Приказ књиге Похвала опортунизму Марека Томана
Жикица Димитријевић, песник
Јавна библиотека Бора Станковић, Врање
У лику дворца Черњински, наратор- писац описује бурне догађаје, од свог постанка до данас. На Лоретанском тргу то је највећи дворац. Господин свих двораца. У њему је смештено Министарство спољних послова, илити, у њему се одвијала „Дипломатија“. Преко дворца пратимо историју Чехословачке државе и њена државна уређења од монархије до републике. Од Карла Великог, Аустроугарске, преко протектората и Хитлерове Немачке, даље до Варшавског пакта и Совјетске диктатуре, затим ослобађања и Плишане револуције, све до данашњих дана.
Дворац је сведок свих дешавања, прво на самом тргу где је саграђен, као главном попришту свих промена и историјских догађања, са другим зградама, споменицима и осталим обележјима који чине Лоретански трг тј. центар града. Голубови на тргу се најбоље виде из дворца, али не приметиш кад нестану кад узлете на небо, као што и људи нестају.
Борбу у дипломатији пореди са мачевањем, као витешком дисциплином, само се у њој мачује речима. Тако свако поглавље причу започиње уз „мото“, став мачеваоца за напад, или одбрану, преузет од Марока и његове „Уметности оружја“.
Од почетка до краја, писац веома сликовито, студиозно води причу о смрти свог јунака, једног од најзначајнијих Министара спољних послова Чехословачке, Јана Масарика, сина Томаша Масарика, првог председника Чехословачке. Кроз дугу борбу Чехословачке, касније Чешке и Моравске, приказује битке за ослобођење, самосталност овог Словенског народа и његово битисање између истока и запада. Чешка рудна богатства, као и њена тешка индустрија и неколико фабрика оружја су увек привлачила пажњу обеју страна, као магнет што привлачи гвожђе. Из Чехословачке се исток види боље, али се и запад више и боље назире. По Јану Масарику Чехословачка је требала да буде мост између истока и запада, али „за мост су потребне две обале“.
Писац Томан, тј. дворац Черњински, не дозвољавају да се много гледа уназад, јер ретровизор не сме бити већи од предњег стакла аута, као што ни споменици не смеју бити превише велики, јер то показује да је прошлост вреднија од садашњости, али треба све извести на чистину ради чисте савести, па тако разрешити дилему, је ли Јан Масарик убијен или је извршио самоубиство 1948. године.
Све време дворац покушава да се присети свих догађаја који су претходили томе, као и оних који су следили после. Са много ликова који су продефиловали његовим одајама, холовима, ходницима и учествовали у његовој изградњи, рестаурацији, доградњи и били сведоци свог времена.
Ипак после „скидања знака са улаза остаје само оштећен малтер“- дворчеве су речи.
Онима који хоће да упознају Праг, Чешку, упознају слободарски дух народа Чехословачке, као и разлоге и дилему око убиства, самоубиства, министра Јана Масарика, препоручујем да прочитају књигу ПОХВАЛА ОПОРТУНИЗМУ, речима писца из књиге:
-Небо над Прагом је небески спокојно.
◊
Микица Илић, дипломирани правниk
Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица
Прича о једном барокном дворцу, једној узбудљивој жени и једној мистериозној смрти, чини окосницу романа „Похвала опортунизму“ чешког писца Марека Томана.
Главни јунак је Черњински дворац, на прашком Лоретанском тргу, који памти, приповеда и гаји осећања на којима би му могли позавидети, чак, и многи људи. Дворац сведочи о само наизглед досадној и мирној историји Чешке од XVII до XX века. У својој причи, надмени, препотентни замак помало кокетира са европском аристократијом и нацистичким окупаторима Чешке, гледајући с презиром на плебс који је лишен сваког осећаја за узвишено и свето.
Друга нит романа је тајанствена смрт министра спољних послова Чехословачке Јана Масарика који је скончао падом са зидина истог дворца, пресвученог том приликом у зграду Министарства спољних послова, у бурној 1948. години, када је Чехословачкој насилно пресађен сан о новом добу и новом човеку. Лепа, грациозна девојка Лорета подстиче и усмерава истрагу о режираном самоубиству коју води главни јунак, пишчев алтер его који је и сам дипломата, али истрага никада неће бити до краја завршена, као и много тога другог што је остало незавршено у малим народима који живе у „кући насред друма“. Цитати из приручника о мачевању којима почињу поједина поглавља романа, уплетени са префињеним дипломатским вештинама, сведоче о умећу преживљавања чешког народа на размеђи историјских потреса.
„Похвала опортунизму“ је пре свега иронична сатира о људским слабостима. Увек је лакше за властите невоље оптужити некога споља: комшију, окупатора, завојевача, фашисту или комунисту, свеједно… Али шта ћемо са свим оним безименим опортунистима из властитих редова који зарад мрвица са господаревог стола, газе по властитом поносу и поносу целе нације? Нису ли такви још опаснији јер остају међу нама и кад страна чизма оде са нашег тла? Они су подједнако спремни да служе и страног и домаћег господара. То су сви они добро познати мајстори мимикрије на које није имуно ни једно друштво, држава или нација. Шта њих мотивише да клече и служе сваком тиранину: конформизам, страх или поквареност? Или све троје заједно. Опортунисти су добровољни Хитлерови и Стаљинови џелати, опортунисти су домаћи издајници, квислинзи, принудни усрећитељи других, поклоници аутоцензуре, људи за сва времена, то су сви они безимени који гледају искључиво своја посла, сви они који неће да се мешају, камелеони који се сналазе у свим диктатурама и свим временима… Што би рекли неки паметни људи, ускраћени за дар опортунизма: „Кад једном клекнеш, свеједно је ком се богу молиш“.
Еразмо Ротердамски је у XVI веку написао својеврсни манифест хришћанске врлине под називом „Похвала лудости“ у којем је критиковао људске мане и наводио примере људске глупости. У међувремену се човек привикао на своје мане и глупости и уздигао их на пиједестал врлине. Дугачак је и трновит пут од „Похвале лудости“ до „Похвале опортунизму“, пут којим увек ходимо када пристајемо на мале, свакодневне издаје својих ближњих и самих себе…
◊
Марија Мазур
Библиотека Карло Бијелицки, Сомбор
Књига је занимљива, пошто је написана из необичног угла.
Поглед на Чешку кроз узбудљиво историјско раздобље.
Топла препорука.
◊
Радмила Ревека Драгутиновић
Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево
Читалац књиге Похвала опортунизму наћиће се пред питањем колико му је остављено могућности да размишља о тексту у којем писац често мења позицију: у једном моменту је онај који нам говори, да би одмах затим променио позицију и постао онај коме се говори. Та игра мењања аспекта између писца и читаоца одвешће читаоца далеко од правих повода писања, које ће само ретки препознати.
Овај аспект, стратегија писања, има корене још у IV веку пре нове ере; индијски граматичар Панини користио се лингвистичким појмовима и дескриптивним методама толико универзалним и свевременим, да се њима служи и модерна лингвистика, која језик и сва језичка питања смешта у научну област.
Конструкција романа у којем свако ново поглавље почиње мачевањем, може се упоредити са чувеном метафором Фердинанда де Сосира, утемељивача научне семантике, којом језик пореди са спортском игром шаха. Та игра заиста може по много чему представљати модел научног мишљења. Званично, у лингвистичким правилима нису обелодањени овако агресивно-убилачки стратешки циљеви (сем као на пример у песми Бранка Миљковића Уби ме прејака реч). И мачевање и играње шаха почивају на систему правила као и лингвистика, па напуштање тих правила условљава хипотезу да нема ни језика, ни игре. Ни играње шаха ни мачевање се не дешавају зато да би се поштовала правила, већ да би се остварио циљ чија су та правила само инструменти победе, пораз или све испочетка. Игра шаха, мачевање, одговарају дакле савршено само креативним подухватима, пре свега научним и уметничким. Сваки потез у мачевању, аналогно потезу у шаху, повлачи за собом промену форме система, и води позитивном, или негативном исходу процеса. А језик би једино одговарао игри несвесних играча онда када би им била позната правила форме, али при чему би, не схватајући циљ игре, бесконачно се мачевали или тумарали шаховском таблом, као што смисао није у језику, већ у мишљењу које се њиме служи.
Фабула је део конструкције романа: дворац је оживотворен – попут средњовековног замка у којем је читав један живот, одаје детињатва, средњег доба и старости, па време уопште не постоји, већ је само простор у коме бивствујемо. ( М.Хајдегер)