Žoakin Marija Mašado de Asis
POSTHUMNI MEMOARI BRASA KUBASA

Ironija ovoga sveta je u tome što sve dok ne umremo ne znamo ni kako ni zašto smo živeli. A da li posle smrti uopšte nešto znamo, to ćemo saznati. Ovim pojmovima poigrava se Mašado de Asis ( 1839- 1908), brazilski pisac razvijenog smisla za realizam koji bi po britkosti i ironičnosti stila mogao da pruži ruku Pirandelu i njegovom smislu za humor, iako ih je delila četvrtina veka i Atlantski okean.

Srpski čitaoci prvi put su se sreli sa prevodom jedne Mašadove priče ( Otac protiv majke) u antologiji Savremene brazilske priče koju je takođe objavio Clio, trudom istog prevodioca Ane Marković de Santis..Tako smo saznali ko se krije iza imena, za čitaoce portugalskog govornog područja već legendarnog autora romana Dom Kažmuro. Po mnogo čemu neobične biografije, de Asis se upisao u besmrtnike svojim prvim realističnim romanom, Posthumni memoari Brasa Kubasa, a potom nastavio sa uspesima koji su ga doveli na mesto najcenjenijeg brazilskog pisca još za života. Sve je ovo utoliko čudnije ako uzmemo u obzir da se radi o mulatu iz izuzetno siromašne porodice, rođenom u vreme kada je u Brazilu ropstvo još uvek legalno ( da podsetimo – ukinuto je čuvenim Zlatnim zakonom iz 1888. godine) koji se obrazovao uglavnom sam, pre svega velikim čitanjem na svetskim jezicima koje je sam i naučio ! Težak otisak života u robovlasničkom sistemu koji nije ni njegovim roditeljima ( iako slobodnim) ostavljao mesta za napredovanje, obeležio je rane radove ovog pisca, kao što je već navedena priča o odbegloj robinji koja pobaci kada je uhvati profesionalni lovac na robove kome novac treba da bi spasao sopstveno, već rođeno dete. Ogorčenost prema životnim nepravdama i obeleženost tamnijom bojom kože nije ublaženo ni sticanjem slobode – De Asis je već prožet cinizmom i idejom da je sve u životu prolazno, toliko prolazno da nije vredno ni truda, ni ljubavi, ni ostavljanja potomstva. Tim idejama obiluju monolozi njegovog anti – junaka Brasa Kubasa, belca iz više srednje klase koji se čitaocu obraća iz groba, već u posveti romana na prilično šokantan način ( Crvu koji je prvi zagrizao hladno meso mog leša posvećujem – poput setne uspomene – ove posthumne memoare). Neobičnost posvete uvodi nas u neobičnost samog dela, kako po formi, tako i po sadržaju.

Tekst je podeljen na kratka poglavlja koja odstupaju od načina izlaganja svih De Asisovih savremenika, čak i u Evropi. Proći će još dosta vremena ( roman je napisan 1881.godine!) dok se još neko bude usudio da napiše npr. prazno poglavlje, bez reči, sa naslovom Kako nisam postao ministar i podtekstom da takav životni debakl i ne zaslužuje reč, već samo ćutanje. Sveži i novi izražajni oblici gotovo da zaprepašćuju evropskog čitaoca, naviknutog da avangardnost traži isključivo na sopstvenom terenu. Prevodilac Ana Marković De Santis na jednom mestu u pogovoru kaže da je roman aktuelan, dinamičan, ironičan, ciničan i dramski istinit tekst. Čini nam se da su ovi atributi vredni bližeg objašnjenja.
Aktuelnost de Asis postiže pišući o savremenom Brazilu, mladoj državi duboko podeljenoj na bogate i siromašne, pritisnutoj još uvek recidivima kolonijalne vlasti i tradicijom koja koči napredak. Na evropskom nivou su samo birokratija i korupcija, dok je sve drugo još uvek u povoju, od građanskih manira novopočenih bogataša do umetnosti koja se stidljivo probija u pozorišne dvorane Rio de Žaneira u kojima se izvode evropske opere i pozorišni komadi popularni u Parizu i Londonu. Ali njih malo ko gleda i sluša! Lože su mesto društvenih i bračnih dogovora, spletki i ogovaranja. Od njih ne beži ni glavni junak, naprotiv.
Dinamičnost izlaganje duguje pregnantnoj rečenici i kratkim i jezgrovitim poglavljima pisanim kao monolozi, bez suvišnih opisa i razmatranja, koji slede hronologiju jednog promašenog života. I to filmskom brzinom, jer, Bras Kubas preskače sve što smatra nevažnim, tražeći ključno i presudno za svoju propalu karijeru i promašeni privatni život.
Ironija njegovih monologa povremeno je na granici izdržljivosti, a pre svega pod tim podrazumevamo obraćanje pokojnika koji izlaganje počinje detaljnim opisom sopstvene sahrane. I trenutka smrti kao olakšanja, oslobođenja od svih briga i nesporazuma. Posebnu dozu ironije daje uvođenje sporednog junaka –Kinkasa Borbe, najboljeg Kubasovog prijatelja iz mladosti – koji pada na samo dno društvene lestvice zahvaljujući svojoj odbojnosti prema radu, a zatim se ponovo uzduže smišljajući metafizički sistem, novu filozofiju koja će, po njegovom mišljenju, nadrasti sve postojeće i čije sledbenike okuplja, meću njima i Kubasa. No, skeptičan prema svemu, Kubas se samo pravi da veruje, jer ne veruje nikome i ničemu, ni sebi, ni ženama koje voli, a jedno jedino dobro delo koje u životu čini ( pronađeni novac poklanja izuzetno siromašnoj ženi koja je sluškinja njegove udate ljubavnice) poništava takođe životna ironija. Na prevaru njome se ženi kamenorezac iz kraja, uveravajući već vremešnu i oronulu ženu da je voli, a zatim beži sa novcem koji joj je Kubas ostavio za starost. Na tom mestu ironija prelazi u cinizam- bogatstvo se stiče ispraznim, besmislenim filozofiranjem, ministar se postaje svrsishodnim ulagivanjem pri čemu obrazovanje ne igra nikakvu ulogu, a ljubav se zadobija isključivo novcem, dok su prava osećanja bez značaja i stoga ih se treba kloniti.
Monolozi ustupaju mesto dijalozima kada Bras Kubas govori o ljudima koji su obeležili njegov život- roditeljima koji su od njega mnogo očekivali, sestri koja je, za razliku od njega sposobna i ambiciozna, udatoj Viržiliji sa kojom proživljava romansu, čak poželi da se rodi dete koje su začeli, ali se ona ipak vraća mužu koji je društveno uspešniji od ljubavnika. Bras Kubas ostaje sam, uveravajući sebe da je ravnodušnost prema svemu i svima jedino osećanje koje nam je zaista potrebno.

U mnogobrojnim citatima i aluzijama na pročitano, De Asis demonstrira svoju obaveštenost i svesno korespondira sa evropskim autoritetima namećući tada neobaveštenoj čitalačkoj javnosti ideje o tome šta treba pročitati, pa i ta dimenzija njegovog dela nije zanemarljiva, ukoliko je možemo nazvati edukativnom.
Važno je napomenuti da De Asisov anti-junak nije pisac sam, iako neke elemente karaktera i mišljenja nije mogao prenebregnuti. Na taj način on postiže svojevrsni efekat otuđenja, da se poslužimo brehtovskom terminologijom, ostajući na distanci od svog junaka i ne uspevajući ni da obrazloži, a još manje opravda njegove postupke.Time se modernost dela Mašada de Asisa još više naglašava.