Приказ књиге Естетика телевизије и нових медија Станка Црнобрње

Синиша Пуач, професор књижевности у Медицинској школи у Сремској Митровици

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

ТВ пионир наших простора у научном смислу, професор Станко Црнобрња написао је, како сам истиче у уводу своје Естетике телевизије и нових медија, књигу о „најзначајнијем планетарном феномену савременог живота“. Питања која су у њој и њоме постављена, јесу ипак она стара естетичка питања. Ипак, телевизија и нови медији својом појавом представљају јединствено средство за обраду, комбиновање, продукцију, дистрибуцију и коришћење мултимедијалног материјала и зато је о њиховом поимању као уметничком средству и делу теже дати недвосмислен одговор.

До сада је постало јасно да је реч о новом универзуму који се ствара, доживљава и шири несагледивом брзином. Он укључује у себе и нове облике комуницирања, па чак и информацијског понашања, како се у књизи не једном наводи, па стога његове могућности, облици и утицај траже адекватну научну кодификацију, на шта ова књига упозорава. Она доноси терминолошки репертоар те нове естетике у коме је конвергенција један од кључних појмова, а она дигитална глина професора Владимира Петрића на коју аутор подсећа, инспиративна метафора за нове, али дигиталне вајаре.
Дакле, полазећи од кантовске естетике, питамо се о појму, улози, сврси, средствима и врстама уметности, о односу уметник-дело-прималац који варира кроз време и са овом књигом долазимо до одлучујућег утицаја повратне спреге, до интерактивности као премисе телевизијске уметности. Ова је књига међаш у домаћем издаваштву ове врсте, она прави естетички мост који од опште естетике, преко медијске естетике првих ТВ генерација, води до постмедијске естетике Јангблада и Мановича и даље. Будући да је телевизија у Србији дигитална од пре три године, ова теоријска књига је и врло актуелан савезник у раду свима који желе да разумеју овај феномен и да на његовом пољу делују.

Кад, како и где телевизијско искуство прераста у уметност и води уметничком доживљају, питамо се заједно са професором и научницима чију он естетичку мисао преноси и долазимо до тога да је принцип селекције доминантан над принципом креације данас, да је уметник онај који и дизајнира медиј, заправо састављен од више медија којима управља истовремено, служећи се и техничким могућностима тоталног памћења. Данас, уметник је еволуирао у управљача машином. Телевизор је све више мултимедијални уређај, па и телевизију више не гледамо, већ користимо.

Колико у тој свеопштој реализацији, постваривању стварног помоћу медија остаје за људско осећање, саосећање и солидарност, можемо се запитати, а колико се комуникација да претворити у уметност комуникације, пита се и сам аутор, и да ли се ово ново уметничко искуство сада помера ка телесном и тоталном доживљају?
Књига и својом формом укључује нове облике и облаке асоцијација, линкове у фуснотама, ризоматично појављивање изданака из теорија значајних медијских теоретичара на прелазу миленијума, али и у широј друштвено-економско-политичкој пракси, па се читалац може скоковито, дијагонално, са повратком на најзначајнија имена и целом књигом служити као отвореним медијем. Стил у којем је писана омогућава ипак управљено хронолошко, јасно и прегледно кретање кроз материју, а одмерена употреба статистике доприноси зорности изнетих праваца мишљења и делања на плану телевизије данас.

Ако укупно време праћења телевизије у просечном животном веку износи седам година на пример, какав то оставља утицај на све човекове године, под којим условима телевизија уметнички делује, можемо да пратимо заједно са професором Црнобрњом у будућности, ми читаоци. То би нам свакако помогло да сачувамо и уметност и њен универзални хуманизујући потенцијал, преко потребан човечанству данас и одувек.

Све похвале и препоруке за ову књигу читаоцима новог доба!