Našoj publici Benito Peres Galdos pre svega je poznat kao autor romana Nazaren i Tristana (oba su prevedena na srpski) po kojima je Luis Bunjuel snimio istoimene filmove. Njegov opus, međutim, balzakovskih je razmera i obuhvata oko sto romana i drama. Reč je o jednom od najvećih pisaca španskog realizma, klasiku koga u rodnoj zemlji smatraju ekvivalentom Tolstoja i najvećim domaćim proznim piscem posle Servantesa. Pisao je pre svega istorijske (46 romana iz istorije Španije, objedinjenih pod naslovim Episodios nacionales) i socijalne (njegovim remek-delom smatra se četvorotomna knjiga Fortunata i Hasinta) romane. Donja Perfekta, prvi put objavljena 1876, spada u ovu drugu grupu i jedno je od njegovih ranih dela.
„Palanka se u nas uvukla kao tumor, uništava nas, degradira nas… Predajemo se, odustajemo, dosađujemo se, još malo pa će u nas da se usele crvi, kao u ovcu…“ Tako je o srpskoj palanci pisao u svoje vreme zabranjivani i proganjani pisac Ivan Ivanović. Sličnom temom bavi se i Peres Galdos. Njegova palanka, smeštena u nekoj španskoj zabiti, nosi rečito ime – Orbahosa (ajoso/a je pridev izveden od ajo, što znači beli luk). Jak uticaj klera, nepoverenje prema svemu što dolazi spolja i što se kosi sa odavno usvojenim retrogradnim idejama njene su glavne odlike. Roman prati razvoj neminovnog razdora, koji nastaje kada u ovakvu sredinu iz „velikog sveta“ dođe jedan obrazovani mladi čovek liberalnih shvatanja. Zaplet je ustrojen po dramskom obrascu – radnja se odvija brzo, prateći jedan tok, i razvija se od inicijalnog sukoba do katastrofe.
Da se taj sukob začne i da radnja sa ovakvom postavkom dobije svoj zamajac, malo je potrebno. Dovoljno je ne pristati na onu predaju i odustajanje o kojima je Ivanović govorio, pa dovesti u sumnju usvojene dogme, makar to i ne bilo urađeno ozbiljno, s ciljem da se neko izazove, već prosto s namerom da se izraze sopstvene misli. A kada se kasnije junak još i suprotstavi jednom krutom, ograničavajućem i čoveku neprimerenom shvatanju morala, kakvo u dotičnoj sredini vlada, katastrofa će biti neizbežna. Palanka je detektovala opasnost i svim sredstvima nastoji da se zaštiti. Sve spletke i zavere koje će protiv junaka početi da se kuju, biće pripisane očuvanju ćudoređa. Upravo opisivanje tog licemerja je možda i najupečatljivija strana ove knjige. Peres Galdos precizno ocrtava stanje svesti žitelja palanke i, iznoseći diskrepancu između njihovih deklarativnih stavova i pravih motiva koji ih nagone na delanje, ukazuje da je hipokrizija postala sastavni deo njihovih bića.
Knjiga sadrži dosta pamfletskih elemenata. To se ogleda u tome što Peres Galdos prilično direktno stavlja do znanja protiv kojih pojava istupa, a koje ideje propagira. On se oštro razračunava pre svega sa crkvom i klerom, koji mu očigledno predstavljaju najveći trn u oku. Na njegovoj meti su i malograđanski mentalitet i narodska lukavost i prepredenost. Netolerancija i mržnja koja se iz nje rađa pojave su protiv kojih je čitava knjiga usmerena. Peres Galdos, nastojeći da razume i objasni njihove uzroke, daje zanimljiv odgovor koji upućuje na izvesne nazadne pojave u društvu. Jasno je, dakle, da bez obzira na ovakvu pamfletsku direktnost i način pripovedanja koji će savremenom čitaocu delovati vrlo staromodno, ima dovoljno razloga da čitamo ovo delo starog španskog klasika.
PIŠE: RASTKO SIMIĆ, B92