Kако остати књижевни Медитеранац

BEZ-DAHA Сан о изласку на море, идеја о Медитерану као уточишту песничких и филозофских душа, море као апсолутна метафора вечности, све су то мотиви којима су прожета многа књижевна дела, од антике до данас. Они којима је Медитеран завичај, стварни или песнички, радо себе називају Медитеранцима, попут Орхана Памука. Тој великој породици придружили су се одавно и писци са балканских простора – Милош Црњански, Јован Христић, Предраг Матвејевић, Иво Андрић који се није тако представљао али је још као млад написао аутопоетски текст “Летећи над морем“, о вечитој жудњи човека са копна да изађе на море… И читалац може бити припадник породице Медитеранаца избором своје лектире, склоношћу да море тражи међу редовима као својеврсни облик бекства од стварности који му нико не може одузети.


DVOJEZICNI-LJUBAVNIKДва романа и њихови аутори са два краја Медитерана доводе у питање наша романтично-аркадијска читалачка очекивања. Први је “Двојезични љубавник“ шпанског ветерана и вишеструко награђиваног Хуана Марсеа (1933), нашој читалачкој публици можда најпознатијег по роману “Репови гуштера“ , опорој причи о Грађанском рату. Овог пута Марсе се сасвим одвојио од готово опсесивних тема шпанске књижевности двадесетог века и отиснуо ка карневалски распричаној Каталонији која се као висораван све више уздиже над осталим покрајинама Шпаније које сада мучи економска криза, дубока и девастирајућа за све. Барселона као престоница туризма, културе и сепаратистичких настојања позорница је романа “Двојезични љубавник“ у коме је мајсторство писања изискивало и мајсторство превођења (бравура Биљане Исаиловић, вишеструко награђиваног преводиоца). Главни јунак, ојађени и остављени љубавник у најкритичнијим средњим годинама, решен је да на сваки начин поново задобије љубав своје бивше супруге, помало помпезног имена, Норма. Вођен опсесивном идејом о жени са којом једино може да буде срећан, вербално се прерушава у дођоша (ми бисмо рекли колоквијално -“из Муртенице“) који телефонира Норми готово свакодневно на њено радно место у Институту за каталонски језик. Дакле, сaзнајемо, она је интелектуалка, али и ватрена жена за коју се вреди борити. За главног јунака то није игра, већ питање живота и смрти и у том науму он се прерушава у клошара, уличног свирача и чистача ципела, са једином намером да поново освоји Норму. У томе су обоје на привидном добитку, Норма којој ласка удварање непознатог, ма ко он био, јер је на заласку младости и лепоте и њен остављени муж који постаје неко други, испробавајући могућност и другачијег живота, макар он био и на плочнику. Прерушавање јунака у маргиналца омогућило је Хуану Марсеу да исприча причу о дубокој подељености и мукама на којима је савремено шпанско друштво. Традиционално религиозно, конзервативно и поносно због извесне скрајнутости у односу на магистралне путеве Европе, али и отворене хоризонте према Новом свету, данас је дубоко потресено економском кризом и класним поделама које одатле проистичу. Од богате Каталоније загушене туристима из Азије, преко Мадрида и Валенсије која се још осмехује Медитерану, до осиромашене и понижене Андалузије, испресецане путевима шверца и наркотика, бедом и криком миграната и емиграната насуканих на обалама у близини Гибралтара, све је то садашња Шпанија. Лутајући улицама Барселоне у непрекидној тежњи да сретне и заведе Норму, главни јунак бира живот на маргини као једини који још има смисла, све друго је материјализовано, обесмишљено, комерцијализовано. Опседнутост једном женом тако постаје потрага за другим идентитетом којем ће се на крају и приклонити.

Знатно млађи писац са другог краја Медитерана, Димитрис Сотакис (1973) представља се први пут српској књижевној публици својим романом “Без даха“ (превод са грчког Мина Радуловић). Бирајући један псеудофантастични, бизаран заплет, даје нам слику данашње Грчке, не само економску већ и духовну. Од те заједничке тачке посматрања са Марсеом, гради се прича далеко тмурније, дистопијске атмосфере у којој нас све време писац држи на страни несрећног главног јунака иако смо свесни да излаза нема. Сиромашни, незапослени млади интелектуалац, вечити вереник и немоћни брижни син који брине о болесној мајци (можда и ментално болесној, приказаној већ познатом метафором неизлажења из стана као аутодеструктивном протесту против стварности) очајнички тражи стални извор прихода који ће уместо животарења учинити његов живот достојним. Нема у овом роману ничег од медитеранске романтике, мириса, атмосфере, радња би се могла одвијати и на Северу, било где на свету где један човек жели да води сређен живот и у томе не успева. Све док понуда фантомске фирме која рекламира или прави или рециклира…није важно, не постане стварност и у његов стан почну да доносе комаде намештаја који ту треба и да остану. У замену за своту на банковном рачуну која расте колико и његова нада да ће живот бити леп. Но, као и сваки уговор са ђаволом и овај има клаузулу исписану ситним словима -станар не сме никако да напушта стан и постаје током неколико следећих месеци очајни заточеник сопствених зидова. Верни му остају најбољи пријатељ и вереница све до тренутка када више не могу да уђу у овај добровољни затвор, када више нема ни толико места да се дише, па несрећни станар остаје и буквално- без даха. Иако младост писца може да наведе на суд о релативно очигледним метафорама, избору теме и заплету који је предвидив колико и очигледна варијација класичних мотива о потписивању нераскидивих уговора, Сотакисов стил и храброст изрицања истина мучи читаоца до самог краја. Поштујући принципе нарације и не експериментишући претерано са постмодерним поступцима, Сотакис је модеран писац у другом смислу јер се не обазире на правце и претходнике, не размишља о лепоти или гипкости реченице већ у маниру рок генерације прича једну надреалну колико и истиниту причу. О томе како смо спремни на све да би наш живот имао параметре обезбеђености, сређености и самим тим смисао, а да нам модерна друштва која грцају под притисцима различитих међународних фондова не остављају простор ни да дишемо, у чијим кљештима остајемо без даха. Протест исказан литерарним језиком непосредно пре него што ће се затрести грчка политичка сцена.

Тако нас нова дела аутора са Медитерана уводе у слике које су нам познате, остављајући нас без илузија и осујећујући читалачку потрагу за утопијом. Тај и такав одраз стварности надамо се да је само кратка епизода у историји дела света који сви на известан начин, доживљавамо као своју постојбину или место коме се враћамо.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


2 − = jedan

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>