Руи Зинк: УГРАЂИВАЊЕ СТРАХА
КЛИО
Београд, 2015

Постоје бројне интерпретације симболике “ТРИ МУДРА МАЈМУНА“.  Мизару-који не види зло; Киказару-који не чује зло и Ивазару, који не говори зло. У Јапану, представљају “златно правило“.

Скупштина светских религија усвојила је 1993.године “Декларацију према глобалној етици“ која прокламује златно правило као нечело за многе религије; иницијалну декларацију потписало је 143 представника светских религија. “Златно правило “ прописује једнако одношење према свим људима а не само припадницима своје групе, део је модерног концепта људских права али и решавања сукоба.

Ван Гогова слика о добром Самарићанину наглашава “Златно Правило“. Шта нам се догодило у међувремену? Како смо изгубили контролу над својим животима? Неки од одговора али и понуђених могућности за размишљање и сопствено тражење одговора припремио је за нас Руи Зинк у књизи Уграђивање страха.

Страх, снажно и непријатно осећање угрожености физичког и психичког интегритета.  Док је обазривост потребна, страх блокира оне који се пралишу и доводи до беспомоћности; беспомоћност није нимало пријатно осећање и понекад се може претворити у агресију. Лакше је бити агресиван него беспомоћан. Стална понављана изложеност страху може довести до адаптације, до престанка реакције.

Уграђивање страха. Стварно?

Шта се добија, чему или коме служи живот који се обликује стално присутним неговањем страха? Зашто се од неких страхова одустало или су, како то један од уграђивача страха у Зинковом роману каже, у оквиру демонстрације користи од страха, “мамутизирали су се“ – “страх од божјег гнева када се понашамо лоше? Зар не нудите и тај производ?…страх од Бога….он је мамутирао…није знао да прати промене које је носило време…“.

Књига Уграђивање страха, Руи Зинка за само своје средиште има живот савременог човека његове страхове, разумност и одлучивање.  Као и живот и одлуке уграђивача страха да се баш тиме баве, да уграђују страх (можда су се и они некада осећали беспомоћно?), на индивидуалном али и колективном нивоу.

То је књига пописа страхова, оних садашњих али и оних будућих који се спречавају у садашњости. Једини услов је искључити се, препустити одлуке неком другом и коначно искључити промишљање о ономе са чим се суочавамо; страх који је свеприсутан, уграђује стање беспомоћности и неизвесности а притом је невидљив и флуидан. Оно што Бауман назива “изведени страх“, онај који управља људским поступцима пошто је претходно тај исти страх потпуно променио човекову перцепцију света и очекивања. Чак и када нема реално постојеће претње по човека тако усвојен, изведени страх-“уграђен страх“ има само покретачко својство које за темељ има несигурност и рањивост.

Живот у 21. веку требао би да буде безбеднији, да наука има своје место, да све оне претње о болестима и недостатку лекова-сазнања буду мања, могућност за рад и обезбеђивање основних средстава, заштитта и законитост….насупрот томе, човек се данас суочава са бројним претњама од којих ће се неке тек догодити али нико незна када, климатске промене, глад и несташица хране, избеглице, неизвесност сутрашњице, глобализација, губитак средстава за живот…

Климатске промене као један од страхова за који уграђивачи страха нуде заштиту и Зинковој књизи, нису ствар будућности већ садашњости.Дешавају се сада и овде и сви учествујемо у томе. Аутор нас подстиче на размишљање и тиме нуди наду насупрот страха.

Чему заштита од нечега у будућности што је већ део садашњости? Има корисност само ако већ постоји недостатак самопоуздања и самопоштовања, неизвесност то још више појачава, нема реалног сагледавања ситуације, нема бриге о садашњости. Могло би се рећи да постоји још страхова “које треба мамутизирати“. Зинк нас заправо све информише како такава реалност и заштита која се нуди или би могла да се нуди у неком тренутку, није заштита, зато што није извор наде већ удаљава од сваке могуће интеракције како са самим собом тако и са другим особама. “Страх вредан поштовања – страх с традицијом, природан страх.“  

Зинкова књига намеће бројне запитаности. За кога раде уграђивачи страха? Зашто је то важно њиховим послодавцима…и многа друга питања?

Аутор не нуди одговоре али санжно подстиче размишљање. Ако је друштво о ком пише Зинк, друштво, где сами послодавци тих истих уграђивача страха  се не придржавају онога што прокламују онда се може претпоставити да у таквом друштву опада поверење према таквим послодавцима којима је то можда једини начин контроле?

Питам се, померали се тако само вешто тежиште страхова са макро нивоа на индивидуални ниво, од чињеница које су стварно довеле до страхова? “Шапутати, угасити светло и пустити гласине’‘. Управљање животима?

Чини се да  “мамутизиран страх од бога“ у Зинковој књизи није једини или да се проширује листа мамутизираних страхова сваког дана. Део је свакодневног живота, дешава се неприментно, неизбежно је, и легитимно. Има карактер коме треба веровати.

Ипак, чињеница је да је човек део свих дешавања и да својим поступцима може утицати на промене. Може бирати, одустати од интеракције, дати предност страховима или нади. Свет где свако може допринети да окружење буде боље, више гостољубиво, безбедно, са више емпатије. На свакоме од нас је да одабере пристајели на уграђивање страха.

Јасмина Милашиновић