Ilustrovana politika, 10. maj 2016.

Dok pripremamo nove posete gradovima u Srbiji, podsetite se gde, sa kim i o čemu smo razgovarali tokom aprila.

Inspirisani romanom „Ugrađivanje straha“ portugalskog pisca Ruija Zinka, agresijom predizbornih akcija ovdašnjih političara i zbunjenošću ljubitelja knjige onim što im se nudi putem medija i na trafikama, grupa pisaca i izdavača osmislila je kulturni pokret „Biranje pod moranje“ u okviru kojeg obilaze biblioteke i domove kulture u celoj zemlji. Na tribinama i gosti i domaćini objašnjavaju kako biraju pisce i njihova dela, a ne izostaju ni oštre polemike.

Od Bečeja i Vrbasa, preko Nove Varoši i Prijepolja do Pirota, Knjaževca i dalje – mali književni karavan putuje i pronosi ideju o tome zašto je važno misliti svojom glavom, slušajući pritom glas čitalačkog naroda o tome šta im je potrebno, šta vole, a šta ih muči.

– U svim vremenima književnost je imala moć da menja ljude oko sebe, a pre dvadeset i pet godina upustio sam se u izdavački posao, s osećajem da se kao čitalac gubim u vremenu kojem ne pripadam, u kojem čitaoci dobrih knjiga nestaju, a to je ovo vreme industrije pisanja – kaže Zoran Hamović, glavni urednik izdavačkog preduzeća „Klio“ i pokretač čitave akcije.

Ko nas usmerava i uči kako da plivamo u tom okeanu knjiga, kako biramo i kako upravljamo svojim životima, teme su kojima se Hamović bavi četvrt veka:

– Kada danas uđete u knjižaru, kao da ste se našli u poslastičarnici u kojoj se agresivno nude proizvodi sa najviše šećera, prodavci vam ne daju vreme ni da razmislite. Naši urednici se trude da velike svetove pisane na malim jezicima otkriju što većem broju ljudi i zato smo pokrenuli i ovu antipotrošačku kampanju sa ciljem da lično dođemo do naših, sadašnjih i budućih, čitalaca.

U Novoj Varoši dočekuje nas mala, ali snalažljiva i uigrana ekipa Biblioteke „Jovan Tomić“, smeštene u belom zdanju zanimljive istorije. „Zgrada je završena 1909. sa namerom da bude opštinska uprava za Osmanlije, ali su oni u njoj bili manje od tri godine, dok ih nismo oterali“, objašnjava knjižničar Vladimir Dulanović, koji nas dočekuje sa koleginicama Radmilom Bijelić i Gordanom Markićević, kao i Nikolom Bijelićem, saradnikom i prijateljem ove Biblioteke, inače profesorom francuske književnosti.

Dok se hvale podacima o pet stotina članova i trideset pet hiljada knjiga, naši domaćini kao da se uvijeno i žale – kažu da su „nažalost, najčitaniji ljubavni romani koje pišu novinarke televizijskih šund emisija“, a od ozbiljne literature poslednjih meseci izdvaja se po čitanosti jedino „Sonata“ Aleksandra Gatalice. Znači, bilo je pravo vreme za akciju „Biranje pod moranje“!

Tridesetak posetilaca večernje književne debate prilično je popunilo biblioteku i, što je još važnije – bili su raspoloženi da slušaju, pitaju i komentarišu, s tim što je bilo primetno odsustvo profesora književnosti iz ovog grada, mada su uredno bili pozvani. Sutradan sam prisustvovao odgovoru jedne profesorke srpskog jezika, na pitanje zašto nije došla. „Mrzelo me je“, reče ona. Takav stav bio je jedan od razloga zbog kojih su se Hamović i pisci Muharem Bazdulj i Vule Žurić zaputili na jugozapad Srbije.

– Žalosno – prokomentarisao je Žurić jer o knjigama se retko razgovara, čak i u bibliotekama, baš kao što ni u aktuelnoj predizbornoj kampanji u kojoj nijedan kandidat baš nijednom nije spomenuo kulturu.

Vule je govorio o knjigama koje njega uvek iznova inspirišu, poput „Zavere budala“ Džona Kenedija Tula („pisac se ubio u 32. godini zbog depresije pošto ga je trideset izdavača odbilo za taj roman, pa je posle toga njegova majka objavila rukopis“), „Platforme“ Mišela Ulebeka ili „Bez daha“ Dimitrisa Sotakisa.

– Nemojte biti rezervisani prema knjigama ili autorima za koje nikada niste čuli poručio je pisac publici, dok je njegov kolega Muharem više govorio o svetskim delima iz 19. veka koja su menjala svet poput „Olivera Tvista“ ili „Čiča Tomine kolibe“.

Razvila se zanimljiva diskusija o književnoj kritici, prema kojoj je Hamović skeptičan („postoji samo književni pi-ar, ali ne i kritika“), o upotrebi, pa i nepoštovanju ćirilice, što je jedan od posetilaca prebacio i gostima rekavši da su sve knjige o kojima se te večeri govorilo štampane na latinici.

– Za mene je ćirilica svečano, a latinica radno pismo, „Klio“ ih poštuje podjednako, štampa knjige na oba, a patriotizam negujemo kvalitetom onoga što objavljujemo – objasnio je Hamović. – Ćirilica treba da se koristi u školama i državnoj administraciji, ali svakako ne bih mogao da tvrdim da bi isključiva upotreba ćirilice povećala pismenost našeg naroda.

Gotovo niko nije primetio da sati prolaze, jer su književne diskusije u malom gradu podno planine Zlatar postajale sve užarenije. Kakva nam je školska lektira? Bazdulj smatra da je redosled onoga što se deci nudi pogrešan, jer bi mlađi razredi trebalo prvo da čitaju ono što je njima bliže, poput „Proklete avlije“ Iva Andrića ili „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića, a da kasnije dolaze „Ep o Gilgamešu“, Danteov „Pakao“, Alber Kami sa svojim „Strancem“ i drugi svetski klasici. „Ako nekome sa petnaest godina ogadite čitanje tako što ćete ga terati da čita ono što ne razume, tu pomoći više nema“, zaključio je pisac.

Suprotnu stranu zauzeo je Žurić smatrajući da deca baš treba prvo da znaju da je bio neki Homer ili Dante i da su oni napisali nešto važno, „a da je na profesorima da ta dela približe đacima i pokažu im koliko tu strasti ima“. Šteta što jedan učenik nije bolje artikulisao svoje pitanje, već je nekoliko pitanja, od cenzure do političkih uticaja na književne nagrade, zamumuljio u jedno, pa su govornici takođe zamumuljili i zbrzali svoje odgovore, možda se nadajući da će i sami jednog dana dobiti kontroverznu NIN-ovu nagradu.

Zato su bili mnogo konkretniji kada se iz publike povela diskusija o precenjenosti nekih autora, a na tapet su odmah stavljena dva – Paolo Koeljo i Milorad Pavić. Bazdulj se složio za oba:

– Sve što je posle „Hazarskog rečnika“ Pavić pisao bilo je derivativno i ne tako dobro, a razlozi za uspeh te knjige nisu bili isti u Srbiji i svetu. Ovde je u to vreme bila aktuelna alegorija o Srbima kao Hazarima, narodu koji nestaje, dok je roman osvojio svet formalnom inovacijom, uvođenjem paralelnih svetova.

Za Koelja se i Žurić složio da je to čak ispod i loše literature, ali da je Pavić pisao mnoge vredne knjige, i za srpsku kulturu značajne, još pre „Hazarskog rečnika“, a da je posle tog romana počeo da glumi književnu zvezdu, „što u Rusiji i jeste bio“.

U Prijepolju goste su dočekale dve energične žene, sadašnja i bivša direktorka Biblioteke „Vuk Karadžić“, crnokosa Sadija Hodžić i plavokosa Hadija Kriještorac, koja je na čelu ustanove bila od 1989. do 2003. godine. Zadivljujuće je kako su hodnike Doma kulture objedinile, pregradile i dogradile tako da ima jednu celinu i izdvaja se od ostatka zdanja u kome se šire galerija, bioskop i muzička škola. Uredile su i poseban ulaz sa divnom baštom…ma sve je tu da oko četiri i po hiljade aktivnih članova budu zadovoljni. Uradile su i više od toga: napravile prvi bibliobus u Srbiji koji obilazi petnaestak sela u krugu od dvadeset kilometara, a u dogovoru sa lekarima otvorili su i čitaonicu u lokalnoj psihijatrijskoj bolnici, namenjenu terapiji.

Od knjiga ne možemo oči da odvojimo, posebno Žurić i još više Bazdulj koji ih uzima sa polica i mahnito prelistava.

– Nemojte da mi ukradete knjigu – upozorava ga Hadija, koja nas vodi kroz Biblioteku.

– A ja baš to volim da radim – hladno će Bazdulj.

– Tako mi i izgledate – uporna je Hadija da „odbrani“ ovo sveto mesto koje lokalni političari smatraju bespotrebnim troškom u gradskom budžetu.

– Ali neću od vas da ukradem – završava Muharem uz osmeh ovaj dijalog dobrodošlice.

U sali je bilo tek dvadesetak ljudi, iako se Biblioteka nalazi u samom centru grada, na ušću Mileševe u Lim. Nezainteresovanost Prijepoljana za druženje uz knjigu i pametne razgovore nije uticala na dobru atmosferu u kojoj su domaćini Hamovića uporedili sa „vrednim mravom na polju borbe za bolji položaj knjige u društvu“, našto su se pisci odmah prepoznali: „A mi smo cvrčci“!

– Postali smo žrtve medijskog nasilja, deo čitalačkog stada, kojima drugi govore šta je vredno i dobro. Drugačije može da bude samo ukoliko preuzmemo odgovornost za svoj izbor knjiga, prijatelja, političara – zaključio je Hamović gledajući tri srednjoškolke kako beže sa tribine.

Srđan Jokanović