knjiga u Srbiji. Deluje kao da su se strasti smirile, različitosti smanjile, dakle deluje kao da je sve u najboljem redu. Mogli bismo da kažemo da je došao mir, ali preteći!

Događaji na Sajmu i događanje Sajma knjiga, znamo, uvek su bili odraz društvenih okolnosti i ogledalo političkih promena. Kao što se u medijskom prostoru uspostavlja „radojičin smiraj“, to jest neutralisanje različitosti i kritičkog mišljenja, tako i izdavaštvo „spontano i demokratski“ zatvara postpetooktobarsku epohu neutemeljenog optimizma i prilagođava se novoj atmosferi agresivnog optimizama. U slobodnom prevodu – jednoumlja.

Izvol’te, slobodno recite, na šta mislite? O monopolu tržišta je nebrojeno puta diskutovano i pisano, o nepoštovanju autorskih prava takođe…

Monopol se može bolje sagledati u knjižarskim lancima nego na velikim štandovima na Sajmu. Pre svega u zatvaranju vrata raznovrsnosti i umanjivanju prisustva ponude pojedinih izdavača. Time se, pre svega, umanjuje prostor za prodaju određenih izdanja, time se utiče na izdavače ali posredno i autore, i smanjuje se plasman određenih vrednosti. Izvesno je da se mogu navesti ekonomski motivi za ovu pojavu, i da je reč o legitimnom postupku onih u čijem su vlasništvu te knjižare. Taj proces homogenizovanja učvršćuje jednoumno poverenje i uspešno eksploatiše kupce koji više ne postavljaju pitanja. Njihova nekritičnost i neutemeljeno divljenje prema lakim žanrovima i zabavnom štivu postaju temelj uspeha monopolskih izdavača. I autori se prilagođavaju, ili da budemo precizniji idiotizuju. Kao Grand parada, mnoštvo je literarnih pretendenata koji oblikuju literarni proizvod na bazi književnosti, očekujući od izdavača da im obezbede slavu, veliku zaradu, nagrade i priznanja. Upotrebiti pisce, više nije pitanje. Učiniti ih površnijim, stvoriti od njih agente ekonomske mašine i literarne starlete, to je ono što zahteva surova matematika opstanka. Poetika i stručnost su u drugom planu. Knjiga je svedena na cenu a talenat usmeren na najbržu liniju. Sve može da prođe, sve se može pretvoriti u „vrednost“ i sve se može kupiti, uključujući i dnevnike blogerki…

Da, ali složićete se da ipak pre svega od pisca zavisi da li će se povinovati ekonomskoj mašini ili ne. Takođe, ne može se prenebregnuti činjenica da izdavači često baš zahvaljujući zaradi od objavljivanja dnevnika blogerki objavljuju kapitalna izdanja naše literature.

Kolateralna šteta od monopolske pozicije ogleda se u regrutovanju dobrih pisaca čijim se imenom i delom pokriva „estradna“ produkcija i pred licem obrazovanije javnosti pere poslovni obraz. U ovom slučaju, uloga dobrih pisaca, njihov stečeni ugled, jeste da daju legitimnost delovanju takvih izdavača, da budu garancija njihovog kvaliteta. Monopol dodatno učvršćuju i pojedini mediji koji pod pritiskom ekonomskih teškoća daju ne samo oglasni prostor već i urednički. Tako se mimikrijski događa serijsko učvršćivanje nekad nepoželjnih društvenih štetočina, a sada dobrodošlih „simpatičnih negativaca“ koji redovno plaćaju.

Utisak posetioca Sajma knjiga je da ga tamo ništa neće iznenaditi, da izlažu godinama isti izdavači koji se nalaze na istim mestima, da Sajam ima školski dan, promocije, izložbe… Da li je takva vrsta stabilnosti dobra ili nije po imidž Sajam knjiga?

Za unapređenje imidža Sajma knjiga kao prestižne međunarodne kulturne manifestacije veoma je značajna vizija Odbora Sajma o budućnosti ove manifestacije. Članove Odbora Sajma knjiga, koliko je meni poznato, imenuje Skupština grada Beograda. Primetićemo da je nekadašnji Savet postao Odbor Sajma knjiga. Ta promena nas može navesti na pomisao da se odustalo od stručnih saveta i programiranja sajamske manifestacije. Neprihvatljiv je stav da je Odbor Sajma knjiga samo tehnička podrška, odnosno domar koji se bavi iznajmljivanjem prostora i podrškom u gradnji štandova. Mnogo je važnija uloga Odbora u unapređenju izlagačkog koncepta i inoviranju sajamskih programa. Model Beogradskog sajma bi trebalo da dobije originalnost i drugačiju boju, ali svakako treba da koristi dobra i analizira loša iskustva Frankfurtskog, a posebno Torinskog, Solunskog, Lajpciškog ili Pulskog sajma. Pored poznate, i na mnogim sajmovima u svetu korišćene institucije počasnog gosta, Beogradskom sajmu bi bili potrebni originalnija legitimacija i autentičnost, posebni međunarodni programi privlačni za strane izlagače.

Posebno su važni regionalna saradnja i prisustvo izdavača iz eksjugoslovenskog prostora. Ne mislim samo o obnovi, već pre svega o uređenju tržišta. Pojave nelojalne konkurencije, odnosno prisustva istih naslova knjiga na srpskom, crnogorskom, bosanskohercegovačkom i hrvatskom tržištu, postaje sve prisutnija. Legalno ili nelegalno preuzimanje i prilagođavanje prevoda je već duže vreme prisutno i šteti svima, i izdavačima i prevodiocima, a kod stranih izdavača i agencija stvara nepoverenje. No ima i dobrih povoda za saradnju. Ukoliko u Beograd dođe autor iz Australije ili Amerike, pa čak i iz bližih evropskih destinacija, nije li to dobra prilika da ga upoznaju i čitaoci i izdavači?

Pre nekoliko godina, vašom inicijativom, doneta je pozitivna odluka da u areni i u prvom prstenu sajamske hale budu štandovi isključivo izdavača. Međutim, to nije bilo dovoljno da se izlagački prostor odvoji od prodajnog.

Podela prostora je podrazumevala da se tematski okupe izdavači i da se olakša komunikacija sa posetiocima. Istina je da je u areni, ali i u prstenu, predviđen prostor za one koji imaju najvišu reputaciju od srpskih izdavača, ali: menjani su ili nisu poštovani kriterijumi izlaganja, pa je atmosfera velikog diskonta i vašarskih čarolija postala više nego prisutna. Sve je svedeno na prodaju i tezge, a ne na uvid i predstavljanje godišnje produkcije.

Sajam knjiga, kakav god da je, predstavlja verovatno jedinstvenu priliku izdavačima da za kratko vreme zarade više nego što im uspeva prodajom u knjižarama. Sledeća takva prilika, ali ipak manja, jesu otkupi knjiga Ministarstva kulture i Sekretarijata grada.

Sajam je samo lansirna rampa za ono što se događa u javnim nabavkama i republičkom otkupu knjiga. I mislim da je po državu mnogo bitnije pitanje posledica tih otkupa od pitanja izdavačkih zarada, zato što se upravo na ovim standardnim oblicima pribavljanja bibliotečkih fondova vidi prst dobre ili loše politike. Krah institucionalnog sistema i opravdanih očekivanja nastaje kad se u državnu aparaturu usele ljudi bez kapaciteta, volje i odgovarajućeg znanja. Onda umesto da osporavaju monopolske pozicije, oni ih i svojim činjenjem ali i nečinjenjem jačaju. Ukoliko se otkupljuju parama poreskih obveznika biografije ili literarna dostignuća starleta, onda se ne može govoriti o odgovornoj i stručnoj aktivnosti Ministarstva. Još opasnije je ono što se nalazi pod šifrom „što narod traži“ i nije prihvatljivo za biblioteke. Takva vrsta brige državnih organa pothranjuje ideju da je sve dobro i prihvatljivo.

Sonja Ćirić