Mondo, 12. jul 2016.

U Srbiji postoji mit o dobrom nemačkom vojniku Jozefu Šulcu koji je 1941. godine odbio da strelja partizane, pa je zato i sam streljan. Čista izmišljotina, ispostavilo se.

Foto: Bundesarchiv, Bild 101I-680-8283A-30A / Faupel / CC-BY-SA 3.0

Ovom legendom pozabavili su se i Norvežani, a svoje nalaze objavili su na sajtu Ambasade Norveške u Srbiji.

Pre nekoliko godina poznati norveški umetnik Vebjorn Sand čuo priču o nemačkom vojniku Jozefu Šulcu, navodi se na sajtu.

Šulc je navodno 20. jula 1941. godine u selu u blizini Smederevske Palanke umesto da učestvuje u streljanju 16 srpskih partizana skinuo šlem, znacku i pušku i krenuo ka plastu sena gde je streljan zajedno sa srpskim partizanima.

Šulcovo navodno herojstvo je godinama služilo Vebjornu kao inspiracija i koristio je ovu priču kao motiv u svom slikanju.

Vremenom je Sand uspostavio kontakt sa Dagom Solhjelom, drugim Norvežaninom koji je takođe bio zainteresovan za Šulcovu pricu.

Solhjel je značajan deo svog života posvetio istraživanju o Šulcu. Tako je došao do knjige nemačkog autora Mihaela Martensa o tome šta se zaista dogodilo tih julskih dana 1941. godine.

Zaključak Martensove knjige je bio da je priča o Jozefu Šulcu najverovatnije mitologizovana i da ima previše nelogičnosti i premalo dokaza da bi se sa sigurnošću moglo reći da je Šulc streljan zbog odbijanja da ubije partizane.

Naprotiv, spekuliše se da su ga možda ubili baš srpski partizani.

Martens naglašava da to ne znači da je Šulc zlikovac, nego da je jednostavno bio običan mobilizovan vojnik u vreme zla, a da je legenda o njemu, iako najverovatnije neistinita, lepa i inspirativna priča.

Zato se Sandov i Solhjelov entuzijazam nije smanjio nakon novih otkrića. Naprotiv, bili su odlučni da posete Srbiju i vide mesto streljanja partizana, kao i razne spomenike i ulice u Šulcovu čast.

Solhjel se nažalost razboleo i nije mogao da dođe, ali su zato Sand, njegovi nećaci i perspektivni filmski stvaraoci Hakon i Gudmund, te prevoditeljka iz norveške ambasade putovali po srcu Šumadije kako bi svojim očima videli mesto nastanka legende.

Posetu su snimali sa namerom da koriste materijal za dokumentarni film.

U Smederevskoj Palanci su ih svi srdačno dočekali. Među domaćinima su bili direktor Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci Stevan Martinović i direktor Istorijskog arhiva Smederevske Palanke Aleksandar Nikolić.

Ispostavilo se da je norveško Ministarstvo spoljnih poslova finansijski podržalo renoviranje fasade Narodnog muzeja, a Martinović je rekao da taj muzej ne zaboravlja svoje prijatelje. I nisu ih zaboravili, dočekali su Norvežane s dokumentima, slikama, ekspertima i istoričarima ali i rakijom.

Tim iz Norveške je, osim Palanke, posetio i Gornji Milanovac, gde su po dolasku u selo Lokva u okolini tog grada, saznali da je Mina Kovačević, žena koja je posvetila dobar deo svog života legendi o Šulcu, umrla pre dve godine, navodi se na sajtu.

Komšije su ugostile Norvežane u svom domu i pričali im o Mini i njenom radu u vezi sa Šulcom i dali im knjige Mininih pesmama.

Mina Kovačević je Šulcu podigla i spomenik u vlastitom dvorištu.

Norvežani su zaključili da je, iako je istinost priče o Šulcu možda upitna, ideja koja je mitologizovana u osnovi humana. I mit u tom smislu ima pozitivnu ulogu i funkciju – da pokaže da u svakom zlu ima poneko dobro.

O mitu o Šulcu pisao je i Muharem Bazdulj u nedeljniku „Vreme“.

Više o knjizi U POTRAZI ZA JUNAKOM