Прикази књиге С вером у неповерење Ивана Крастева
Милена Вукобратовић, агент осигурања
Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор
Штиво врхунског интелектуалца, не случајно убројаног међу 100 највећих живих мислилаца, на жалост, нама до сада непознатог, услед и овде присутног жалосног балканског синдрома да су врхунски умови увек пре препознати и признати далеко од сопствене земље.
Штиво које бриткошћу и суштинском анализом демократије не оставља читаоца равнодушним, али које не оставља места било каквом оптимизму: демократија је данас еволуирала у сопствену негацију упркос непостојању алтернативе.
Кроз историју људског друштва , у недостатку друштвених поредака, сви предходни су, до сада, рађали обрисе нових поредака у свом лаганом нестајању на историјској равни. Човечанство је очигледно данас суочено са свеприсутним незнањем како и куда даље. Међутим, творци данашњих одлука извесно и не желе ништа да мењају, а незадовољни њима далеко су од могућности да својим утицајем нешто промене.
Замишљена у старој Грчкој као владавина већине у друштву над мањином, демократија данас представља управо супротно искуство: бројчано занемарљива мањина људске популације тобожњим позивом на демократске вредности и уз сурово гажење људских и радничких права инструментима најсуровијег колонијализма израбљује огромну већину.
Под плаштом демократије, мултинационалне компаније владају светом, економском израбљивању нових колонија (у Европи ништа мање него у трећем свету), по правилу предходи ,,привлачење страних инвестиција,, путем домицилних парламентарних одлука, донетих свакако на демократком принципу, макар формално и наизглед демократском.
Демократски принцип владавине је, по скромном мишљењу читаоца, еволуирао у релативно слабо прикривену аутократију, присутну у већини западних земаља (којима ми, за сада извесно безуспешно, а можда и безразложно тежимо?) председнички системи владавине, са минорном улогом парламента, у којима још тек формално постоји демократски принцип у одлучивању.
Демократија је стара и уморна, поручује нам врсни аутор ове књиге, а није оставила наследницу. Људско друштво полако и готово сигурно клизи у прикривени робовласнички систем, револуције су све редом пропале и нема им назнака у будућности. Круг историје се понавља.
Ана Седларевић
Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево
Може ли демократија да опстане када не верујемо својим лидерима …
Књига С вером у неповерење: Може ли демократија да опстане када не верујемо својим лидерима, аутора Ивана Крастева је питко штиво које нуди ауторову анализу кризе демократије. Иако на први поглед даје одговоре на питања о разлозима опадања поверења грађана у рад јавних институција, неповерења бирача и кризе демократије уопште, оно не даје одговоре на питања како те проблеме решити. Напротив, сам аутор истиче да ова књига није замишљена као приручник за решавање проблема. Иако, на први поглед, аутор даје објашњења зашто се криза десила, он такође у њима отвара сијасет нових питања која подстичу читаоца да још дубље анализира проблем и покуша сам да нађе одговор на њих.
Сама књига је подељена на четири дела. У Уводу се поставља главна тема – питање демократије без поверења, где се укратко образлажу разлози због којих је дошло до ње. На ведар и једноставан начин приступајући теми, аутор се труди да пробуди радозналост читаоца занимљивим питањима и проблемима везаним за кризу демократије данас.
У остатку књиге он разлаже проблем на три дела и дубље анализира сваки од њих.
Први део говори о неповерењу бирача, „белим листићима“ и како је до тога дошло. Сам аутор покушава да сагледа и разуме разлоге због којих је дошло до тога да гласачи изгубе поверење у то да њихов глас може да донесе промену.
У другом делу се говори о кризи демократије, о томе како се виђење демократије мењало, и још се мења. И, наравно, како је поверење у демократски систем еродирало током времена.
Трећи део се дотиче питања транспарентности и шта она значи у друштву и како утиче на њега.
Кроз целу књигу аутор нам пружа своје виђење проблема, у виду слободних варијација на тему демократије и поверења, односно, неповерења. Као што је раније поменуто, сам тон књиге је лаган и необавезан, али истровремено потпуно окупира пажњу читаоца. Упркос томе, или можда и баш због тога, аутор на крајње ефектан начин излаже своје мисли о овом занимљивом и данас актуелном проблему.
◊
Ана Антонин Гојковић, новинарка Сремских новина
Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица
На невеликом броју страна изузетно минуциозно дијагностификована читава мрежа спутавајућих чињеница која узрокује садашње кризе демократије, глобално, али, као да је јасно осликано друштво у Србији.
Језички јасно са илустративним примерима, књига читаоцу просто „отвара очи“ на бројне замке које спотичу демократију у свету, али и осветљава лик и улогу најнепосреднијег учесника у демократском процесу – гласача или бирача. Очигледно је да у тој мрежи нико није невин, ни одсутни гласач, а ни изабраници „поникли“ из демократских гласова.
Крунско је у књизи што се не нуди готово решење – за све и свуда, мада глобално неповерење у демократију има и глобалне симптоме. Али, ако не демократија – шта друго? Има ли човечансво ефикаснију алтернативу за развој друштва, цивилизације?
Свако поглавље књиге подстиче на размишљање о уоченом узроку губитка поверења у демократију, у истинску моћ гласача-бирача, да мења у друштву оно што није добро за њега, појединца, али и шире заједнице. Немогуће је издвојити шта је од чега значајније или пресудније, шта утиче на квалитет демократије у неком друштву, али бих се, укратко, осврнула на тзв. „лидере“ у демократији, или, како аутор каже „харизматичне политичке вође“.
Прво, нису ли појмови „демократија“ и „харизматични политички вођа“ контрадикторни, суштински искључују једно друго, јер, увек је вођа управо то – за интерну масу гласача која, не промишљајући, слепо следи свог вођу. За демократско одлучивање предуслов је, мислим, бирач-гласач који разабира шта је иза маркентишких (предизборних) обећања вође. Кад ово кажем имам на уму успех групе грађана у Нишу која је, и без, експонираног вође, успела у више сегмената живота града да се избори за своја, демократска права (а почело је од „надуване“ цене централног грејања).
Зато настају „разочарања изборима који мењају владе, али не доносе другачије јавне политике“ – како каже аутор.
По мени, узрок је непридржавање обећаног током предизборне кампање – било странке, било вође.
Општеприхваћени принцип комедиографа Бранислава Нушића из „Госпође министарке“ – „..обећај Живка, шта те кошта..“ разорно делује и на мотивисаност бирача да учествују на изборима, а и на поверење према онима који су на тим изборима изабрани.
Девалвација јавно изговорене речи, очигледност да „ гледа у очи и лаже“ срозава демократију у којој бирач није сигуран за шта се, у ствари, опредељује. На ово се, додатно, надовезује озакоњено, подразумевајуће тзв. „лобирање“ (у стилу ко више плати, лепше ћу лагати о њему), што није ништа друго до срозавање лобиста на ниво плаћеног лајавца. Мерило њиховог ангажмана је висина уложене суме новца, а како је, глобално, ток новца врло проблематичан (што већа сума, тим скривенији ток), то и тај „адвертајзинг“ има много спорног у себи, а самим тим и тај „плод“ резултата, избора. А највећи губитак у свему томе је друштвени процес, звани демократија. То је, по мени, узрок што смо у Србији постали „жртве распрострањене културе неповерења“, како каже аутор. Али се Иван Крстев истовремено и пита може ли демократија да опстане без поверења!
Међу узроцима разочарања у (не)моћ демократије аутор истиче неповерење бирача у изборе, као „замке за будале“ (Ж.П.Сартр), „све дубљи јаз између онога што јавност жели, и онога што владе чине“.
Немогуће је препричати публикацију „С вером у неповерење“ Ивана Крастева, њу треба читати, и изнова ЧИТАТИ.Рубрике насловљене „Неповерење бирача“, „Замка за будале“, „Преображај демократије“, „Убедљива већина празних гласова“, „Средиште попушта“…….итд, осветљавају из разних углова проблем опстанка демократије као цивилизацијске тековине човечанства. Нема дилеме, та тековина је у кризи, али, чињеница је и да нема алтернативу. Не једном се потврдило, кад демократија прерасте у анархију, уводи се диктатура, а то, сигурно, није светлија будућност човечанства.
Оно што додатно данашњег бирача-гласача на путу ка демократском друштву може дезорјентисати је манипулисање њиме путем одређивања карактеристика личности путем Фејсбук профила. Као што је познато, Михаил Косински и Дејвид Стилвел су, применом психометрије, на лако доступним подацима са Фејсбука успели „да на основу анализе 70 нечијих лајкова више знају о тој личности него већина њених пријатеља, после 150 лајкова, више од родитеља, а после 300 лајкова више од брачног партнера (Слободан Бубњевић, додатак „Политике“, субота, 31. 3. 2018).
Реч је о најновијој, снажној технологији манипулације како мрачном страном човечијег карактера, тако и подацима какве кријемо и сами од себе.
Истовремено, то је моћно средство за злоупотребу (манипулисање) гласача-бирача, а тиме и демократије.
Али, то, ипак, није разлог за одустајање. Како И. Крастев на крају констатује „у сржи демократске политике јесте спремност да се остане, и мења стварност“.
Хвала Ивану Крастеву на овој изврсној публикацији, као и Издавачкој кући „Клио“ из Београда што су читаоцима, у преводу на српски језик, подарили бисер филозофско-социолошког разматрања феномена (не)поверења у демократију XX, па и XXI века.