Приказ књиге Млеко и угаљ Ралфа Ротмана

Татјана Миливојчевић, васпитачица

Библиотека Глигорије Возаровић, Сремска Митровица

Роман Млеко и угаљ немачког писца Ралфа Ротмана представља својеврсни дневник једне тужне младости. Писац читаоца води кроз своју прозу у првом лицу, кратком и снажном реченицом са осетном потребом да се емоционално дистанцира, што код читаоца изазива контрадикторну потребу да разуме и доживи тешку судбину несрећне рударске породице шездесетих година. Са јасним и ефектним описима, животним дијалозима ослобођеним устезања, писац слика ликове и догађаје. Захваљујући лично проживљеном рударком животу (писац је и сам био дете рудара), писац вешто на читаоца преноси атмосферу суморних судбина малих људи, са свим њиховим надањима и стремљенима, осујећеним суровом реалношћу.

Млеко и угаљ прати судбину четворочлане породице настањене у рударском градићу у Немачкој у руској области. Отац рудар, вредан и пожртвован, ропски прихвата своју тешку судбину жалећи за годинама проведеним на селу. Мајка, жељна провода, љубави и лагоднијег живота, утеху проналази у љубавним излетима са италијаном Ђином, у алкохолу, игранкама и цигаретама. Синови, један епилептичар, други сањар, свако у свом свету подносе очево одсуство и мајчину небригу.

Мотив тешке људске судбине се провлачи кроз цео роман да би на крају кулминирао у једној реченици будистичког свештеника: „Боно је ништа, апсолутно ништа. Прашина, која долази у посету.”

Иако обојена песимизмом, атмосфера романа даје још једну снажну поруку читаоцу, а то је да је човек ипак сам свој вођа, џелат и избавитељ.

◊

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Све почиње и завршава се сећањем. Главни лик Симон, око кога се прича развија, сведочи несвакидашњим, новим и наизглед узбудљивим авантурама, али и оним мање лепим, суровим, сиромашним и прљавим. Понесен дахом младости, који га уводи у свет неправде и горчине, мањка искрених и чистих осећања, а више присутне животне агоније и животињске необуздане страсти, утиче на то да се прилагоди ситуацијама које изграђују трновиту реалност, типичну за шездесете године прошлог века. Његов неукротиви и агресивни пријатељ Павел, надахнут је дечачким идејама и константним бегом од брига и хаоса који сам ствара, док га напослетку тако нешто и не прогута, те заувек нестане.

Болесни чланови породице живе неиспуњеним животима; несрећан и уморан отац рудар, огорчен брат чији „душевни“ напади изазивају конфузију и трауме, и мајка, срж породице, са жељом да се откачи од свакодневице која је гуши и да срећу пронађе у другом човеку, можда другом начину живота.

Сви ови јунаци живе у времену са жељом да им што пре пролети. А опет их носталгија узастопно прати, подсећајући их на младост која им измиче:

„Види клинаца“, рече госпођа Карвендел. „Врло су шик. Да ми је још једном да будем млада, једра, јоооој!“

Овај климну главом..:“Све бих другачије радио“.

И све на крају остане прашина, све је наизглед могло бити другачије или није требало. Неизбежна су питања која се тичу егзистенцијалне кризе, смисла живота, страшне смрти и вечитог избављења.

Павел кресну шибицом, глава јој се поломи и запањена пролете ваздухом. „јеси ли икада размишљао о крају? Мислим о смрти, на пример о самоубиству? Како би у ствари хтео да умреш?“

„Питај ме нешто лепше“, промрмљах. „Напросто, ако бог да. А ти?“

Он запали свећу. „Па шта ја знам. Не знам ни како бих да живим.“

„Шта ту има да се зна? Живот тече сам од себе.“

„Ма немој? То баш личи на тебе. Погледај моје старце. Или твоје. Ако је то живот, онда лаку ноћ…“